Ovaj amandman se odnosi na promenu stope. Umesto 10%, kako je Vlada predložila, SRS predlaže amandmanom da ta stopa u 2009. godini bude 15%, ali to je ista ona stopa koja se predlaže u jednom od prethodnih članova Predloga zakona. To je član 5. Predloga zakona, novi član 35b, da mesečnu osnovicu doprinosa čini iznos od 15% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene po zaposlenom u prethodnoj godini. Tražimo da se u članu 9. primeni ista stopa, ne 10%, kako predlaže Vlada, nego 15%, radi se o istoj kategoriji osiguranika, da ona važi za 2009. godinu i da bude osnovica ono što je bilo u 2008. godini.
Da navedem na bazi čega mi zastupamo ovakav stav. Kada bi Vlada prihvatila ovo što mi predlažemo onda praktično ne bi bilo razloga da postoji član 9. zato što je on koncipiran kao prelazna odredba sa dejstvom samo u toku 2009. godine. Razlog zašto je Vlada išla na ovo prelazno rešenje je procena da u budžetu Republike Srbije neće biti dovoljno sredstava da bi se primenila stopa od 15%, već procenjuju da je sa stopom od 10% moguće da se nešto zadovolji, ali onda se otvara nekoliko pitanja.
Ako je u članu 5. Predloga zakona, to je novi član 35b, dato nešto što je standard, što je pravilo, što će da važi nezavisno od budžetske godine, a naravno od trenutka kada se usvoji ovaj zakon... Samo da preciziram, radi se o usaglašavanju sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se uvodi posebna kategorija osiguranika za koje doprinose obezbeđuje država u svom budžetu i tu su navedene kategorije: rizične bolesti, monasi itd. Radi se samo o onom delu koji se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje.
Sada da navedem naše razloge. Ovo nije ni pod kakvim limitom, niti ograničenjem što se tiče tih evroatlantskih integracija, da budemo načisto. Nalazi se pod prismotrom MMF-a koji želi da suzbije, smanji nivo intervencija iz budžeta prema obaveznim oblicima osiguranja. Taj pritisak oni trpe ne samo kroz ovaj zakon, nego i kroz sve moguće aranžmane koje imaju sa MMF-om, jer stoji jasno upozorenje.
Međutim, ako je država preuzela obavezu da pojedinim kategorijama stanovništva obezbedi zdravstvenu zaštitu, da bi se ta zdravstvena zaštita pružila moraju da se obezbede sredstva. Sredstva se obezbeđuju po osnovu doprinosa. Obveznik uplate doprinosa je država, iz budžeta. Ti građani moraju da budu izjednačeni sa ljudskim pravima u delu zdravstvene zaštite sa ostalim građanima.
Onaj ko je osiguran po osnovu radnog odnosa, i kod njega postoji obaveza plaćanja, jedna je poslodavca, druga je nešto što ide na njegovu platu i zaradu. Ovaj formalnopravno nema poslodavca, ali se zbog toga što pripada socijalno određenoj kategoriji, za koju zakon nalaže obavezu državi, izvor sredstava za plaćanje doprinosa nalazi u budžetu. To nije najobičniji transfer sredstava iz budžeta prema zajednicama i organizacijama obaveznog osiguranja, već garancija poštovanja ljudskog prava jednog građanina ili grupe građana koji se nalaze u socijalno-ekonomskom položaju. O tome se radi.
Zbog tog izjednačavanja nemoguće je da se selektivno sagledava stopa. Imali smo nešto krajnje selektivno, pa čak izvedeno do tragikomične situacije kada smo 1993. godinu, zbog poznate hiperinflacije, izbacili iz života svakog čoveka kao statistički podatak. Zašto? Jer je nemoguće upoređivati. Sa čime upoređivati 1993, one nule, inflaciju itd?
Ne treba prognozirati baš takvu sudbinu 2009. godine, pa sad reći - u 2009. godini biće 10%. Nije veliko opravdanje što je ovde definisana osnovica, s obzirom na promenu zakona, prethodna godina je svakako 2008. godina. Nije ona baš toliko bila spektakularna sa gledišta osnovice na koju će da se primeni ova stopa.
Mislim da su to krupni razlozi – izjednačavanje svih korisnika, izjednačavanje svakog ko je korisnik. Postoji neki izvor sredstava za doprinos. Ako je u radnom odnosu, zna se: poslodavac - zaposleni. Drugačija osnovica se izračunava. Primenjuje se stopa. Tamo ima i za PIO, i za slučaj nezaposlenosti i za zdravstveno osiguranje. Ovde se radi o specifičnoj kategoriji, gde država garantuje zdravstvenu zaštitu. Mera državne garancije je upravo taj doprinos. Zašto se plaća doprinos? Da bi se statusno izjednačili svi osiguranici. Da nije toga, bilo bi besmisleno, onda bi zdravstveno osiguranje moglo da uzme koliko god mu treba sredstava iz budžeta države. Ne, ovde se ide sa doprinosima, sa stopama, sa izračunavanjima osnovica, da bi se izjednačili korisnici.
To je ista situacija kao i kod obaveznog osiguranja PIO zaposlenih u državnoj službi. Država isplaćuje njihove doprinose svojoj paradržavnoj organizaciji, Fondu PIO. Zašto?
Da bi se izjednačio korisnik, osiguranik sa osiguranikom koji pripada nekom drugom sektoru (industrija, privatna svojina itd). Kroz to se manifestuje poštovanje principa jednakosti građana, između ostalog, jednakosti pred zakonom. Jedino tako država može da pruži garanciju.
Naravno, ako biste prihvatili ovaj amandman onda bi član 9. postao besmislen, nepotreban, zato što ima trenutno dejstvo samo u 2009. godini, ograničeno dejstvo.
Plašim se druge situacije. Reći ću vam najiskrenije o čemu se radi. Možda ovaj izuzetak iz člana 9. Predloga zakona pokaže, sa gledišta budžeta, izuzetno dobre rezultate, pa sledeće godine dođe do promene člana 35b, pa se sa 15 skine na 10%, pa 10% od prosečne zarade čini osnovicu za primenu one stope koja se izračunava za zdravstveno osiguranje. Ovde se samo definiše osnovica. Nije osnovica prosečna zarada, nego standard, 15% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici u prethodnoj godini, po mesecima. Za 2009. rekli ste 10% od prosečne zarade čini osnovicu i na to se primeni stopa, koja je propisana takođe ovim zakonom, o visini doprinosa za zdravstveno osiguranje. Plašim se da vi već sledeće godine ne napravite pravilo od ovog izuzetka.
Nama je svakako interes da budžet Republike Srbije u tom, to mora da se kaže, socijalnom aspektu bude garancija. Zašto? Zato što je on garancija socijalne pravde. Socijalnu pravdu pruža država, jer ona garantuje prava koja su propisana zakonom. Ne možete vi jedno individualno pravo, za koje ste definisali da mu je osnovica 15%, sada u 2009. da kažete da će to individualno pravo da bude definisano tako što će osnovica biti 10%. Nemoguća je varijanta.
Sličan problem se javlja i kod sledeće tačke dnevnog reda. Postavlja se pitanje da li se ovde pravi sistem ili se prave izuzeci? Narodna skupština nije ovlašćena da pravi izuzetke, nije ovlašćena da pravi presedane.
Potpuno sam siguran da će u ovoj napregnutoj budžetskoj godini 10% takođe biti osnovica, biće poprilično nepovoljna za budžet Republike Srbije. Na kraju godine neko će da izvuče zaključak - pa to je dalo dobre rezultate, preplivali smo 2009. godinu.
Za ovu priču važno je i koliko ima takvih osiguranika, koliko oni često koriste zdravstvene usluge, ali tu su ubačene neke posebne kategorije kod kojih je zagarantovana zdravstvena usluga i nužno je da se javljaju, jer se radi o zdravstveno rizičnim osobama koje nisu u radnom odnosu. To je prva kategorija iz ove tačke 23a, koja je dograđena, a to je sve propisano Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju.
Zato smatram da se usvajanjem ovog amandmana praktično član 9. briše, suštinski briše. Mogao bi da ostane, jer bi samo praktično precizirao da je prethodna godina 2008. godina, ali pri postojećem predlogu, kako izgleda član 5, onda je član 9. višak.
Protivim se tome da se prave izuzeci od godine do godine, pogotovo da se sada pravi izuzetak, jer svi treba, ako mogu da kažem, ne samo da omogućimo nego ne bismo smeli da prozivamo Vladu ukoliko sa ovih pozicija isplaćuje značajnija sredstva zdravstvenom osiguranju. Nemamo prava da ih prozivamo, ako sa ove pozicije idu sredstva. Zašto?
Pre nekoliko meseci smo doneli dva vrlo važna zakona, o otpisu, o zamrzavanju, ne znam koji je termin upotrebljen, o privremenoj obustavi naplate doprinosa i poreza, pa je obuhvaćeno i zdravstveno osiguranje i četrdeset i nešto milijardi obaveza, dinarskih, mislim da je presek bio 31. 12. 2007. godine. Naše zdravstvo ima minus. Ako bi se krenulo na naplatu tog potraživanja, oni danas ne bi mogli da isplaćuju tekuće obaveze po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje. Ako smo tamo popustili, ako je tamo država popustila, radi urednog plaćanja u 2008, 2009. godini, onda ovde država treba da bude široke ruke. Mislim da postoje dva krupna razloga. Jedan je to što se na ovaj način promoviše nejednakost u pravima, nejednakost u statusu korisnika zdravstvenih usluga.

Amandman su odbili, ali znam da bi ga svi vrlo rado prihvatili. Ako mogu na početku da kažem o čemu se, u stvari, radi – radi se o novom definisanju osnovice za sva moguća usklađivanja kada je u pitanju penzijsko-invalidski sistem, koja će da se primenjuju u 2009. godini. To je neki novi član 261a. Moram da ga pročitam pre svega zbog ljudi koji prate ovaj prenos, da jednostavno shvate o čemu se radi. Ovde nema nekih spektakularnih obećanja, sva obećanja su, u sudaru sa stvarnošću, ostala samo zabeležena radi istorije u novinama i u nekoj vrsti nekog emotivnog sećanja, kako onih koji su pričali na ovu temu, tako i onih koji su se nadali.
Član 261a: "Izuzetno od odredaba člana 70. stav 4, člana 76. stav 2. i 5, člana 80, člana 81, člana 224. stav 2, člana 234. i člana 244. stav 7. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, najniži iznos penzije, iznos novčane naknade i iznos opšteg boda, utvrđen za oktobar 2008. godine povećanjem za 10% izvršenim zajedno sa redovnim usklađivanjem penzija u skladu sa odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju", i sada ide najvažnija stvar, "predstavlja osnov za isplatu penzije, odnosno novčane naknade i određivanje vrednosti opšteg boda za 2009. godinu i neće se menjati u 2009. godini."
Stav 2. je interesantan samo u tome što kaže šta će da se dešava posle proteka 2009. godine i da će to stanje biti osnov za prvo naredno usklađivanje penzija u 2010. godini.
U potpunosti mogu da shvatim problem – stanje naše privrede, koliko radi, koliko ne radi, kako se uplaćuju doprinosi za penzijsko-invalidsko osiguranje, koje su neizmirene obaveze, kakva je perspektiva, da li će se povećati broj obveznika uplata te vrste doprinosa, da li će se u masi povećati to, kakve su mogućnosti države da izvrši transfer sredstava, pošto je ona garant u sistemu obaveznog osiguranja, ali ona je garant ostvarivanja prava i korišćenja prava koje pojedinac stekne na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Molim vas, Vlada Republike Srbije, ne ova, nego sve vlade Republike Srbije u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja imaju najmanje dve vrste odgovornosti.
Prva vrsta odgovornosti se zasniva na tome što je država garant ostvarivanja prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja. Ona je propisala obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, ona je osnovala Fond penzijskog i invalidskog osiguranja i ona odgovara za poslovanje tog fonda. Ukoliko se pojavi manjak prihoda u odnosu ne rashode, ona je dužna da sanira to. Kako, da li će da odobri kreditno zaduživanje, da li iz budžeta, da li na drugi način, to neka Vlada rešava. Drugi su propisi koji se primenjuju za to.
Ali, Vlada Republike Srbije je takođe odgovorna da svojom ekonomskom politikom obezbedi očuvanje supstance onoga što je uživanje individualnog prava, da se ne desi ova situacija. Neke procene kažu, za prvih 12 dana 2009. godine, zbog ovih stvari koje su se dešavale sa kursom i sa cenama na malo, istopilo se sve što je bilo plus u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja posle usklađivanja penzija za 10% i redovnog usklađivanja. Realno je to pojedeno, a to realno više ne postoji.
Onda se postavlja pitanje da li mi u 2009. godini treba da vodimo politiku zamrzavanja. Jer, ovo je politika zamrzavanja, da budemo načisto. Hajde da zamrznemo penzije na postojećem nivou. Šta ćemo da radimo sa drugim stvarima? Da li i drugo treba da zamrzavamo?
Ako Vlada ima nameru da i druge stvari zamrzava u delu lične potrošnje, molim vas, izađite sa sistemom, izađite sa planom, izađite sa programom koji će da bude temeljno razrađen, kojim će da se garantuje da nema Krišta itd., da nema eskalacije te potrošnje lomljenjem ruku, sabijanjem itd. Ne, nego propišite poreske stope.
Izvinite, molim vas, ako vi u privatnoj banci imate para pa možete da delite velike plate, primenite poresku stopu, neka ona bude neka progresivna, neka izmiri svoje obaveze. Nemojte da ulazite u pregovore. Ja bih vrlo rado da mi očuvate firmu, ali da mi šest meseci omogućite da kasnije plaćam poreze i doprinose, znate, ja zapošljavam veliki broj radnika. Veliki broj radnika zapošljava i ono malo preduzeće koje ima pet-šest zaposlenih. Za njegovog gazdu treba veliko preduzeće, pet ima.
Samo apelujem da se napravi jedan sistem, molim vas, ne tražim da nekoga davite, da nekoga gušite, da nekoga zatvarate, da nekome budete majka, a nekome maćeha. Ne, nego mora da postoji sistem. Je l' mogu da rastu zarade? Mogu. Šta treba da bude osnov za rast zarada? Verovatno produktivnost, to ima opravdanja, jer deluje i kao stimulativni faktor za sve druge - ja sam radio, postigao sam veće rezultate i treba da više zaradim. Tamo gde nema pokrića u rastu produktivnosti, a rastu zarade, koji je osnov, objasnite mi. Onda je monopol, pozicija i nešto.
Naravno, ovo se prelama na penzionerima. Kod njih ste sada praktično zamrzli, 2009. godine oni ima da budu zamrznuti u pogledu prava koja su im svim drugim odredbama zakona garantovana.
Samo da vam skrenem pažnju, ima nekih stvari koje su toliko odvratne da moraju da se izbace iz našeg zakona, pogotovo kod onih zakona koji regulišu ostvarivanje ličnih i neotuđivih prava. Ovde je sada konkretno slučaj o penzijama. To je jedna "nadvarijanta" socijalne politike, ako mogu tako da kažem. Uzimaju se u obzir staž, uplaćeni doprinosi i određuje se iznos penzija. Penzija se usklađuje sa nekim rastom. Zašto? Da bi bila očuvana vrednost prava. To pravo, kada je priznato, vredelo je iks, u međuvremenu se desilo nešto za 5% više, što utiče na to iks i to iks mora da se digne za 5%. Ako se ne digne za 5%, onda je to iks došlo sa iks minus 2% ili 5%. Onda nema ličnog prava, ono je upropašćeno, ono se ne poštuje.
Sve ove odredbe u našim propisima koje govore o nekoj indeksaciji, o nekom usklađivanju i vezuju se za neki parametar: troškove života, rast cena na malo, jedna, druga, treća kombinacija, nije bitno, ali mora da se nađe formula koja podržava i odražava realnost očuvanja supstance, to može da bude samo korektivni faktor, ali taj korektivni faktor ne sme da ugrozi ono osnovno pravo koje je priznato.
