Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8554">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Povodom ove tačke može da se krene sa onom rečenicom – ista meta, isto rastojanje. Prosto je neverovatno koliko su ovi iz Demokratske stranke tvrdoglavi; sedam puta treba da im se ponovi, pa tek osmog puta shvate. Morate malo da slušate. Znate, nije dobro kada posle nekoliko godina prihvatite ono što vam je Srpska radikalna stranka predlagala, jer kada vam nešto predlažemo mi vodimo računa i o vremenu, i o mestu i o drugim okolnostima.
Da bi gledaocima bilo jasnije o čemu se radi, pre mesec dana, kada ste imali vrlo poželjnu atmosferu po novom poslovniku, a to znači skoro praznu Skupštinu, sa jednim poslanikom SRS (a pokazalo se da je i jedan mnogo za vas), na brzinu ste progurali ove propise, između ostalog i izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana.
Radi se o propisu koji je donet još 2001. godine, koji je pretrpeo puno izmena i 2002, i 2004. i 2006. godine. Vidite „Službeni glasnik Republike Srbije“ iz 2009. godine, pod rednim brojem 31, to su neke poslednje izmene.
Obično ste izmene radili kada se donosi zakon o budžetu ili zakon o rebalansu budžeta. Neko greškom smatra da ovaj zakon o porezima na dohodak građana predstavlja nešto epohalno, nešto što će da omogući Vladi da obezbedi velika sredstva i da na taj način finansira to što mi nazivamo javni trošak, javni rashod. Međutim, kada ste poslednji put menjali ove odredbe, pa kada ste se okrenuli, videli ste da nema nikakvog efekta. Zbog one poslednje izmene vi ste ovu oblast preselili u ono što se zove crna oblast – keš na ruke, mimo papira.
Nije samo ova oblast u crnoj zoni. Pitajte u vašim strankama, po vašim procenama, države i onih iz inostranstva koji vas posmatraju, ako vam lakše zvuči ono „monitoring“, šta kažu njihove analize koliko se ukupno prometa nalazi u crnoj zoni.
Mi smo podneli amandmane na ovaj predlog zakona; u stvari smo ponovili amandmane, nešto što smo godinama podnosili, nešto što se tiče normiranih troškova kod umetnika. Znači, nisu to honorarci, nisu to „Kursadžije“, kako neko misli, nego su u prvoj grupi autori vajarskih dela, u drugoj grupi autori slikarskih dela, a tek u trećoj grupi oni koji se bave interpretacijom.
Naravno, Vlada je zaključila da je izgubila podršku umetnika. Neće više Bane Bumbar da ide na konvenciju Demokratske stranke sa Mirom Banjac i da pljuje po radikalima u vreme ćutnje, nego je i njima fluid proradio, pa došlo odozdo gore. I oni kažu – ovo je katastrofa za našu profesiju. Znači, nema više Bajage, nema Mire Banjac, ne možete da nađete umetnika gde ćete da naručite – pljuni Srpsku radikalnu stranku, rešio si problem, imaćeš neku korist.
I, brže-bolje, hajde da Vlada menja ovaj zakon, ulazi u hitnu proceduru da se spasava što se spasiti može. Kako to radite? Radite upravo onako kako smo vam godinama pričali šta treba da se menja u delu koji se tiče normiranih troškova. Radi gledalaca, da se zna, mi predlažemo da se 60% od te naknade koju uzme, recimo, umetnik koji je napravio neko vajarsko delo prizna u te normirane troškove, a ono što ostane da bude osnovica na koju će da se primene stope poreza i doprinosa.
Sve ste vi to odbijali. Čudi me da nema Gorice. Sada ste ovo brže-bolje, po hitnom postupku, da u tom umetničkom svetu, među slikarima, vajarima, glumcima, režiserima, nađete nekoga pred ove izbore ko će da izađe i da kaže – Vlada vodi računa o nama; ova vlada štiti nas umetnike od Vlade. Diana Dragutinović štiti umetnike od Bradića. Naravno da je smešno.
Onda čovek kaže – bitan je princip. Jeste bitan princip, svi obveznici poreza na dohodak građana koliko-toliko moraju da budu izjednačeni, ali ono što ne sme da se dira jeste njihov pravni položaj pred zakonom.
Ovi normirani troškovi su upravo taj instrument, jer je teško izmeriti vrednost umetničkog dela. To rade Kusovac i ovi drugi koji se razumeju, Kadijević itd., mi obični ljudi... Poreski službenici ne znaju to da izračunaju, ali se zna koliko je skupa bronza, koliko je skupo platno, koliko je ulje, četkice. To su ti normirani troškovi.
Ono što je umetnost, što je Bog dao, to nema cenu. Mi podnosimo ove amandmane samo da vi ne biste devalvirali to što je Bog častio nekoga. Bog je častio nekoga da bude veliki glumac. Naravno, ne dozvoljavamo da iko dira u to. Oni su bili protiv nas i pljuvali su nas, za pare koje ste vi njima davali, ali evo, vidite – došlo. Zašto je došlo? Pa, uvek pričamo tu istinu.
Sada, ovo postaje svojevrsna dijagnoza. Kada se kod pacijenta hronično javlja ovakvo stanje, onda se izvlači neka dijagnoza. Na bazi te dijagnoze ide, po medicinskim standardima, i terapija. To je – tri puta po jedna pre jela, kafena kašičica, sa nekim sokom ili sa nekim eliksirom, može i narodna umotvorina, a možete malo da idete i u Crnu Reku, tamo na onu lopatu, jer je i ona efikasna. Matematika se najbolje tako uči.
Sad ću ja, gospođo Dragutinović, da vam to lepo objasnim. Ne Crnu Reku, nego vrlo stručne stvari. Vas poštujem, za razliku od onog koji je juče sedeo tu na vašem mestu. Vidite, udari nas ova svetska finansijska kriza, trese nas devet godina sa nekim stepenom Rihterove, sa 17 stepeni, ali naročito se pojavila za proteklih godinu dana.
Šta je poenta, kako izaći iz te krize? Imamo dva puta. Ova vlada se setila da napravi miks: malo štednja, malo zaduživanje. Malo štednja, prema nekima, promotivno mnogo velika štednja prema svima, a zaduživanje – od malo do malo mnogo zaduživanja, gde god ima para, ti se javi, uzmi, unesi u ovaj naš sistem ovde. Tako smo i dobili pre nekoliko dana onih 800.000.000, ali oni nisu došli kod nas, to je sve u američkoj, engleskoj i nemačkoj centralnoj banci, jer je to garancija da će da se vraćaju krediti.
Gospođo Dragutinović, malopre me stvarno niste shvatili. Nekada je SFRJ, sa 22 miliona stanovnika, dugovala 22 milijarde dolara. Danas Republika Srbija, sa 7,2 miliona stanovnika, duguje 28 milijardi dolara. Kada se uzmu ti brojevi i između njih stave dve tačke, pa onda znak jednakosti pa se izvuče neka srazmera i neka proporcija, to je neki rezultat, a ne vaš doktrinarni stav o tome šta je do 30%, šta je više od 30%, da li je država zadužena ili prezadužena.
Druga stvar, ljudi, opasnost je nastupila. Malopre ste čuli Zorana Nikolića.
Mogli ste da čujete i od gospodina Škrbića, mogli ste da čujete od bilo koga iz ove sale kako je rebalans budžeta dao dobre rezultate u pogledu sredstava koja se vode kao transferna sredstva namenjena jedinicama lokalne samouprave – petnaest milijardi dinara manje. Čuli ste za Šabac, a koliko se sećam, Škrbić mi reče da je kod njega u Apatinu išlo 12.000.000 mesečno, a sada su sveli na četiri miliona. Ili su smanjili za četiri ili sveli na četiri, možda sam ga loše razumeo. Ali, činjenica je da se lokalnim samoupravama iz budžeta manje isplaćuje. Čekajte, kako onda Đilas obećava ovim ljudima da će da im bude bolje ako glasaju za Demokratsku stranku? Kako može da im bude bolje ako im se manje daje? Valjda je bolje ako im se više daje. Vidite, to je ta inverzija preko njegovih 16 medijskih agencija.
Druga vest, eno, jadan Milan Marković juri po Srbiji, treba da otpusti 22.000 ljudi iz lokalne samouprave. Kako vi obećavate zaposlenje u lokalnoj samoupravi? Vi istovremeno i otpuštate i zapošljavate, i to po izboru, građanin može da probere šta želi da čuje. Ako želi da čuje otpuštanje, on će da vam da aplauz. Ako želi da čuje zapošljavanje, on će da vam da aplauz. Nekada je takvu dilemu imao i Nikola Pašić, pa kada su mu rekli i jedni i drugi, on kaže – u pravu si, u pravu si. Kako može i jedan i drugi? Kaže – a i ti si u pravu.
