Amandmanom se traži da se u članu 6. stav 3. posle reči „postoje isti“ reči „ili slični“ brišu. Zašto? Zato što to može da zbuni.
Evo zbog čega može da zbuni: ovaj član se odnosi na nešto što je generalno loše definisano u ovom predlogu zakona u članu 6. To je – relevantno tržište. Mislim da bi bilo pravilnije da ste napisali – tržište, jer učesnici postoje na nekom tržištu. Ako kažete „relevantno tržište“, pokušavate da ga na neki način odredite.
Cela teritorija Republike Srbije je tržište. Svako mesto gde se sukobljavaju ponuda i tražnja ili susreću ponuda i tražnja je tržište, po definiciji; može biti neke robe, usluga itd. Ovde se nepotrebno ide u te stvari.
Zbog čega tražimo da se ove reči „ili slični“ izbrišu? Iz prostog razloga što verovatno malo ljudi zna kako radi ta antimonopolska komisija i sa kojim je problemima suočena. Da bi ona uspešno radila, moraju da postoje vrlo precizne odredbe u propisima koji definišu njene nadležnosti, mere i sve ono što treba da radi. Zašto?
Ukoliko ne postoji preciznost, ide se na improvizaciju, pa se onda od insinuacije pravi činjenica, pretpostavka, neka još gora pretpostavka i ceo posao se izvitoperi. Jer, verovatno najteži posao u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja za neku buduću odluku jeste posao koji treba da radi antimonopolska komisija.
Da bi se shvatilo o čemu se radi, praktično treba da imate Institut društvenih nauka, Ekonomski institut, koji treba da napravi takvu analizu stanja na tržištu, a to mogu da rade ljudi koji vrlo dobro znaju sve aspekte tržišta i na strani ponude i na strani tražnje, i to ne globalno za sve vrste robe, nego neki put za vrlo specifične ili tačno određene vrste robe gde postoji monopol, ili gde postoji opasnost od suzbijanja konkurencije.
Ukoliko u tom poslu, koji treba da rade stručnjaci, a mislim da mi nemamo u državi stručnjaka koji se bave analitikom na kvalitetan način, imamo puno onih koji improvizuju, ukoliko u onim odredbama koje oni treba da primene stavljate ovakve proizvoljne termine, onda ćete imati situaciju – i može i ne mora. U kojoj oblasti? U onoj oblasti, u onom delu posla antimonopolske komisije gde treba da se utvrde neke egzaktne činjenice da bi se primenio propis.
Zato je moguće da neko ko je očigledno monopolista, ili neko ko očigledno ima dominantni položaj i zloupotrebljava ga, od strane komisije bude amnestiran, da se napravi analiza na bazi ovakvih formulacija „isto ili slično“ i da se sve to izvitoperi.
Povodom drugih članova ćemo malo konkretnije o pojedinačnim tržištima pojedinih vrsta robe, gde ćete videti koliko je ovaj član 6. pogrešno formulisan.
Smatram da je pre 10-15 godina bila mnogo bolja formulacija tržišta u antimonopolskom zakonu iz onog vremena, ali vi ste napustili to, zato što stvarno nekritički srljate prema EU i smatrate da je sve što je tamo napisano dobro.
Ljudi treba da shvate, ne možemo mi državnu i tržišnu organizaciju Belgije, Holandije, Luksemburga, Francuske ili Nemačke da kopiramo i preslikamo na teritoriju Republike Srbije, jer postoji veliki broj problema i veliki broj razlika koje to ne dozvoljavaju. A ako se to uradi, onda ovo ispadne tragikomično, smešno i pogubno. To ste videli sa ovim vašim projektima nezavisnih regulatornih tela, sa vašim projektom agencija. Videla žaba da se konji potkivaju, pa hajde da i ona digne nogu. Ne ide to tako.
Uostalom, za sve to treba da postoji materijalna pretpostavka. Lako je onima tamo, koji imaju prosečnu platu 3.000 evra, da imaju 25 agencija, ali šta da rade naši ljudi sa prosečnom platom od 300 evra? Da li to ova država ili ova ekonomija mogu da plate?
Vi ste na to zaboravili, samo kažete – dobićemo pristupne fondove i moći ćemo da koristimo sredstva. Na kukovo leto. Šta ste iskoristili? To što je došlo, ko zna gde otišlo.

Naravno, sve što je roba, sve što je usluga i što se nalazi na tržištu je predmet ovog zakona, i gospodin Jojić je bio u pravu kada je rekao. Najveća moguća zloupotreba položaja na tržištu je na neki način legalizovana Zakonom o javnim nabavkama. To morate da znate. Komisija koja je formirana po Zakonu o javnim nabavkama ima neke svoje izveštaje, gde konstatuje veliki broj nepravilnosti u primeni tog zakona, što u suštini jeste korišćenje nekog monopola. A da bi se shvatilo koliko je to kompleksno, to je na granici sa belim okovratnikom, to da znate. Uzmite Miškovića. Ne bi on mogao da bude ovoliko uspešan da nema u policiji, vojsci, bankama, Narodnoj banci, u svakom ministarstvu, pa i u Skupštini, svuda, svoje ljude koji rade za njega. Oni njemu garantuju taj položaj na tržištu i on se javlja kao „dobra Mara“ za sve.
No, gospodine ministre, skrenuo bih vam pažnju na još nekoliko stvari koje su obuhvaćene ovim amandmanom, ali i na nekoliko detalja koji nisu obuhvaćeni nijednim amandmanom narodnih poslanika. Ako biste bili ljubazni da saslušate, zbog vas, zbog Vlade i zbog budućih članova ove komisije koji treba da primenjuju ovaj zakon.
Vidite, ne znam zašto ste u članu 7. napisali „Obračun godišnjeg prihoda“ i dali definiciju kako se vrši obračun godišnjeg prihoda za banke. Ne znam. Imamo Zakon o bankama, imamo i druge propise; tim zakonom precizno je određeno šta je prihod banke. Zašto vi ovim članom nešto definišete, a to nije predmet ovog zakona, to je već definisano određenim propisima?