U ovoj sali ste vi svi privremeno u radnom odnosu, a ono što je sigurno, bićete penzioneri.
Vaš današnji odnos prema penzionerima je, u stvari, odnos prema sebi. Ovde nema demagogije, ovi se više zalažu, ovi se manje zalažu, ovi kažu usklađivanje 90%, ovi 60%, ovi 30%. Pre nekoliko meseci sam vam rekao, ako se nešto ne uradi na sistemski način, penzije će u proseku doći na 30% od ovoga, pa će biti ono: tražio je veće, izgubio je iz vreće. Tražilo se 70% u trenutku kada je bilo 49%. Kada se razgovaralo o tome da bude 70% realno je bilo 49%. Zašto? Zato što država nije ispunila obavezu po zakonu.
Sada se mi vrtimo oko toga i možemo demagoški da pričamo i ovo i ono, ali ne vidim ovde sistemsko rešenje, ne vidim perspektivu, vidim ovde samo jedno zamrzavanje. Sa gledišta finansijera, ovo je idealna mera. Kada se usvoji ovo, ministarka kaže – smanjila sam trošak budžeta, i kraj priče. Da vidimo gde postoje sve rezerve uštede, da se troškovi svedu na nešto što je neophodno, ako hoćemo. Možda i nećemo, možda se ne prihvata ovo.
Moram da vam skrenem pažnju, i one države kod kojih postoji tzv. individualistički koncept tržišne ekonomije, poput Amerike, i ove gde postoji socijalni koncept tržišne ekonomije, poput Nemačke, i ove gde postoji feudalni koncept tržišne ekonomije, poput Japana, digle su ruke od tih ideoloških razlika i krpe ono što bi moglo da se zakrpi da bi sistem mogao da funkcioniše. Kod nas je to još teže, jer svaki naš ekonomski pad za promil ugrožava za nekoliko desetina procenata našu nacionalnu i državotvornu sigurnost, a onda smo ranjivi.
Ne želim da u Srbiji žive nezadovoljni ljudi i ljudi koji bi svakoga dana, svakog drugog dana ili makar jedanput u toku godine za svoja elementarna prava mogli da biraju lokaciju - da li će da gurnu ruke u kontejner ili da dođu ispred Skupštine da kukaju za svoja prava. Ako to možemo da razrešimo, dajte da razrešimo, ali mora da bude sistemskog karaktera, jer u Srbiji važi ono "dabogda mu crkla krava", kada nemam, onaj što malo više od mene ima, ja bih oči da mu izvadim. To je naša logika, takav je naš mentalitet. Onaj vozi "jugo" i mrzi onog što vozi džip. Ne kažem da izbušimo gume džipu, ali dajte da te razlike ne budu toliko vidljive, ne vidljive, nego da ne budu toliko drastične da izazivaju i ovu drugu vrstu nestabilnosti.
Što se tiče penzionera, ne znam kakva će 2009. godina da bude ako ovo bude usvojeno.

Potrudiću se, naravno ne pada mi napamet da ubeđujem Vladu, pošto je to nemoguća misija, ali da obavestim javnost o čemu se u stvari radi.
Od 2009. godine, odnosno otkad se bude usvojila izmena i dopuna Zakona o akcizama imaćemo dve akcize na duvanske prerađevine. Imaćemo jednu koja je određena u fiksnom iznosu, sa dinamikom kako se menja po godinama, znači, u 2009. godini je 11 dinara po paklici, u 2010. 16 dinara, u 2011. 20 dinara, a u 2012. godini biće 24 dinara po paklici cigareta. To je član 40a koji se menja članom 18. Predloga zakona.
Ovaj amandman o kome je govorio gospodin Šami odnosi se na drugi deo. Sada bi moglo da se kaže da imamo dve akcize kada su u pitanju cigarete. Ova druga akciza je 35% na maloprodajnu cenu paklice cigareta. Sada, pošto je maloprodajna cena cigareta jedinstvena, ona ima neku svoju unutrašnju strukturu. Tu se nalazi proizvođačka cena, biće akciza jedan, akciza dva, porez na promet, rabat, to je ta struktura.
Da li možemo mi da izračunamo koliko će to da bude? Teško da u ovom trenutku možemo da kažemo, bitno je da se izjednačavaju cigarete iz uvoza i cigarete iz domaće proizvodnje.
Vidite, mi selektivno prilazimo nečemu što je evropski standard. Verovatno su tamo cigarete od 3-5 evra, bez obzira na kvalitet, u zavisnosti od države do države, ali to je ta situacija, prodaje se na svakom ćošku iz automata. Jesu skupe cigarete, ali ako je prosečna plata 1.600 evra, to je rizik onoga koji tamo živi i koji konzumira duvan.
Ako je prosečna plata ovde kolika je, verovatno 3-5 evra po paklici cigareta bi bio veliki teret za one koji uživaju ovaj porok. Pušenje jeste porok i kraj priče. Porok je i kada se preterano jede, porok je i kada se preterano pije, porok je i kada se neko drogira. Problem zavisnosti duvana tretirao bih kao i holesterol i trigliceride. Džabe nekome pričate da je holesterol opasan, ali on voli sarme da jede.
Da situacija nije tako jednostavna činjenica je da 20% ljudi koji rade u zdravstvu puše cigare. Ranije je bio vic, kada ode pacijent kod doktora za pluća, pa kašlje, a ovaj vadi cigaretu iz usta, pa mu kaže trebalo bi da smanjite malo da pušite.
Teško je pričati i imati neku racionalnu diskusiju povodom nečega što je ukus, porok, navika, ali smatram da je ovo veliki namet na, pre svega, pušače. Neće se ostvariti efekat o kome razmišlja Tomica torbica. On je protagonista ove akcije - zabrana pušenja itd. Imate medicinski aspekt i mogu da se složim, međutim, to nije dalo nekog efekta, očigledno da nešto drugo treba tu da se radi.
Ono u šta sam siguran da će ova izmena Zakona o akcizama da prouzrokuje kao posledicu, a to biste vi, ako ovi iz Vlade ne znaju, onda ovi iz Ministarstva finansija bi morali da znaju, da kod svih onih proizvoda gde su poreska opterećenja po bilo kom osnovu značajna, po prirodi stvari ta roba ide u nelegalan promet zato što je velika zarada.
Uzmite porez na promet, uzmite akcizu jedan, uzmite akcizu dva i videćete po svakoj paklici kolika postoji stimulacija da taj proizvod ode u nelegalni promet. To je ta jedina srazmera koja postoji između artikla, bilansnih potreba na tržištu, strukture cene i onoga što u slučaju nelegalnog prometa, što bi pripalo državi, pripada učesnicima u nelegalnom prometu i taj novac je motivacija za nelegalni promet. To morate da znate. Javiće vam se zbog situacije da ako to ide u izvoz, oslobođeno je tih obaveza, papirološki ima da se šetaju šleperi cigareta, a da završe na našem tržištu. To morate da znate.
Znači, akcize, porez ukoliko predstavljaju u strukturi maloprodajne cene nekog artikla značajnu stavku, po prirodi stvari to mora da curi tamo gde postoji rupa. Dao sam vam samo jedan primer. Papirološki otišlo u izvoz, oslobođeno obaveza plaćanja akciza i poreza, a ono nije mrdnulo iz fabričkog kruga, već završilo u nelegalnom prometu.
Samo da vas podsetim, još uvek pred jednim od njujorških sudova traje jedan veliki spor koji su pokrenuli iz EU, u to vreme Evropske zajednice, protiv deset najvećih proizvođača cigareta u svetu. Zašto u Njujorku? Zato što zbog te njihove poreske politike svi su formalno-pravno registrovali sedište u Njujorku. U početku to je odbijeno, međutim našli su jednog sudiju koji je prihvatio nadležnost i vodi se postupak.
Računa se da su po osnovu akciza i poreza članice EU, u to vreme Evropske zajednice, pretrpele štetu preko deset milijardi dolara. Tada je napravljena jedna studija i pokazano je da postoji pet kanala nelegalnog prometa cigareta, i preko Kipra, i preko Crne Gore, i preko Srbije, i preko Italija i preko Jadrana za Italiju.
Milo Đukanović, odnosno njegova sestra advokat, na svakih šest meseci nosila je u Bari određenu apanažu da bi se zaustavio postupak protiv Mila Đukanovića. Čak je i kod njihovog Vrhovnog suda bio problem da li može da se vodi postupak protiv predsednika jedne države i da li njegov imunitet, koji postoji u Crnoj Gori, može da se primeni u Italiji, pa je promenjen i ambasador, pa i ambasadorka, pa i konzul, da vam ne pričam, o tome su napisane velike knjige i serije članaka su napisane.
Ovo što predlažete samo podstiče nelegalni promet. Da se razumemo, ne spasavam pušače, ne apelujem da se napravi cena koja bi bila toliko mala da bi mogla cigareta da bude dostupna svakome, ne zalažem se za to. Ne pričam da je pušenje cigareta zdravo, opasnost nosi, mnogo više katran nego nikotin, ali dobro, ali nosi istu opasnost kao što nose trigliceridi i neke druge stvari, da ne pričam o šećernoj bolesti i da ne pričam o nekim drugim stvarima.
Uhvatili smo se ovde, pa sada preko akcizne politike vodimo računa o zdravlju i kada je u pitanju pivo i alkohol. Molim vas, pa nije zdrav ni benzin, ne mislim kao sredstvo koje se pije, nego ako se nalazite u garaži a kola rade tada se nalazite u ekološki neispravnoj sredini. Jednostavno sve ima svoje pozitivno i svoje negativno.
Slažem se da društvo treba da se bori protiv pušenja, ali ova vrsta borbe, da se pored akcize uvodi akciza dva, i dalje stoji taj porez na dodatu vrednost, da treba da se odredi i maloprodajna cena i da se vidi jasna struktura, ali razmislite, 11 dinara, pa uzmite maloprodajnu cenu od 75 dinara, ako su ove moje cigarete koje pušim, 35% hipotetički, videćete da u strukturi maloprodajne cene cigareta najveći deo odlazi državi.
Tu će začas da se zaigraju momci, naprave dogovor. Znate koliko ima proizvođača cigareta. Bilo je nekih pokušaja sa nekom agencijom za duvan itd, svašta može da se desi.
Znajte, samo će država da bude kriva, odnosno vlast. Sećate se i falsifikovanih akciznih markica, i činjenice da se pojavljuju cigarete bez akciznih markica, i činjenice da se pojavljuju sa akciznim markicama iz inostranstva i činjenica da možete da kupite te cigarete gde god hoćete itd.
Ništa nije bolja situacija ni sa gorivom, bez obzira što postoji monopol NIS, uspostavljen onom uredbom još iz 2001. godine. I nafta se nalazi na nelegalnom tržištu.
Tamo gde je velika obaveza po osnovu poreza taj proizvod je interesantan. Nelegalni promet tog proizvoda je motivisan činjenicom da se mnogo zarađuje na taj način što se ne izmiruju obaveze prema državi. To je prosto i jednostavno.
Na ovaj način praktično stimulišete takav promet. Verovatno imate dobru želju da što više napunite sredstava u budžetu za neke druge funkcije.
Naravno, pušači kao zavisnici oni su vrlo zahvalni za to. Zašto? Probudi se, ode na trafiku, kupi cigarete i odmah se učepio državi i kriminalcu.
Oni jedini redovno finansiraju državu. Nemate bolje finansijere države od pušača. Onaj što ima kola, on može da vozi ili ne mora da vozi, ide autobusom, a pušač mora da dođe, on ima tu svoju dozu, Šami dve i po pakle, ja dve pakle, Zoran Ostojić tri pakle.
Vi najviše na mene računate, samo morate da znate da sam u teškom materijalnom položaju. Čitam Ustav Republike Srbije pa budem kažnjen. Onaj davi Srbu, pa i on bude kažnjen. Ja sa 3.000, pa i on sa 3.000. Moram da krenem da bijem po Skupštini, mala je cena, vidite i sami.
Mislim da ideja nije toliko loša, ali ako gledate maloprodajnu cenu naših cigareta, bez obzira iz uvoza ili iz domaće proizvodnje, nemojte da vam bude sredstvo za upoređivanje nešto što se dešava, recimo, u Švajcarskoj, Austriji itd, jer standard nije isti, da budemo načisto.
Drugo, vodite računa da li će ovo da omogući razvoj ove naše grane proizvodnje sirovog duvana, jer ovi naši proizvođači nisu, ne naši, nego ovi stranci koji su došli i koji su kupili ove fabrike, zainteresovani za razvoj naše poljoprivrede. Dolazi duvan i iz Afrike itd, pitanje kog kvaliteta.
Osim toga, da vam kažem, i od najgore vrste duvana što postoji, to je onaj Prilep, čini mi se, postoji jedna firma u Nemačkoj, mislim da se zove Florin, ona izvrši analizu i napravi formulu kako sintetički može da se dobaci nešto i da taj duvan bude kao onaj najkvalitetniji što se koristi za Marlboro i za neke druge proizvode. Praktično imate sintetički duvan sa aromama, mirisima.
Kent koristi kakao prah, da znate. Kupi se kakao prah, ubaci se u Kent i on dobije onu aromu. Vodite računa da ne podstičete malo neke stvari koje ne bi smele da se dešavaju. Hvala.

Mi poslanici smo neravnopravni u odnosu na predsedavajućeg, mi ne možemo da izričemo opomene.
Izašao sam i pozivam se na član 27. našeg poslovnika, i ne zbog onoga što je rekao gospodin Martinović ili gospodin Saša, nego onoga kako vi to komentarišete. Nisam čuo nikoga ovde sa ove govornice da je javno pozivao na nepoštovanje zakona.
Gospodin Martinović je u svojoj diskusiji povodom amandmana napravio samo paralelu, pročitao je "traži se" iz četrdeset i neke godine i "traži se" iz 2008. godine, i prozvao Vladu Republike Srbije da li je na pozicijama borbe protiv fašizma ili nije, i ukazao na sličnost, poprilično veliku sličnost tekstova tih objava, gde se u negativnom kontekstu prikazuju lica, tendenciozno u negativnom kontekstu, kako bi se oprala sudbina onoga ko bi bio denuncijant.
Gospodin Martinović je samo postavio pitanje od kojih sredstava ćete vi to da platite. Nisam video šta je tu loše, ali u vašem komentaru ovog sistema replika pojavile su se neke stvari koje su loše, gospođo Čomić.
Koristim priliku da vam ukažem na te stvari, da vi obavestite ove svoje u Vladi Republike Srbije da, pored Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, postoje i drugi zakoni i Ustav Republike Srbije, i postoje međunarodni standardi.
Moram da vas podsetim da, kada se neko isporuči Haškom tribunalu, on se ne isporučuje da bi dokazivao tamo nevinost, već da bi onaj ko proganja dokazao krivicu. U dokazivanju te krivice, imate prilike da pratite ovo suđenje Vojislavu Šešelju, mogli ste da zaključite da se nešto loše dešava sa onima koji proganjaju, da oni konstruišu neku novu istinu, da menjaju našu istoriju, ne za proteklih 10-15 godina, nego za proteklih 250 godina. Menja se istorija.
Da li se poštuju prava, da li ima tamo pravičnog suđenja? Nema pravičnog suđenja, to svi znamo. Što se tiče Vojislava Šešelja, svi znaju, on je politički zatvorenik zato što je 2001. godine došla vlast koja je rekla "on nam smeta" i 17. februara 2003. godine je rečeno: "Vodite ga i ne vraćajte ga više". Ista je priča i sa Ratkom Mladićem.
Gospodine Milosavljeviću, posavetujete se malo sa Borisom Tadićem i vašima, pa skinite sa sajta Haškog tribunala drugu izmenjenu optužnicu protiv Radovana Karadžića, pa ćete videti novu izmišljotinu: četiri oblika udruženog zločinačkog poduhvata, gde ste optuženi i vi. I vi posle treba da zastupate Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde.