Nešto ste pobrkali tu. Prošlo je to vreme. Sada postoji pojam transparentnosti, javnosti, jasnosti, više ne može čovek da se tek tako sitno prevari. Ovde država asfaltira, a ovde država ljudima seče vodu. Kako to, ljudi, radite? Zašto mrzite ljude? Ne date im da rade na poslu, isterali ste ih, ne date im da rade u trafikama, ne date na pijaci, ne date na kutiji. Šta da rade oni jadnici? Objasnite mi šta da rade.
Ljudi nisu toliko autistični. Nisu svi ljudi toliki mazohisti da uživaju u svojoj patnji. Imaju decu, imaju unuke, moraju da se bore za život. Moraju da se snalaze nekako. Evo kako se Đilas snašao. Evo kako se Đelić snašao, jedanaest miliona. Zašto vi možete da se snalazite, a običan svet ne može da se snalazi? Odakle je vaše pravo na život jače, nego pravo na život drugih ljudi? Kakav je to način?
Sledeća poruka koju daje Đilas – oštro sam ukorio Vladu zbog toga što je smanjila sredstva Beogradu. Ukoliko se ta sredstva ne vrate, kaže da će da podnese ostavku. Kako podnosi ostavku, a ovamo se kandiduje? Kada ste vi pravi? Samo neke podvale.
Obrazloženje kojim odbijate amandmane gospođe Lidije Dimitrijević ste na kraju završili time da ste vi to – optimalno odmerili. Hajde, neka mi neko to objasni. Kao što ovde često čujem – moja ocena i tvoja procena. Onaj ko daje ocene ima neke kriterijume, ima neki kantar koji meri šta je jedan, dva, tri, četiri, pet. Onaj ko vrši procenu, on se bavi vidovnjaštvom; postao je vidovit i kaže – procenjujem da će biti tako nešto itd.
Ovde je novi termin: „optimalno odmereno“. Kada ste rekli 50%, vi ste ga odsekli i rekli ste – pošto smo ga odsekli, to je optimalno, pravilno smo odmerili. Nikada nisam čuo da je demokrata rekao – pogrešio sam. Samo od demokrata čujem, i kada kinu oni kažu – to je demokratski standard, i kada se zakašlju kažu – to je in, to je demokratski standard. Sve je kod vas demokratski standard. Ništa se ne menja u propisima. Jedne godine imamo budžetski suficit, ništa se nije promenilo u propisima, sledeće godine deficit. Katastrofa – majmun u tenku. Ne može tako država da se vodi. Apsolutno ne može.
Ovom izmenom Zakona nećete dobiti glas ni Mire Banjac, jer i ona vidi sa km ima posla, ona vidi da vi ne znate da vozite taj autobus koji se zove vlast Republike Srbije. Ne znate da vozite taj autobus. Samo što nismo otišli u neki jendek. Zašto? Koji je to viši interes? Od onog vašeg prethodnika koji je juče sedeo na tom mestu saznali smo da on više voli NATO nego Vračar. Od onog koji je juče sedeo prekoputa saznali smo da on više voli Olija Rena i Solanu zajedno i EU, nego Srbiju sa Pirotom.
To su poruke koje nam šaljete. Sada šaljete poruku – građani Srbije, morate više da volite Brisel nego svoju ulicu. Ako volite više Brisel od svoje ulice, možda će Đilas da se smiluje i da asfaltira, naravno, bez građevinske dozvole, bez tendera. Koja je funkcija? Da prođu izbori. Zašto? Da prevarimo, da radikali ne prođu, da mi proevropski ljudi, koji nosimo evropske vrednosti... Koja je to vaša evropska vrednost? Nije valjda Evropska unija prepoznatljiva po lopovluku? Nije valjda? Ako jeste, kažite, moramo da se uklapamo.
Ili ponovite onu Đinđićevu priču o NATO agresiji. Vi ne znate, možda niste ni bili članovi Demokratske stranke, Đinđić je lepo rekao – što se tiče NATO agresije, ljudi, pa to je isto kao da ste ušli u kafanu gde se nalazi 19 razbojnika i mi mali, onako sitni, uđemo unutra i kako mi da pobedimo 19 razbojnika. Eto, da bude jedanput i da sam pohvalio Zorana Đinđića, pošto me kritikujete da ga stalno kritikujem. Čovek je bio potpuno u pravu, ali se postavlja pitanje šta mi tražimo pored 19 razbojnika? Šta mi tražimo kod tog Alibabe tamo? Kod vas je Alibaba postao vrednost. To je nešto neverovatno. Danas promeni propis, sutra rikverc. Kad je menjao prvi put – u pravu je, kad menja drugi put – opet je u pravu, i uvek je u pravu. Dokle god je Demokratska stranka u pravu, nama se dešava pustošenje Srbije.
Prođite kroz Prijepolje, ako smete. Prođite kroz Knjaževac, kroz Kovin, to su sve grupacije prevarenih građana. U Kovinu ste čak falsifikovali, pa ste izgubili mandate. Niste znali ni da falsifikujete. Osvojili ste pet mandata manje u koaliciji. Nisu znali kako da falsifikuju, a 5% nevažećih listića. Neverovatno je čime se vi služite, prosto neverovatno!
Verujte, morate u rikverc, to dolazi na naplatu, kad-tad. Biće i septembar, deca kreću u školu, treba da se ispunjavaju obaveze. Nema obaveze. Vi ste dali veliki doprinos razvoju kanibalizma u Srbiji. Čovek pojeo prst. Da li vam je jasno, ljudi? Kanibalizam u Srbiji. Zbog čega? Zbog osećaja beznađa. Javi se u sud da ostvari pravdu, razočara se, tamo doživi još veću nepravdu. Niko neće da sasluša ljude više. Vi ne želite da čujete za ljudsku patnju, za muku. Vi terate građane da obožavaju one koji su nas bombardovali! Da li ste vi normalni, ljudi, šta radite to?
Mi smo pokušali da ovim amandmanima malo popravimo ovaj vaš predlog zakona, da ga ne biste vi popravljali kroz dva meseca ponovo, usvajajući naše ideje, ali, naravno, i da skrenemo pažnju građanima. Ova vlada mi sve više liči na „Putujuće pozorište Šopalović“, samo još fale ljudi koji gutaju zmije, koji spavaju na ekserima; ovo sa vatrom vam dobro ide.
Vodite računa, država je ozbiljna stvar, ona zaslužuje ozbiljne ljude na vlasti, a vi ne samo što delujete, nego se i ponašate vrlo neozbiljno.
Ovo je, u suštini, nastavak jučerašnje rasprave. Juče smo imali jednu temu koju je inicirao Poslanički klub SRS-a, i to uopšteno, s aspekta ne samo mirovnih misija, nego i drugih aktivnosti naših predstavnika, bilo da je u pitanju Vojska, Ministarstvo odbrane, ili sve ono što predstavlja simbol za silu jedne države i njeno angažovanje u inostranstvu.
Danas imamo ovu tačku dnevnog reda i skrenuo bih pažnju na početku da se radi o jednoj odluci, o opštem aktu, gde predlagač traži upućivanje jedne sanitetsko-hiruške ekipe u sastav norveškog kontingenta u okviru mirovne misije odobrene od strane UN-a za državu Čad.
Šta je važno u ovoj raspravi da se kaže? Važno je da se kaže da je angažovanje naših vojnika i, šire posmatrano, sve ono što spada pod Ministarstvo odbrane i Vojske, sve što je u strukturama odbrane, moguće samo ukoliko Narodna skupština o tome donese pozitivnu odluku.
Pozivamo vas da glasate protiv ovog predloga odluke, da se ova odluka povuče, to bi još bilo najbolje. Prvi razlog je – Norveška je država koja je priznala nezavisno Kosovo. To je činjenica na koju ne može da utiče ni Ministarstvo odbrane, ni predsednik Republike.
Jednostavno, Norveška je to odlučila, javnost je o tome obaveštena, a vi znate da mi imamo obavezu da ubedimo one države koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu, da bi se ostvario plan Martija Ahtisarija, da povuku to svoje priznanje, a ako to ne uspemo, onda da imamo prilično hladan odnos prema toj državi. Na to nas obavezuju rezolucije koje je Narodna skupština usvojila.
Imamo jednu rezoluciju koja je doneta 26. decembra 2007. godine – o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Tačka 6. kaže – zbog ukupne uloge NATO pakta itd., mi sami kažemo za sebe da smo vojno neutralni, nemamo potrebe da se svrstavamo u neke blokove, pogotovo ne prema NATO paktu.
Norveška je član NATO pakta od 1949. godine. Norveška nije član EU, zato što su mnogo bogatiji od bilo koga u EU. Norveška ima 4,5 miliona stanovnika, bogata je država, a sada ima neki svoj fond od 200 milijardi dolara, kao rezervu, da kada se smanje mineralne rezerve, odnosno rezerve nafte i gasa, budu država sa finansijskim sredstvima koja može da učestvuje na finansijskim tržištima i da obezbeđuje blagodet za svoje građane.
