Gospodine Milićeviću, reklamiram povredu Poslovnika čl. 104. i 107.

Nemam ništa protiv kada je u pitanju zanimljiva rasprava i zanimljiva replika, kada je možda i pomalo duhovita, ali ovo već prelazi u dosadu. Replika traje dva minuta. Mi radikali nemamo ništa protiv da traje i duže, kada je to fino za uvo da se sluša. Mi ovde slušamo kako je gospodin Martinović jedva prepoznao na spotu Dragana Đilasa, kako su on i Dragan Todorović ili Dragan Todorović i on jedva ostali živi jer su krave i sa jedne i sa druge strane pruge. A, onda s druge strane slušamo ništa manje nezanimljivu priču od strane profesora.

Ja vas molim da, poštujući Poslovnik, poštujete član 107. gde jedni prema drugima treba sa uvažavanjem da se obraćamo. A ovde vidimo ministar se probudio i odjednom pita profesora da mu odgovori. On ministar, a profesor da odgovori.

Gospodo, vi ste sedam godina na vlasti. Sve je ovo tačno što ste rekli zajedno sa predstavnicima koalicionih partera, sve je to tačno, da je kriminal kada su u pitanju zadruge, da je kriminal kada je u pitanju privatizacija. Znate imena pojedinaca. Što ne procesuirate to? Što ne izvedete krivce i odgovorne pred sud? Koga zamajavate, javnost? Šta plašite mečku sa rešetom?

Vi govorite za onoga ko je privatizovao šećeranu. Pa, živ je čovek, i dalje je tu i dalje radi, proizvodi. Govorite za one, pa evo, Aleksandar Šešelj vam je u sklopu poslaničkih pitanja postavio pitanje – šta je sa IMR Rakovica koja se bukvalno u bescenje prodaje da bi se podigli prodajni centri, da bi se podigle stambeno-poslovne zgrade, da jednostavno izgubimo svaku nadu da će se jednog dana vratiti ta nauka koja se zove tehnička nauka, da će tu inženjeri, tehničari i drugi da eventualno imaju šansu da rade?

Zato vas molim, gospodine Milićeviću, da u skladu sa Poslovnikom ili napravite pauzu ili da prekinemo sa ovim tiradama.

Slušajući ovde hvalospeve koje iznose kolege iz vladajuće koalicije, prosto čovek mora da se zapita, ako smo mi tako dobri i najbolji u regionu, kako je onda onima ostalima? Kakvi su oni kada smo mi najbolji? To je prosto logično zaključivanje. Ako je nama u Srbiji pri ovakvom standardu, ovakvom životu, stepenu zaposlenosti, a još najgore po broju onih koji napuštaju mladih ljudi, koji napuštaju Srbiju, pripala ta liderska uloga, pa šta je onda sa ostalima? Kod ostalih je katastrofa.

Suština je u sledećem. Mi ovde više puta razmatramo te zakone koje usklađujemo sa zakonskim normativima EU. Ovde je jedan od tih zakona, zakonskih predloga, a to je opšta bezbednost proizvoda. U toj opštoj bezbednosti proizvoda najveću pažnju izazivaju tzv. obmanjujući proizvodi.

Ja sada koristim priliku da se izvinim koleginici koja je govorila o jednom primeru, kada je u pitanju obmanjujući proizvod, govorila je o školskom priboru, govorila je o nečemu što je realna opasnost za decu koja koriste to sredstvo, a to je gumica za brisanje koja ima određeni miris, kako je koleginica… Ja sam potpuno drugačije razumeo i zato koristim priliku, ali dobar je primer, jer su deca najugroženija kategorija zato što ti obmanjujući proizvodi nemaju ni deklaraciju, nemaju ni upozorenje, nemaju ništa.

Oblikom podsećaju na neki prehrambeni proizvod i za decu je to izazov i nije loše da se u javnosti naglasi potencijalna opasnost da bi roditelji skrenuli pažnju, ali imamo jedan primer koji je prisutniji u Srbiji nego što je ovaj školski pribor. To je proizvod koji se zove koka kola. Koka kola je proizvod koji se puni ovde u Srbiji, neki kažu proizvodi, ali puni se i to je proizvod koji nema deklaraciju i ako ima, nema potpun sadržaj u deklaraciji, od čega je sastavljen taj napitak.

Svi već znaju da ako vam se zapuši sudopera dobra je koka kola. Ako ne možete maticu da odvrnete zato što je korozija uhvatila, dobra je koka kola. To već svi znaju. Postoje klipovi i klipovi koje javnost može da vidi. To isto piće koristi se, konzumira se od strane dece i odraslih. Zar to nije malo zabrinjavajuće? Da li je neko, gospodo, postavio pitanje i rekao – čekajte, nemoguće je da takvo svojstvo može da otpuši, konkretno navodim, sudoperu i da može da pomogne kada je u pitanju odvijanje matice. To znači da postoji neki sastav u toj tečnosti, tom napitku koji sadrži, uslovno rečeno, jednu vrstu kiselina. Te kiseline, ako nagrizaju koroziju, ako nagrizaju sve ono što se nalazi u cevima za odvod prljavštine, mora da štetno utiče i na zdravlje čoveka, ali koka kola je nešto što je simbol velike američke imperije. Ne sme u to da se dira, ne samo u Srbiji, nego generalno u većem delu zemaljske kugle ne sme da se dira, jer to je nešto po čemu se Amerika prepoznaje. Čak su išli, sećate se te reklame, da je i Mesec ofarban u crno, a belim slovima piše koka kola.