Ista je situacija i kod osiguravajućih društava. U krajnjem slučaju, imamo i opšti propis o računovodstvu i reviziji, ali ne znam, vi idete sa ovim. U čemu se ogleda razlika? Zašto je potrebno da ovde postoji razlika u odnosu na te propise kojima je to već propisano? Nije jasno.
Povreda konkurencije, član 9 – reč „značajno“ sa gledišta prava ništa ne znači. Šta je značajno, 10%, 60%, 90%? Ko ima tu vagu da izmeri težinu da bi zaključio da je značajno? To je ta proizvoljnost. Ne sme ta diskrecija da postoji u primeni zakona. U članu 10. takođe navodite nešto „značajno“, značajno ograničavanje, narušavanje. To je nemerljivo, a ovaj zakon mora da bude precizan.
Sada, da se vratim na ove amandmane. Zar nije malo degutantno da Vlada propisuje sadržinu zahteva iz stava 1. ovog člana, što ste napisali u poslednjem stavu člana 12? To je pojedinačno izuzeće od zabrane. Zar to nije devalviranje Vlade Republike Srbije? Vlada Republike Srbije donosi podzakonske akte, najčešće su to neke uredbe, kao opšti akti kojima se nešto rešava, a obrazac zahteva ili nečega što treba da bude u obrascu, to propisuje ministar. Zašto ste stavili da to bude nadležnost Vlade? Šta je to toliko značajno u tom obrascu zahteva da baš mora …? Obično se obrazac zahteva propisuje pravilnicima. Vladin osnovni podzakonski akt koji donosi je uredba, uredba o izgledu zahteva. Bezveze. Ne znam zašto to toliko devalvirate. Nema potrebe.
Uslovi za izuzimanje od zabrane, član 11 – izostavili ste nešto, a to se obično koristi kao formulacija, da se ne nameću ograničenja. To treba da se pojasni, i kod te vezane trgovine i kod te trgovine koja je uslovljena. Sigurno znate, sve veće firme koje imaju svoj specifičan proizvod, koji pod tim nazivom gotovo da nema konkurenciju na tržištu, imaju svoje interne akte komercijalnog karaktera, pod kojim uslovima prodaju robu, pa čak idu i na to koja količina može, koliki je rabat, plaćanje itd. Gotovo da su propisali neke svoje opšte uslove i u tim uslovima oni daju niz ograničenja. Oni se pravdaju potrebom za sigurnošću, potrebom da se obezbedi plaćanje, potrebom da se neguje poslovni odnos, da se razvija taj poslovni odnos, da se unapređuje taj poslovni odnos. U suštini, to često prelazi u ograničenje koje proizvođač neke robe nameće i na taj način zatvara tržište svojih proizvoda za neke druge kupce, odnosno posrednike u kupovini.
To mora da se reguliše. Ovakvim formulacijama opšteg karaktera vi praktično šaljete poruku ovim zakonom – mi bismo hteli nešto da uredimo, ali ne znamo kako to da uradimo, ne znamo kako to da uredimo, pa ćemo to da prepustimo antimonopolskoj komisiji. Antimonopolska komisija treba da primenjuje zakon, a ne da piše pravila.
Da li ste svesni koje probleme imamo sa Komisijom za hartije od vrednosti i sa još nekim tzv. komisijama koje niti su državni organ inspekcijskog, nadzornog karaktera, niti su regulatorno telo, već su postali mini-vlada ili mini-ministarstvo koje propisuje neka pravila ponašanja? To mora da se izbegne.
Sve što ulazi u sistem državnih organa ispod nivoa Skupštine, ispod nivoa Vlade mora suvoparno da primenjuje propis, a ne da kreira propis. Vi ovako – nećemo zakonom da regulišemo, ne možemo zakonom da predvidimo sve situacije, onda daj da prepustimo nekome, ili se, po prirodi stvari, nameće potreba da se nekim drugim podzakonskim aktom, sa nekim preširokim tumačenjem pravnog osnova piše novi propis. To je taj problem.

Bili ste ministar poljoprivrede, a Dragin je bio ministar ekologije. On je u novembru dao za prskanje protiv komaraca, a komarci porasli i postali rode. Smešno vam je? Ali, nema 11.000.000. Neki plaču zbog toga što nema 11.000.000.
No, da se vratimo na ove amandmane koji se tiču nečega. U načelnoj diskusiji sam pokušao da vas ubedim, nisam uspeo. No, nisam uspeo mnoge stvari u životu, zašto bih se sekirao zbog toga što nisam uspeo vas da ubedim.
Vidite, kod monopolskih sporazuma, koje sada tretirate kao restriktivne sporazume, postoje dve krupne oblasti. Prva je oblast kada učesnici na tržištu naprave neki sporazum da bi ostvarili neku korist, pa tim sporazumom definišu proizvodnju, količine, kvalitet, cenu, podelu tržišta itd.
To je veliki problem. On je rešiv ukoliko antimonopolska komisija sazna da postoji takav sporazum i onda može da oceni, a pošto su svi monopolski sporazumi po definiciji ništavi, onda idu i neke pravne posledice.
Međutim, vi ste sada ovde u članu 10, pa i nadalje, naveli da je učesnik u restriktivnom sporazumu svako ko je učesnik na tržištu. Učesnik na tržištu je i elektroprivreda, učesnik na tržištu je i NIS, učesnik na tržištu je i gradsko komunalno, i javni prevoz.
Svi su oni učesnici na tržištu, ali osnivačka prava nad njima vrši onaj ko je nosilac prava u ime države za državnu svojinu koja je prisutna u tim preduzećima. To je negde organ jedinice lokalne samouprave, to je neki put Vlada, neki put Direkcija za imovinu, kolokvijalno – država.
Država je, suočena sa problemima funkcionisanja tog javnog preduzeća, ovlašćena da propiše neke uslove. Imamo i posebne zakone koji regulišu poslovanje tih preduzeća. Postavlja se pitanje – kada jedno takvo javno preduzeće od republičkog ili lokalnog značaja, poštujući uslove svog osnivača, zahteve svog osnivača, propiše svoje opšte uslove poslovanja, pa stupi u neke poslovne odnose sa nekim od učesnika na tržištu, a taj njihov sporazum može biti monopolistički, ko je izvor stvaranja jednog takvog monopolističkog sporazuma? Na strani javnog preduzeća – njegov osnivač, država.