Mnogo naših ljudi živi i radi u Norveškoj. Neki su naučili norveški jezik, učlanili se u G17 plus i postali funkcioneri. Sećate se, ranije je u Ministarstvu odbrane bila jedna gospođa koja je znala norveški i to je nju preporučilo da bude pomoćnik ministra odbrane u vreme kada je, čini mi se, Davinić bio ministar, ili kasnije. Sada je zadužena za omladinu i sport, kuku omladini, kuku sportu.
Što se tiče EU, znate i sami, dovoljno je samo da vam pokažem sa njihovog sajta, KiM nije u sastavu Republike Srbije. Republika Srbija je skraćena za teritoriju KiM-a. Norveška je prisutna, sa svojim vojnicima, i na teritoriji KiM-a, u okviru snaga NATO-a.
Evo šta je bilo 26. februara 2004. godine. Kaže se ovako – Norveška je ovih dana u šoku. ''Na tamošnjoj televiziji emitovan je amaterski video-zapis divljanja njihovih vojnika na Kosovu, zabeleženo je kako vojnici ubijaju kučiće u selu čije ime nije navedeno'', da ne čitam dalje. To je njihova vojska.
Šta bi naš sanitetski tim mogao da nauči u kontingentu norveških trupa u sastavu mirovne misije UN-a? Verovatno, ništa. Zašto?
Do pre nekoliko godina smo slušali profesionalne pohvale na račun naše sanitetske službe, koja je od avgusta 1991. godine, zaključno sa krajem 1999. godine, ili 10. junom 1999. godine, pokazala izuzetnu profesionalnost, stručnost, čak su dolazili na VMA stručnjaci vojne struke, vojni hirurzi i vojni medicinski stručnjaci, da nauče kako to naše ekipe saniraju ratne traume, povrede i sve ono što se doživljava u ratu.
Šta bi bio naš zadatak? Mi, država sa osam i nešto miliona stanovnika, da šaljemo naše lekare pod zastavom države koja ima 4,5 miliona stanovnika?! Malo je uvredljivo. Ako UN traži da pomognemo s nekom ekipom, zašto onda ne idemo s našom zastavom, s našom himnom? Tu bi se najbolje demonstrirala naša borba za suverenitet.
Norveška je vrlo aktivna u ovim događajima na teritoriji Balkana, pogotovo bivše SFRJ, od 1992. godine do danas. Ima i nekih drugih država koje nisu članovi ni NATO-a, ni EU, a izuzetno su aktivni, poput Švajcarske. Da vas podsetim, 2000. godine, u novembru, Švajcarska nam je omogućila pristup Svetskoj banci i MMF-u. Ona je bila garant, i imenom i sredstvima, da možemo da uđemo u te organizacije i da se zadužujemo.
Koja je poenta ove priče? Zašto trčimo u zagrljaj državi koja je priznala nezavisno Kosovo? Onaj ko kaže – nikad neću da potpišem saglasnost za nezavisno Kosovo, onaj ko kaže – nikad neću da priznam nezavisno Kosovo, kako može da predlaže ovakav vid odlučivanja o učešću naše ekipe?
Biće ovde govora o tome da je to na principu dobrovoljnosti. Ako se poštuje princip dobrovoljnosti, moje informacije kažu da se, od 12 hirurga na VMA, samo jedan prijavio, zato što su mu obećali između 10 i 15.000 evra mesečnu platu. Da bi se kompletirao tim, potrebno je još. Preti se ljudima.
Šta je pravni osnov za ovu odluku? Zamolio bih vas da pogledate obrazloženje i poslednji stav u njemu. Pod tačkom 1 – Osnov za angažovanje i ciljevi koji se postižu, osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške upućeno ministru odbrane Draganu Šutanovcu.
Kako može pismo da bude pravni osnov? Kako to može, dva ministra sednu, razmene imejl adrese – kako si, prijatelju, dobro sam, prijatelju, da li bi ti da pošalješ jednu hiruršku ekipu? Važi, Boki će da se složi. Nije ovo privatna prćija, mi valjda vodimo borbu za to naše Kosovo i Metohiju.
Da vas podsetim, 2000 godina su neki vodili borbu da ostvare svoje nacionalne i elementarne životne interese i na svakom mestu su ponavljali gde je Jerusalim, kome pripada. Kako se kod nas to zaboravi za nepunih godinu dana? Ili, vlast ima dve kasete, pa menja, a kada dođe nešto što je konkretno, što je život, onda vidimo da ni prva ni druga kaseta ne važe, ni ona kaseta – neću da potpišem, niti ona druga – neću da priznam. O čemu mi pričamo danas?
Kakvo je naše iskustvo sa državama članicama NATO pakta? Hajde da se malo podsetimo. NATO je prisutan na KiM-u. NATO nije neutralan. On se zalaže da KiM bude posebna država. NATO je bio prisutan i 1992. godine u UNPA zonama.
Da vas podsetim, agresija koju je Tuđman izvršio 1995. godine, maja i avgusta, bila je agresija na teritorijama koje su pod kontrolom UN-a.
Prvo je UN razoružao kompletno stanovništvo, a onda su američki stručnjaci, čak, i navodili i avione i artiljerijsko oruđe, napadali, navodno, na UN. Ujedinjene nacije se povukle, došle malo kasnije da konstatuju neka zverstva, koja su i danas predmet interesovanja nekih sudova.
Zašto mi onda ovo radimo? Koji ciljevi treba da se postignu? Čiji ciljevi? Ako ima nekih privatnih ciljeva nekoga ko je na vlasti, onda treba da se kaže da je to njegov privatni cilj, privatni interes, obećao. Ali, kako je neko mogao da obeća a da prethodno nije o tome obaveštena i nije odlučila Narodna skupština?
Mi smo juče razgovarali o najavi da bi neki naši, navodno, stručnjaci mogli da budu prisutni na nekoj vežbi u Gruziji. Do tog angažovanja nije došlo. Dobro je što nije došlo. Jer da je došlo mimo Narodne skupštine, onda bi to bilo kršenje i Ustava i člana 7. posebnog zakona koji to reguliše. To je sprečeno, javnost je sprečila. Jedan državni sekretar ''kukuriknuo'', javnost se pobunila, i to je sprečeno, da se ne kvare odnosi, ne samo sa Rusijom, nego da se poštuje Ustav i zakon Republike Srbije.
Ali, znate, to je sve moguće. U uslovima kada se vrši racionalizacija na svim nivoima, pa, recimo, i u Vojsci, onda se kaže za civilna lica koja su angažovana u Vojsci, ili za neka vojna lica – vršimo transformaciju, vi ste višak, ne znamo šta da radimo s vama, nemamo gde da vas rasporedimo. Onda se neko dosetio neke akcije – otpremninom do posla. Nekada je bila akcija – otpremninom da se otkačimo od nekog kadra, da više ne bude prisutan.
Onda se postavlja načelno pitanje – šta se to otpušta? Otpušta se nešto što je višak, nešto što ne zadovoljava kriterijume za nešto novo. Tako je bilo i u saveznom MUP-u. Zato što je neko bio višak, date su mu 24 plate otpremnine, samo da ne radi u državnoj službi. To je dokaz nečije sposobnosti. Uostalom, Ponoš je lepo objasnio, u nekoliko intervjua, s kojom nestručnošću, neprofesionalnošću se obavlja ovaj posao u Ministarstvu odbrane, koje preti da ima više pukovnika i generala nego čitav vojni sistem: Generalštab, trupe itd.
Čiju sujetu vi treba da zadovoljite kada budete digli ruku za ovu odluku? Evo vam krupnih argumenata. Norveška je priznala nezavisno Kosovo.
Kako možemo s njima da sarađujemo na ovako osetljivim i važnim pitanjima? Zar se sami nisu diskvalifikovali? Drugo pitanje, ko nas tera u taj zagrljaj, zašto nas tera u taj zagrljaj? Da li na ovaj način mi nešto priznajemo, a da tek kasnije saznamo šta se to priznalo?
SRS ne želi da saučestvuje u ovom poslu. Mi ne vidimo koji je interes Republike Srbije da naša sanitetska ekipa bude prisutna na jednom takvom području.
Prvo, nalazimo se u teškoj ekonomskoj krizi već osam-devet godina, verovatno i duže. Nemamo materijalne resurse za nešto što bi trebalo da omogući sedmorici, a kasniji desetorici ili 24-orici, da odu, da nešto saznaju. Pa, oni to bolje znaju nego bilo ko iz norveškog kontingenta. Sve su oni to naučili na delu, što se kaže.
Treba da prenesemo znanja nekima. Neka dođu na VMA da ih naučimo, da prenesemo znanje, neka plate ta znanja. To je mnogo bolji izvozni posao.
Koju poruku šaljemo NATO paktu? Šaljemo poruku –možete da uradite šta god hoćete s nama, sve ćemo da prihvatimo. Nije to poruka građana Republike Srbije, to zapamtite. Uostalom, ova država je i tužila deset država članica NATO-a zbog onog zverstva 1999. godine. Možda vi niste čitali knjige, ali zločin protiv mira je vrhunski zločin, sublimira sve ratne zločine u sebi. Taj zločin je NATO pakt uradio nad nama, čak nije imao ni odluku Saveta bezbednosti da se može angažovati vojska prema poglavlju 7 Povelje UN-a. Sve su prekršili, apsolutno sve.