To piće koje uzimam kao primer je i dalje u upotrebi, koriste ga. Nikad zvanično nije izašao niko, ne prigovaram samo sadašnjoj, trenutnoj vlasti, nego i ranije i da kaže – čekajte, ljudi, to je neispitano, trebali bi da se u laboratorijama ispita. Na kraju krajeva, zašto bi radili taj Sizifov posao, treba na deklaraciji tog pića da stoji koji su sve sastojci. Kako to da se uradi? Nemoguće je.

Evo logike stvari. Akcionar te kompanije je bio Zoran Đinđić. Kako će on, kao predsednik Vlade posle 5. oktobra, da ide protiv svojih interesa? Šta ga boli briga da li to na ovaj ili onaj način utiče na zdravlje ljudi koji žive i konzumiraju to u Srbiji? Šta njega boli briga? Njega inače nije ništa interesovalo. On je sve svoje snage, intelektualne i druge mogućnosti, podredio tome da napravi piramidalnu organizaciju koja je imala zadatak da skuplja pare po Srbiji i da onaj ko je na vrhu piramide to koristi. Zar vam to ne izgleda poznato iz SNS i ove koalicije? Poznata je ta piramidalna organizacija, ali da se vratimo na temu.

Drugo, imamo nešto što je realna opasnost i što sve više se alarmira svetska javnost, a to su ove elektronske cigarete. Elektronske cigarete, inače, cigarete su štetne, u odnosu na ove obične cigarete su višestruko opasnije, i to već Svetska zdravstvena organizacija iznosi kao činjenicu da je veoma, veoma rizično da se koriste takva sredstva koja su još aromatizovana, pa imaju to svojstvo da čovek postaje zavisnik od mirisa, ne samo što bi rekli od ukusa, nego i od mirisa. Inače, ljudi koji su pušači na neki način su u kategorija zavisnika i teško je odreći se te navike, a ovo je višestruko veća zavisnost, ako može tako da se poredi ili da se prezentuje, zato što je ovde prisutna aroma, veštačka, koja se dodaje u te male filtere, koliko sam video, kao bivši pušač, sad se već ne razumem u to, ali znam kakva je to opasnost. To je nešto što je u Americi, u zapadno evropskim zemljama podignuto na jedan stepen opšte opasnosti, gde se upozorava da se mora sprečiti prodaja, odnosno upotreba takvih proizvoda, kao što su te elektronske aromatizovane cigarete.

U Srbiji to je bukvalno sve više i više u prodaji. Da li se neka laboratorija bavila istraživanjima? Da li je neko izašao sa nekim analizama i rekao – čekajte, da li su ovi u pravu što alarmiraju javnost ili nisu, da mi znamo?

Nisu, zato što te laboratorije, koje bi trebalo da se bave, one su u funkciji kapitala. Sve je podređeno kapitalu.

Globalizam je inače sam po sebi takav da sve podređuje interesu, odnosno kapitalu. Bitan je kapital. To što zdravlje je ili nešto drugo ugroženo, šta njih boli briga, i mi ovde raspravljamo o nekim stvarima koje su mnogo bezazlenije, nego što je ovo.

Moje vreme tek dolazi gospodine Arsiću, ali hvala vam za ovo.

Gospodine ministre i članovi Ministarstva, s punim pravom smatram da je ovo neozbiljno od strane Ministarstva da o predlogu koji je u Skupštinu stigao pre dve godine raspravljamo danas na osnovu podataka koje sadrži ovaj materijal iz razloga što je i sam ministar pročitao, i to dobro ste pročitali, ministre, moram da vas pohvalim, imate stil kada je to u pitanju, podatke koji datiraju iz 2014. godine. Zamislite kakav je to apsurd? Mi raspravljamo o materijalu, raspravljamo o poštanskim uslugama, a u ovom materijalu najnoviji podaci su iz 2015. godine. Prosto, čovek da ne poveruje da za ove dve godine nije se našlo za shodno u okviru Ministarstva da se dopune ovi podaci, podaci koji su itekako relevantni za raspravu, koji su jasni pokazatelji kuda treba i na koji način stremiti kada je u pitanju pružanje ovih u sluga.

Imamo primer isto tako da za ove dve godine u Ministarstvu nisu našli za shodno da pretresu ovaj tekst Predloga zakona, pa imamo u naslovu umesto „licence“ piše „lence“. U tekstu se dalje vidi da je logično da su licence, ali morate se složiti, gospodo, za ovakvo jedno ministarstvo značajno ovo je suviše neozbiljno. Bar ste mogli ovu jezičku korekciju da izvršite.

Zašto je veoma bitno to? Iz razloga što kada gledamo ove podatke, vidimo, čak u dijagramima je prikazano, da obim poštanskih usluga beleži pad. Od ekonomske krize pa sve do 2014. godine beleži pad svih, sumarno gledajući, poštanskih usluga. Među njima neke usluge beleže rast, ali mi imamo samo podatak do 2014. godine.

Gospodine ministre, ako bi bili ljubazni, to vam je strana 49, samo da pogledate dijagrame do 2014. godine. Gospodo, vama radi informacije samo. Nemojte ovo da zloupotrebite. Sada je 2019. godina. To je pet godina prošlo od ovih podataka. Naravno, imam puno poverenja u vas. Ne govorim iz razloga da bih umanjivao vaš rad, značaj vašeg rada, ali govorim iz razloga da ipak mi poslanici zaslužujemo neko poštovanje. Ipak smo mi na nivou nekom da možemo da uvidimo da u Ministarstvu niko nije našao za shodno da obrati pažnju, pogotovo u stručnoj službi i da kaže – čekajte, već pet godina je prošlo od 2014. godine, hajde da vidimo obim poštanskih usluga da li se menja.