Moram da skrenem pažnju javnosti, svima onima koji se obraćaju državnim organima i na bazi tih zahteva, dobijenih rešenja, izdatih uverenja itd, oni postaju obveznici plaćanja takse, i da je Vlada rešila 2009. godine da značajno poveća iznos tih taksi.
Naravno, oni su iskoristili priliku da jednim propisom urede i one diplomatsko-konzularne takse, koje su nekada bile u nadležnosti saveznih organa. To se nalazi u tabeli D ovog predloga zakona. Tu se u stvari radi o potpuno novom zakonu, sve je promenjeno praktično, ali kroz formu izmena i dopuna menja se ceo, kompletan zakon. U tabeli A se nalaze takse koje se plaćaju državnim organima u Republici Srbiji i došlo je stvarno do značajnog povećanja.
Znači, povod je da se propisom Republike Srbije uredi i diplomatsko-konzularna taksa i drugi povod je da se naimenovanje po tarifnim brojevima usaglasi sa odredbama zakona, materijalne prirode i procesne prirode, kod kojih je došlo do promene naziva akta ili naziva same administrativne takse za šta se plaća. Sada ću da iskoristim samo jedan primer da ukažem koliko to povećanje iznosi.
Ako se uporede ove izmene koje se predlažu sa postojećim tekstom, može doći do zabune, jer ima razlike i u samim nazivima. Pokušao sam da nađem nešto što bi moglo da bude uporedivo. Uzeću kao primer, recimo, iz novog tarifnog broja, broj 6, gde se kaže: "Za žalbu organu, ako ovim zakonom nije drugačije propisano, taksa je 300 dinara". Nešto slično je u postojećem zakonu: "Za žalbu protiv rešenja koje donosi organ, ako ovim zakonom drugačije nije propisano, 170 dinara".
To je uporedivo po imenovanju, bez obzira što su različite tarifne oznake, ali se odnosi na istu obavezu koja se plaća.
Znači, sa 170 na 300 dinara, a ako bi se išlo dubinski, onda bi se videlo i kod uverenja, i kod potvrda, i kod molbi i kod zahteva itd, da dolazi do značajnog povećanja. Negde je to povećanje 10, negde 20%, a negde je i po nekoliko stotina posto povećanja.
Mi smatramo da ne možete da računate na nas da ćemo da damo podršku za ovako nešto, tim pre što je ovo menjano i 2008, i 2007. i 2006. godine, vršeno je usaglašavanje. Pretpostavljam da je to za poslednje tri godine usaglašavanje iznosa taksi bilo za procenat inflacije, verovatno za rast cena na malo, verovatno je to pratilo. Ali, ako ste sad za 100%, inflacija nije 100%.
(Vjerica Radeta, sa mesta: To je odokativno.)
Odokativno? Ne bih rekao da je baš ni odokativno, nego je potreba da se obezbede sredstva toliko jaka, tako da ste vi to sada sveli na fizička i na pravna lica koja se obraćaju državnim organima. Neću da prigovaram onom delu gde se određuju takse za rešenja o berzi, za ovo drugo itd, gde se radi o pravnim licima koja, da bi obavljala neku delatnost, moraju da imaju poprilično veliki osnivački kapital i gde verovatno taksa ima neko opravdanje, da bude daleko veća.
Ali, kod ovih najčešćih komunikacija između građanina i državnog organa, mislim da ste morali da vodite računa da to povećanje ne bi smelo da bude toliko. Da ste rekli da je povećanje za nekih 9%, kolika je bila inflacija u 2008. godini, onda bi to donekle moglo biti i podnošljivo.
Sada moram malo da pokušam da vas, ne vas iz Vlade, pošto tu nemam uspeha u ubeđivanju, ali da obavestim građane o čemu se praktično radi. Znate, nije sasvim svejedno da li vi 1. januara neke godine imate na računu 100 dinara i da li to imate 31. 12, kao što nije sasvim svejedno da li će onih 100 dinara na početku godine imati istu vrednost i 31. decembra te iste godine.
Ako imate 100 dinara na štednji kod neke banke, onda vam banka garantuje neku kamatu. Ta kamata bi morala da pokrije izgubljenu vrednost. Kaže se - ako je kamatna stopa viša od 4% na godišnjem nivou, u stabilnim uslovima računa se da je onaj koji je dao pare na štednju zaradio. Znači, to su neki relativno prihvatljivi uslovi, gde verovatno inflacija ne ide više od 2% na godišnjem nivou.
Pod uslovima kada imate inflaciju ovako dovučenu nekako do 9%, onda se postavlja pitanje kolika treba da bude ta kamatna stopa u toku godine da bi se sačuvala vrednost onih 100 dinara na početku godine. Ovo pričam samo da bi se shvatilo da sve ima neku svoju vrednost i sve ima neku svoju cenu. Ima vrednost i ima svoju cenu.
Ako se u odnosu na 31. decembar 2008. godine, kada je taksa bila 170 dinara, od 1. februara, kada stupi na snagu ovaj zakon, znači samo za mesec dana, ona poveća skoro 100%, sa 170 na 300 dinara, onda se postavlja pitanje - da li je izgubljena vrednost u novcu tolika da toliko treba da se diže?
Naravno, kada se radi o onim zahtevima kada se građani najčešće obraćaju organima uprave i državnim organima, da bi pre svega dobili neko uverenje ili neko rešenje, da bi njime dokazali neku činjenicu za ostvarivanje nekog svog prava pred nekim drugim organom, onda mora da se postavi ovo pitanje - da li je to u ovim uslovima prihvatljivo, ako će cene energenata da idu, ako troškovi života rastu, ako realno zarade padaju, ako se na ovaj način povećavaju ove administrativne takse. Naravno, svi mi moraćemo da se u toku godine obratimo nekom državnom organu i da platimo neku republičku administrativnu taksu. Ako ništa drugo, onda makar kada registrujemo putničko vozilo. Ako u toku 2009. godine treba da menjamo pasoše, treba neko da izvadi novu ličnu kartu, onda izračunajte koliko ćete dati samo na ta uverenja. Nula, za promenu.
Izvinjavam se, ako sam pogrešio. Svi se obraćamo i moraćemo da platimo. Mislim da je to neprihvatljivo. Znam da ste izvršili neku promenu u nazivima obaveza. Verovatno ste tu izbacili nešto, ali ko će da prati, ima 300 i nešto tarifnih brojeva. Pokušao sam na nekoliko primera da vidim da postoji ta velika razlika. Ako je ovo tačno što ste rekli, nemam razloga da ne sumnjam, da ovo gde se vrši zamena neće biti neko novo opterećenje, onda je to dobro. Generalno smo protiv toga da se povećavaju republičke administrativne takse.

U odbranu ovog amandmana ću da krenem sa prozivanjem starijih gledalaca da se sete, do pre jedno 15-20 godina republičke administrativne takse, opštinske takse, pa i sudske takse bile su marke. Zalepe se na zahtev, na žalbu, tužbu i stoji ona nominalna vrednost. Moglo je da se kupi na trafikama. Iznosi su na početku bili stvarno skromni, a kasnije su se nešto malo povećavali. Kada su se počele povećavati sve te takse, postalo je iluzorno da se štampaju marke i krenulo se sa gotovinskim uplatama, odnosno uplatnica služi kao dokaz da je izvršena uplata takse.
Zašto sam počeo ovo izlaganje sa taksenim markama? Ne zbog Pere iz administrativnog odeljenja ili nekoga iz neke pisarnice, nego iz prostog razloga da ukažem da ta taksa, taksena marka je bilo sredstvo evidentiranja da je nešto ušlo u postupak kod državnog organa kao podnesak i to služi kao dokaz da je, pre nego što dođe do lica koje treba da reši po zahtevu, prošlo kroz pisarnicu, da je evidentirano i da je maltene zvanično otpočeo postupak.
Kako su se povećavali apetiti, tako je neko zaključio da i na tim taksama mogu da se zarade značajna sredstva za budžet Republike Srbije, lokalne samouprave itd. Onda se izgubio svaki smisao štampanja taksenih maraka, već se krenulo sa gotovinskim uplatama. Uplatnica je poslužila kao dokaz da je prethodna obaveza na neki način ispunjena.
Sada smo došli u situaciju da je predlagač zakona inovirao sam pojam taksene marke i takse, pa kaže da to treba da odgovara otprilike i troškovima rada državnog organa na obradi zahteva. Verovatno su ih prevarili ovi bankari koji pored one kamate računaju i troškove obrade zahteva. Pa kažu ako mogu banke da imaju troškove obrade zahteva, a što i mi koji radimo u državnoj upravi ne bi imali troškove obrade zahteva za izdavanje uverenja o državljanstvu. Onda je krenula ova suluda priča o iznosima.
To je važno da bi se shvatilo što kod nekog beznačajnog prihoda kako se promeni vlast, nije to krenulo od 2001, da se odmah razumemo, to je krenulo ranije, tako jačaju apetiti da se obezbede sredstva. Amandman gospođe Pop-Lazić je podnet na član 15, a tiče se člana 16. postojećeg Zakona o republičkim administrativnim taksama.
Inovacija, ako može da se kaže ili promena, jeste u tome što se maltene precizira jedan stav i postojeći član dograđuje nečim što je postojalo u saveznim propisima, a tiče se uplate diplomatsko-konzularnih taksi, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Ništa tu nema spektakularno novo, više bih rekao da se radi o pravno-tehničkoj promeni, jer neće postojati onaj zakon koji je donet na saveznom nivou, već će postojati samo ovaj republički, i tu je rečeno po kom kursu će da se obračuna iznos diplomatsko-konzularne takse ako se plaćanje vrši u zemlji prema tom odeljenju u inostranstvu, šta radi to odeljenje, kako prebacuje na račun Ministarstva spoljnih poslova i kako se sa računa Ministarstva spoljnih poslova, najkasnije u roku od 10 dana, ta sredstva prebacuju na propisani račun za uplatu ove vrste prihoda.
Zamolio bih pre svega poslanike da obrate pažnju na nešto što je danas objavljeno, a ima veze sa republičkim administrativnim taksama. Danas negde oko 13.30 časova obavljena je agencijska vest, kaže se - deficit budžeta Srbije u 2008. godini povećan je za skoro 9 milijardi dinara i iznosi 54,7 milijardi dinara, pokazuje završni račun Ministarstva finansija.
Mislim da nije precizno rečeno, nemoguće da postoji taj završni račun, verovatno je neka procena, ili je Ministarstvo finansija obavestilo Vladu prema raspoloživim podacima kako je to stanje ako se napravi presek sa 31.12.2008. godine.
Kako se to obrazlaže? Kaže ovako: prema završnom računu, prihodi države Srbije u prošloj godini su iznosili 649,2 milijarde dinara, umesto planiranih 650,1 milijarda, dok su rashodi dostigli 703,9 milijardi dinara, iako je bilo predviđeno da iznose 695,9 milijardi.
Podsetimo, Vlada Srbije je prvobitno planirala da deficit budžeta bude 40,9 milijardi dinara, ali je on rebalansom budžeta u oktobru prošle godine povećan na 45,8 milijardi dinara. I pored toga, godina je završena sa deficitom od čak 54,7 milijardi dinara. Osnovni razlog za ovako veliko povećanje deficita leži u povećanju rashoda koji su bili 7,9 milijardi dinara veći od planiranih, a samo delimično i u smanjenju prihoda, čiji manjak iznosi nešto manje od milijardu dinara.
Gospodo narodni poslanici, vi koji ste prisutni u sali, vi koji niste prisutni, naročito građani Republike Srbije, da protumačim ovu agencijsku vest. Narodna skupština je preko zakona o budžetu za 2008. godinu i rebalansa odredila da Republika Srbija može u 2008. godini da potroši 649,2 milijarde. Potrošeno je 703,9 milijardi. Oni nisu imali ovlašćenje Narodne skupštine da troše više nego što im je Zakonom o rebalansu odobreno. To više je 9 milijardi.
Molim vas, svi mi u Narodnoj skupštini imamo obavezu, jer ovo ako je tačno, a s obzirom da je B 92 izvor podataka, onda sam apsolutno siguran da je to tačno, onda Mirko Cvetković mora u ponedeljak da dođe ovde i da podnese ostavku. Krenuo je? Ako je krenuo, kažite mu što pre neka stigne, jer ako je ova agencijska vest tačna onda je neko u Vladi izvršio najteže moguće krivično delo.
Molim vas, ne mogu to da tvrdim na bazi agencijske vesti, ali kada bi kojim slučajem imali osposobljenu Državnu revizorsku instituciju ona bi proverila ovo priznanje Vlade Republike Srbije. Građani, oni su više u 2008. godini potrošili nego što je zakonom njima dozvoljeno.
Odakle su to našli višak? Gde su se zadužili? Da li su dobili od nas odobrenje da se zaduže? Nisu. Nisu dobili odobrenje, zadužili su se, stvorili su relativno trajnu obavezu prema građanima Republike Srbije. Oni se zadužili, oni potrošili, a vi što pratite prenos treba da vraćate i zato se i dižu republičke administrativne takse, zato se dižu akcize, zato se oslobađaju carine, jer se čeka u ovo vreme odluka borda direktora MMF da li je 530 miliona dolara odobreno kredita Republici Srbiji za 2009. godinu.
Ova vlada je opasnost po finansijski sistem i ekonomsku perspektivu Republike Srbije. Ako je ova agencijska vest tačna, oni priznaju da su izvršili krivično delo, zadužili su svakog građanina Republike Srbije, a da nisu za ta zaduženja dobili odobrenje Narodne skupštine. Prekršili su zakon kao kolektivitet.
Da vas podsetim, Vojislav Šešelj je zbog toga što je kao potpredsednik Vlade za ekonomska pitanja, zato što je potpisao jednu odluku koja je doneta na Vladi, dobio krivičnu prijavu od vas, jer su se sredstva odvojenih za zemljotres, koja nisu bila utrošena, hitno prebacila za sanaciju poplava 1999. godine, Jagodina i sva ona mesta.
Šta bi sad trebalo da se uradi u ovoj situaciji? Da li da ih besimo sve? Da li da ih vešamo? Šta da radimo? Pokazali su da njih uopšte ne interesuje Narodna skupština, zato i ne ulaze ovde.
Istovremeno imamo poziv da se milion i 250 hiljada evra daje nekome ko će da okrene 91-91, i sve troškove snosi država, i kursne razlike, i porez. Čak su rekli da će i porez da plate na prihode koje bi dali licenciranim i nelicenciranim potkazivačima.
Na Kosovu i Metohiji pravi se spomenik teroristima. EU je proglasila dan genocida. Izmenjena je optužnica protiv Radovana Karadžića, gde se kompletno cela Srbija i svaki Srbin gura u četiri udružena zločinačka poduhvata. Oslobađaju se carina, uništava se sve.
Gde su naše devizne rezerve? Kolika kamate je propisana i kolika se prima po osnovu tih depozita? Neke procene, čitate novine šta kažu, 600 miliona evra je država izgubila. Ne bavim se istraživanjima, samo čitam.
Istovremeno imamo i situaciju da je jedan zumbul požurio septembra prošle godine da što pre dobije dozvolu da bi mogao da upravlja čamcem, jer je taksa skočila na 530 dinara, pa se sad zbog njega pravi nova serija "Bela lađa".
Oće čovek da vozi belu lađu jer je ''uvređen i iznenađen''. Svi imaju jahte, pa hajde i on da ima jahtu, otišao u Pančevo kod Gvozdenovića da mu otkuca dozvolu da vozi belu lađu.