Mi ne treba mnogo da prkosimo, ali moramo da kažemo šta su naši interesi. Nije toliko godina prošlo da može da padne sve u zaborav. Ko je nekoga od vas ovlastio da zaboravi i Milicu Rakić, i Varvarin, i ono na KiM-u, i Republiku Srpsku Krajinu? Ko je vas ovlastio? Ko je ovlastio Vladu da predloži ovakvu odluku?
Imaginarna floskula o evroatlantskim integracijama? Što više pričate o tim evroatlantskim integracijama, to gore građanima Srbije. Zar ne primećujete to?
Nijedan razlog ne postoji da neko iz sistema odbrane Republike Srbije bude angažovan u mirovnoj misiji, po odluci UN-a, tako da budemo u sastavu vojne sile neke druge države. Ako imamo nekog razloga da budemo u sastavu neke vojne sile koja je u mirovnoj misiji, onda je to Rusija. Nemojte da se smejete, oni nas nisu bombardovali. Svi ovi drugi su nas bombardovali. Makar po tome napravite razliku, ako ste u mogućnosti i ukoliko smete da pravite neku razliku.
Pozivam, pre svega, vojna lica i one na koje se vrši pritisak da moraju da idu, da odbiju da idu u ovu mirovnu misiju. Ako želite da pravite reputaciju naše oružane sile, svi oni koji žele da nauče o sanitetu iz tuđe vojske, neka dođu na VMA, kod naših stručnjaka, vrlo rado će da im prenesu ta znanja.
Ne postoji nijedan kako materijalni, tako ni ustavni, humani, moralni i bilo koji drugi razlog da se glasa za ovaj predlog odluke.
Izgleda da sam samo pogodio broj stanovnika. Pogodio sam mnogo više, gospodine Šutanovac, znate vi vrlo dobro koliko sam pogodio.
Gospodine Šutanovac, da li ima mesta u vašem humanizmu i za one ljude na Kosovu i Metohiji, koji su, takođe, proganjani? Šta ste uradili da njih zaštitite? Vodite računa o Kongu, a ne vodite računa šta se dešava dve ulice od nas.
Gospodine Šutanovac, Amerikanci su kupili Maršalat; srušili ga, prvo, bombama, pa sada građevinskim mašinama, posekli drveta, napravili rupu, izbacili zemlju koja je ozračena i doneli novu zemlju. To vam je NATO pakt, gospodine Šutanovac. Ne mogu da tražim od vas da mrzite NATO, kada ste vi njihov učenik, omiljeni učenik.
Gospodine Šutanovac, juče ste rekli da sam nešto rekao što nije tačno. Citiram vas: "Uzeo sam otpremninu i ne sećam se najbolje koliko je iznosila, ali mi se čini da je bilo negde oko devet hiljada evra. Sada sam zaposlen u "Jugoimportu" a nikada nisam bio na platnom spisku Skupštine Srbije". To kaže Šutanovac, narodni poslanik DS-a. Na pitanje, zbog čega ni ranije nije prebacio radnu knjižicu u Srpski parlament, odgovorio je da je to zato što su tamo male plate, a da mu je po odlasku iz Ministarstva bilo isplativije da uzme otpremninu.
Gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi. Vama je država dala pare samo da odete iz državne službe. Boris Tadić vas je vratio, kako rekoste u vašoj biografiji, zato što ste kumovi.
Da li vidite koja je katastrofa za državu? Nema tu zdravog rasuđivanja. Ne postoji zdravo rasuđivanje. Gde da se maznu pare, pa da idem. To je problem, što se vaš privatni interes predstavlja kao državni interes. Nije to državni interes.
Ja znam da je vama bilo prijatno, ali je za mene bilo uvredljivo, gospođo Đukić-Dejanović.
Gospodine Šutanovac, ''ako koza laže, rogovi ne lažu''. ''Mart 28. 2008. godine, Norveška je danas ozvaničila priznanje nezavisnosti Kosova, saopštila je Vlada u Oslu'', ali oni su se pripremali još 20. februara 2008. godine, znači, tri dana nakon samoproglašenja.
Šta je uradila Republika Srbija? ''Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je danas protestnu notu Vladi Norveške povodom priznanja nezavisnosti KiM-a, u skladu s akcionim planom Ministarstva spoljnih poslova koji je usvojila Vlada Srbije. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić naložio je danas hitno povlačenje ambasadora Srbije u Norveškoj, Vladislava Mladenovića'' itd.
Verovatno znate šta radi Vlada, s obzirom na to da niste vojni deo, nego ste politički deo izvršne vlasti.
Mašete nekim pismom. Evo, šta ste napisali – osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške, gospođe Ane Gret-Strom Erihsen, upućenog ministru odbrane Draganu Šutanovcu, da se profesionalni pripadnici sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije angažuju u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji UN-a u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici. To ste vi dostavili.
Vas pozvale Ujedinjene nacije? Ma, gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi, jel vam jasno? Što pre to budete shvatili, biće lakše i vama i nama.
Gospođo Đukić-Dejanović, daću neki lični doprinos da vi što bolje shvatite današnju temu. Ne smem da čitam Ustav, pošto sam jedini poslanik kome je zabranjeno da čita Ustav, jer onda dobijam opomene, a nisam više u mogućnosti da budem veliki donator DS, preko Odbora za administrativna pitanja.
Nego, da se vratimo na ovu temu. Da vidimo šta je suština ove operacije zvane „Predlog odluke“. Pošto ovde ima mladih ljudi iz DS-a, koji, verovatno, nisu imali prilike da pročitaju dosta knjiga, upućujem ih da više čitaju knjige, a što manje gledaju u Internet. Zbog čega?
Vidite, u Americi se nekada podela između demokrata i republikanaca, osim onih njihovih prepoznatljivih amblema, kao sredstvo razlikovanja, tamo su neke životinje kao amblemi, zasnivala i na politici, pa su republikanci bili svojevremeno neki izolacionisti, a demokrate internacionalisti. Ta podela odavno ne važi. Posle Regana, ta podela više ne pije vodu, čak ni u Americi.
Koja podela kod njih sada važi? Na one koji podržavaju prodaju oružja, i na one koji žele da dominiraju u svetu tako što bi kontrolisali sve naftne izvore. Onda nepogrešivo može da se pogodi da je Irak pao zbog nafte, a Klinton je bio mnogo aktivniji zbog prodaje oružja. Po svoj prilici, ''oružari'' trenutno vode kao lobi.
Gospođo Đukić, zamolio bih vas da primite samo k znanju, kao hipotetičko pitanje, ne konkretno. Ova naša zemlja, pošto smo sledbenici, nekada je bila veliki proizvođač oružja, izvozila je oružje. Pre nekoliko godina, posle jedne izmišljene afere, i taj izvoz oružja je stavljen pod kontrolu.
Nismo imali sreće sa SDPR-om, neki direktori su bili pohapšeni, čekam i ove sada da uhapse. Zbog čega? Veliki je broj razloga; znate koliki je promet droge u svetu, računajte da su nešto malo manje od toga zarade po osnovu nelegalne trgovine oružjem.
Da znate da se razvija i novi posao – izvoz vojnika. Radi vašeg saznanja, u Iraku, sve logore, kampove, gde su smešteni američki vojnici, obezbeđuju privatna obezbeđenja. Amerikanci su razvili čitav sistem privatnih firmi bliskih vojnoj industriji i odbrambenim snagama SAD. One se vrlo često upućuju kao savetnici. Nekada su, 1995. godine, bili u Hrvatskoj, pa su savetovali kako treba da se sprovedu „Oluja“ i „Bljesak“. Ima ih puno i u Iraku. Čak su i neki naši oficiri, generali, doduše, u penziji, ne mogu da kažem da su aktivni, nudili svoje usluge. Zna se koja je cena angažovanja ovih ''kučića rata''.
Da li se iza ove odluke, možda, krije nešto slično, privatni posao? Ne znamo. Samo smo pročitali obrazloženje, videli smo neka plemena. Videli smo iz obrazloženja da je, prvo, bila prisutna Evropska unija tamo, pa sad dolazi UN. Kada je došla EU, ona je bila pod okriljem UN-a i Rezolucije UN-a. Nešto nam je to slično vezano za naš prostor. Mnoge stvari se dešavaju po nekoj zakonomernosti.
Vi ste gospodina Šormaza prekinuli, ne vi, nego diskusija je tamo stala, ali on je izneo vrlo tačne i precizne podatke, koje ne krije NATO, podatke koje ne kriju ni poslanici Parlamentarne skupštine NATO-a. Kanadski poslanik postavlja pitanje NATO-u, i to onom vojnom delu – za šta je potrošeno 17 milijardi dolara od 1996. godine na teritoriji BiH, jer to što se tamo napravilo Dejtonskim sporazumom, to je država idiot? Oni to priznaju.