Zašto niste propisali ili predvideli mehanizme da za sve takve slučajeve antimonopolska komisija da prethodno mišljenje, i u pogledu opštih uslova i u pogledu formiranja cena? Nešto malo cena je ostalo u nadležnosti države – energenti, lekovi, ali u nadležnosti države je i cena vode, gradskog prevoza. U takvim situacijama taj takozvani prirodni monopol, ili monopol koji ne može da se izbegne, drži se pod kontrolom. Po ovom zakonu i prema postojećim propisima, organ koji je to držao pod kontrolom nije bila antimonopolska komisija, nego država, nadležni organ države.
Zbog toga slede ovakvi amandmani, kao što su i sledeći amandman gospodina Jeremića i gospođe Lidije Dimitrijević, gde se interveniše na članu 13. stav 3. Vidite, u pravu su oni poslanici koji su tražili da svi ti sporazumi koji mogu da asociraju na uspostavljanje nekog monopola treba da idu na prethodnu ocenu kod Komisije. Komisija bi bila zatrpana, s tim se potpuno slažem, ne bi mogla da digne glavu samo od tih sporazuma. Ali, postoji i metodologija kako bi se pregledao taj sporazum. Doduše, nas život demantuje, jedno piše u sporazumu, a u praksi može biti sasvim drugo i sasvim treće.
Mislim da će ove odredbe čl. 12. i 13, i pogotovo ovako dati uslovi u članu 11. za izuzimanje od zabrane, jednostavno da omoguće Komisiji da stavi prst na čelo, pa kome se šta zalomi. Nema tu opipljivih kriterijuma. Čak se taj kriterijum neće pojaviti ni u članu 13, poslednji stav, gde ovlašćujete Vladu da propiše. Čak ni tu neće moći taj problem da se reši.
Pravilo je da se zakonom uređuje način ostvarivanja neke slobode, prava građana. Ovo se odnosi, jednim delom, na prava potrošača i na to kako će on da ostvari ono što država garantuje, ali se dobrim delom odnosi i na prava i pravne interese učesnika na tržištu, i fizičkih i pravnih lica koja se bave nekom delatnošću.
Zato je neophodno da ovaj zakon bude maksimalno konkretan, da se samo neke sitnice ostave Vladi, eventualno Ministarstvu i, eventualno, neke operativne stvari organizacije antimonopolske komisije samoj Komisiji.
Osnovna svrha svakog zakona, zbog toga postoji onaj rok od donošenja zakona do njegove primene, jeste da čoveku, kada pročita zakon, sve bude jasno. Kada čovek bude čitao ovaj zakon on će da kaže: ovo mi je jasno, ali nije mi jasno ovo što Vlada treba da uredi; pa, ovo mi je jasno, a ovo mi nije jasno, to bi tek trebalo Vlada da uredi.
Kako će Vlada da uredi? Pa, ako Mišković ima svoju vladu, onda znate kako će da uredi. Ako je Mišković mogao da privede buduću vladu kod Olija Rena i da se dogovore o sastavu Vlade; ako je Mišković mogao da kaže - morate da se zadužite kod MMF-a da bih pokrio moje gubitke od nekoliko milijardi, i mi sad formalno-pravno otplaćujemo dugove Miškovićeve, njegovog nekontrolisanog širenja (ili, pitanje je čijeg kapitala pod njegovim imenom), izvinite, to je fakat... Zato insistiramo na konkretnim odredbama zakona, sve da se propiše, da se reguliše, da bi se lakše kontrolisao i onaj ko sprovodi ovaj zakon.

Gospodine Novakoviću, nećete da se naljutite, samo bih, pre nego što počnem s ovim amandmanom, da ukažem na još nekoliko problema, pre svega u članu 14. Ovo nisu restriktivni sporazumi, to su sporazumi manjeg značaja, kako ste naveli. Međutim, fale vam odrednice o vremenskom ograničenju i rokovima za preispitivanje, ali neću da idem dalje.
Što se tiče člana 15, ne zna se koje su pravne ili činjenične prepreke za pristup našem tržištu, pošto mi garantujemo jednakost i ravnopravnost. Morate to da definišete, i kada je u pitanju pojedinačna nominacija, pa verovatno i kada je u pitanju tzv. kolektivna.
Sada član 16. stav 2. tačka 1) – ne zna se šta je nepravična kupovina. Postavite pitanje u Narodnoj skupštini poslanicima šta znači nepravična kupovina. Niko neće znati da vam odgovori. Ne znam šta je to nepravična, jer ako idemo na slobodno tržište, tu se sukobe ponuda i potražnja, pa cenkanje... Odete u Tursku, on vam kaže – toliko i toliko hiljada lira, vi mu onda to svedete na 10%, pa se nalazite sa njim na nekih 30% od njegove prve cene. Ukoliko se ne nađete, i on se naljuti, ali oni vole da se cenkaju.
Šta je to nepravična kupovina? Kako to može da bude nepravična kupovina kada na rafu stoji cena, a on do te maloprodajne cene došao preko kalkulacije? Nije jasno. Jednostavno, izraz „nepravična kupovina“ ništa ne znači.
Amandmanom gospođice Marine Raguš tražimo da se promeni tačka 2) u stavu 2. člana 16. i da glasi – ograničenje proizvodnje ili tržišta. To znači da se izbacuje ovo – tehnološkog razvoja. Uopšte mi nije jasno zašto ste tehnološki razvoj stavili kao nešto što je na tržištu.
To uopšte nije jasno, uopšte ne znamo koja je svrha. Sada ste opet žrtve onih svojih rečenica odranije. Kaže: „ograničenje proizvodnje, tržišta“. Koje ograničenje? Zašto ste sad tu izbacili ono značajno? Da li je u pitanju svako ograničenje?
Sad kažete verovatno da ovo što se amandmanom traži nije u saglasnosti sa stavovima EU. Koji su stavovi EU?