Ovde imamo jasne pokazatelje da još neki parametri datiraju iz 2016. godine. Evo, recimo, broj poštanskih operatera u Republici Srbiji od 2010. do 2016. godine. Ovo je mnogo svežije. Ovo je, u odnosu na prethodnu informaciju, nedavno bilo. Znači, 2016. godina. Ako je ovo 2019. bog te pita koliko je sada porastao broj operatera, što je veoma bitno, veoma važno.

Ne možete, gospodo, tako da izlazite pred parlament sa veoma značajnim predlogom zakona. Zašto? Ako ništa drugo, ako ne poštujete poslanike, instituciju parlamenta, morate poštovati nešto što se zove tradicija poštanskih usluga u Srbiji. Gospodo, oni datiraju još od 1807. godine, od Prvog srpskog ustanka, kada je Karađorđe slao poštu, a zvanično hatišerifom koji je Knjaz Miloš Obrenović dobio da može da formira zvanično nešto što se zove poštanska usluga, odnosno pošta.

Znači, ta tradicija je skoro dva veka. Tradicija pošte u Srbiji, nacionalne institucije, a ovde nigde niste stavili da je to nacionalna institucija. Vi ste stavili – opšta mesta, a ovo može da bude primenjeno i u Sloveniji, može i u Hrvatskoj, može i u Albaniji, gde god hoćete, nema nigde nacionalno. Ima ponegde gde se kaže – teritorija Republike Srbije, pa se čovek snađe.

Tradicija je mnogo duža u poštanskim uslugama, u postojanju pošte, nego što je tradicija postojanja mnogih država u okviru EU. Možda vama sada ovo malo zvuči nelogično, ali rado i često vi spominjete kako se neki drugi narodi, kako se neke druge države, njihovi predstavnici pozivaju na tradiciju. Tradicija od 200 godina barem nalaže toliko poštovanja. Ako ne to, onda, gospodo, morate imati realnost pred očima. Pošta Srbije je organizacija u kojoj je trenutno zaposleno 15.000 građana Srbije. To je skoro najveća radna organizacija u Srbiji. Barem prema tim ljudima imajte poštovanja i izađite sa materijalom koji će biti, ne samo sa svežijim, nego i tačnijim činjenicama.

Pošto mislim da ovo vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS podeli u dva dela, na ove tri tačke, ono što je veoma bitno da znaju građani kakve su nadležnosti pojedinih organa kada su u pitanju poštanske usluge. Imamo Vladu, Vlada ima nadležnosti da uređuje osnovna opredeljenja i principe obavljanja poštanskih usluga, donosi strateške akte itd. Imamo ministarstvo koje donosi propise na osnovu ovlašćenja utvrđenih zakonom, onda vrši nadzor nad primenom ovog zakona i drugih propisa i imamo agenciju.

Ono što je po nama, srpskim radikalima, veoma bitno – kada ćete jednom, ne da ukinete te agencije, već neke agencije koje kao regulatorna tela treba da postoje, kada ćete ih nazvati nacionalnim agencijama? Kada ste već prepisivali ovaj zakon po ugledu na pojedine članice EU, ovo je prevod inače, gospodo, da znate, sa hrvatskog, a njihovog maternjeg srpskog jezika, sa ijekavice. To je prevod samo što su malo ispreturani članovi, da se Vlasi ne dosete, da se mi ne bi snašli, a ja inače imam original tog predloga zakona, odnosno zakon o hrvatskim poštama, odnosno poštanskim uslugama. Potpuno isto, ali su oni svoju agenciju nazvali hrvatska agencija. Kada ćete vi da kažete da je to srpska agencija, da je to srpska pošta? Čega se stidite?

Ono što je potpuno jasno jeste ta doza mazohizma koja je prisutna kod vladajuće koalicije. Vi stvarno na svakoj tački Predloga zakona navodite kao najbitnije ulazak u EU. Čekajte, ljudi, da li ste vi svesni činjenice da, bez obzira koliko vi to želeli, koliko na ovaj ili onaj način to pokušavali, neće EU Srbiju, neće. Osnovni uslov nije regulisanje, zakonsko regulisanje, funkcionisanje poštanskih usluga ili neki drugi, nego je osnovni i glavni uslov priznavanje KiM. Dokle to više da vam govore predstavnici EU? Dokle više da vam ispiraju glavu ovi što dolaze preko okeana, a vi nama uvek servirate – ovde je veoma bitno da bi ušli u EU, moramo da uskladimo funkcionisanje ovog sistema poštanskih usluga sa standardima EU?

Naravno, niko normalan nije protiv usklađivanja u onom delu koji unapređuje funkcionisanje poštanskih usluga, ali uvek ima ona druga strana medalje. Mora se voditi računa da u ovoj opštoj bedi, siromaštvu Javno preduzeće „Pošta“, pružanje poštanskih usluga nije samo ekonomska, nego i socijalna kategorija. Tu je velika mogućnost da se ljudi zaposle.