Činjenica je da se u Avganistanu najviše proizvodi droga, činjenica je da je veliko skladište za drogu teritorija KiM-a i činjenica je da se komanda južnog krila NATO pakta nalazi u Napulju, a Napulj drži mafija. Zakonomernost kaže – gde je NATO, tu je kriminal. Zašto bismo poslali lekare da se uče kriminalu?
Kada pričate o generalu Joviću, pa on je bio u ime JNA i SFRJ, a ne oficir JNA u sastavu lake konjičke brigade Kanade, recimo. Valjda vidite da postoji neka razlika. Možda vi ne primećujete tu razliku, ali razlika postoji, pre svega, sa gledišta poštovanja suvereniteta, suverenosti jedne države. Ali, o tom potom.
Činjenica da je Norveška priznala nezavisno Kosovo. Zar se niste malo trgli? Ko je priznao Kosovo kao nezavisnu državu? Sve naši prijatelji. To kažite, kad odete kući, vašim ukućanima. Naši najveći prijatelji su SAD, znak prijateljstva – besomučno su nas bombardovali 78 dana, oteli Kosovo, napravili najveću vojnu bazu.
Preselili su Ministarstvo odbrane. Čuli ste, godinu i po dana nema odgovora na neka pitanja. U transparentnoj vlasti DS-a, mi ne možemo da dobijemo odgovore na pitanja.
Simbolika – Maršalat prodat za novu ambasadu. Promenili čak i zemljište. Zašto? Znaju čime su gađali Maršalat, tu se nalaze neki komunikacioni sistemi bivše SFRJ, ali ovi su dali sve na doboš, sve na izvolte je kod njih.
Ne znam ko će da nam da garancije da se iza ovih misija mira naših predstavnika oružanih snaga i Ministarstva odbrane, dragim nam i bliskim republikama i državama koje su priznale nezavisno Kosovo, ne krije, možda, prodaja oružja?
Da li se iza ovakvih misija ne krije, možda, privatni aranžman, upućivanje nekih nazovihirurga, neke sanitetske ekipe? Ko dobija pare, možda neko trguje ljudima?
Mi smo imali prilike godinama da čitamo, u nekim našim novinama, kako se pojavljuju neka lica sa prostora bivše SFRJ, koje neko angažuje, neka privatna firma, izvoze se odavde, da bi tamo zaveli neki red, a nisu pripadnici Legije stranaca.
Oružje, vojska, to je strašan biznis. Da li se, možda, iza tog velikog biznisa, ili se tim velikim biznisom prikriva priča o međunarodnom ugledu? Gde nađoste Norvešku, koja je priznala nezavisno Kosovo?
Što niste zamolili Rusiju, ako je ona tamo prisutna, da naših sedam lekara bude u sastavu oružanih snaga Rusije? Makar i simbolično, sličan jezik. Doduše, ne znamo kako će ove jezike Norveške da savladaju. Norvežani imaju dva jezika, vrlo slična, ali dobro.
Tokom ove rasprave čula se, hajde da upotrebim reči "velika neistina", da ne upotrebim nešto primerenije našem jeziku. Niko ne može biti član EU ukoliko nije prethodno postao član NATO pakta. Uslov svih uslova za ulazak u EU je članstvo u NATO paktu.
Kada odete i razgovarate s predstavnicima NATO-a, oni jasno kažu, 2007. godine je doneta odluka da Srbija ne bude član NATO pakta. Džabe zavijate, kao kiša oko Kragujevca. Neće nas. Zašto? Veliko je neraspoloženje građana Republike Srbije prema NATO paktu. Tužili smo 10 država članica NATO-a koje su nas bombardovale. Da vas sad ne podsećam kakva je odluka bila Međunarodnog suda pravde, a tiče se nadležnosti. Sve je to palo u vodu.
Samo da vas podsetim na još jednu činjenicu. Pre nekoliko meseci je kukuriknuo malo ovaj Hašim Tači, pa je rekao – očekujemo da Španija prizna nezavisno Kosovo. Prvi je skočio diplomirani fizičar Havijer Solana, kao visoki predstavnik EU za spoljnu politiku, pošto oni nemaju ministra za spoljnu politiku, i rekao je, ne spavaj na to uvo, Španija nikada neće priznati nezavisno Kosovo.
Vidite, kakav je to dvostruki aršin. Taj Havijer Solana gazi druge države članice EU, traži od njih da priznaju nezavisno Kosovo, ali mu ne pada na pamet kada je u pitanju njegova država. Poštuje Španiju, poštuje suverenitet Španije, zna odakle je, zna ko ga je poslao u EU.
Pre 20 godina je u Španiji bio najveći neprijatelj NATO pakta, upravo, Havijer Solana, ali mu nije smetalo da 1999. godine potpiše odluku o bombardovanju, iako nije bilo odluke Saveta bezbednosti, pa je čak bilo i velikih razmirica unutar samog NATO pakta. NATO pakt kaže – hvala BiH, da nije bilo oružanog sukoba 1992. godine, NATO bi nestao. On nije projektovan za nešto drugo, nego za hladni rat. Hladni rat je prekinut još 1989. godine. To je istina. Prepoznajte ko je inicirao rat na teritoriji bivše SFRJ. Ko je inicirao rasturanje bivše SFRJ? NATO pakt.
Ona država koja je članica NATO pakta mora da sledi politiku NATO-a. Naravno da je Norveška kukavičje jaje, koje je podmetnuto da bi se neko zaleteo. Ako vi iz DS-a želite da budete toliko humani prema vama dragom i omiljenom plemenu Zagava, pošaljite vaše doktore preko nevladine organizacije Bernara Kušnera ''Doktori bez granica''. Pošaljite ih preko neke međunarodne nevladine organizacije, zašto lupate pečat Srbije sa četiri ''S'', sa četiri ocila? Šta prihvatate na taj način? Da li ste vi svesni šta prihvatate? Prihvatate jednu veliku podvalu. Promenio se svet, ljudi. Moramo da vodimo računa o našim interesima.
Do pre nekoliko meseci ste s ogorčenjem gledali te ambasadore država koje su priznale nezavisno Kosovo. Da vas podsetim, isterali ste, proterali ste, tražili da se uklone, kao nepoželjne osobe, ambasadori Makedonije i Crne Gore. Znate i sami da su to uradili po nalogu Amerikanaca, pa i ovo što rade Norvežani, rade po nalogu Amerikanaca. Nije, valjda, da 99,9% Srbije sve ovo dobro zna, jedino vi glumite.
Šta glumite? Pitaće vas kući, kada odete, sestro, brate, oče, kako si smeo da digneš ruku? Zar vi želite ponovo da ubijate Milicu Rakić? Zar vi ponovo želite da rasturate most u Varvarinu? Jedva smo i to obnovili, a vi drugi put rušite nešto. Zašto? Zato što niko nije siguran da li je u pitanju privatna kombinacija.
Izvoz oružja, izvoz municije, izvoz vojske, izvoz vojnika, psi rata, pa to je najbolji posao danas. Američka vojna industrija i američka bezbednost ne može bez privatnih agencija. Gde država ne sme da ide, ona pusti privatne agencije, penzionisane pukovnike CIA-e, penzionisane generale, koji lobiraju na svim mestima da bi obezbedili stratešku poziciju SAD-a, na prvom mestu, kod energenata. Verovatno, za koju godinu, i javno će da se saopšti da je voda strateški interes broj jedan.
Ne znam kako ste u ovome mogli da pronađete neke interese Republike Srbije. Moram da vam skrenem pažnju, knjige su objavljene, samo je potrebno da pokažete malo interesovanja, volje, mogu da se pronađu i u Narodnoj biblioteci Srbije.
Idite tamo, tamo se ne ujeda. Nemojte da vam se gadi knjiga; ako naiđete na neku dlaku u knjizi, uzmite knjigu i pročitajte, poštujte knjigu. Postoje neke knjige koje objašnjavaju kako smo imali ministra odbrane i kakve smo imali načelnike Generalštaba.
Ne pričam o ovome što je bilo za proteklih osam-devet godina, da se razumemo. Pričam o onome što je bilo u onom periodu kada Vojska nije imala tu tzv. civilnu kontrolu. Jedan načelnik Generalštaba, kasnije je bio i ministar odbrane, istovremeno je bio dvostruki agent. Radio je i za sovjetsku, i za američku stranu. Veliku sposobnost je pokazao u prodaji i kupovini oružja.
Nisam saopštio ni ime, ni godinu, nisam ništa saopštio što može da identifikuje tog penzionera. Ali, znajte, kad prođe neko vreme, kada se napravi neka vremenska distanca, onda istorija proradi, pa neki podaci moraju da izađu i da se saznaju.
Ko vama garantuje da ovo nije privatni posao? Ne vidim nijednu garanciju. Ova odluka je u dubokoj suprotnosti s Ustavom, sa zakonom i s proklamovanom politikom Borisa Tadića. Njegova politika glasi – neću priznati nezavisno Kosovo, nikad neću prihvatiti nezavisno Kosovo, ljut sam na sve one koji su priznali nezavisno Kosovo.