Samo da se nadovežem na ovo što je Miloš Radulović malopre pričao. Da li vi možete da shvatite situaciju da novinama, ovim našim štampanim, trafike i veliki lanci, gde se sad pretežno prodaju novine, duguju toliko da oni moraju da se zadužuju, da uzimaju kredite da bi mogli da štampaju novine, a kad im se trgovačka mreža smiluje da im plati novine to ne može da pokrije ni neke najosnovnije troškove. Ukoliko nema dve-tri reklame, trajne reklame, NIS, „Dunav“, „Telekom“, PTT ili ne znam šta, „Telenor“ itd., on može odmah da ugasi novine. Još ako novine pišu nešto što se ne sviđa nekome ko je drčan, on mu šalje inspekcije, kontrole itd. i ugasi novine.
Sedamdeset - osamdeset posto naših novina je na izdisaju, finansijski na izdisaju. Kad se zaduže, kad uzmu kredit da bi mogli da štampaju novi broj, da vam ne pričam kolika kamata dolazi. Pitajte bilo kog novinara kad je poslednji put primio platu. Što se tiče novina, ne kupuju se na čekove na 60 dana; tras pare, tras novine, ali je kolaps. Kolaps, koji vi ne možete da rešite.
Kad sam već uzeo ovo vreme, znate, gledam ovo što ste napisali u ovom članu 16. stav 4. – uslovljavanje zaključenja ugovora itd. Tačno se vidi da je Predlog zakona pisao neko ko nije imao obligacije ili ih je, ako je bio na fakultetu i imao obligacije, jedva položio. Ama, ljudi, pa svetinja za svaki ugovor jeste saglasnost volja strana ugovornica. Vi ste potpuno zaboravili na to. Vi koji idete prema tržišnoj ekonomiji, navodno slobodnom tržištu, primenjujete samo one centralističke metode državnog socijalizma. Prosto ne mogu da shvatim.
Da li vi možete da shvatite, povodom ovoga što je malopre Miloš pričao, imate neko selo, 20 km do susednog grada ili sela, u tom selu postoji samo jedna prodavnica; sa gledišta ovog predloga zakona i postojećeg zakona ta prodavnica, to preduzeće ili taj preduzetnik, nije bitno, u dominantnom je položaju. Još ako su žitelji neki od po 70 i kusur godina i nema autobuskog prevoza, on je apsolutni monopolista. Naravno, retko kad će država da dođe do tog monopoliste. Sad pogledajte, kako on da formira cenu svojih proizvoda kad nije u Beogradu, kad ima dodatne troškove prevoza? Kako njega da kontrolišete, a postoji potreba? Imate socijalno ugrožene kupce, potrošače i imate jednog trgovca.
Pazite, nekada, dok je postojala društvena trgovina, svako mesto je vodilo računa o toj vrsti disperzije maloprodajnih objekata, pa je peglala te gubitke, realne gubitke za to selo koje je 20 km udaljeno. U to vreme su bili pametni ekonomisti, pa su znali da gube sa tom cenom u toj zabiti, ali je postojala društvena funkcija i država je imala neku obavezu.
Koja je sad društvena funkcija i koja je državna obaveza? Vladu vam formirao Mišković. Zašto bi on razmišljao o društvu i o državi?
On samo razmišlja o svom džepu, kako da pokrije minuse, i u stanju je sve da kupi. Sve je na rasprodaju u Srbiji i sve ima nisku cenu, sve je čak ispod tržišne vrednosti u Srbiji. Za koga mi donosimo zakon? Mišković neće biti monopolista, a onaj jadnik što je uzeo u zakup zadružnu prostoriju da bi napravio jednu prodavnicu, da bi tih 28 seljaka oko njega moglo da kupuje hleb, meso i mleko, jer više ni toga nema u selima, on će da bude pod udarom ovog zakona. To je ta logika.
I, sve se pravda Evropskom unijom, samo što nismo „zbućnuli“ u Brisel. Na kukovo leto.

Gospodin Mirović je tražio da se „šest meseci“ zameni sa „tri meseca“. Radi se o nekim izuzecima kada je u pitanju koncentracija učesnika na tržištu. To jeste kod nas novina, da koncentracija kapitala i odlučivanja kod učesnika na tržištu može biti jedan od vidova narušavanja konkurencije na tržištu, i države se bore protiv takve vrste koncentracije.
Amerika je prva krenula sa ovim glavnim majstorom za kompjutere, PC računare, međutim, i EU je preduzela odgovarajuće korake. Prošli put sam iskoristio primer borbe protiv operatera mobilne telefonije, kada su u pitanju roming usluge, jer su i evropski parlamentarci shvatili da im je mnogo skupo kada razgovaraju. Onda su se zainteresovali zbog čega, kako, pa su razvili tu priču i došlo se do tog rešenja.
Uopšte mi nije jasno zašto ste u stavu 1. ovog člana 18. stečajne upravnike ubacili pod tačkom 4) kada su oni regulisani posebnim zakonom. Što se tiče stava 2, ovde je potpuna diskrecija Komisije. Molim vas, dali ste potpuno diskreciju Komisiji da ona može da produži rok iz stava 1. tačka 1) ovog člana – na zahtev sticaoca akcija ili udela, pod uslovom da sticalac dokaže da prodaja akcija ili udela nije bila moguća u okviru roka, ali najduže za još šest meseci.
Da vas samo podsetim, mi ćemo verovatno u toku dana imati još neku tačku dnevnog reda, imamo tačku dnevnog reda koja se odnosi na izmene zakona o investicionim fondovima, i tu je data mogućnost osnivačima Društva za upravljanje investicionim fondovima da povećaju svoje učešće izvan onoga što je zakonom propisano. Znači, zakon se sada menja, pa se duplira taj procenat. Ono je bio evropski standard, sada je ponovo evropski standard, a razlika je sto posto između prvog i drugog.