Nećemo da se zabavljamo sa belom lađom, uvređenim i iznenađenim, nećemo da postavljamo pitanje da li postoji odluka za vožnju brodova i čamaca, nećemo ni da tražimo da se utvrdi da li je taj Gvozdenović nešto napravio u Kapetaniji Pančevo, nećemo ništa to da radimo, ali tražimo odgovor od Vlade Republike Srbije, s obzirom da nikako ne možemo da dobijemo završne račune budžeta Republike Srbije već 7-8 godina. Evo, B 92, rekao sam da je B 92 dobra televizija, kaže - deficit budžeta 9 milijardi dinara. Molim vas, obavestite Cvetkovića neka krene da nas obavesti da Vlada više ne postoji.

Javljam se povodom amandmana poslanika Arsena Đurića, s obzirom da je gospodin Šormaz pričao o tom amandmanu, zato što su oni poprilično slični i sa amandmanima drugih poslaničkih grupa, to je više tama za predstavnike Vlade, a ne za narodne poslanike.
Tačno je, nekoliko poslanika je podnelo amandman na član 3. Predloga zakona. Tim članom Predloga zakona vrši se izmena člana 9. Zakona o akcizama, a to je član koji se odnosi na akcize na derivate nafte, na derivate nafte plaća se akciza.
Ovim predlogom zakona Vlada traži da se kod motornog benzina akciza poveća sa 27,50 na 42 dinara po litri, da se kod dizel goriva sa 16,66 dinara podigne na 26 dinara po litri tog goriva i kod ovih ostalih frakcija je ostalo 32 dinara, a kod tečnog naftnog gasa za pogon motornih vozila predlaže se da akciza bude 13 dinara po kilogramu, pošto postoji razlika u načinu kako se izražava količina goriva i tečnog naftnog plina, to je plin koji koriste putnički automobili.
Sve bi ovo moglo da se na neki način shvati kao poruka, s obzirom da kod prihoda od carine u 2009. godini Vlada računa na realni pad prihoda, onda po logici nekoj, da bi se nadomestio taj nedostatak sredstava, predlaže se povećanje akciza.
Akcize su najinteresantnije baš kod ovih proizvoda iz člana 9. Videli ste da je predloženo značajno povećanje, da bi se, pre svega, namirilo ono što je Vlada planirala u 2009. godine da bude budžetska potrošnja.
Znači, u odnosu na 2008. godinu imamo realni porast javnih rashoda koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Samo da podsetim da je nekoliko puta za proteklih sedam i po godina povećana državna administracija, da što se tiče obaveza koje se podmiruju preko budžeta, a tiču se socijalne politike, nije došlo do nekog značajnijeg pomeranja, te možemo zaključiti da ovo povećanje akciza poprilično nema nekog opravdanja.
Zamolio bih, pošto će verovatno još sat i po trajati rasprava oko člana 3. Predloga zakona, da svi koji učestvuju u raspravi imaju u vidu i odredbu člana 17. postojećeg Zakona o akcizama, jer to je član koji reguliše indeksaciju akciza koja se, po nekom automatizmu, sprovodi jedanput godišnje. Poslednja indeksacija čini mi se da je bila u februaru 2008. godine.
Posebno bih skrenuo pažnju na odredbe stavova 2. i 3. člana 17. koje propisuju, ako mogu tako da kažem, i tzv. vanrednu indeksaciju, za slučaj kada dođe do pada proizvođačke cene derivata nafte izazvanog pre svega poremećajem na tržištu sirove nafte. Onda imamo varijante kada se ta akciza povećava na bazi ovlašćenja koje je zakonom preneto Vladi i kada se umanjuje.
Mislim da član 9 sa ovom intervencijom i član 17. Predloga zakona moraju jedinstveno da se sagledavaju tokom današnje rasprave. Zašto? Zato što ta dva člana, praktično, treba da omoguće prihode po akcizama kako je planirano budžetom Republike Srbije.
Moram da vam skrenem pažnju da smo u toku 2007. i 2008. godine bili u situaciji da se obogatimo sa jednim iskustvom, jer je cena sirove nafte po barelu išla do nekih 130-140 dolara, čini mi se, naravno, u zavisnosti od situacije na Bliskom istoku, i ne samo situacije na Bliskom istoku, u zavisnosti od rata, od politike članova OPEKA i činjenice da se sagledavaju svetske rezerve sirove nafte i da sve procene ukazuju da, pored nekih novih nalazišta koja treba da se otvore i treba da se traže, na svim drugim lokalitetima možemo pričati o ograničenim izvorima, tako da ova promena cene sirove nafte na svetskom tržištu sigurno će da se odrazi i na naše tržište.
Vi se sećate da smo u toku 2008. godine, verovatno neću mnogo pogrešiti ako kažem, gotovo svakog meseca imali promenu maloprodajne cene derivata nafte.
Mislim da smo čak jedanput ili dvaput imali dva puta u toku meseca zbog tog drastičnog skoka.
Mora da se uzme u obzir i da nabavka sirove nafte, kupovina sirove nafte, bez obzira da li ide preko berze ili ide na neki drugi način, jedna je cena kada se ugovori, druga je cena kada se isporuči. I to, takođe, utiče na maloprodajnu cenu derivata nafte.
Da se vratimo na to zašto mi smatramo da je ovo povećanje akcize neopravdano. Ono je neopravdano iz prostog razloga što, u uslovima kada svi razmišljaju o tome kako da se preživi 2009. godina na globalnom nivou – malo će zemalja imati pozitivnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda, vidite da se i kod nas luta sa tim procenama koliko će doći do realnog rasta bruto društvenog proizvoda, bez obzira na promenjenu metodologiju izračunavanja bruto društvenog proizvoda, čini mi se od juna 2001. godine – sva ova kretanja ukazuju da država mora da reguliše i onaj deo koji se tretira kao trošak ili kao rashod. Mora da se ograniči u svojoj potrošnji.
Kada ovde pričamo, barem mi iz SRS, o potrebi ograničavanja javne potrošnje, pre svega mislimo na budžet, mi mislimo ne na socijalne komponente našeg budžeta, ne na one transfere koji su definisani materijalnim propisima, gde postoji obaveza države, već, pre svega, mislimo na one pozicije, a samo kao asocijaciju za razmišljanje, to su, pre svega, one pozicije – usluge po ugovoru, službena putovanja, neopravdano veliki broj zaposlenih, razmnožen broj agencija za proteklih šest-sedam godina, povećanje broja zaposlenih i činjenicu da za mnoge državne poslove ili neke procene koje bi trebalo da rade državni organi, angažuju se razne agencije sa strane, da tu treba tražiti prostor za smanjenje javne potroše, i to ove direktne javne potrošnje, te na taj način omogućiti da se ne povećava akciza, da se ne povećava i stopa poreza na dodatu vrednost.
Jer moram da podsetim javnost da i kada se donosio Zakon o porezu na dodatu vrednost, pre nekoliko godina, kao stranka smo predlagali da ta stopa ne bude 18%, nego smo rekli da krenemo sa 14%, pa da vidimo u perspektivi da li treba da se menja na gore.
Ovako smo sada došli u jednu situaciju, krenulo se sa 18%, zadovoljili su se neki apetiti i sada se javlja kao problem nedostatak sredstava, i javljaju se ovakva razmišljanja oko poreza na dodatu vrednost, a znate i sami da, što sa onom nižom, što sa onom višom stopom poreza na dodatu vrednost, gotovo da je obuhvaćeno preko 90% svih, ako mogu da kažem, i roba i usluga.
Mislimo da mora štedljiva politika da se vodi, jer ukoliko se ta politika ne vodi na taj način, onda dolazimo u situaciju da od materijalno-pravnih propisa, koji moraju da imaju relativno dug vremenski period garantovane nepromenljivosti, mi dolazimo sada u situaciju da se, zbog Zakona o budžetu, svake godine menja 10-15 materijalnih propisa koji treba da predstavljaju relativno trajnu vrednost.
Jer ako neko treba da planira svoju proizvodnju za nekoliko godina, on mora da zna - stopa PDV neće da se menja, akciza neće da se menja, porez na imovinu neće da se menja, porez na dohodak građana neće da se menja, porez na dobit preduzeća neće da se menja. Znači, on mora da zna šta su to njegovi, ako mogu da kažem, "fiksni troškovi poslovanja", vrlo specifični, ali ipak oni troškovi na koje on mora da računa.
Samo da vas podsetim, mi smo pre nekoliko meseci ovde doneli dva zakona kojima smo odložili izmirivanje nekih obaveza po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja i po osnovu poreza. Mislim da je to u zbiru negde oko 45 milijardi dinara, tako da onaj ko bude uredan može da računa da će da mu se otpiše ono što je dospelo do 31. 12. 2008. ili 2007. godine, nije ni bitno.
Bitno je da postoje neki mehanizmi i da mora dugoročno da se razmišlja, jer ako se svake godine dva puta menja Zakon o akcizama, onda bi Privredna komora morala da organizuje štrajkove, morala bi da organizuje demonstracije privrednika, jer oni nemaju stabilne uslove poslovanja. Kako se promeni ideja o izgledu budžeta, tako se menja materijalni propis dugoročnog karaktera. Mi se, naravno, bunimo protiv toga, podižemo glas i kritikujemo Vladu.
Sada bih skrenuo pažnju na još neke momente koji nemaju možda direktne, ali imaju indirektne veze sa ovim. O čemu se radi. Ako se iz budžeta forsiraju neke "kapitalne investicije" i za to obezbeđuju neka sredstva sa strane ili Vlada pokušava da glumi dobrog kreditora svojim sredstvima, ili preko nekog javnog preduzeća, pa onda oni koji se upuste u tu operaciju, poput putara, građevinaca itd, da bi ostali u tom poslu moraju da uzimaju komercijalne kredite i da se mole kada će država, što direktno, što preko paradržavnih organa, da ispuni svoju obavezu za izvršeni rad i usluge, i onda dolazimo u situaciju da se svi uspešni rezultati nekog poslovanja sele u banke.
Sve se preselilo kod banaka. Videli ste, putari kažu ne znam koliko milijardi je dug države prema njima. Vidite ko zarađuje, nije zaradio onaj ko je radio, koji je organizovao posao, nego onaj ko je bio vlasnik kapitala i ko je mogao tim kapitalom da finansira ovo. Stičem utisak da ovom vladom rukovode bankari, trgovci dušom.
Mogu da vam dam još jedan primer. Uzmite štampane medije u Republici Srbiji, ne računajući dva-tri koja imaju privilegovani položaj, svi drugi su zavisni od nekoliko preduzeća koja se bave distribucijom novina. Po pravilu, tu se duguje 45-70 dana. Štamparije traže pare odmah, ima listova koji duguju po dva meseca. Da bi obezbedili izlaženje, oni moraju da uzimaju bankarske kredite. Kada im posle 60 dana distributer novina vrati njihove pare, oni su namirili praktično banku. Da bi opstali, žive od onih reklama koje mogu da naplate. Tako ste počeli da gasite i medije.
Da budem još precizniji, ako uzmete šta ste radili u 2008. godini, šta ste zaradili, radili ste za Vladu Republike Srbije. Nema zarade. Zarada postoji samo kod onih privrednika koji su zagarantovanu dobiti gotovo planirali kao fiksni trošak poslovanja, pa šta ostane neka ide na struju, na poreze, i na zaposlene, kao vlasnik kapitala zgrabio sam ono što sam očekivao i planirao u toku ove godine ili ovog meseca. Tako se ne vodi ekonomska politika. Kada bi se tako vodila ekonomska politika, onda malo ko bi mogao da kaže da na nekoj teritoriji postoji neka država.

Gospodine Novakoviću, nekada sam dizao ruku, ali kada ste počeli da kažnjavate zbog odredbi Ustava koje čitam, onda moram anonimno da se javim. Ali, mene je sunce ogrejalo danas, sada vi predsedavate, nema tu onih gospođa, one imaju nešto protiv mene.
Gospodin Popović je pokušao nešto da objasni, otprilike se njegova priča svodi na to i kada bi se akciza povećala za 20%, to bi bilo mnogo manje nego ovo što predlaže Vlada. Verovatno bi se povećali prihodi po osnovu akcize, a ne bi došlo do ugrožavanja kako položaja domaćinstva, tako i privrede.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju, jer sam se nekada i ja opekao na ovim temama, svaka promena cene, pa bez obzira na strukturu te cene i da li se neki od tih parametara u strukturi cene promenio, izaziva rast cena na malo, kako onaj direktni uticaj što ima, tako ima i ono indirektno. To se izražava u praćenju rasta cena na malo, kroz jednu kategoriju koja se zove "ponder".
Svaka promena kod energije neminovno povlači rast cena na malo. Ako možemo očekivati rast cena na malo, kada je u pitanju ovaj zakon, zbog toga što direktno utiče povećanje nominalnog iznosa akcize, i ako imamo u vidu činjenicu da je ovo tržište sirove nafte poprilično nestabilno, da je moguće da dođe i do značajnijeg rasta, onda gorivo, kao energent, obzirom na te "pondere" koje ono vuče, može da prouzrokuje daleko veći rast cena na malo, a istovremeno u 2009. godini vodiće se politika zamrzavanja plata.
Nekada davno, kada su bili neki ljudi koji su se malo bolje razumeli u ekonomiju, onda je bilo govora o tome da plate mogu da rastu, ali da prate produktivnost itd. Sada nema toga, sada kaže zamrzavanje, smanjivanje, snižavanje. Onda imamo dva dijametralno kontradiktorna procesa: rast cena na malo i realni pad zarada.
U takvim uslovima stradaju, pre svega, najsiromašniji, u takvim uslovima stradaju oni koji ne mogu da obezbede trajna sredstva, znači socijalno ugrožene kategorije. Neko će da kaže "ne mora da voze kola". To može da bude opravdanje, ali po sistemu "sit gladnom ne veruje".
Moram da skrenem pažnju na još neke zakone koji se danas nalaze na dnevnom redu ovog zasedanja, gde se pojedine kategorije i pojedine situacije oslobađaju poreskih obaveza, a tiče se nečega što je prihod. Onda je stvarno enigma da li tu ima prostora za bilo kakvu normalnu ekonomsku politiku. Očekuje se realni pad, i nominalni i realni pad zarada, i očekuje se na nestabilnom tržištu energenata verovatno rast cena.
Koju poruku mi treba da damo građanima? Koju poruku treba da damo onima kojima je dizel gorivo uslov za obavljanje poljoprivrede i bilo koje druge privredne delatnosti? Pre nekoliko dana je bilo na televiziji, kada je neko najavio da bi moglo da dođe do povećanja stope PDV, pa su pitali jednog čoveka koji se bavi poslom - šta to znači konkretno u njegovom poslu, a on je rekao - to moram da prevalim na krajnjeg kupca mojih proizvoda.
Zašto? Verovatno zato što nema unutrašnjih rezervi. Razmislite samo kako bi se u ovoj situaciji ponašao onaj ko je apsolutni monopolista. Mi imamo čak i tu kategoriju. Nema konkurencije, ima toliku snagu, toliku jačinu, toliko je prisutan na tržištu, toliko je zauzeo tržište, da nema realnu konkurenciju. On će da diktira. Za njega će svaka promena maloprodajna cena derivata nafte da bude izgovor da zida svoju cenu, a onda će Vlada da kaže da svi moramo da stegnemo kaiš.
Sada mi objasnite jednu situaciju, kako će da stegne kaiš onaj sa četvoročlanom porodicom, gde dva člana ili samo jedan član radi, pa neka prima i iznad prosečne zarade u Republici Srbiji, kako on može da namiri svoje najosnovnije potrebe?
Ako su to najosnovnije potrebe, uzmimo šta je trošak stanovanja, sa infrastrukturom, pogledajte malo vaše račune, voda, struja, grejanje, iznošenja smeća, ekološka taksa, taksa za vazduh, taksa za život, taksa za ovo, taksa za ono, školarine, razmislite koju poruku mi treba da damo odavde građanima - gde da nađu prostor da obezbede od prvog do prvog? Ne mogu da im dam poruku, nemam tu formulu.