Norveška je jedna od prvih koja je to priznala. Imamo neraščišćene odnose sa NATO paktom. Nećemo biti članovi NATO pakta. Vazduh i prostor za život tražimo kod prijatelja. Meni uopšte nije jasno ko vas je navukao na ovakav predlog odluke? Da li je to neki nalog? Da li je to neka naredba?
Znam da u DS-u postoje različite političke frakcije, različita gledišta na neke pojave i na neka dešavanja. Znam da je vrlo aktivan, čak je, u ideološkom smislu, i predvodnik ove nove DS ovaj ''otporaški'' deo.
(Srđan Milivojević, s mesta: Hvala.)
Nisam mislio na tebe. O tebi uvek razmišljam kada pričamo o dobrobiti životinja, sada pričam o Vojsci.
Gospođo Đukić, niste obratili pažnju. On je dobacio.
Ja?
Znam, ali sad je on dobacio.
Gospođo Đukić, moja deca su normalna. Nema nikakvih problema, nemojte da se sekirate za moju decu. Ona vrlo lepo komentarišu sve ovo što se dešava.
Vidite, mislim da je sa gledišta bezbednosti važnija lokacija. Gospodine Šutanovac, možda pogrešim u nazivu, nemojte da mi uzimate za zlo, da li je pravi naziv Cepotina, Ćepotina, Čepotina, ne znam. Verovatno je ''Cepotina''. Ko ne da da se tamo završe radovi, a radi se o nekom objektu koji je vrlo važan za našu vojsku? Možda sam pogrešio naziv, nemojte da mi uzmete za zlo, jer sam dobio poruku telefonom. Znate ono, latinica – c, č u telefonu, ne vidi se. Verovatno vi znate o čemu se radi, ja ne znam.
Na kraju da vam objasnim samo još jedno – članstvo u UN-u daje prava, a daje i obaveze. Ali, verovali ili ne, s obzirom na dug vremenski period od kada je usvojena Povelja UN-a, ona je verovatno najvažniji dokument koji garantuje suverenost država.
Ujedinjene nacije su složena međunarodna organizacija, gde članovi vrlo često prenose neka svoja izvorna ovlašćenja. Poglavlje 7. Povelje UN-a odnosi se na obaveze Saveta bezbednosti da uspostavi i očuva mir u svetu. Izuzetno, ako neke mere ne mogu da daju rezultat, pre svega se misli na političke mere, postoji mogućnost da se pristupi angažovanju vojske. Tu mora da se vodi računa da svi moraju da postupaju oprezno, vrlo oprezno.
Mi nemamo tu međunarodnu obavezu direktno, jer se države pozivaju da prvo iskažu svoje mogućnosti da učestvuju u nekim mirovnim operacijama.
Znači, obaveza postoji, ona je opšta. Obaveza nije apsolutno izvršna ili obaveza koja ne može da se izbegne; ova obaveza može da se izbegne, uzimajući u obzir mnoge okolnosti koje su vezane za našu zemlju.
Kada se priča o toj međunarodnoj obavezi, treba biti oprezan. Nekada je bivša SFRJ bila u mogućnosti da finansira i da učestvuje u mirovnim operacijama, sada Srbija nije u toj mogućnosti, prosto, nije u mogućnosti da angažuje ni sedam, ni 10, niti 24 pripadnika saniteta negde u inostranstvu.
Pogotovo je uvredljivo da oni budu u sastavu neke druge oružane sile. Samo da znate, u međunarodnim odnosima država je sila. Svi međunarodni dokumenti govore o državi kao sili.
Ta vrsta angažovanja vojske države sa osam i nešto miliona stanovnika u okviru jedinica iz sastava države sa četiri i po miliona stanovnika je uvredljivo sa gledišta međunarodnih odnosa i pozicije ove države, ali nije uvredljivo ako bi bili u sastavu ruske vojske, jer onda je situacija potpuno drugačija, za razliku od onih Amerikanaca iz Dejtona, koji nas uče kako da se jedu zmije i da se preživljava, pa smo tu fazu morali da prođemo, tu fazu otvaranja.
Pa, jeste, gospodine Šormaz, tako je bilo, preživljavanje, učili nas kako da preživljavamo; vodite računa u kakvom je položaju naša vojska, vodite računa šta radite.
Meni je dobro poznato da vi ovu odluku ne smete da izbegnete, ali razmislite o tome koliko je to odluka u interesu ove države i ovog naroda. Do sada ste doneli veliki broj odluka za koje ste posle nekoliko meseci utvrdili da nisu dobre.
Mi imamo zadatak da vas na vreme upozorimo. Mi nismo NATO fanatici, kao što nismo ni Evro-fanatici, ali morate da shvatite da u Evropskom parlamentu, pored toga što su prisutne stranke koje podržavaju evrointegracije i širenje Evropske unije, postoji i jaka grupa poslanika koja je protiv EU. Budite svesni činjenice da u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta postoje i poslanici i poslaničke grupe i predstavnici nekih država koji su članovi NATO pakta, a koji stalno potenciraju šta je sa članom 5. Ugovora o osnivanju NATO pakta, kako se on poštuje.
Pa, zar je moguće da oni, kao države osnivači, ili članovi NATO pakta, imaju neke rezerve prema NATO paktu, a mi koji smo samo u tom ''pevačkom društvu'' Partnerstvo za mir imamo toliki natofanatizam u Srbiji! Ako ste svesni da je narod protiv ovoga, na čemu zasnivate vašu politiku? Valjda se svaka politika vodi radi interesa građana, a ne suprotno interesima građana?
Vi ćete u ovoj odluci da demonstrirate upravo to da narod, građani idu jednim putem, a Demokratska stranka, kao predvodnica ove politike, suprotnim putem. Gde je tu naš interes?
Primite ove naše kritike ozbiljno. Razmislite, da ne napravite grešku kao prošle godine. Cele godine ste izbegavali tačku dnevnog reda Euleks, KiM, a na kraju se ispostavilo da ste vi pozvali Euleks, da ste se pozvali na šest imaginarnih principa koje niko ne priznaje niti poštuje i nesvesno, neki možda i svesno, prihvatili koncept Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti, nešto što čak ni pravna teorija ni politika ne zna šta znači.
KiM klizi polako, zato što niste upozorili sve. Moralo je iz ove zgrade da izađe jedinstveno upozorenje i jedinstveno opredeljenje svih građana Republike Srbije, kao kada smo donosili one rezolucije o neutralnosti i zaštiti vitalnih interesa na teritoriji KiM-a, kada je za te rezolucije, od 250 poslanika, glasalo od 220 do 240 poslanika Narodne skupštine.
To je imalo težinu u međunarodnim odnosima, to je bila glavna vest u svetu – jedinstven stav Parlamenta Republike Srbije da je Kosovo sastavni deo Republike Srbije i da se ne mirimo s prisustvom nekih koji od Kosova i Metohije prave skladište za narko-dilere.
Zašto ste to blokirali? Ko je kriv? Pa, vi ste krivi. Gde je UNMIK? Nema ga. Šta radi Euleks? Ima zadatak da osnaži i potvrdi pravne elemente nezavisne države Kosovo. Pa, to u nazivu stoji.
Tri godine su se pripremali, svi budući kosovski, navodno, funkcioneri su išli na obuku, počevši od Zagreba, preko Ljubljane, pa do Brisela, obučavali ih, pripremali ih i to ste morali da znate. Upozoravali smo vas na to. A onda ste vi zaustavili priču o Kosovu i Metohiji i desilo se ovo, navodno, elementarna nepogoda. Nije nikakva elementarna nepogoda, to ste vi omogućili.
Namerno vam pričam o Kosovu i Metohiji kao o očiglednom primeru koji je poznat svim građanima Republike Srbije, da vas upozorim na nešto s nekim sličnim posledicama kad je u pitanju ova odluka.
Setite se šta se desilo pre nekoliko godina,. SAD su htele da zavedu …
(Predsednik: Vreme, gospodine Krasiću.)
Koliko imam još?
(Predsednik: Nemate više vremena.)
Može samo jedna rečenica?
(Predsednik: Završite rečenicu, naravno.)
Samo da podsetim ove doktore humaniste o čemu se radi. SAD su htele da zavedu red u Somaliji. Pao im je jedan helikopter i onda Somalijci provukla ona njihova dva pilota kroz glavnu ulicu; Amerikanci videli tu vrstu zverstva i pobegli iz Somalije glavom bez obzira. Vodite računa da ne izlažete naše ljude nekom riziku.
Smatram da je ovaj zakon izuzetno važan, bez obzira što ima samo nekoliko članova kojim se menjaju postojeće odredbe Zakona o spoljnim poslovima. Ovaj član je značajan pre svega zbog toga što nam pokazuje da mi, u stvari, ne znamo ko vodi diplomatiju ove države.