Ovde ste otišli još dalje, pa ste rekli – Komisija će da proceni. Komisija će da proceni ako je neko stekao veliku količinu akcija u jednom od učesnika na tržištu, a već je i on učesnik na tržištu i tamo; onda, po osnovu vlasništva i po osnovu učešća u upravljanju, on ima značajan položaj, koji narušava konkurenciju. Dajete rok od šest meseci. Mi smo predložili da se ovaj rok smanji, da bude samo tri meseca. To je poenta ovog amandmana.

Već se nalazimo u poglavlju koje se odnosi na Komisiju za zaštitu konkurencije, a član 21. odnosi se na nadležnost Komisije. Čuli ste ovaj naš prvi amandman koji je gospođa Lidija Dimitrijević objasnila. Ne zna se šta znači ovo: „određuje upravne mere u skladu sa ovim zakonom“. Da ste naveli – primenjuje, to bi bilo jasno. Upravne mere određuju se zakonom, a ne na bazi procene neke komisije. Upravne mere su propisane, ona može samo da primeni te upravne mere, da sprovede upravne mere. To je nadležnost Komisije, a ne da ih određuje. Zakon je taj koji određuje.
Sada, da se vratim na ovo što je gospodin Momir Marković obuhvatio amandmanom. To je tačka 11), kaže: „preduzima aktivnosti na razvijanju svesti o potrebi zaštite konkurencije“. Objasnite mi kako ćete, šta ćete da uradite da biste razvili svest? Neke ideologije su stvarno htele novog čoveka, svesnog, orijentisanog u vremenu i prostoru, Hitler je tražio novog čoveka, Staljin je tražio novog čoveka, EU traži novog čoveka, Amerikanci su napravili odavno novog čoveka, odavno imaju novog čoveka.
Kako ćete vi da razvijete svest o zaštiti konkurencije? Jedino ako ste se dogovorili kako da perete pare sa nekim publikacijama, naručenim emisijama, ili da obezbedite sponzorstvo američke ambasade da se na Drugom kanalu pojavljuje emisija gde bi naši srednjoškolci vežbali nacionalnu geografiju, deo „zaštita konkurencije“, i nađete nekog glumca drekavca da se on tamo krevelji, deca, kviz, Biserko glavni zgoditak. Šta će vam to?
Znate li da ste jedanput to radili? Sećate li se onog Ace Vlahovića? Kada je krenuo sa onom rasprodajom Srbije napravio je bilborde, pa kaže – početak za imetak. Sve je prevario. To je bio početak kraja. Sve ste oduvali, niste uzeli ni 10% vrednosti društvene imovine koju ste prodali. Isto je i Mlađan Dinkić razvijao svest preko reklama – uđeš, izađeš, možeš da uzmeš na lizing kola; mama, tata i ćerka idu na letovanje u Grčku, nikakav problem. G17 smislio Nacionalnu korporaciju za osiguranje stambenih kredita, pa pukao; ajde što je pukla korporacija, nego pukao i budžet, pukla i država. Ne znam.
Drugo, poslednji stav, kaže – poslove iz stava 1, tačka ta i ta, Komisija obavlja kao poverene poslove. Svi poslovi ove komisije su povereni državni poslovi. Da država nije zaključila da ima izmešteno odeljenje organa koji se zove komisija, ove poslove bi moglo da radi neko nadležno ministarstvo. Moglo bi.
Ovo je nadležnost države i država zaključuje kako će te poslove da radi, kao što je dozvola za frekvencije ili ove kanale itd. To je nadležnost države, Ministarstva telekomunikacija. Zbog nekih stvari se zaključilo da to treba da ide na nezavisno regulatorno telo. Država je prenela te poslove, poverila nekome da ih u njeno ime radi, sa ovlašćenjima koje država ima. Sve što radi ova komisija, to je povereni državni posao.
Naravno, ovo uterivanje svesti, to izbacite, ništa ne znači, osim ako im dajete ventil da objavljuju svoje naučne radove i peru pare.
Imate tu još, recimo, tačka 12) – vodi evidenciju o prijavljenim sporazumima, o učesnicima koji imaju dominantan položaj na tržištu, kao i o koncentracijama, u skladu sa ovim zakonom.
Pazite, imate li neki registar? Da li ste propisali registar, pa treba da se vodi evidencija? Niste. Jednostavno, tome nije mesto u zakonu.

Centralno pitanje svih ovih naših amandmana koji se tiču izbora članova ove komisije se zasniva na tome što niti Odbor za trgovinu Narodne skupštine može da ima status predlagača kada je u pitanju izbor... Komisija je projektovana kao državni organ. Svi državni organi su, odnosno morali bi da budu jasno definisani i imenovani Ustavom Republike Srbije. Kada je u pitanju ova komisija, to nije slučaj.
Imajući u vidu da je pravno lice Narodna skupština, a Odbor je pomoćno telo, koje nema pravni subjektivitet, imajući u vidu loša iskustva takvih rešenja sa Odborom za finansije kada su u pitanju članovi Monetarnog saveta i guverner NBS, potrebna je drugačija procedura kako da se dođe do ovih članova. Naravno, bira ih Narodna skupština, to je mnogo bolje rešenje nego ono sa Vladom, ali mora da se propiše drugačija procedura.
Naravno, usvojili ste ovaj amandman na 1. stav i ubacili ste da obavezno mora da zna i evropsko pravo. Objasnite mi, molim vas, koje je to pravo? Zašto bismo mi primenjivali pravo EU kada nismo član EU, čak nismo ni kandidati? Mi iz njihovog pravnog poretka možemo da proberemo samo ono što nama odgovara i što zadovoljava naše interese, i ništa drugo.
Skinite jedanput te teme sa očiju. Imperijalizam je učinio svoje, povećao je i omogućio spoljnotrgovinski promet, unificirao. Nisu nam bile potrebne ni Evropska unija, ni Ujedinjene nacije. Po prirodi stvari, ljudi, da bi ostvarili saradnju, žele da primenjuju ista pravila. Zašto bismo primenjivali pravila EU, a ne pravila koja koriste Kinezi, Rusi, Brazilci itd.?
Vi još uvek imate svojevrsno teranje – evropski je. Znate, lep, lepši, najlepši, evropski lep. Nema ništa od toga, ljudi. Zaboravite to. Vidite li da vam više neko ne veruje u to – evropski?