Vlada mora da da formulu, da nađe formulu kako će onaj koji radi u metalskom kompleksu, koji ima tu i tu prosečnu zaradu, a znate po statistici kolika je u metalskom kompleksu, da obezbedi za svoju četvoročlanu porodicu mesec dana života. Na bazi tih prihoda, uz uzimanje svih ovih faktora, promene ovih poreskih propisa, koji će neminovno biti namet fizičkim licima.
Uzmite u obzir i poreske propise koji predviđaju svojevrsne sankcije za docnju, kašnjenje, da ne pričamo utaju. To je posebna kategorija. Jednostavno, kada predložite ovakav zakon morate da nađete vrlo kvalitetno i ubedljivo objašnjenje, koje može da bude pouka za sve građane kako, na bazi prosečnih prihoda, da organizuju svoj život za mesec dana.
Molim vas, zaobiđite beogradski krug dvojke. Zaobiđite ove što rade u stranim firmama, ove koji rade pri ambasadama, diplomatsko-konzularnim predstavništvima itd. Uzmite periferiju Beograda i uzmite bilo koje drugo mesto u Republici Srbiji.
Imate statističke podatke od Crne Trave, Novog Sada do Beograda, i po delatnostima, po nomenklaturi šta je prosečna zarada, koliko obuhvata, koliko ima zaposlenih, sve to uzmite u obzir i dajte objašnjenje kako ljudi da obezbede kućni budžet za mesec dana.
Izuzetno bih vas cenio da ste izašli ovde, pa kao u vreme Zelenovića ili Mirka Marjanovića, tabla za pačiće male, kreda, pa se kaže, ovo je prihod, ovo su troškovi, ovo ostaje, ovo može da se pokrije, ovo ne može da se pokrije, ovde se uzima kredit pod ovim uslovima, ovakvim uslovima itd, dajte uputstvo za preživljavanje. Možda ne na taj način, ali sve druge države iz EU, a vi jurite bezglavo ka EU, onda se malo ponašajte kao oni tamo. Oni imaju neku odgovornost prema svojim građanima.
Oni u Nemačkoj koji su na vlasti, oni su shvatili da su u obavezi da na teritoriji Republike Nemačke obezbede što kvalitetniji život.
Njih uopšte ne interesuje Srbija, Crna Gora, Kosovo i Metohija, Vojvodina, Bugarska itd. Zašto? Građani Nemačke su glasali za njih, dali im pravo da četiri godine vrše vlast u ime njih i da im obezbede normalan život.
Ajde malo se ponašajte evropski i demokratski, kao što sam vam otprilike objasnio kako to izgleda. Ne, ovde ćete nama da pričate, evo 700 miliona, evo ovo.
Da li može neko iz Vlade Republike Srbije da nam kaže da li postoje pristupni fondovi EU. Na papiru postoje. I faktički? A koliko ćete ove godine da uzmete iz tih pristupnih fondova?
Hajde malo ovako: kada? Kada? Kada na vrbi rodi grožđe. Zašto bi vam dali kada oni imaju rupu u svojim budžetima. Gospodine Iliću, Nemačka i Francuska, mimo standarda koji su propisali u Mastrihtu, imaju deficitarno budžetsko finansiranje više od 5% bruto društvenog proizvoda. Uopšte ih ne interesuje taj njihov dogovoreni standard oko tri.
Njih ne interesuju ti standardi. Pričao sam vam, nema Nataše Vučković, ona je vodila delegaciju, bili smo u Komisiji za evropske integracije francuske nacionalne skupštine. Otvoreno ljudi kažu, mi smo napravili ovu komisiju da kontroliše šta se radi tamo u Briselu i Strazburu kada se izglasavaju ovi propisi. Mi u Francuskoj primenjujemo ono što nama odgovara, ono što nam ne odgovara to za nas ne postoji, ne interesuje nas uopšte.
Irci isto kažu, doduše oni kažu za Mlađana Dinkića - ko je rekao da smo mi čudo, aman.
Oni se hvale kako su digli nivo obrazovanja pre 10 godina, nivo obrazovanja, a prošle ili pretprošle godine su nam se hvalili kako su prvi put u istoriji počeli da vrše direktan prenos njihove skupštine i sednica senata. Ljudi nama drže predavanje o demokratiji, neko ko kaska za nama 30-50 godina.
Jeste Duliću, pusti ti Sonju Liht, pusti nju, ti si njena neuspela investicija.
Sve ono što je ona finansirala, to je neuspelo. Možete vi da se smeškate, smeškajte se, odite do Smederevske Palanke, Velike Plane, krenite od Bubanj Potoka na tamo, naiđite na prvo naseljeno mesto, uđi u kuću nekog domaćina pa mu se lepo nasmeškaj, znaš kako će da mu bude drago, pa zubima bi te pojeo.
Pričate kako je lepo, fino, sve samo što nije krenulo. Čekaju još onih 6,5 milijardi od 5. oktobra 2000. godine. Čekaju. Kada dolaze milijarde iz inostranstva to je 6,5, kada se priča šta je napravljena šteta Saveznoj skupštini, onda Batić kaže dva futera i tri zavese, a Mićunović napravi poseban fond za rekonstrukciju zgrade Savezne skupštine i neću da pričam o milionima, reko sam da neću. Pitajte Mlađana Dinkića, on je poslao finansijsku policiju koja je sve utvrdila, nisam ja. Usaglasite vaše priče.
Najveća bruka u zapadnoj Evropi i u Americi jeste da predsednik države, predsednik vlade, političar laže, gleda birače u oči i laže ih.
To može da se desi, gospodine Novakoviću, samo jednom. Da li znate zbog čega? Zato što mu je to prvi i poslednji i nikada više niko neće da glasa za njega. Kažnjavaju.
Ali znate zašto kažnjavaju? Zato što je pretežno privatna svojina, pa svaka glupost vlade pogađa imovinu građani kao vlasnika. Ovde kod nas Labudove pesme, hoćeš u zdravstvo učlani se u G 17, hoćeš ovamo učlani se u ovu stranku, hoćeš ovamo učlani se u ovu stranku. Nikada mi nećemo izaći iz društvene krize ako tako se razmišlja. Nikad, zapamtite. Zato snosimo posledice svog glasa.

Ovaj amandman sam najavio u načelnoj raspravi. On se razlikuje od svih amandmana koji su podneti na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, u tom smislu što se član 9. Zakona o akcizama praktično dopunjuje nekim novim stavovima.
Ti stavovi se pre svega odnose na bioetanol, biodizel, biometanol, bio-etb, bio-ntb i nešto novo što po nekim standardima treba da se ugradi, a sa gledišta, ako mogu da kažem, oslobađanja, odbijanja, popusta ili beneficija, ukoliko se u stvaranju motornog benzina ili dizel-goriva koriste bio-komponente.
Ovim amandmanom obuhvatio sam i apsolutni alkohol i bio-etb, to je etil-tercio-butil-etar.
Naravno, nisam stručnjak za ove stvari, ovo su mi uradili neki ljudi koji se razumeju u tu tehnologiju, ali koliko sam shvatio njih, ideja jeste da se u namešavanju motornih benzina koriste bio-komponente, ako je to pravi izraz, i da se za sve to što se ubaci u goriva za toliko umanji i akciza.
To verovatno u 2009. godini neće biti moguće, zato što je potrebno da se urade i tehnički standardi, ali i to je predviđeno ovim amandmanom, kao što je predviđeno da za sve te komponente u namešavanju, koje su bio-porekla, postoji i pravo na povraćaj plaćene akcize.
Da skratim ovu priču, s obzirom da je Vlada rekla da neće da prihvati ovaj amandman, našli su kao izgovor da se Zakonom o akcizama ne propisuje šta sve može da ide u namešavanje, bez da je to stvar nekih drugih tehničkih propisa, i to sam uspeo ovim amandmanom da razrešim, poslednjim stavom, gde sam predložio da dva ministarstva i jedna agencija zajednički dorade ovaj koncept, naravno, u skladu sa ovom idejom koja je ovde izložena.
Samo da podsetim javnost da postoje standardi u EU i da oni već kreću na 10% od ukupne potrošnje goriva namenjenog za transport, gde će ići to ekološko gorivo, gde neće dovesti do zagađenja i da postoji velika potreba i u zapadnoj Evropi i drugim državama za tim bio-komponentama. Ovo je interesantno i sa gledišta razvoja poljoprivrede, zato što bio-masa koja ulazi u ovo služi kao sirovina za proizvodnju ovih komponenti. Sada ne bih više pričao o tome, zato što je Vlada jasno stavila do znanja da ovakav amandman ne prihvata, ali stičem utisak prema ovom odgovoru da su voljni da nastave razgovore sa drugim ministarstvima i da verovatno u nekim sledećim izmenama Zakona o akcizama pronađu neko rešenje. Samo da skrenem pažnju, sada je standard da 5,7% u Evropi mora da bude tog biogoriva ili sa ovim dodacima, da se ide na 10% potrošnje i verovatno će svake godine da se povećava to.
Da ne bismo prošli kao sa skladištem gasa, da ne bismo prošli kao što prolazimo u pogledu nekih drugih inicijativa koje se tiču energetike, korišćenje vetra, vode i drugih stvari, koje mogu da posluže kao energija, mislim da treba na vreme razmišljati o ovim stvarima i na vreme treba pripremati, jer očigledno energija i voda su nešto što će biti najinteresantniji i najveći problem u 21. veku.
Na to ukazuju brojne analize, još pre 10-15 godina je rečeno da će voda biti veliki problem, tako da sve inicijative u pogledu regulisanja količina vode za piće i uopšte i sve što može biti supstitucija postojećim izvorima energije, moramo da razvijamo i moramo merama poreske politike da to stimulišemo.
Ova moja ideja je upravo bila ta, kao što sam i pre nekoliko godina vodio neku ideju oko biodizela i biogoriva, i to je na neki način usvojeno, pošto to više nije predmet akcize, već tri godine, nadam se da bi uskoro trebalo i ova inicijativa da se prihvati, da se pripremamo za ono što neminovno dolazi, to svi svetski stručnjaci ukazuju.
Nastavak bih iskoristio da skrenem pažnju da Zakon o akcizama, pored toga što treba da obezbedi prihode Republici Srbiji za finansiranje nadležnosti Republike Srbije i da se iz tih sredstava namiruju javni rashodi, interesantan je i zbog toga što proizvođači akciznih roba, bez obzira da li je u pitanju gorivo ili su u pitanju cigarete ili alkohol, zaslužuju posebnu pažnju iz razloga što oni verovatno po definiciji imaju jedan specifičan monopolski položaj.
Kod derivata nafte je to izraženo. Imamo dve rafinerije koje se bave tom proizvodnjom, kod cigareta takođe postoji nekoliko fabrika, kod alkohola postoji veći broj proizvođača, ako uzmemo u obzir da su ovom odredbom o akcizama obuhvaćene i pivare.
Znači, imamo daleko veći broj tih proizvođača i oni su vrlo interesantni, jer njihov položaj njima praktično zabranjuje da finansiraju neke stvari. Ako postoji negde zabrana, onda postoji zabrana kod proizvođača akciznih proizvoda da finansiraju političke stranke, što je po meni, vrlo značajna odredba, kao što postoji zabrana da političke stranke mogu da uzimaju kredite za svoje aktivnosti, kao što postoji zabrana da se iz inostranstva finansiraju političke stranke, mada je tu propis dosta nedorečen.
Mislim da bi bilo zabranjeno i za nevladine organizacije, jer kod nekih nevladinih organizacija nije jasno da li je njihova delatnost neka društvena ili je politička. S obzirom na učestalost pojavljivanja na televiziji, javljanja i komentara koje daju, očigledno je da je njima primarna politička funkcija, a kada onda imamo u vidu da do juče bili nevladina organizacija, a sada poslanici neke političke stranke, onda nam je jasno da je to bilo predvorje za ulazak u politiku.
Nije to samo gospodin Dulić, kao otporaš. I drugi otporaši su ovde prisutni, Srđan Milivojević, Konstantinović, Jorga je nema, doduše, ima ih puno, Andrić kod ovih tamo, doduše on se odvojio od njih, imamo Homena koji je sad državni sekretar, nekad je bio u Otporu, vidim sad u nekim novim predlozima da pola Otpora ide u Agenciju za borbu protiv korupcije. Gde naučiše u vladinoj organizaciji kako da se bore protiv korupcije, kad se oni u Otporu dohvatiše, samo što se nisu poubijali oko toga ko će više da uzme, to je bila tuča. Homen se nije tukao sa ovima. Vi ste ranije izašli, 15 minuta ranije ste izašli iz prostorija, sad mi je jasno.
Proizvođači akciznih proizvoda zaslužuju posebnu pažnju, verovatno i propisi koju regulišu njihovo poslovanje, Zakon o akcizama reguliše njihovo poslovanje makar u jednom delu, to je akcizna dozvola i akcizno skladište, zaslužuju posebnu pažnju.
Prilično smo daleko od nekih rešenja koja bi možda bila prihvatljiva, neću temu da otvaram, ali kod nas proizvođači akciznih proizvoda postaju svojevrsni politički monopolisti. Ako oćete da dirnete u akciznu politiku kod proizvodnje cigareta, duvanskih prerađevina, onda proizvođači kažu - samo li to dirnete, mi selimo proizvodnju.
Prva mera upozorenja jeste ona na početku, kad su ušli na naše tržište, kad su otkupili ove naše fabrike, što su prekinuli da otkupljuju duvan proizveden u našoj zemlji i doveli u pitanje naše proizvođače.
Da su se tako ponašale duvanske industrije u Nišu i Vranju, verovatno odavno ne bi imali sopstvenu proizvodnju duvana. Oni su ipak imali obavezu da razvijaju te kooperantske odnose.
Sada proizvođači cigareta, proizvođači te vrste akciznih proizvoda, nemaju tu obavezu i naša proizvodnja duvana, sama po sebi, stagnira, ne mogu da kažem da se gasi, ali stagnira. Naravno, to je nama naša vlada dala od 25. januara 2001. godine do danas.
Proizvođački akciznih proizvoda snose i posebnu odgovornost, ajde sad da upotrebimo ove nove termine. Treba da pokažu da su socijalno odgovorni deo društva. Međutim, oni ne pokazuju tu odgovornost. Oni pokazuju samo veliku žeđ, veliku glad i veliku halapljivost, da što pre i što više otmu, uzmu, jer kažu, došla su nova vremena, došlo je vreme profita, kako se zvaše jedna emisija.
Vreme profita i socijalno odgovorno ponašanje su dve kontradiktorne stvari. Ko te dve kontradiktornosti treba da smiri? Vlada Republike Srbije. Zašto? Jer ima mehanizme. Mehanizmi su državna politika, mehanizam su zakoni, zakoni kojima treba da se sputava, ograničava i na drugi način kontroliše monopol, kako ne bi izašao iz nekog okvira i postao opasnost za sve.
Još nismo imali prilike da vidimo mere državne politike usmerene ka postizanju ovih ciljeva. Naprotiv, imamo mere od strane države gde se podstiču monopolisti da budu još jači i još snažniji monopolisti.
Dovoljno je podsetiti samo kod proizvodnje cigareta, za pet godina unapred su oni dobili, čini mi se 2004. godine, u jednoj od izmena Zakona o akcizama, dinamiku kako će da se menja iznos akciza na duvanske prerađevine. Kod derivata nafte to nije bila situacija, to moram da kažem. Postavlja se pitanje - koja je njihova funkcija? Da li njih obavezuje neki zakon? Da li oni moraju da poštuju neki zakon?
Pre nekoliko sati smo imali prilike ovde da vidimo, mislim da je gospodin Popović izneo neke podatke o tome, koliko iznos akcize učestvuje u ceni derivata nafte, ako se odbaci PDV, pa ste videli da to ide od 40 do 60% i da je to verovatno najveće učešće akciza u strukturi cene derivata nafte u Evropi.