Drugo, osim ove dve funkcije, po meni, ona ima i te kako značajnu funkciju kada je u pitanju odbrana države. Nemojte tako da se igrate. Vi uzimate, čak idete toliko daleko da po ugledu, kako se to kaže, videla žaba, pa i ona digla nogu, na evropske standarde agencija može da donosi podzakonske akte. Kako može agencija da donosi podzakonske akte? Recite mi, molim vas? Valjda je tu ministarstvo, valjda je tu Vlada, ali agenciji se daju tolika ovlašćenja da čovek mora da razmišlja kakva je svrha, kakva je uloga ministarstva i Vlade. Može agencija sve da radi. Agencija je ključna ovde. Ona će da odlučuje o kriterijumima, ona će da odlučuje o licencama, ona će da odlučuje o ceni usluga. O svemu će odlučivati agencija. Doduše, ima u pojedinim segmentima gde bi trebala da se konsultuje sa ministarstvom, odnosno da bude u nekoj konsultaciji sa Vladom, kako se to kaže, ali je potpuno neshvatljivo.

Neshvatljivo je da vi prepišete sve od reči do reči, čak i o uslovima za bavljenje ovim poslom, a izostavite nešto što je veoma, veoma bitno, osim ovih standarda za univerzalne poštanske usluge, zaboravili ste, gospodo, da stavite jedan kriterijum, a to je kvalitet usluga. Kvalitet usluga je u EU jasno izdefinisan. On je izdefinisan procentom koji se odnosi na broj, odnosno procenat podeljene pošte u toku jednog dana, odnosno maksimalno tri dana i on se kreće od procenta od 85% u toku jednog dana, prispela najbrža pošta, treba da se distribuira primaocima, do za tri dana 95%. To nigde nema ovde. Ovde imate samo da je oročeno sa vremenom, od jedan do tri dana, odnosno od jedan do pet dana i da će jedan dan biti dan u nedelji kada se isporučuje pošiljka, odnosno kada se ostavlja obaveštenje da je pošiljka stigla. Nemate nigde pravo merilo da se kaže – jeste, distributer može da bude onaj koji ima operativno ili infrastrukturu toliko sposobnu da u toku jednog dana može 85% pristigle pošte da uruči primaocima, odnosno u maksimalno tri dana da to bude 95%.

Kada je u pitanju unutrašnji saobraćaj, kada je u pitanju međunarodni saobraćaj tu reguliše sve ovaj svetski savez, i to je nešto što su kriterijumi koji moraju da se poštuju. U drugom delu svog izlaganja osvrnuću se jednim delom i na preostale dve tačke. Hvala.

Pošto smo mi srpski radikali rekli koje su sve mane ovog Predloga zakona, pre svega ono što je alarmantno i ponavljamo, to je da se obim poslova kada su u pitanju poštanske usluge, smanjuje.

Mi vidimo da u jednom segmentu kada je u pitanju komercijalni deo, a to je tzv. „kupovina iz fotelje“ ili prodaja preko poštanskih distributera, da se tu povećava obim poslova. Ali, tu nemamo jasne pokazatelje koliko to doprinosi da se ukupno povećava posao, odnosno efikasnost ovih koji se bave poštanskim uslugama, operatera.

Zašto? Zato što je značajan udeo u BDP onaj posao koji obavlja JP „Pošte Srbije“ i, naravno, drugi operateri. Veoma značajno utiče na BDP. Mi ovde imamo relevantne pokazatelje, doduše, kao što sam rekao, oni su iz ranijeg perioda, od pre pet godina, jasno pokazuje da, recimo, u 2012. godini, ako se ne varam, jako velik procenat je učešća u BDP imalo JP „Pošta“. Kada je u pitanju sadašnja situacija, onda je to zabrinjavajuće, a ovde nam predlagač, odnosno ministarstvo ne daje nikakav podatak. Čak, da ste se udostojili, gospodo, iz 2017. godine, pa da kažemo – evo, zajedno kada je ovaj zakon stigao u Skupštinu, u skupštinsku proceduru, pa bar imamo novije podatke.

Ne, niste gospodo, nego nam ovde prezentujete da će kupovinom iz fotelje ili prodajom preko poštanskih distributera da se poveća posao i da se poveća prihod koji će ostvarivati JP „Pošte“ i ostali koji se bave isporukom.

Ali, ono što je veoma, veoma zabrinjavajuće, gospodo, to je da u 2. tački ovog dnevnog reda vi hvalite činjenicu da je Srbija 2001. godine pristupila Svetskom poštanskom savezu. To je nešto što ne treba, ako malo razmišljamo ozbiljnije, ne treba naglašavati, jer taj Savez je osnovala Srbija 1870. godine, jedna od retkih država koja je to osnovala.

Godine 2001. je sramota koja se desila u Srbiji, da Srbija ponovo obnovi kandidaturu za članstvo u UN i ovakvim savezima, kao što je Svetski poštanski savez. Ali, ostavimo to sad istoriji, to će istorija da objasni.

Šta je suština? Jeste li vi razmišljali, gospodo, koliku težinu imaju te vaše reči koje ispred Vlade ovde u hvalospevima govorite o tome da Srbija treba da zadrži članstvo u ovom Savezu? Nedavno, pre gotovo 10 dana, nepunih 10 dana, desio se jedan incident, jedna sramota do sada neviđena. Optužena je Srbija da je na Kosovu i Metohiji isporučivala koverte sa glasovima ljudi koji imaju pravo glasanja, koje u sebi sadrže određene supstance koje izazivaju alergiju na bazi nacionalne pripadnosti. Mi možemo da kažemo – to je najveća glupost. Samo po sebi je glupo.