Šta znači evropsko pravo? Primenjuju ga članice EU. Kako? Selektivno. Svaka država primenjuje iz evropskog prava ono što njoj odgovara, drugo ne primenjuje. I, imaju svoj poseban sud. Nema veze sa Evropskim sudom za ljudska prava koji je u Strazburu. Mi smo članovi Saveta Evrope i u obavezi smo da poštujemo ljudska prava i pravila koja po konvenciji postoje, ali ovo, da ubacite evropsko pravo? Imate magistra evropskih nauka, poslanika. Kažite mi kakav je to magistar? Ova Jerkov, predstavlja se kao magistar evropskih nauka. Kažite mi koje su to evropske nauke?
Svaku glupost možete da saopštite preko medija i da branite ovde u Skupštini. Da zna evropsko pravo? A zašto ne bi znao pravila Svetske trgovinske organizacije? Valjda mora da nauči privredno pravo, obligacije itd. da bi ulazio u ovu oblast.
Dakle, mislimo da je ovo pogrešan način. Zašto? Način izbora ovih članova mora da se propiše vrlo precizno, iz prostog razloga što članovi te komisije pre svega treba da budu stručnjaci, ljudi koji razumeju ovu oblast. Verujte da osim dva-tri profesora na ekonomskom i pravnom fakultetu drugi ljudi u ovoj zemlji pojma nemaju šta je antimonopol, pojma nemaju.
Zato vam kažem da budete oprezni, nemojte da licitirate sa načinom kako će neko da se bira.
Izvinite, molim vas, zar je moguće da Odbor za trgovinu može da bude kompetentan da predloži stručnjaka kada u Odboru za trgovinu, kao i u svim drugim odborima Narodne skupštine, po pravilu sede narodni poslanici koji su po Ustavu laici? Oni nisu poslanici zato što su stručnjaci u nekoj oblasti, nego zato što su bili na listi pa su izabrani.
Vraćate nam samoupravljanje, kao kada su čistačice odlučivale o tome da li će lekar da ide na specijalizaciju. Nema potrebe. Pronađite drugi način kako se dolazi do predloga, a Narodna skupština neka bira te članove.
To je osnovna poenta svih naših amandmana, na član 23. i na sledeće članove koji se odnose na izbor članova ove komisije.

Na početku bih se vratio na član 24. stav 2. tačka 3). Tu ste zaboravili da jedan od razloga za prestanak mandata može da bude i gubitak radne sposobnosti. Gde ste otišli odmah na poslovnu sposobnost? Kao da čovek koji krene da radi u toj komisiji mora da postane neuračunljiv. Može da izgubi i radnu sposobnost.
Samo da vam skrenem pažnju na jednu činjenicu. Pazite, u Americi Kongres i Senat razgovaraju sa budućim državnim funkcionerima, pa se tamo češlja njihova biografija, prošlost, stručnost itd. Ali, to je sve svojstveno predsedničkom sistemu; skupštinskom i parlamentarnom sistemu to uopšte nije svojstveno. Ne znam zašto ste ubacivali ovaj Odbor za trgovinu. Uopšte mi nije jasno zašto ste ga ubacivali.
Mi sada imamo situacije da je nekim zakonima propisano da neki državni organ podnosi izveštaj Narodnoj skupštini. Znate li kada ti izveštaji dolaze na Narodnu skupštinu? Retko ili nikad. Najdalje što dođu to je do nekog nadležnog odbora. Mi smo ovde političari, a ovi ljudi mogu da budu razrešeni samo ukoliko ne rade u skladu sa zakonom. Teoretski je moguće da se napiše fantastičan izveštaj i da ne prođe. Zašto? Ovi računaju na neku buduću koaliciju sa njima, a oni kažu – ako ne prođe izveštaj, sklonićemo predsednika da bi „Delta“ mogla još bolje da se širi. Izbacite politiku iz onoga što se zove struka. Politika se završava sa Vladom, ministrima, Narodnom skupštinom. Ispod ne sme da postoji politika. Kraj priče.
Član 26. Vi tu govorite o stručnoj službi, ali neko je napravio grešku. Na prava i obaveze zaposlenih u stručnoj službi primenjuju se opšti propisi o radu. Ma, ne primenjuju se opšti, nego oni koji važe za zaposlene u državnoj upravi. Opšti se primenjuju za sve supsidijarno, a to ste u poslednjem stavu lepo napisali, gde je i kancelarijsko poslovanje itd., završili ste tu rečenicu – propisi vezani za državnu upravu. Sasvim ispravno. Onaj ko radi u toj komisiji, a nije član Saveta, on je u položaju državnog službenika ili nameštenika, u zavisnosti od poslova koje radi. Ne znam kako ste mogli da vrlo prostu stvar pogrešno napravite. Pitanje je da li ćete tu službu nazivati stručnom službom, sa gledišta propisa o državnoj upravi. Ta komisija je državni organ, a unutrašnja struktura treba da se propiše, treba neko da uredi te međusobne odnose. Ovako ne dajete ni okvir za to rešavanje.
Mi smo ovim amandmanom samo hteli da obezbedimo prostor da bismo nešto rekli; naravno da ovaj tekst „briše se“ ne odgovara ovome što pričam, samo hoću da vam skrenem pažnju da nešto nije u redu sa tim članom. To je sve što smo imali povodom ovog amandmana.

Mi smo podneli više amandmana na član 1. sa različitim vrstama intervencija da se promeni ovaj tekst 1. stava. Međutim, posle svega ovoga, kako je počelo i kako je koncipiran ovaj zakon, skrećem pažnju da se pod državnom pomoći podrazumevaju i davanja za otklanjanje štetnih posledica. Ako su ta davanja socijalnog karaktera, bez diskriminacije da se ta sredstva mogu upotrebiti samo za određenu robu, već za neodređenu robu, i ukoliko je u pitanju otklanjanje posledica elementarnih nepogoda, onda je zakon promašio temu.