U slučaju pomeranja cene sirove nafte, to će biti još, pašće uticaj zbog rasta ovih drugih inputa i onoga što ulazi u strukturu cene, ali mislim da je najispravnija logika poređenja, da se i akciza kao specifična vrsta poreza i PDV zajednički uzmu kao kriterijum koliko učestvuju u maloprodajnoj ceni derivata nafte. Kada se oba fiskalna prihoda uzmu u obzir, onda ćete videti šta predstavlja i šta ostaje kao proizvođačka cena, a šta ostaje kao rabat. Onda ćete videti koliko država uzima na derivatima nafte.
Jesam za to da se dobar deo sredstava uzima preko ovih izvora.
(Predsedavajući: Hvala.)
Morate voditi računa o celini ekonomske politike, ili da budem precizniji, o celini perspektive i mogućnosti da građani 2009. godinu prežive. Mislim da ste na tom ispitu pali.

Posle ova dva izuzetno dobra govora narodnih poslanika SRS, meni je posao poprilično olakšan kako da obrazložim ovaj naš amandman na član 2. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi.
Naravno, na početku smatram da nemamo prava, mi narodni poslanici, da zaobiđemo i da sa ove govornice ne kažemo naše stavove koji se tiču političkih, ekonomskih i pravnih aspekata jedne operacije koja se zove - dopuna Zakona o carinskoj tarifi. Videćete zbog čega je ovo značajno?
Radi gledalaca koji prate, da bi njima to bilo interesantno, da bi možda bolje shvatili, mi se danas u Narodnoj skupštini nalazimo u situaciji kao da je raspisan konkurs u Republici Srbiji za najgore moguće rešenje. Onda su se prijavili učesnici, nude neka svoja rešenja, sa pakostima, zlobom, sa neznanjem, nestručnošću itd, i iz čista mira utrči jedan ovakav predlog, a on je turbo najbolji.
Znači, na konkursu vi dobijate mesto broj jedan. Nešto gore nije moglo da nas snađe. Zbog čega? Iz razloga što ovim predlogom zakona smanjuju se sredstva u budžetu Republike Srbije. Kako ona direktna po osnovu prihoda od carine, tako i ona indirektna.
Sve ono drugo što bi moglo da bude prihod budžeta Republike Srbije u 2009. godini biće smanjeno kao rezultat, pre svega, ovog zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi.
U Zakonu o budžetu oni su i priznali da ćemo u toku 2009. godine imati realno par prihoda po osnovu carina. To će da se ostvari ako se usvoji ovaj zakon o dopunama Zakona o carinskoj tarifi. Ne samo zbog toga što se ovim zakonom praktično menjaju neke tarife, neke stope, već pre svega zbog odredbi prvih nekoliko članova ovog predloga zakona, gde se na jedan način promoviše nešto što je sporazum.
Da li se radi o sistemu najpovlašćenije nacije, da li se radi o sporazumu o slobodnoj trgovini ili se radi o ovom fatamorgana sporazumu, poznatom kao Đelićevo mezimče - hajmo, hajde, hajdi. Mi ćemo imati tu situaciju da će, pored smanjenja prihoda po osnovu carina, verovatno ovaj zakon kao posledicu imati i usporavanje privrednog rasta, gašenje neke proizvodnje, a neki procenjuju da će i nekoliko desetina hiljada ljudi izgubiti perspektivu da rade u svojim preduzećima.
Jer ovaj zakon treba da omogući da se naše tržište, ako mogu tako da kažem, apsolutno otvori za robe i uticaje iz onog dela inostranstva koji je za ovih 17, 18 godina pokazao veliko neprijateljstvo prema Srbiji i srpskom narodu.
Podsetimo na imena kao što su Solana, da ne idemo dalje, zemlje članice NATO pakta koje su nas bombardovale, zemlje koje podržavaju misiju Euleks na KiM, koja za krajnji cilj ima otimanje KiM iz ustavno-pravnog okvira Republike Srbije. Tu se nalazi 20 država, možda i više, 21, 22 iz EU koje su priznale nezavisno KiM.
Postavlja se pitanje - šta mi to još treba da uradimo da bismo bili gospodari jedne iluzije, a oni ne kriju, to što nama nude je evropska perspektiva i evropska budućnost, ne danas, ne sutra, ne prekosutra, ne ni malo sutra, ni malo prekosutra, nego nikad. Postavlja se pitanje - da li je ova vlada, na čelu sa Borisom Tadićem, ovlašćena po Ustavu Republike Srbije da ovako direktno nanosi štetu građanima Republike Srbije?
Krajem prošle godine sam rekao da ovde mi moramo da imamo celu vladu postrojenu i da toj vladi sudimo zbog ove politike. Ovde se ne radi samo o ekonomskim promašajima, ovde se radi o promašajima i namernom činjenju nečeg lošeg, što će trajno prouzrokovati štetu za srpski narod i Republiku Srbiju.
Zar ste očekivali nešto dobro od Solane? Sve što Solana predloži je loše za naš narod. Vi ste ovde kod nas predstavili da su evropske vrednosti, evropski perspektivni političari, nešto iz Evrope što dolazi iz Evrope respektabilno u EU, a oni su maltene ispod nivoa nekih naših ministara, Đelića, Dinkića, da ne ređam dalje.
Znate tu nomenklaturu prvih ministara koji su došli ovde da nam promovišu evropske vrednosti.
To nisu evropske vrednosti. Ovo što EU gura kod nas nikada ne bi primenili kod sebe. Da li možete da zamislite neku od država EU koja podržava rasturanje komšije države članice EU? Zabranjeno, nezamislivo.
Postavlja se pitanje - dokle može ova vlast, od 2001. godine, da ispunjava i ono što se traži i ono što se ne traži zbog jedne fatamorgane, jedne iluzije? Vaša je parola - život ne može da čeka. Ali, ako život ne može da čeka, omogućite ljudima da sada žive.
Nemojte sad da im pričinjavate štetu ili, kako rekoše socijalno odgovorni, da budete pojedinci sa Vladom Republike Srbije, da stežete kaiš, jer kroz 50, 70 ili možda nikad, vama će biti bolje. To je ta politika.
Tu politiku ne mogu da razumem jer je to politika koja otvoreno nanosi štetu građanima Republike Srbije i, verovatno zahvaljujući raspravama Zakona o rebalansu budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, raspravi o Zakonu o budžetu za 2009. godinu, pa i ova današnja rasprava i ove rasprave koje će da uslede tokom prve polovine 2009. godine, verovatno će omogućiti svim građanima da shvate da nije to "hepi dej", idemo na izbore, dajte da zaokružimo onoga ko ima bolju parolu - Za evropsku Srbiju. Šta se krije iza toga - Za evropsku Srbiju? Gola, prepoznatljiva, očigledna šteta.
Kasnije ću da se javim, ali sad neću da pričam ni o stopama, niti o nomenklaturi, niti o carinskim tarifama i razvrstavanju tih roba, ima vremena o tome da se priča, a to je u direktnoj vezi sa amandmanom koji sam podneo, moram da kažem da amandmanom tražim brisanje člana 2, međutim, to se odnosi na izmenu stava 8. u postojećem članu 3. Zakona o carinskoj tarifi.
Da ne bi bilo mnogo komplikovano nekima da shvate o čemu se radi, poslužiću se nečim što je već iskustvo. I 2001. i 2002. godine SRS je od Ustavnog suda Republike Srbije tražila ocenu ustavnosti i zakonitosti nekih uredbi koje je donela ona prva vlada Zorana Đinđića. Osnov za te uredbe je bio član 2. stav 2. Zakona o Vladi, a to je član koji kaže - Vlada je ovlašćena da donosi - pa se vrši popis pravnih akata i to opštih pravnih akata koje može Vlada da donese, pa je rečeno - uredba, uputstvo, pravilnik, odluka itd.
To je bio osnov da se uredbom uvede monopol u prometu derivata nafte, to nema direktne veze sa ovim predlogom zakona, ali da bi oni koji prate ovaj prenos znali o čemu se radi, sada Vlada traži izmenom ovog člana 3. stava 8. da Vlada dobije pravo da uredbom uređuje ono što je u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine. Ovako koncipiran član 2. Predloga zakona znači da Vladi smeta Narodna skupština.
Moram da skrenem pažnju na još neke stvari, sad ću malo o tim pravnim aspektima nedorečenosti jednog ovakvog predloga, jedne ovakve operacije. U Ustavu Republike Srbije postoje dva člana koja regulišu ne samo međunarodne odnose Republike Srbije, već i hijerarhiju opštih pravnih akata u Republici Srbiji.
Zahvaljujući nekim nekorektnim inicijativama i činjenici da je 2006. godine bilo potrebno da se donese novi ustav Republike Srbije, mi smo dobili dva člana Ustava Republike Srbije koja su potpuno neprihvatljiva. Oni nisu toliko međusobno kontradiktorni, koliko su neprihvatljivi.
Ukoliko ta dva člana postoje u Ustavu Republike Srbije, član 16. i član 194. Ustava Republike Srbije, onda ove dopune nisu ni potrebne. Zašto? Pod tim odredbama i ovaj prelazni sporazum, koji je ratifikovan krajem prošle godine, septembra, on je bio razlog drmanja u Narodnoj skupštini, onda se on neposredno primenjuje i onda neme potrebe da se menja Zakon o carinskoj tarifi. Ali vi ste predložili dopunu Zakona o carinskoj tarifi.
Smatrate da prelazni sporazum o slobodnoj trgovini sa EU nije taj pravni akt koji bi mogao neposredno da se primenjuje, i ako je to navedeno u članu 16. Ustava Republike Srbije. Kamo sreće da sve sporazume na taj način tumačite.
To bi značilo da i ratifikovani sporazumi moraju da budu u skladu sa Ustavom Republike Srbije, što je dobro, i to bi značilo da, bez obzira što smo mi ratifikovali neki sporazum, međunarodni ugovor, da bi on postao obavezujući sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. Sve to što je preuzeto mora da se ugradi u naše propise, naše zakone. To bi bilo i ustavno i pravno najispravnije i pravno-tehnički najprihvatljivije. Zašto?
Ovaj zakon o carinskoj tarifi primenjuje ograničeni broj subjekata, primenjuje carina, primenjuju špediteri i primenjuju oni koji se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem. U praksi to je "Službeni glasnik", debela knjiga, sa velikim brojem nomenklatura, šifri, opisa i na kraju carinskim stopama koje se plaćaju za uvoz određene robe.
Međutim, u svim tim spoljnotrgovinskim odnosima, u spoljnopolitičkim odnosima, najvažniji je princip reciprociteta. Tu Vlada Republike Srbije od tog principa ne sme da odustane. Uzmite samo kao primer, ako je u Belgiji carina za vozila 20%, mora i kod nas da bude, ako dolaze vozile iz Belgije. Možda sam uzeo loš primer, pošto Belgija nema proizvođače automobila. Neka bude Francuska.
Od tog principa ste odustali. Zašto? Zato što oni štite svoje tržište, EU kao celina. Imaju svoje kvote. Imaju vrlo jake fondove, rezerve, pre svega poljoprivredno - prehrambenih proizvoda. Neka procena kaže da do pet godina oni mogu da izdrže sa postojećim rezervama.
Da vam ne pričam o procenama pojedinih država, koliko one mogu budžetski da izdrže ili građani koliko mogu da izdrže na bazi akumulacije iz sopstvenog kapitala i svoje ušteđevine.
Mi ne možemo s njima da se upoređujemo. One su gotovo sve po 500, 600 godina drmale celim svetom kao kolonijalne sile, kralo to sa svih strana, a mi smo u situaciji da se samo od nas kralo.
Pošto sam prekoračio, javiću se povodom sledećeg amandmana SRS da završim priču, jer su ti svi članovi jedna celina.

Nastaviću tamo gde sam stao, pošto amandmani na član 2. i 3. ipak čine jednu celinu. O čemu se radi?
U članu 2. vrši se jedna korekcija što se u drugoj rečenici stava 8. ubacuju reči - ''odnosno zaključenim sporazumom o slobodnoj trgovini'', a odnosi se na ovlašćenje koje tim članom 3. stavom 8. dobija Vlada da u novembru svake godine vrši usklađivanje nomenklature carinske tarife sa kombinovanom nomenklaturom EU.
Član 3. nešto slično reguliše, ali tu je u pitanju harmonizovani sistem i on odgovara Svetskoj carinskoj organizaciji. Takođe i ona ima neku svoju nomenklaturu, samo što se ta nomenklatura zove harmonizovani sistem, i ona se takođe usklađuje povremeno i odluke njihovog posebnog komiteta su obavezujuće za nas zato što smo mi odavno potpisnici i članovi te Svetske carinske organizacije.
Što se tiče onog prethodnog amandmana, smatram da stav 8, gde se daje ovlašćenje Vladi da u novembru donosi uredbu i usklađuje nomenklaturu carinske tarife, treba tumačiti samo kao pravno-tehničko ovlašćenje Vlade da može vršiti odgovarajuće korekcije, jer se s vremena na vreme, zbog pojave nekih novih proizvoda, javlja problem kako ih svrstati u postojeću nomenklaturu, kako im odrediti šifru, kojoj grupi da pripadaju kao proizvod.
Zato ima potrebe da se ta nomenklatura dograđuje ili postoji potreba, u slučaju novog sličnog proizvoda, da se da odgovarajuća definicija, gde bi se taj novi proizvod svrstao u postojeću nomenklaturu.
Ali, ako bi tom uredbom, a to stoji u stavu 8, Vlada imala ovlašćenje da, pored usklađivanja nomenklature, reguliše i sve ono što možemo nazvati tarifni stav, a to ste napisali – radi javnosti samo da kažem, tarifni stav obuhvata tarifnu oznaku sa 10 cifara, naimenovanje tarifnog podbroja, jedinicu mere i stopu – molim vas, ako bi Vlada dobila ovlašćenje da određuje i stopu, onda Narodna skupština nije potrebna.
Onda ste preuzeli mnogo veće ovlašćenje, da uredbom uredite neke stvari koje prevazilaze mogućnosti koje pruža jedna uredba. Uredba kao podzakonski akt daje ovlašćenje Vladi da uredi nešto u okvirima koji su propisani zakonom. Ne može uredbom da se ide van zakona.
Ako vi možete da ubacite nov tarifni broj, novu tarifnu oznaku, novu šifru, jedinicu mere i odredite stopu ili odredite iznos carine, onda ste vi devalvirali sve ovo što je u nastavku Zakona o carinskoj tarifi, a to su ovi brojevi i sva ova razvrstavanja po glavama.
Ako su sva razvrstavanja i sve glave sastavni deo Zakona o carinskoj tarifi, onda samo Narodna skupština može da vrši intervencije u tim odredbama i u carinskim tarifama. Ako vi uredbom dobijete i tu mogućnost, onda vama Narodna skupština nije potrebna.
Ili, da budem iskren, vama je ona bila samo jedanput potrebna - da se donese ovaj zakon i da u tom zakonu bude član 3. stav 8. koji daje neograničena ovlašćenja koja čak zalaze u ono što je zakonodavna nadležnost. Nadam se da ste me razumeli. Niste me razumeli? Nemate potrebe da me razumete.
Možete uredbom da dajete neka tumačenja novih nomenklatura, ali vi ne možete da propisujete stopu, jer vi ste zaboravili šta stoji navedeno u članu 3. kao definicija tarifnog broja. Vi ste čak i rekli: obuhvatiti i stopu, odnosno iznose carina utvrđenih ovim zakonom.
U postojećem tekstu to već imate. To su prekoračena ovlašćenja. Sa ovom novom izmenom, da to možete da radite i sa zaključenim sporazumom o slobodnoj trgovini, a da pri tom odustajete od principa koji su navedeni u članu 2, uzmite stav 4. i stav 5. postojećeg zakona, vidite, sve se bazira na principu reciprociteta: tante za kukuriku.