Da otklonim neke zablude koje su se čule u dosadašnjoj raspravi. Već 30 i nešto godina supruge onih koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše države u inostranstvu imale su jedno od prava iz radnog odnosa, da im miruje radni odnos u Srbiji dok su sa suprugom u inostranstvu, a takođe su imale pravo da uplaćuju doprinose kako ne bi gubile radni staž.
Međutim, ova izmena nije zbog toga učinjena, zato što to nije ni trebalo da se menja. Ova izmena se radi da bi se obezbedila pozicija onih koji kreiraju našu diplomatiju.
Moram da skrenem pažnju javnosti na to da je nekada ministar inostranih poslova bio vicepremijer, da je bio upravo taj predstavnik ove države u inostranstvu, da niko iz ove države nije mogao da ode u inostranstvo i da zastupa navodno interese ove države, a da prethodno nije dobio nešto što se zove platforma, saglasnost ili uputstvo Ministarstva inostranih poslova i znalo se da, kada dolazi neko iz inostranstva, ako razgovara sa predsednikom države, predsednikom Vlade, obavezno razgovara i sa ministrom inostranih poslova.
Sada, zahvaljujući propisima koji su doneti u poslednjih osam godina, imamo situaciju koja se može nazvati – svaka vaška obaška. Svako iz ministarstva može da razgovara i pregovara sa nekim svojim pandanom iz inostranstva. To je nešto neverovatno. Gde je tu jedinstvena državna politika?
Samo da vas podsetim šta se desilo 2000. godine, kada je Goran Svilanović upao u Ministarstvo inostranih poslova. Tada su i sistem komunikacije između ambasada i Ministarstva inostranih poslova promenili, pa to nije išlo sa nekim šiframa, depešama, nego običnim faksovima. To je jedan od primera kako se urušavala naša diplomatija. Naravno, taj proces nije zaustavljen.
Ovaj član, na koji se odnose ovi amandmani, značajan je zato što, mimo dosad poznatih standarda, ministar spoljnih poslova dobija, bukvalno rečeno, neograničeno diskreciono ovlašćenje. Takva vrsta diskrecionog ovlašćenja ne podleže nikakvoj kontroli, te zato mi za to ne možemo ni da glasamo. Jer, Ustav i zakon treba da budu sredstva ograničenja te vrste apsolutne diskrecije svakog pojedinca koji kao ovlašćeno službeno lice nastupa u ime nekog državnog organa.
Ovde se uvodi nova kategorija, zapošljavanje na određeno vreme do 4 godine bez konkursa, a da se pri tom ne zna ni koji je kriterijum, niti da li je nastupila ta okolnost, apsolutno ništa što bi moglo da služi kao uslov za proveru da li je ministar prekoračio diskreciono ovlašćenje. Na ovaj način, ako se usvoji ovaj član ili, da budem precizniji, ukoliko se usvoji kompletan ovaj zakon, a svima je jasno da SRS neće da glasa za ovaj zakon, onda praktično niko ne može da kontroliše ministra da li je izvršio zloupotrebu službenog položaja, da li je prekoračio službena ovlašćenja. Ovo što se njemu daje su carska ovlašćenja. To su ovlašćenja koja imaju monarsi. Monarh može tako nešto da uradi. On je to postao činjenicom rođenja. Srbija je, hvala bogu, republika, pa svako od državnih službenika mora i svoje radne obaveze i svoja ovlašćenja da prilagodi onome što je napisano u Ustavu i onom što stoji kao ograničenje u nekom zakonu.
Na kraju, da vam samo skrenem pažnju, gospođa Dragutinović kao ministar finansija jeste kompetentna za ovaj zakon, jer kompletna naša spoljna politika je politika zaduženja prema inostranstvu. Samo da vas podsetim, 1990. godine bivša SFRJ je dugovala 22 milijarde dolara, a po drugom proračunu je 30 milijardi dolara. Sada Republika Srbija, posle ovih skraćivanja (SRJ, Državna zajednica, pa sada Srbija, pa sada je oteto i Kosovo itd.) duguje 30 milijardi dolara.
Eto šta su uspeli za ovih osam godina. Uspeli su da otpišu dobar deo duga prema Pariskom i Londonskom klubu, da ugase sve domaće banke i da povećaju dug na ono što je nekada bio dug bivše SFRJ, a usput su prodali sve što je moglo da se proda u ovoj zemlji i što je bilo atraktivno za inostranstvo. Tako da je gospođa Diana ovlašćena za ovakav zakon. Doduše, samo je godinu dana ministar finansija, ali znate ko je bio pre toga ministar finansija, današnji predsednik Vlade, pre njega ovaj ministar za regionalni razvoj koji želi da ubaci ekonomske savetnike u 20 i nešto ambasada Srbije u inostranstvu.
Ovo što vi predlažete da se promeni nije interes Republike Srbije, nije interes građana Republike Srbije. Kakvi su efekti tih vaših diplomatskih napora u inostranstvu? Efekat je da se prvo poseti Rolan Garos, pa onda Jelisejska palata. Zašto? U vreme svetske finansijske krize, koja drma Srbijom već devet godina, mi ne možemo da svrtimo predsednika Republike Srbije da bude na Andrićevom vencu dva dana. I zato izmišlja bombaše, zato izmišlja nešto, samo da bi putovao po inostranstvu.
Građani Srbije nepogrešivo znaju - čim je Boris Tadić van zemlje, nešto se krupno priprema u zemlji. Samo da vas podsetim, prošle godine kada su oni na KiM proglasili nezavisnost, on je našao da ide kod prijatelja u Rumuniju, pa je jedan poginuo ispred Američke ambasade. Uvek kad je prpa, njega nema u zemlji. Slika se u inostranstvu kao veliki državnik, kao da njega bog zna šta nešto uvažavaju u tom inostranstvu, a nijedan naš interes nije uspeo da zaštiti, nijedan naš interes nije mogao da se ostvari.
Zato pozivam sve poslanike da u Danu za glasanje glasaju protiv ovog zakona ili, još bolje, da ne uđu u salu kada se glasa, kako se ne bi obezbedio ni kvorum za izglasavanje jednog ovakvog zakona.
Evo, gospodine Novakoviću, kao što smo i rekli, vidite koliko je ovo važan zakon, promenio se i ovlašćeni predstavnik Vlade. Kao u hokeju, samo je falio još bodiček, onaj udarac.
Sada je došao gospodin Milosavljević. On stvarno ima diplomatskog iskustva. Krajem 2001. godine je vodio Zorana Đinđića u Dubai na doček Nove godine, pa tamo našli jednog poslovnog partnera, uslikali se i onda rekli - epohalni rezultati, diplomatska saradnja, velika pobeda, uskoro će iz Dubaija velika sredstva da dođu u Srbiju. Od toga je ostalo samo sećanje na lepo provedenu Novu godinu.
Nego, nisam se javio zbog toga. Malopre sam bio odsutan zato što je neki prozor landarao ovde u hodniku, pa sam išao da ga zatvorim da bi bio neki red u sali, da bismo mogli da se čujemo.
Gospodine Novakoviću, trebalo bi da Vladu upozorite da, kada predlaže neke izmene i dopune nekog zakona, ipak malo pogledaju u knjige. Znate, što se tiče diplomatije, napisani su tomovi i tomovi knjiga. Imali smo i imamo velikog stručnjaka za diplomatiju, gospođu Smilju Avramov, koja je držala diplomatsku školu i u inostranstvu i učila strane diplomate kako se obavlja taj posao.
Naša javnost mora da shvati koliko je devalvirana naša diplomatska služba za proteklih osam-devet godina. To je strašno. Diplomatijom se bavi svako. I onaj ko je više proveo ispod šljive nego što je držao knjigu u ruci ili, kad je držao knjigu u ruci, naišao je na dlaku, pa mu se smučila knjiga, pa je više ne uzima u ruke.
Molim vas, postoje neki principi, postoje neka pravila, postoji nešto što mora da se poštuje, počevši od diplomatskog protokola, pa nadalje. Ova odredba kojom se daju ovakva diskreciona ovlašćenja ministru spoljnih poslova je nešto što je nezabeleženo, nešto što nema ni u udžbenicima. Nigde tako nešto nije napisano.
Naravno da iza toga stoji neki uskostranački politički interes. On se zasniva na principu udomljavanja. Pre svega, udomljavanja. Setite se da je pomoćnik ministra inostranih poslova nekada bio profesor solfeđa. A znate zašto je bio profesor solfeđa u diplomatiji? Zato što je Zoran Đinđić rekao - ako je mogla da savlada solfeđo i da bude toliko uporna, verovatno će da savlada i poslove diplomatije.
Molim vas, kakav je to kriterijum? To treba da budu ljudi koji predstavljaju ovu državu i štite interese ove države u inostranstvu.
Mogao bih da vam navodim i primere nekih naših ambasadora koji su svojski štitili interese Republike Srbije u inostranstvu i starali se o građanima Srbije i državljanima Republike Srbije kad se nađu u inostranstvu, čak se i lično angažovali da pomognu građanima. Ali, ovde ne pričamo o tome.