Svrha ovog koncepta koji je naveden u članu 1. jeste da država, ako da pomoć, ne povredi principe tržišne ekonomije, da ne naruši konkurenciju. Ako je davanje socijalnog karaktera, po definiciji nije narušena konkurencija, jer se kao korisnici javljaju fizička lica. To je klasična prestacija države. Ako je u pitanju otklanjanje štetnih posledica, onda se radi o nečemu drugom; postoji komisija koja je zadužena za otklanjanje štetnih posledica, i to je neka druga procedura.
Mislim da je ovde izvršena gruba zamena teza. Državna pomoć koja bi se pružila i mogla da ugrozi konkurenciju... To je upravo ono o čemu smo pre nekoliko dana razgovarali – ako neko pod povoljnijim uslovima iz Fonda za razvoj obezbedi kredit za, recimo, obrtna sredstva za svoj proizvod, a konkurent koji pravi sličan proizvod ne može da obezbedi već obrtna sredstva obezbeđuje zaduženjem kod poslovne banke, gde je kamata potpuno drugačija, onda je država izvršila akt mešanja i narušavanja jednakog položaja učesnika na tržištu.
Ovde se jednostavno u nazivu zakona nalazi jedno, u tekstu zakona nešto drugo, a kao državna pomoć uzima se bez obzira na to koji nivo vlasti daje nešto što je pomoć. Mislim da ovaj zakon ne ispunjava nijedan uslov da bude usvojen u Narodnoj skupštini.

Nije jasno kakva je uopšte koncepcija ovog predloga zakona. Malopre sam pokušao da objasnim da je ono što je navedeno u članu 4. Predloga zakona nešto što postoji kao obaveza ministarstava. Pomoć socijalnog karaktera od strane jedinica lokalne samouprave već postoji i zna se iz kojih sredstava i pod kojim uslovima može da se izvrši isplata. Što se tiče otklanjanja štetnih posledica, i jedinice lokalne samouprave i Republika Srbija raspolažu sredstvima za te namene.
Ovo što je pod članom 5, to je bilo predmet rasprave tri dana – regionalni razvoj. Identično je. Razlika je u tome što po zakonu o regionalnom razvoju Mlađa ima kontrolu, a po ovom zakonu imaće DS kontrolu. Da vam pročitam: „Državna pomoć koja može biti dozvoljena je pomoć koja se dodeljuje: 1) radi unapređenja ekonomskog razvoja područja Republike Srbije sa izuzetno niskim životnim standardom ili sa visokom stopom nezaposlenosti...“.
Šest dana smo pričali o tome u Mlađinom zakonu. Mlađa je imao nacionalni savet od 15 ministara, 19 članova i on dvadeseti, kao predsednik, a Demokratska stranka sada hoće u okviru Ministarstva finansija, odnosno Vlade gde ona ima dominaciju, gde ima svoju komisiju od pet članova, da i ona kontroliše neku državnu pomoć.
Pa, zar sva sredstva koja se daju za regionalni razvoj nisu državna pomoć? Molim vas, povucite ovakve stvari. I, nemojte više da se pozivate na EU. Namrznućemo tu EU, pomislićemo - kakav je kvocijent inteligencije kod njih tamo.

Ovaj član se odnosi na nadležnosti komisije: tačka 1) - prethodna kontrola; tačka 2), a na nju se odnosi moj amandman - postupak naknadne kontrole gde se odlučuje o usklađenosti dodeljene državne pomoći sa odredbama ovog zakona. U tački 1) se odlučuje o usklađenosti prijavljene državne pomoći sa ovim zakonom.
Dobro je primetio Jojić, ovo je jedan od retkih zakona gde nema kaznenih odredaba, a nema kaznenih odredaba jer „vrana vrani oči ne vadi“. Kako bi neko iz Vlade kažnjavao one koji su članovi komisije iz ministarstava, a korisnici oni koji se javljaju iz grupacije DS?
Sad pogledajte kako to besmisleno izgleda: znači, pored dozvoljene državne pomoći postoji i državna pomoć koja može biti dozvoljena; to je, recimo, tačka 4) - za unapređenje zaštite i očuvanja kulturnog nasleđa. Sad komisija treba da procenjuje usklađenost tog zahteva i prijavljene državne pomoći sa odredbama ovog zakona. Ko je taj genije ko to može da završi? Ostalo je nejasno kako bi neka intervencija u očuvanju kulturnog nasleđa od republičkog značaja i ta pomoć mogla da naruši konkurenciju na tržištu. Molim vas, genijalci iz Vlade zvane „naša radost“, objasnite šta ste napisali.

Gospodine Novakoviću, potpuno sam svestan činjenice da ne mogu da vas ubedim u štetnost i pogubnost jednog ovakvog projekta, koji može da se poistoveti s poslednjom fazom u rasturanju Republike Srbije. Znate, besplatan sir se nalazi u mišolovci i vrlo je opasno kada ''svaka vaška krene obaška''.
Upravo ovaj član, u tački broj 6, predviđa to. Možete da zamislite Boška Ristića ili, recimo, Veroljuba Stevanovića, da u sedištu svojih budućih statističkih regiona krenu s operacijom pozajmljivanja i uzimanja kredita u inostranstvu radi razvojnih projekata, a to su, navodno, studije izvodljivosti, to nije riljanje, da znate, i nema tu nikakvog ravnomernog razvoja, nego udomljavanje i približavanje, navodno, nekim fondovima, koji samo čekaju nas.
Samo da vas podsetim, mi već devet godina čekamo onih 6,5 milijardi koje ste pomenuli 5. oktobra 2000. godine da su tu, preko puta, preko granice; samo čekaju da sklonite Miloševića, i odmah ulaze. Inače, to su sve vaši partneri.
Vaši partneri su nam uzeli KiM. Ovo je poslednja faza rasturanja Republike Srbije, osmišljena na najpokvareniji način. Kako? Onog momenta kada je krenula rasprava, ili serija mitinga SRS-a i tribina po Vojvodini, gde smo kritikovali statut AP Vojvodine, vi ste se brže dosetili da kažete – regionalni razvoj, pa ste organizovali sastanak u Nišu, pa u Kragujevcu, pa u Užicu. Kao – svima će da bude bolje kada se rasturimo.