Vi nama za ovaj proizvod 10% obračunavate carinu, mi vama za taj proizvod isto 10%. Ako nemamo klauzulu najpovlašćenije nacije, vidite poslednji stav - do 70% može da se poveća carina. To je odraz državne politike, ovo nije nikakva diskriminacija, to su standardne odredbe koje primenjuju sve države. EU ima svoju specifičnu regulaciju, s obzirom da je ona i jedinstveno carinsko područje, maltene je sve kod njih unutrašnji promet, a kada dolazi roba izvan EU, dobija neki režim i ide ova usklađena klasifikacija.
U članu 3. Predloga zakona, kritikujem i postojeće rešenje, međutim, slažem se sa predlogom, pošto smo kao država, članica Svetske carinske organizacije, onda to nas obavezuje. Obavezuje nas tako što moramo da izvršimo odgovarajuće izmene i dopune Zakona o carinskoj tarifi. To je što se tiče ovog pravnog aspekta.
Koliko je ovo loš Predlog zakona, evo vam samo nekoliko podataka. Juče ste imali prilike da čujete da EU slavi 10 godina kako je evro postao moneta.
Koliko znam, tamo ima 27 država članica EU. Samo je 16 u evro zoni. Funta je i dalje sredstvo plaćanja u Velikoj Britaniji. Doduše, u Irskoj nije. Kako je moguće da je neko član EU ili osnivač evropske zajednice, a evro nije sredstvo plaćanja? Ili, da uzmemo drugu dilemu, imate Crnu Goru, koja nije članica EU, koja čak i ne potpada pod evro zonu, ali ona je komercijalnim aranžmanima evro pretvorila u svoju valutu. Vidite šta se sve dešava.
Idemo dalje. Izvinite, da li ste vi čuli da je nemačka Vlada juče odlučila sa velikom količinom para, verovatno iz budžeta, verovatno neko zaduženje, da spasava svoju privredu, pogotovo automobilsku? Znate li šta su rekli kao definiciju? Ko od Nemaca vrati svoj auto koji nije stariji od devet godina, dobija neki popust, 2.500 evra ili neki popust. Da li znate gde će ti automobili da završe? Kod nas. Ovi polovni od devet godina ima kod nas da završe, kao što su 10, 15 godina, završavali svi škart automobili kod nas, a kod nas su bili kao novi mercedesi.
Dajte, ljudi, učinite nešto dobro za ovaj narod i ovu državu. Vi prosto vodite takmičenje kada će gore rešenje da se predloži i koji će tragičnije posledice da budu po našu ekonomiju. To mi kritikujemo.
Dalje, kome odgovara ovakav Predlog zakona? Samo uvoznicima. Kojim? Onima koji su monopolisti za određene robe iz carinske tarife. Koliko njih uvozi automobile? Znate i sami, neću da vam pričam. Oni će da dobiju. Da li ste videli, pre dva-tri meseca reklama na bilbordima: za naš auto dobijate popust - carina.
Oni, kao veliki prodavci i dileri stranih automobila su se odrekli carine, od koje se država još nije ni u razmišljanju odrekla, a vi ste se odrekli tek kada je došao ovaj predlog zakona ovde. Kako oni bolje znaju kakva će politika biti u 2009. godini od Mirka Cvetkovića? Nije valjda da su dileri automobila predsednici Vlade u Republici Srbiji? Kako je to moguće? Ko će dobiti tu korist?
Sledeća stvar koja je vrlo značajna, vidite kakvi su kod nas procesi - moramo da imamo štednju, a Rasim Ljajić kaže da se zakuca obaveštenje. Gde? Na zgradama sudova i policijskim stanicama. Koje obaveštenje? Traže se dvojica. Ko na telefon 9191 ocinkari onog prvog, dobija milion evra i država plaća sve obaveze. Od kojih para?
Koji je to poreski obveznik ovlastio Vladu Republike Srbije da finansira "cinkaroše"? Ni isključuje mogućnost, mi još nismo dobili odgovor na pitanje ko je uzeo pare za Radovana Karadžića.
Moguće da je neki šofer koji nema dece pozvao Dabića da mu leči ženu od steriliteta, pa ga je predao, pa ga je izdao, pa su mu napravili zasedu, pa su ga uzeli, pa je neko podelio 5 miliona evra, pa se šepuri u Srbiji, bije se u pluća.
Molim vas, mi treba dobijemo odgovor - da li vi imate ovlašćenje da sa sredstvima poreskih obveznika finansirate to i da li je to državni interes? Kako vi doživljavate državni interes? Kazali ste: opšta štednja, da se steže kaiš, da je ovo, da je ono. Zašto se rasipate ovde?
Da vas podsetim, 2002. godine je bilo nešto slično, tada je onaj Lutra bio ministar unutrašnjih poslova, pa je on dao neki javni poziv i obećao nagradu ko mu dostavi podatke o nerešenim ubistvima. Naravno, javljali su se ljudi, javio se jedan čovek koji je mogao sa svojim informacijama da prilično doprinese rasvetljavanju tih slučajeva. Parnica je još u toku, da znate.
Građani, kada vas država javno pozove da "cinkarite", znajte da nema koristi od toga. Kako se rasipate parama? Kako za to postoje pare? Objasnite mi to. Mi još nismo dobili odgovor na pitanje ko je uzeo pet miliona. Prvo, da li je neko uzeo, ako je uzeo, ko je uzeo tih pet miliona evra za ono što je urađeno sa Radovanom Karadžićem?
Mogu sada otvoreno da vam kažem, koristim priliku, računajte kao da sam okrenuo 9191, prijavljujem Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića da se Ratko Mladić nalazi kod njih i da oni to dobro znaju gde se nalaze Ratko Mladić i Goran Hadžić.
Eto, pozivam državnog tužioca Vukčevića, a Ljajić je najveći tužilac kod nas, neka provere Borisa Tadića, jer on je bio i ministar odbrane, pa je bio i predsednik države u jednom sazivu, pa je ponovo predsednik države. On ima Službu za nacionalnu bezbednost, tamo ima onog njegovog svemogućeg Miketa Rakića, pa ima ovog Vukadinovića, od njega se Brus i dan-danas trese, iako je odavno otišao. Evo, vi možete da nađete. Nemojte kao ono - veliki državni posao "Zastava", "Fijat" itd, a onda čujemo da je neka agencija već uzela pare zato što je našla strateškog partnera.
Ne kažem ja, kaže predsednik sindikata, a pre dve večeri je rekao u nekoj emisiji, Citadel, ne znam kako se zove. Rešavajte ljudi ta pitanja.
Nemojte da ćutimo povodom tih pitanja. Uvoznici dobijaju, a mogu samo da zaključim koliko su uvoznici platili i prema količini emocija sa kojima je najavljen ovaj predlog zakona, stičem utisak da se neko omastio, stičem utisak, ne tvrdim.
Stičem utisak da se neko omastio, progurao i sada su i ministra vera poslali ovde, šta će on jadnik, kao član Vlade mora da bude prisutan ovde, jedino da nam sveti duh padne, pa da nas spasi od ovoga što nailazi zbog ovakve vlade. Nije ovo prvi put da vi uredbama preuzimate zakonodavna ovlašćenja. Od 2001. godine to je manir.
Narodna skupština smeta Vladi. Zašto? Zato što bi u svakoj parlamentarnoj raspravi o Predlogu zakona ili u vršenju funkcije kontrole rada Vlade izišla istina na videlo. Morate da odgovarate. Morate da dajete odgovore, morate da dokazujete to što odgovarate, nečim da dokažete da možda nije tako kao što pričam. Vidite, to je priča koju ponavljaju svi poslanici bez obzira iz koje poslaničke grupe kada dođu i upuste se u koštac sa problemom ovog zakona o carinskim tarifama.
Znači, vi ste sigurno osvojili prvo mesto na javnom konkursu za najgore moguće rešenje rešavanja jednog problema koji nanosi najveću štetu građanima Republike Srbije, jer ovde samo interes nekih ljudi u EU, a nema zaštite interesa građana Republike Srbije. Nijedna Vlada ne sme da rastura državu. Miteran je rekao svojevremeno - u kojim granicama sam uzeo Francusku dužan sam na kraju mandata da je vratim. To za ovu vladu ne može da se kaže.

Verovatno je član 5. najvažniji član ovog predloga zakona. Međutim, u tom skrivanju potkrala se i jedna greška, a ona je te prirode da ona ne može u stvari da se sakrije. Postavlja se pitanje, da li je to obična greška, mentalna greška ili opet neka kupovina vremena, ili opet neka trgovina.
Ovaj član je u vezi sa onim što se dešavalo pre nekoliko meseci, u septembru prošle godine, kada je ovde ratifikovan taj sporazum sa EU i ovaj prelazni trgovinski sporazum. To je jedna dimenzija.
Ta dimenzija može da se protumači jedino na sledeći način, da kada sve države članice EU ratifikuju taj sporazum, on bi morao da stupi na snagu i da postane obavezujući pravni akt. Verovatno bi postao i sastavni deo našeg ustavno-pravnog poretka.
Moram da vas podsetim da, bez obzira na sve aktivnosti koje su bile vezane za taj sporazum, počev od one hemijske olovke u levoj ruci, pa preko parafiranja, pa potpisivanja, onog dana kada ste se obradovali da ste potpisali, da je nešto epohalno urađeno, sutradan je došla informacija da oni koji su bili vaši partneri prilikom potpisivanja to ne prihvataju, da se to odlaže do daljnjeg.
To nije prvi put da Boris Tadić kukurikne, veliki diplomatski uspeh itd, a da već sutra dobije šamarčinu, ajd što se on okreće, nego se i cela Srbija tumba, i medijski, i ekonomski, i politički.
Samo da vas podsetim, kako ne bi bilo neke nedoumice, tada se zaključilo da taj sporazum se ne primenjuje na teritoriji Kosova i Metohije i onda je u Zakonu o ratifikaciji tog sporazuma dograđen jedan član koji pomaže, pre svega, Vladi Republike Srbije i državnim organima Republike Srbije kako da se tumači taj sporazum sa gledišta teritorije na kojoj treba da se primenjuje.
Sećate se šta se desilo sve povodom tog člana zakona, odnosno tog amandmana. Sećate se da prvo niste prihvatili, onda ste prihvatili i onda je neko odahnuo, pa nije glasao za taj zakon. Desile su se mnoge stvari posle toga. Vidite i sami da svi oni koji nisu glasali za taj predlog zakona bili su u pravu. Pošto očigledno taj sporazum i ta koprodukcija sa EU nije mogla legalno da stupi na snagu, onda zna se kakav je princip. Mora neko pre vremena da kukurikne. Kukuriknuo je Hajdi. Rekao je, šta oni nas uslovljavaju, mi ćemo to jednostrano da primenimo, rekli smo to će biti strašna šteta za Republiku Srbiju.
EU nema potrebe da insistira na tom sporazumu. Ona uopšte ne treba da se žuri kada će da ratifikuje, oni to nikada neće da ratifikuju i svi vi to dobro znate. Neće da ratifikuju. To nije njihov interes, a mogao bih reći ni civilizacijski interes zato što postoje veliki problemi i velike barijere.
Poslužilo im je da ispostave neke nove političke zahteve. Ovde ste ih jedva dočekali. Saradnja sa Haškim tribunalom i cela koprodukcija vezana za Euleks. Vi predano radite na tome, maksimalno, vi plaćate, vi nagrađujete, vi afirmišete.
Potpuno sam siguran da iz DS, ma koliko da imate članova, ne verujem da su trojica videli drugu izmenjenu optužnicu koja je podneta protiv Radovana Karadžića. Samo da vas podsetim, pogledajte tu optužnicu, jer vi ste vlast, jer vi idete u Međunarodni sud pravde u Hagu da zastupate Srbiju u sporu protiv Hrvatske po tužbi za genocid.
Šta radite, bre, ljudi? Nama uopšte nije potreban ni Solana niti bilo šta. Veću štetu vi nama pričinjavate, i ekonomsku, i moralnu, i državnu, da ne pričam o tome gde je otišlo dostojanstvo.
Kada se to ukombinuje sa ovim vašim medijima, onda i vi možete da postanete žrtva vaših medija. Danas je jedan član DS, sutra će neki iz G17 plus, danas je i Maraš stradao zato što autonomaše Tadić više ne podnosi, mora malo da ih spusti na zemlju. Ne biraju se sredstva.
Šta treba da prođe? Šta je to veliki politički interes zbog čega sve ovo mora da se uradi? Duplo golo. Ništa. Zamislite kako ste srozali EU, da je jedan naš veliki privrednik odavde organizovao, ljut, sastanak u Briselu i rekao, izvinite, molim vas, vi u Briselu, mene ovi mali pilićari što se vode kao da su neka vlast, uslovljavaju, ne mogu da se razvijam, tražim da EU stane iza mene, platio, organizovao sastanak, pa čak i na engleskom, priveo čak Olija Rena, da da podršku njegovom projektu.
Njegov projekat, imam para, mogu da uvozim, mogu da držim monopol, mogu da završavam i zbog tog monopola ekonomskog, finansijskog, bankarskog, i proizvodnog, i trgovinskog itd, svi ste vi zatočenici.
Zato ste vi na tajnoj sednici GO DS u Subotici razmatrali kojim merama treba da podržite, jer on zapošljava 20.000 radnika. Kada bi se on ponašao kao oni koji su kao rezultat svog ponašanja imali ove šatore ispred zgrade Predsedništva, onda bi to bila velika tragedija za Republiku Srbiju.
U načelnoj raspravi sam vas obavestio da u članu 1. Predloga zakona, ako ste hteli nešto ozbiljno da radite, onda ste pre ove reči "sporazum" morali da napišete reči "zakon o potvrđivanju". Zakon o potvrđivanju nas obavezuje. Ako ste išli na ovu varijantu sa članom 5, gde ste naveli da postoji nešto što samo sebe može da uništi, međutim, ne znam ko vam je pisao ovo obrazloženje.
U obrazloženju zakona kažete, donošenje zakona neće bitno uticati na nivo prihoda budžeta Republike Srbije po osnovu carinskih opterećenja. U vašem odgovoru povodom amandmana na član 5. ovog zakona vi iznosite potpuno suprotnu argumentaciju.
Samo da navedem, kažete - privredni subjekti u Republici Srbiji već od 1. jula 2008. godine su se pripremili na uslove oštrije konkurencije zbog smanjenja zaštite domaće proizvodnje.
Kažite mi, molim vas, ko se to pripremio. Kažite mi koja se fabrika u Srbiji koja je proizvođač pripremila za period kada će počne da se primenjuje ovaj zakon i kada će bez carine ili sa malom carinom da uvoze robe iz inostranstva, a on se organizovao, smanjio troškove, organizovao proizvodnju, da konkuriše tim proizvodima. Tvrdim vam, takav na tržištu Republike Srbije ne postoji.
Šta dalje kažete? Takođe, privredni subjekti su očekivali uvoz robe, pa ste stavili (naročito sirovina i repromaterijala), po sniženoj stopi carine već za 2008/2009. godinu. To su oni već ukalkulisali.
Gde vam je ta sirovina? Gde vam je taj repromaterijal koji ćemo da uvozimo po boljim uslovima nego sada? Što makar niste iz tog privrednog sporazuma, koji glorifikujete članom 5, izvukli 70 stavki sirovine i repromaterijala, i rekli, menja se, stopa je bila, ne znam, 3%, a sada će biti 1%. Pa kada govorite o polovnim automobilima, pa vas mi kritikujemo, a vi kažete, molim vas, prednost ovog sporazuma, pogledajte koliko su niže carinske stope za repromaterijal i sirovine. Ni tu vrstu mangupluka ne želite da demonstrirate.
Onda se u zakonu o dopunama Zakona o carinskoj tarifi poziva se Vlada na Memorandum o budžetskoj politici, a u Zakonu o rebalansu budžeta i u Zakonu o budžetu samo na jednom mestu su pomenute reči Memorandum o budžetskoj politici. Tu opet kažete da ste sve već pripremili za to.