Da li ste vi čuli, gospodo, da je neko iz EU se oglasio i rekao – dosta više te igre na Kosovu i Metohiji? Čemu to više vodi? Niko se nije oglasio?

Da li se neko oglasio iz ovoga Saveta pošta sveta? Da li se neko oglasio? Nije se oglasio. Da li je to sramota i bruka? Sumnja je pala upravo na onoga ko je distribuirao, ko je isporučio te koverte, a to su operateri, odnosno distributeri ili tačnije rečeno „Pošte Srbije“?

Da li je ta svetska organizacija koja ovde u svom Statutu podrazumeva solidarnost, da li se oglasila i rekla – to je prosto nemoguće? Da li ste vi normalni, nanosite sramotu čitavom Savezu, udruženju pošta u svetu? Gde to ima da može preko neke pošte zvanično da se isporučuje takva pošiljka ili u ovom slučaju pismo koje sadrži u sebi glasački listić? Nije se niko oglasio, gospodo.

Zar ne bi trebala Srbija malo da razmisli, zvanična Srbija malo da razmisli i da kaže – gospodo mi smo učestvovali kao knjaževina i kraljevina učestvovali u osnivanju te organizacije, a vi gospodo, ne stajete na našu stranu? Ne, niko nije našao za shodno to. Jeste predsednik Republike prozvao predstavnike EU da objasne taj fenomen kako to može da se izazove alergija po nacionalnoj osnovi i pripadnosti? Kako to da u prostoriji gde su bili pripadnici srpskog naroda i prebrojavali te glasačke listiće nemaju nikakve posledice, a oni koji su albanske nacionalnosti oni dobiju alergiju? I, kakav je odgovor dobio? Rekli su – ispitaćemo. To znači da, ako ništa drugo, treba sumnjati da su oni u pozadini svega toga.

Ako se nije Savez oglasio, to treba veoma, veoma ozbiljno da se razmotri, da se sa najvišeg nivoa, sa nivoa Vlade, odnosno ministarstva, interveniše i da se kaže – gospodo gde je ta solidarnost koja se ovde u statutu te organizacije, gde su ti organi tog Saveza, gde je taj direktor da se oglasi? Ne, niko se nije oglasio.

Prema tome, malo ipak morate da vodite računa kada predlog ovaj obrazlažete, da vodite računa o tome šta se u realnom životu dešava, šta se to dešava na Kosovu i Metohij kada je u pitanju isporuka poštanskih pošiljki kao što su glasački listići. Hvala.

Dame i gospodo, ovde smo nekoliko puta čuli da usvajanjem ovog zakona, odnosno donošenjem ovog zakona omogućiće se još lakše, efikasnije ulaganje novca od strane banaka u mala i srednja preduzeća, odnosno u privredu.

Mislim da treba konačno izlaziti iz takvih zabluda koje vladaju i iz te mantre koja se ogleda u tome da će evropske banke ili bilo koja banka u Srbiji više novca ulagati u privredu, nego što ulažu u nešto što je u svakom slučaju korist bankama, ali nije tolika korist samoj Srbiji i razvoju njene privrede, a to je da se sve više poslovne i druge banke bave kupovinom hartija od vrednosti koje emituje država Srbija, koje plasira na tržište, i banke su više zainteresovane za kupovinu takvih akcija, odnosno tih vrednosnih papira, nego da ulože u nešto što je velika neizvesnost i velika nesigurnost.

Zašto je velika neizvesnost? Oni bolje poznaju ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi Srbija, nego što se to predstavlja, prezentuje nama od strane predstavnika vlasti. Oni znaju da je ovo trusno područje, da na ovom području ne vredi nešto dugoročno ulagati, bolje je kupovati hartije od vrednosti. Iza hartija od vrednosti stoji garancija države, stoji njena imovina, a, na kraju krajeva, to su mnogo bolje i povoljnije kamate koje se realizuju preko kupovine hartija od vrednosti, nego što je u nekim redovnim postupcima, kada se, recimo, uloži u privredu, pa se čeka da se plasira taj proizvod, pa se čeka da dođe do dividende, do zarade, pa onda se to deli. Tu je, u krajnjem slučaju, ne samo manja korist, finansijska, nego dosta, dosta neizvesno.

Nama je taj problem suštinski što država se finansira dobrim delom iz te emisije hartija od vrednosti. Vidite, pogledajte i u pregledu, u završnim računima, pogledajte u predlozima budžeta, videćete da su to milijarde faktički koje se ostvaruju tako što emitovanjem i prodajom hartija od vrednosti Srbija prihoduje. Mi moramo prekinuti sa tom praksom.

Što se tiče ovih zakona, ništa oni neće poboljšati Srbiji, doneće boljitak onima koji svoj kapital plasiraju na sigurnije tržište, odnosno kupovinu hartija od vrednosti.

Dame i gospodo, u svakom slučaju ova rasprava o amandmanima je povod da se još jednom dobro sagledaju ovi predlozi zakona, koji se odnose na državnu pomoć.

Naime, ovde Vlada nastoji da državna pomoć, za koju se smatra da je svaki dinar ili neki drugi vid pomoći, od lokalnog do republičkog nivoa, nešto što država izdvaja, što je potpuno u osnovi tačno. Ali, ono što Vlada želi, to je da se uspostavi potpuna kontrola od strane takozvane komisije, koja će odlučivati da li i na koji način treba državnu pomoć, u nekim većim razmerama, da se dodeljuje ovome ili onome korisniku, da li je to sve u skladu sa zakonom, tako da imamo, ne dupliranje, nego više puta kontrolu kroz koju prolazi potencijalni investitor, koji bi konkurisao za državnu pomoć.