Sećam se jednoga koji je rekao da Srbija treba da se digne iz pepela, pa pošto nema pepela, hajde da zapalimo sve, i prvo je stradala ova zgrada.
Nemoguće je, gospodine Novakoviću, popraviti ovaj zakon koji, u suštini, predstavlja rasturanje Republike.
Na član 35, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Ovim amandmanom se traži brisanje tačke 5) iz člana 39. Međutim, da bi moglo da se shvati o čemu se radi, navešću šta je, recimo, napisano u članu 29, o Nacionalnoj agenciji. Tamo je tačka 2 – prati i sprovodi mere i realizuje i tera dalje, pa onda, član 35 – regionalna agencija, tačka 2 – prati i sprovodi mere i realizuje, i sada tačka 5. u okviru člana 39, za oblasnu asocijaciju, i ona isto prati, sprovodi mere i realizuje.
Ovde se vidi rukopis Mlađana Dinkića. Kod njega sve neko nekoga prati i treba nešto da se sprovodi i da se realizuje. Znate kako je kod Dinkića – hoćeš jedne godine suficit, imaš suficit.
Hoćeš sledeće godine deficit, imaš deficit. Hoćeš da vidiš "Fijata", videćeš ga na slici. Hoćeš besplatne akcije, dobićeš besplatne akcije. Jednostavno, šta mediji kažu da je interesantno, on to ubaci u neku zakonsku normu i u pravilo ponašanja te male, ali vrlo opasne grupe koja se zove G17 plus.
Ne vredi uopšte ni pričati koliko je besmislen ovaj zakon, jer ovaj zakon, praktično, treba da omogući rastakanje Republike Srbije. Po kom o osnovu? Po tom osnovu što se tamo nekome, jednostavno, pojača apetit, pa kaže – ovo je način da se spreči ''beogradizacija''.
Ovo uopšte nije način sprečavanja ''beogradizacije''. Ovo je samo način udomljavanja kadrova G17 plus i stvaranja neke osnove, ili nekog papira kojim bi se moglo konkurisati kod nekih, za neka sredstva, gde mi niti ćemo dobiti ta sredstva, niti ćemo imati bilo kakve koristi.
Celokupna ova priča o ovom šengenu itd., ovih dana je interesantna ne za nas, nego za Evropu. Zašto?
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Krasiću.)
Samo sekunda, zato što su im potrebni turisti iz Srbije koji imaju pare.

Gospodine Novakoviću, pogledajte, molim vas, vi se malo razumete u ovo što se zove pravo, pa ćete videti koliko je besmisleno to što je napisano u članu 41. Na sednici Narodne skupštine imamo zakon o udruženjima. Da li ste upoznati sa činjenicom da postoje udruženja građana koja će imati više od 50% osnivačkog kapitala lokalne samouprave? To piše u stavu 1. ovog vašeg člana. Kako je moguće? Da li razgovarate tamo u Vladi, ili se svađate?
Vlasništvo, ili učešće državnog kapitala ili kapitala lokalne samouprave se proteže i na društvo s ograničenog odgovornošću, na udruženje građana, ali vi ste planirali da pravite vaša udruženja građana tako da je dovoljno da budu trojica; uzećete one koji su se već dokazali u tim studijama izvodljivosti i oni će sada da pametuju.
Sada, planetarna glupost – način akreditacije je postupak. Sinonim za reč ''postupak'' jeste ''način''. Sada ćemo imati Vladu koja će da propiše način akreditacije, a onda će dole da stoji da se primenjuje zakon o opštem upravnom postupku. Ostalo je nejasno da li će, što se tiče tih oblasnih asocijacija, na nivou oblasti biti jedna ili više akreditovanih. Po logici stvari, treba da bude jedna. Da li se raspisuje konkurs, šta se radi? Toliko loše ste ovo napravili da je, praktično, neprimenljivo.
Da vas podsetim, prvi put kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama, imali su neki loš slovenački prevod, pa ni na šta nije ličio zakon. Stičem utisak da ste ovaj sa japanskog prevodili, a da nemate baš eksperta za japanski jezik. Ne znam koji je blistavi um ovo mogao da smisli.
(Predsedavajući: Zahvaljujem, gospodine Krasiću.)
Mogli ste Pajtića da pitate, pošto je najosposobljeniji da rasturi...

Gospodine Novakoviću, bilo bi dobro da pogledate član 42. i videćete. Prosto sam iznenađen da niste urgirali kod svojih partijskih drugova da malo srede ovo. Znate, postoji nešto što se zove delokrug, nešto što se zove nadležnost i postoji jedno pravilo u okviru nadležnosti – ko može više, može i manje. Vi ste sve te maksime poništili i dokazali ste da može da radi nešto neko ko nije nadležan, a može onaj koji ima manje da radi i više. To je izuzetno komplikovano, što bi rekle moje Nišlije – neki pametan pisao, verovatno je poznat po tome što razmišlja s mozak.
Gde vam je mozak da ovo napišete? Ovo je toliko kontradiktorno i besmisleno, gluplji propis nisam imao prilike da čitam, a tolike godine samo propisima baratam. Vidim da je u direktnoj srazmeri glupost s pokvarenjaštvom. Mnogo glup i mnogo pokvaren propis, propis koji uništava strukturu ove države i ovog društva i, naravno, namenjen je medijima, da bi se sejale opet neke priče, a narod ponašao kao guska u magli.
Onaj ko je nadležan, ko nešto izdaje, može to i da oduzme. Onaj ko nije nadležan da izdaje, ne može da oduzima. Kako ste krenuli, ovo ćete da svedete na nivo ne mesne zajednice, nego ulice, svaka ''vaška'' može da nekoga akredituje za neki posao. Ako niste imali bolji reper da pogledate kako se ovo radi, što niste uzeli propise o visokom školstvu, gde, takođe, postoji neka akreditacija? Što niste uzeli propise koji govore o licencama i sertifikatu, pa da nešto uporedite, nego pisao neki stručnjak, a ne zna šta je pisao, već – hajde da se kukurikne da je ovo proevropski. Sve je proevropski što vi uradite.