U startu kažete znamo da postoje negativne posledice primene ovoga, ali kažite šta je to veliko, krupno što tek treba da dođe, zbog čega je potrebna ova vrsta žrtve. Žrtvuje se poljoprivreda, žrtvuje se naša industrija, žrtvovali ste i KiM, sada pripremate Vojvodinu, jurite ovo za Hag, pa čak i plaćate cinkaroše i one koji će da uhvate, sve radite negativne stvari.
Kažite nam koje je to veliko dobro koje treba da nas zapljusne u uslovima svetske finansijske krize. O tom velikom dobrom što treba da dođe ne razmišlja ni Francuska, ni Nemačka, a oni su neki navodno motori EU. Oni kažu, molim vas, krpimo se da preživimo. Šta će da se desi, Talijani otpuštaju, Nemci pripremaju otpuštanje, bankarski sektor uzdrman, finansijsko tržište uzdrmano.
Oni priznaju da su u problemima a vi kažete ne, moramo ovde malo da kaliramo, jer doći će nam velika dobit. Od koga? Od ovih što priznaju da su u krizi? Znate, oni verovatno ne mogu da kriju krizu svoje države i oni se vama dive kako ste uspešni u toj vrsti virtuelnosti.
Sve je lepo, sve je divno, upalite Pink, upalite ovu, upalite onu televiziju, sve je lepo, pevačice, evo i sad imamo Razvojni put Žarka Jokanovića, hedonizam, super, Grand, zabava, Veliki brat, tajfuni, orkani, hajde da zabavljamo, hajde brže forum, da vidimo da li je pas ujeo poslanika ili je poslanik ujeo psa. Dokle? Dok nas neko ne obavesti da smo propali skroz. A vi morate da odgovarate. Morate da odgovarate zbog ove uporno loše i pogrdne politike koju vodite.
Na svim poljima su samo negativni rezultati, nema nijednog pozitivnog, politika prema Kosovu i Metohiji, džabe zakletve, džabe Ustav, džabe i onaj amandman na onaj zakon, ništa se ne primenjuje tamo, sve što ste rekli da će da se primeni ne primenjuje se. Propisa Unmika nema, službenika Unmika nema, naših propisa nema.
Šta se primenjuje? Propisi samostalne nezavisne države Kosovo, i to se finansira sredstvima EU, da se ojača pravni poredak, da se oni nauče kako da vladaju, da se ustoliče, a vi ćete pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu da izdejstvujete savetodavno mišljenje. Ovamo proganjate ljude, klečite, molite. Pred kim? Koja korist? Da li ima neka korist? Zašto to radite? Ko je to vas toliko ucenio? Od koga trpite taj strah? Morate da odgovorite. Vaši potezi su nelogični, na stranu neustavni, zakoni su vam loši, ekonomski neopravdani, ugrožavate socijalno stanje, sve to stoji, ali koja je to planetarna sila koja je vas pritisla?
Da li možda očekujete još veću štetu? Da li računate moramo ovo da uradimo, ako to ne uradimo biće šteta još veća? Koja? Pristupni fondovi? Zaboravite ih, nema pristupnih fondova. Da li sve ovo radite zbog obećanih 500 miliona evra kredita MMF? Da li znate koliko boli glava kada MMF finansira nešto. I kako će da se potroši, za koje namene, ko će da stavi šapu na to. Koji koridor? Iks, ipsilon.
Ili fond za kapitalne investicije AP Vojvodina, pa ćete onda da hapsite onog gradonačelnika i onog Zorana zato što se suprotstavljaju autonomašima, a ovamo ih predstavljate kao kriminalce, a sada se hvatate za glavu sa njima, morate da ih pustite iz pritvora jer nema toga što ste hteli da dokažete, a ne smete da udarite na OMV i na ove druge? Koju vi to politiku vodite? Ko je gazda ovde? Gazda je onaj ko vas plaća, gazda je onaj ko vam garantuje da će u izbornoj kampanji da vam pomogne da opstanete na vlasti. Gazde su ko: oni koji kreiraju medijsku sliku Srbije. Zašto? Da bi ovi i ovakvi, i ova politika ostala, a to je loša politika za Republiku Srbiju.
Nemate nijedan pozitivan rezultat u Republici Srbiji od 25. januara 2001. godine, nema ga nijedan. Možda u tvojim kolumnama, u tvojim kolumnama sigurno ima, ali ima i drugih kolumnista, ali to je već druga vrsta stvaralaštava, a ne socijalnog i političkog odgovornog stvaralaštva.

 Samo vrlo konkretno da objasnim u čemu se ogleda poenta ovog amandmana. Vlada je u ovom članu koji je obuhvaćen amandmanom izbacila praktično prvu alineju, ostala je druga alineja i od toga je napravila nov član i rekla, stopa na prenos apsolutnih prava je 2,5%. To je ta operacija koja je od strane Vlade urađena. Prva alineja je izbačena zato što prenos vlasničkih udela više neće biti predmet oporezivanja. Tu je bila stopa, čini mi se, 0,3%. To je ta ideja.
Međutim, moram da skrenem pažnju, pošto se radi o poreskom prihodu koji izvorno pripada lokalnim samoupravama, sa gledišta budžeta lokalnih samouprava oni bi voleli verovatno da bude to 625%. Jeste, lokalna samouprava će imati problema sa sredstvima, a vidite i sami koliki su problemi sa tim tzv. transfernim sredstvima zbog ove centralizacije od strane Republike.
Sada se lokalne samouprave grabe za svoje izvorne prihode kako bi, pošto su pre dve godine dobili pravo da imaju svoje poreske organe, da ih ubace u pogon, da se sve popiše osim trgova, ulica itd. i da se završi posao, da se obezbede sredstva u budžetu. To je jedna strana.
Ta logika razmišljanja lokalne samouprave je prisutna, ona je manje ili više vidljiva. Tamo gde lokalna samouprava ide sa tom gramzivošću, a Vlada želi da je obuzda tako što je rekla 2,5%, da je to apsolutno slobodno, verovatno oni koji bi rekli 5 ili 6% da je stopa više nikada ne bi bili na vlasti u lokalnoj samoupravi.
Zato Vlada i planira da ponašanje u poreskoj politici lokalne samouprave, pa i kada su izvorni prihodi, ograniči i limitira. Sada opšti trend jeste da se smanjuju obaveze građana prema državi, najšire posmatrano.
Svi se brane u uslovima ove finansijske krize tako što smanjuju poreske obaveze građana, računajući da će na taj način ostati više za ličnu potrošnju, to je kod nas bilo nekada preživljavanje, a vidite ta meca je počela da igra i na zapadu.
I oni su sada suočeni sa problemom preživljavanja, a zbog toga što je samo 58.000 građana u Republici Srbiji bilo u mogućnosti da u toku godine dva ili tri puta službeno, privatno itd. odu u inostranstvo, da ste njih pitali, oni bi vam rekli da već tri-četiri godine se priprema ova situacija u zapadnoj Evropi, da budemo onako još otvoreniji, otkada je krenu evro kao sredstvo plaćanja, iza numeričke cifre umesto marke je došao evro, a to znači ako je evro bio dve marke, vidite u startu koliko su oni morali da plaćaju troškove ujedinjenja dve Nemačke, jer centralna kasa EU nalazi se u Nemačkoj.
U sklopu te borbe da se odricanjem države od dela prihoda omogući preživljavanje, došlo je do pada poreskih stopa i tako je gospodin Mirović i predložio da se ta stopa promeni, da se sa 2,5% bude 1,5%. Naravno, lokalna samouprava vrišti kada čuje za ovaj predlog. Zato što su i oni suočeni sa problemom.
Biće dugovanja po osnovu transfernih sredstava i da ne pričam kojih drugih problema, a čuli ste i primer iz Niša, gde samo po dva osnova traži se preko 200 miliona dinara od Republike, pa čak se najavljuje i rat unutar DS, jer kad može Vojvodina, pa može i Boško Ristić u Nišu, to je ta logika.
Znači, imaćemo tu igranku. Iskoristio bih ovu priliku da ukažem na još dublje probleme koji postoje u ovom predlogu zakona, doduše moram da kažem da su neki problemi i nasleđeni, postoje u postojećem, izvornom tekstu ovog zakona.
Kada su se definisala prava na nepokretnosti, pre svega mislim na član 2. izvornog teksta, prava na imovinu, tu je data jedna nomenklatura šta je sve obuhvaćeno, pa onda kasnije u razredi kada se pomenu neki članovi, poput člana 12. izvornog teksta, onda dolazimo do još jednog kriterijuma, to je član koji reguliše zašto se ne plaća porez na imovinu, onda dolazimo do dvostrukog kriterijuma.
Naravno, državna svojina, na tu imovinu ne treba da se plaća porez jer bi bilo glupo da država plaća sama sebi porez, ali se uvodi i kriterijum korišćenja državne imovine i to na vrlo širok način, poprilično neprecizan, a kasnije kada je u pitanju zakup, ne mislim na zakup građevinskog zemljišta, apsolutno je nedorečen ovaj propis, ali niste spremni da to menjate.
U okviru člana 12. sada ste dogradili taj poslednji stav i tu ćete imati velikih problema jer nikome u poreskoj upravi nećete moći da objasnite šta ste hteli da napišete. Porez na imovinu ne plaća se na prava na nepokretnosti koja su u poslovnim knjigama obveznika u skladu sa propisima kojima se uređuje računovodstvo i revizija evidentirani kao dobra koja su isključivo namenjena daljoj prodaji.
Poslednji stav u članu 12. posle ove dogradnje je u kontradikciji sa prvim stavom člana 2. Zakona, jer koja su to prava na nepokretnostima? Pravo svojine, pravo stanovanja? Kako to može da bude predmet delatnosti i da to služi za dalju prodaju? To nije jasno.
Znam šta ste planirali kod novoizgrađenih stambenih prostora, to znam, imamo tu aferu odavno sa novim prostorom, zna se šta je, tu je bio problem šta se plaća, porez na imovinu i porez na prenos apsolutnih prava, pa kada je donosio zakon o PDV Dinkić je izbacio, prvo ubacio, pa onda izbacio pod pritiskom velikih agencija, koje su rekle smanjiće se promet nepokretnosti i zaustavićemo posao, jer ukoliko u startu treba da platimo 18% PDV-a.
Molim vas, ne može vašu politiku da opredeljuju partikularni interesi pojedinih ljudi. Da vam skrenem pažnju, u Zakonu o javnim nabavkama ukazao sam zašto se izbacuje nepokretnost iz javnih nabavki.

Pozivam se na član 27. našeg poslovnika o radu i taj član se odnosi na vas, pre svega, gospođo Đukić-Dejanović, na način kako vi vodite ovu sednicu i kako primenjujete odredbe Poslovnika. Cenim tu vašu autonomnost i cenim vaše viđenje tolerancije, ali vidite i sami da se nalazimo u situaciji da mnoga pitanja koja nisu rešena u onom trenutku kada su morala da se reše sada poprimaju neke druge dimenzije.
Nemojte da se iznenadite, verovatno će vas neko već sutra u novinama optužiti za nešto što niste čak ni pomislili. Upozoravam vas, pozivam, obaveštavam i vas i javnost, jednostavno, apelujem na vas da sa predstavnicima većine u Narodnoj skupštini samo razmislite o situaciji u kojoj se nalazi Narodna skupština, a ona je, praktično, oklevetana kompletno.
Sećate se, 28. smo imali prilike da se ovde napada SRS što brani amandmane, 29. se ona napada što je odustala od diskusije po amandmanima, a onda smo uveče čuli da je neko od predstavnika vlasti dao dva miliona evra i vi ćutite. I vi kao predsednik Narodne skupštine, ćuti predsednik Republike, ćuti predsednik SPS, ćuti Nada Kolundžija, ćuti Gordana Čomić, ćute svi. Jednostavno, svi ste se uplašili.
Ako je to istina, kažite, ako to nije istina, dajte neka se ispita, neka se utvrdi. Sada je neko pljunuo i ta pljuvačka je ostala. Svima je ostala ta pljuvačka. Ovo mora da se razreši, ovo nije pitanje uvrede, ovo ima elemenata klevete, ali mnogo više ima elemenata nečega što se zove širenje lažnih vesti.
Ukoliko se na to blagovremeno ne reaguje, onda imamo još kvalifikovani oblik takvog patološkog ponašanja, gde se čovek koji je u zatvoru optužuje da je naručilac ubistva, pa ceo Haški tribunal kaže da je to besmislica, da takva informacija ne postoji, a oni koji kleveću i koji šire lažne vesti izigravaju žrtve i oni su u javnosti stalno žrtve. Njima stalno neko nešto preti, a oni bacaju po svima, do pre nekoliko meseci po SRS, a sada i po DS, i po SPS, i po Vladi, i po svima.
(Predsednik: Vreme.)
Nadam se da ste napokon shvatili da onaj mali kamen koji je žuljao, on je ispao i porastao je, postao je velika stena koja ima tendenciju da odvuče na dno reke pre svega Borisa Tadića, kao vrhovnog zaštitnika nečega što je izuzetno nemoralno.
Pozivam vas i pozvao sam se na član 27. Poslovnika, jer smatram da ste u obavezi da zaštitite dostojanstvo Narodne skupštine od slučajnih prolaznika, građana koji navrate ovde, održe lekciju svima, popljuju i odu, i odah počnu da kukaju kako su ugroženi.

Gospođo Đukić-Dejanović, nisam tražio od vas da sprovodite neku istragu. Onaj koji je zadužen za istragu, već sam se njemu obratio. Koristim priliku da vas obavestim i da je taj već obavešten o tome, on je dobio i optužni predlog i zahtev za sprovođenje istrage, ali to nije vaš problem.
Od vas ne zahtevam da sprovodite istragu. Od vas samo zahtevam da učinite napor da omogućite da se u Narodnoj skupštini odvijaju normalni politički procesi, da u ovoj zemlji normalno političke stranke rade, da oni koji su zastupljeni u Narodnoj skupštini budu zastupljeni svojim punim kapacitetom, kako je to narod rekao, i da se odvija politički proces, a ne da se dezavuiše sala i sve što se kaže ovde, tako što u jednom trenutku vi preuzmete ulogu da svi mogu prema vama da idu sa kritikom, u jednom trenutku to je Boris Tadić, pa svi sa kritikom prema njemu, a onda veseli kolumnisti dezavuišu sve redom.
U ovom istorijskom trenutku Srbiji to nije potrebno. Srbiji je potrebno da se rešavaju problemi, jer 2009. godinu moramo da preživimo sa što manje ožiljaka i sa što manje bolova.
Da bi se to postiglo, potrebni su normalni politički procesi u skladu sa izbornom voljom građana i ne tražim od vas da sprovodite istragu, samo tražim političku lucidnost, državničku mudrost, da se prevaziđu ti problemi, kako ova skupština ne bi bila sunđer gde svako može da pljune i da se ovim sunđerom pokupi sve i svašta. Dostojanstvo ove skupštine zavisi pre svega od vas, a zatim od parlamentarne većine u Narodnoj skupštini. Vi znate šta su problemi, dajte da rešavamo probleme i našeg funkcionisanja u Skupštini, i probleme u državi, da bismo obezbedili normalne političke procese.
Vi to ne želite da rešite, već odlažete to, gomilate probleme, vidite i sami, za nekoliko meseci problemi su se umnožili i stalno ima da se umnožavaju. Ovde nama stvarno izostaje ozbiljna politička diskusija. Ukoliko je potrebna tolerancija, ukoliko je potrebna i neka saradnja, za saradnju smo uvek bili spremni. Ne želim da vas podsećam koliko je rezolucija o KiM koje su zajednički donete ovde.
Čim je izostala ta saradnja, dogovor oko krupnih pitanja, videli ste, Euleks je došao. Šta se desilo? Desilo se upravo ono što smo sa ove govornice rekli da će da se desi. Za normalne političke procese vi ste odgovorni i Boris Tadić.