Ali, šta je suština? Suština je što, čak i tamo gde država treba da najviše ulaže, osim ove putne infrastrukture, osim kanalizacione mreže, osim toga što ulaže u poljoprivredu, ulaže u energetiku. Mi smo svedoci poslednjih dana nečega što, u svakom slučaju treba da bude ozbiljna tema za razmišljanje, a to je da na osnovu dozvola koji su ljudi, investitori, dobili pre nekoliko godina, od strane Ministarstva za energetiku, na čijem čelu je bila Zorana Mihajlović, počele su investicije, izgradnje malih i srednjih hidroelektrana. To je bio projekat iza koga je stajala tadašnja, odnosno bolje rečeno i sadašnja Vlada, gde je politika razvoja energetike jasno ukazivala da bi trebalo što više stimulisati ljude da se na taj način, ne samo rešava taj energetski deficita, nego da se na neki način poboljša i pospeši izvoz.

Mnogi koji su krenuli tada u projekta, na osnovu svih dozvola, regularno izdatih od strane ministarstva, čak i ministarka koja je tada, u ministarstvu objedinjivala i zaštitu čovekove okoline, izlazila je više puta da promoviše to što država radi, što pomaže takvim potencijalnim investitorima, sada smo u situaciji da ti ljudi moraju da odustanu iz razloga što su meštani ili lokalno stanovništvo, u najvećem broju slučajeva odlučili da ne može da se gradi, mini ili srednja elektrana, u njihovom kraju gde oni žive, tvrdeći da je to protiv ekologije, da to uništava prirodu, da ne ulazimo u sve te razloge.

Ali, suština je u sledećem, da li je ta poruka potencijalnim investitorima, koji će sutra da, eventualno odluče da se bave ulaganjima i da ulažu delom svoja sredstva za razvoj energetike, da nemaju nikakvu pravnu sigurnost. Da ako se promeni, kojim slučajem, personalno u ministarstvu, pa umesto Zorane Mihajlović, dođe Antić, umesto Antića dođe Antić dva, da to treba i te kako da znači da ne važe više pravila, koja su bila dok je bila Zorana jedan, Antić dva itd. Ne govorim ovo iz nekih drugih razloga, nego iz razloga da ljudi shvate koliko je to poprimilo besmisao, kada je u pitanju investiranje.

Sada imate situaciju da sutra može bilo koji projekat iz oblasti energetike, a da ne govorimo i drugih oblasti, da se pokupi lokalno stanovništvo ili neke interesne grupe, da organizuju ljude koji nisu upućeni u to i da zaustave taj projekat. Mogu sutra i autoput da zaustave, da kažu nećemo da autoput Preljina–Pojate, prolazi pored našeg sela ili preko našeg katara. Čemu to vodi? Gde je odgovornost Vlade? Gde je, u krajnjem slučaju sigurnost? Kako ta sredstva sutra da država pravda?

Država je pomagala u svakom slučaju, stimulisala da se ulaže u sektor energetike. Znamo kakva je afera bila oko vetrogeneratora, pa se završilo tako što su pojedini akteri dobili unapređenje, postali su predsednici Vlade. Zar treba i ovde, u ovakvim finansijskim transakcijama da se pojavljuje neko ko će u krajnjem slučaju da vidi svoju neku šansu za političku karijeru. To je suština o kojoj treba da razgovaramo kada su u pitanju sredstva koja izdvaja država i sredstva koja izdvajaju investitori.

Sve smo ovde čuli. Ovde smo čuli i o Kosovu, i o poljoprivredi, i o super kontroli, i o jezičkim normama, ali ono što je razočarenje, to je da i dalje Vlada navodi kao jak argument MMF, pa taman se to radilo i o platnim razredima, bitno je da MMF ima blagonaklon stav prema svemu onome što Vlada misli da radi.

Vlada Srbije izgleda kao oni kada imaju svoje mišljenje, ali odu kod drugog da dobiju to svoje mišljenje, pa su bogatiji za još jedno dodatno svoje mišljenje. E, tako Vlada Srbije izgleda. Vlada Srbije misli da su dobri platni razredi, ali mora MMF to da potvrdi, pa je onda ubeđena da ima dva mišljenja i da ta dva mišljenja mogu da izađu pred parlament. Prosto čovek da ne veruje.

Vi imate formu. Vi u ovome zakonu jasno definišite formu, definišite kontrolu. Kojih sredstava? Koja se svode pod sredstva državne pomoći.

Gospodo, mi raspravljamo o nečemu što nećemo da kažemo da nije značajno, značajno je, ali ogromna sredstva koja su van kontrole nalaze se u javnim preduzećima. Ko kontroliše ta sredstva? Gospodo, vi imate sistem koji se zove elektroprivreda Srbije. Elektroprivreda Srbije iz godine u godinu beleži sve lošije i lošije rezultate. Ko kontroliše to? Da li je neko odgovarao za to? Nije odgovarao. Da li ste pokušali da promenite rukovodeći kadar? Niste pokušali da promenite rukovodeći kadar. Zašto? Zato što tvrdite da su oni dovoljno stručni, da su dovoljno sposobni.