Ovde pričamo, kroz ovaj zakon, kroz ovaj član i kroz ove amandmane, o jednoj vrsti zloupotrebe, koja se legalizuje usvajajući ovaj zakon. I mi smo protiv toga. Mi smo protiv svojevrsne legalizacije nečega što, moram da vam kažem, nema čak ni u udžbenicima.
Zato je potrebno u životu da se znanje stiče preko knjiga, a ne - rekao mi jedan čovek, kao što smo imali prilike da gledamo u Haškom tribunalu, gde se pojavljuje svedok veštak, pa kaže - rekao mi jedan čovek da je njemu rekao jedan student u Beogradu. Je li to ozbiljno? Nije ozbiljno. Ne može znanje da se stiče preko interneta i preko televizije. Ne, mora preko knjiga da se uzme, bez obzira da li ima dlaka u knjizi - pomeri se dlaka pa se čita knjiga do kraja.
U tom smislu mi i diskutujemo. Ponavljam, nećemo biti ovde tog dana kada se glasa o ovom predlogu zakona i na taj način ćemo javnosti da pokažemo da ne želimo ni fizički da stvorimo utisak kod nekoga da saučestvujemo u ovome što se radi. Od ovoga neće biti nikakve koristi, biće samo štete. Jer je naša diplomatska služba, znate i sami, u velikim problemima.
Samo da vas podsetim, ministar ne vraća na posao one ljude koji su dobili sudski spor da se vrate na posao, kao što ne vraća ili ne poštuje odluke suda ni guverner Narodne banke, ni druga ministarstva, ni drugi ministri. To mora da se prekine. Mora da zavlada princip legaliteta. Moraju Ustav i zakon da budu okvir u kome treba da se ponašaju državni funkcioneri.
Ali ako vi u zakonu date ovako široka vrata kao što dajete sada ministru spoljnih poslova, onda mi, suštinski, nemamo zakon. Onda je moguće da se taj zakon svede samo na jedan član - biće onako kako ministar odluči. A koji su kriterijumi?
Moram da vam skrenem pažnju, postoje neki standardi (da vas podsetim) iz Saveta Evrope, koji kažu kada se koja mera može primeniti, da mora zakonom sve da bude propisano, da to odgovara demokratskom društvu i da postoje neki opravdani razlozi. Ovde imamo klasičan primer apsolutne samovolje. Mi smo protiv toga da državni službenik poseduje tu vrstu samovolje.
Gospodine Novakoviću, vidite već sam se kvalifikovao za „Milionera“, igra brzih prstiju i uspeo sam da uspostavim komunikaciju preko ovog Mićunovićevog nazovisistema.
Ovim amandmanom mi tražimo samo da se promeni reč „ministar“ u nekoliko reči „ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i stočarstva“.
Naravno, ovo što sada budem rekao ne odnosi se konkretno na predstavnika predlagača i na dotično ministarstvo, jer je to prosto manir koji ide iz sekretarijata za zakonodavstvo i Ministarstva za državnu upravu.
U svim našim zakonima se potencira ministar kao inokosni organ na čelu jednog državnog organa. U praksi ne prati i odgovornost tog pojedinca za ono što se radi. Mislimo da je mnogo ispravnije da se za sve situacije kada nadležni državni organ nastupa i koristi svoja ovlašćenja, koriste reči „ministarstvo nadležno za odgovarajuće poslove“.
Međutim, gospodine ministre, mislim da postoji veliki problem sa ovim članom 11. koji nije obuhvaćen našim amandmanom, a to je što je moralo makar malo da se navede šta i koje uslove treba da ispunjavaju kandidati koje biste vi stavili u tu radnu grupu zvanu taj nacionalni-naučni savet, s obzirom da imamo velike eksperte za poljoprivredu poput ovog brendiranog Srđana Milivojevića, koji je završio poljoprivredni fakultet.
Znate i sami kada je u pitanju stočarstvo, krajnji efekat jeste upotrebna vrednost robe. Upotrebna vrednost prasadi, svinja, jeste da se pojedu.
S obzirom na probleme na Ibarskoj magistrali, prosto se plašim da ti vaši naučnici ne izmisle u prvom delu da izgleda na prase, a u zadnjem delu da izgleda na ovcu.
Zato ste morali da navedete koji su to naučni stručnjaci i koje uslove oni moraju da ispunjavaju, znači, kvalifikovani, verifikovani, priznati naučni stručnjaci. Ovako vi u okviru ove radne grupe treba da stavite …
Nije poenta ovog amandmana samo ministar – ministarstvo. Ako pogledate stav 1, a inače taj član se odnosi na registar prevoznika životinja, registar vodi ministarstvo, a ne vodi ga ministar. Zašto ga ne vodi ministar? Kako to sada može ministarstvo, a ne može ministar? Vidite kako ste upali u mentalnu klopku. Kao ona reklama – Raid ubija na mrtvo. To je ta stvar.
Kada Brižit Bardo naloži, onda zakon o dobrobiti životinja, pretpostavljam da će u sledećoj fazi napokon da dođe i zakon o dobrobiti ljudi, jer sudeći po reklamama, bolje se hrane kućni ljubimci nego građani Republike Srbije.
Lovci su nastradali i ne mogu da obezbede poene. Neko ne može da shvati da svinja postoji da bi bila hrana.
To što neko gaji afinitet prema svinjama ili onaj što ga nema prema kozama, to je druga stvar. Plašim se da ne preterate u ovome, jer ORKA tuži čoveka u stambenoj zgradi, recimo, zato što se mačići nalaze u njegovom podrumu. Samo se toga plašim.
Nekoliko članova ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a pogotovo od člana 8. do 12, odnose se na nešto što je uređenje plansko-programske dokumentacije vezano za poljoprivredno zemljište i, kao što ste mogli da primetite, poslanici SRS i još nekih sličnih političkih stranaka u ovoj Narodnoj skupštini podnosili su amandmane koji imaju za cilj pre svega da preduprede secesiju, separatizam koji dolazi sa teritorije AP Vojvodine, od Bojana Pajtića, njegovog ministra poljoprivrede koga je postavio, gospodin Dragina, i to je proces koji ide preko statistike, obrazovanja, kulture,  informisanja.
Osnovni problem ovih odredbi gde se govori o autonomnim pokrajinama jeste taj što u suštini Republika Srbija ne može ove odredbe da sprovede jer postoje dve autonomne pokrajine.
Kada bi sada postavili pitanje ministru Draginu – kako da se sprovede na teritoriji KiM, onda bi on morao da uđe u sukob sa Goranom Bogdanovićem, koji je takođe ministar za KiM.
Naravno, ovo moramo na vreme da upozorimo. Samo da vas podsetim, 1981. godine na KiM su protesti krenuli iz studentskog doma zbog tanjir pasulja, u Preševu i Bujanovcu kada se kritikuje neki separatistički potez onda se obično kaže – šta da radimo, malji deca, ne znaju malji deca pa polupaju sve spomenike na groblju.
Unapred upozoravamo da fino, tanano se sprovodi jedna politika. Naravno, oni će uvek da kažu mi nismo za tu vrstu secesionizma, ali žale što to juče nisu završili. Unapred upozoravamo i kritikujemo. Nisu beznačajni planski i programski dokumenti.
Ovo je jedan u nizu amandmana koji prati ovu dijalektiku ministar-ministarstvo. Na ovom članu 21, gotovo kroz svaki od ovih nekoliko stavova, naročito u stavu 3, vidi se da predlagač zakona, pre svega mislim na one koji su dali uputstvo kako da se napiše, ne na Ministarstvo poljoprivrede, nego na Sekretarijat i druge organe, ovde se pravi svojevrsna zamena teza.
Na ovaj način predlagač nam pokazuje da ne zna šta je delokrug, šta je nadležnost, ne zna šta je državni organ, šta je službeno lice u državnom organu. To se sve stavi u isti koš i onda ispadne svojevrsna papazjanija.
Ministar potpisuje zaključak o odbacivanju, stranka se obraća ministarstvu, ministarstvo sprovodi postupak i iz ovih nekoliko primera se vidi da je u pitanju svojevrsna zabuna.
Znači, državni organ je ministarstvo, organ je državne uprave, ima svoju nadležnost, ono postupa, a ko će biti ovlašćeno službeno lice u državnom organu propisuje se drugim zakonima. Na ovaj način se ne dira u ono što je izvorno pravo ministra, kao inokosnog službenog lica, koji stoji na čelu državnog organa.
Već dve i po godine se stvara jedan manir gde treba da se imenuje državni organ i to stereotipno, na način kako je to desetinama godinama bilo u našem pravnom sistemu – ministarstvo nadležno, pa se navodi za koje poslove. Sada se pribegava tome da se, bukvalno rečeno, individualno određuje službeno lice u organu na bazi materijalnih zakona. Ne, to nije materija ovih zakona, to je materija potpuno drugih zakona.