Vi, u stvari, imate, kako bi se to reklo u nekom žargonu, vi imate šuplju konstruktivnu priču. Ona se sastoji u tome što ima konstrukciju, ali je šuplja. Vi pričate nama ovde kako ćete vi kontrolisati, kako će se uspostaviti kontrola i za mala i za velika sredstva, a onda ulazite u jezičku polemiku, pa kažete da pola Srbije, ako ne i više, govori minimus. Sigurno, kako da ne, pogotovo Pomoravlje i onaj deo oko Kopaonika. Oni sigurno govore tako. Poznat im je izraz, odomaćio se. Sa tim izrazom se i rađaju. Vi se služite svim i svačim da bi suštinu pokrili.

Kad smo već kod tih malih iznosa pomoći, gospodo, da li to znači da ćete kontrolisati sredstva koje se izdvajaju za održavanje rada i funkcionisanje rada nevladinih organizacija? Da li ćete kontrolisati sredstva koja se izdvajaju za održavanje festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi? Kako se zove? Što bi rekao kolega Sreto Perić – to. Da li ćete kontrolisati ta sredstva? Izdvaja se sa republičkog nivoa 35 miliona dinara, hvala Nataša. To je više nego mala sredstva u kategoriji minimusa. To je više od minimusa, kako bi to reklo Pomoravlje i okolina Kopaonika.

Da li ćete kontrolisati? Na koji način ćete to kontrolisati? Vi dajete sa republičkog nivoa 35 miliona, sa pokrajinskog nivoa ne mala se sredstva izdvajaju za održavaju tog festivala. Lokalne samouprave izdvajaju sredstva za održavanje tog festivala. Održava se na prostoru istorijskog kulturnog spomenika Petrovaradinske tvrđave. Vi finansirate urušavanje, uništavanje tog istorijskog kulturnog spomenika. Da li to ima smisla više?

Zašto? Zato što MMF, pod znacima navoda, ima blagonaklon stav kada je održavanje ovakvih manifestacija u pitanju. To je još od ranije kada je prvi korak napravila tzv. EU i od tada se blagonaklono gleda na sve ono što bi eventualno nanelo štetu Srbiji, odnosno omladini ili mladosti Srbije. To je festival na kome se više proda droge, nego što je za godinu dana u prometu u čitavoj Srbiji.

Vi svi sedite u ovom parlamentu, vi koji pripadate većini, koji držite vlast, i čudite se i divite – kako to radikali pričaju otvoreno, a nemojte, gospodo, da zaboravite da su i vaša deca i vaši unuci u potencijalnoj opasnosti da budu žrtve ovakvih festivala.

Umesto da se uvede red u ovoj državi, da se kontrolišu velika, ogromna sredstva koja se troše u javnim preduzećima, mi ovde konstatujemo da, recimo, za sledeću godinu, kako je to jedan od kolega izneo ovde tačan podatak, „Telekom“ neće uplaćivati u budžet zato što su odlučili da se dividende ne isplaćuju, da se na neki drugi način angažuju. Evo, kolega je to rekao.

Čekajte, ljudi, da li je neko izašao sa jasnim podatkom ovde koliko je to sredstava utrošeno neplanski, protivzakonito, da ne kažem, u tim velikim sistemima? Mi imamo ovde poražavajuću činjenicu. Imamo poražavajuću činjenicu da lokalne samouprave troše sredstva onako kako padne čelnicima na pamet. Državni revizori nam šalju izveštaje. Kad se raspravljalo o tim izveštajima? Jeste u sklopu opšte rasprave oko DRI, a nije konkretno o nekim lokalnim samoupravama. Čemu to služi?

Zato mi, srpski radikali, sa ovim amandmanom želimo da skratimo rok donošenja podzakonskog akta, odnosno podzakonskih akata koji će precizno da definišu neke odredbe ovog zakona i umesto godinu dana, kako ste vi odredili, od dana usvajanja ovog zakona, mi tražimo da to bude tri meseca. Hvala vam.

Samo osećajan čovek kakav je gospodin ima osećaja, i to je činjenica.

Kolega dragi, pokušaću da objasnim u čemu se sastoje gubici Elektroprivrede. Vi imate neke standarde kada je u pitanju energetika. Ti standardi jasno govore o stepenu efikasnosti, odnosno iskorišćenosti pojedinih izvora električne energije.

Kada su u pitanju hidroelektrane i termoelektrane, onda nešto što je standardizovano je da gubici mogu biti tolerisani, kada je u pitanju prenosna mreža i kada je u pitanju sama proizvodnja, do 3%, 5% je već alarmantno. Tu se govori da je došlo do potpune maltene havarije ili velike ugroženosti čitavog sistema prenosa.

Slikovito kolega vama da objasnim u anatomiji. Recimo, vaš centar za razmišljanje je u donjem delu vaših leđa, centar za reprodukciju je u glavi i sada u zavisnosti kolika je dužina puta koji prelazi ta informacija, tako će centar za reprodukciju to da reprodukuje.

Ovde je obrnuto. Ovde kvalitet mreže mora da bude na tom nivou da ne sme biti gubitaka više od 5%. Kada je gubitak 14%, to što vi govorite, a tačno je, a pri ovakvim ulaganjima, ovakvim investicijama, onda je to upozoravajuće, da nije u pitanju prenos električne energije, kvalitet prenosa, da nije u pitanju samo proizvodnja, nego da negde na volšeban način nestaje električna energija koja se proizvodi u termoelektranama ili hidroelektranama. To je suština i to mora da se ispita.

Znate, poštujem tu činjenicu što vi navodite kao tačnu, da se ogromna sredstva ulažu za renoviranje, za adaptaciju, za poboljšanje. Sve je to tačno, ali gubici su enormno visoki. Upozoravajući, alarmantni, nemogući. Nemogući, čak i kada je potpuno mreža, da ne kažem, uništena, po kvalitetu, ne fizički, nego po kvalitetu.

Vi se sećate kad je bilo bombardovanje, tada ti gubici u prenosu električne energije nisu bili toliko, nisu procentualno bili toliki. To je suština. Mora država da kontroliše, da kaže, da alarmira – od planiranih prihoda u Elektroprivredi ostvareno je toliko, a planirano je toliko, nije ostvareno zbog tog, tog i tog.

(Predsedavajući: Vreme.)

Kada su u pitanju tehnički uslovi, onda nešto nije normalno jer je maksimu 5%, gospodine, Arsiću, maksimum je 5% svugde u svetu. Preko 5% to je alarmantno. O tome se radi. Znači, nije to zbog kvaliteta mreže, nije zbog kvaliteta proizvodnje, dobrim delom u ovom procentu nije, nego je zbog nečeg drugog, i to drugo trebali bi sada da se bavimo sa tim i otkrijemo.

Ne radi se o tome da mi uništavamo da bi se obezvredila vrednost javnog preduzeća koja je vrednost Srbije, nije samo vladajuće stranke ili vaša ili moja lična vrednost. To je vrednost Srbije.

Kolega Arsiću, vi ste svedok kao i mnogi od nas ovde da su se Vojin Lazarević i Vuk Hamović pojavili preko noći. Pojavili su se tako što su preko noći napravili ogroman kapital zahvaljujući trgovini strujom, između ostalog, trgovini strujom.

Sada gledajte. Jeste li sigurni da jedan od ove dvojice i dalje nema uticaja na Elektroprivredu? Njima poznatim mehanizmima i te kako su umešani. Nisam baš siguran da su oni odstranjeni i da su im uskraćene sve mogućnosti da imaju bilo kakvog uticaja. To je jako teško, bez neke namere da ponižavam ili da na neki način umanjuje vaše znanje.

Vidite kakvih situacija ima. Imate period u toku 24 sata kada dolazi do proizvodnje viška električne energije u svim sistemima u Evropi. Recimo, postoji tačno period kada, od 23 do jedan posle ponoći se proizvodi višak električne energije kod jedne od hidroelektrana ili sistem u Srbiji. Dispečeri koji rade u tim sistemima, oni preusmeravaju taj višak u druge sisteme. To je povezanost međunarodna sistema elektroprivrede. Zašto? Da bi se u jedno trenutku ta struja vratila, uprošćeno gledajući.

Vi znate da u Ugljeviku i dalje je Vuk Hamović vlasnik termoelektrane. Znate da njegov kampanjon je i dalje Mlađan Dinkić. Vuk i Vojin su zvanično, a iza stoji Dinkić, Labus i svi ti tajkuni koji su držali vlast.

Ovakvi gubici u Elektroprivredi su alarmantni i u ovom pravcu o kome vam ja govorim. Možda nismo u pravu. Možda grešimo, ali mora analiza da se napravi. Mora kontrola da se napravi.

Evo vam ministra finansija. Alarmantno je čim jedan veliki sistem kakva je Elektroprivreda, Telekom ili drugi sistemi ne uplaćuju godišnje u budžet. To je alarmantno. Odmah se vidi šta je razlog.

(Predsedavajući: Hvala.)

Ako je opravdan, sve u redu, ali ako su gubici 14% to znači da negde fali. Nisu baš tako sistemi za prenos struje u lošem stanju da bi bio ovoliki gubitak.

Ovde se radi o formulaciji pojedinih izraza, odnosno pojmova u ovom članu 2. ali ono što je suština čitavog ovog zakona, što je po nama srpskim radikalima dobro da se izdefiniše čitava ova oblast koja se odnosi na računovodstvo.

Naime, niko nema ništa protiv da se to uradi tako što će jasno i precizno, kako je to većim delom i zakonskim odredbama navedeno, da se izdefiniše ko može da se bavi ovim poslom i na koji način se postaje računovođa, odnosno ovlašćena agencija.

To je sasvim u redu, međutim, ono što je ovde veoma prisutno, gotovo pravilo da u svakom zakonu u obrazloženju, da je u osnovu svakog zakona koji predlaže vlast jeste da je to korak bliže EU. Ili u krajnjem slučaju da je digitalizacija nešto što je neminovnost i da ta digitalizacija će nam ubrzati put ka EU.

Jeste, možda je to sa aspekta vlasti tako. Možda, vlast gleda u tome da će taj proces digitalizacije rešiti dosta toga kada je u pitanju administracija, ali mi imamo ovde konkretan problem.

Pre svega, mi imamo ovde problem da osposobimo ljude koji će da se bave ovim poslom zato što ovde blago rečeno, vlada haos. Ovde imate ljude koji imaju agencije, koji se bave ovim poslom, trenutno govorim, koji nemaju pojma ni šta je kontni račun, nemaju pojma šta je računovodstvo. Oni imaju nešto što se zove program preko koga se može voditi računovodstvo, odnosno knjige i ubace u program sve podatke i taj program im izbacuje rezultate.

I, sada se radi na tome da se osposobe ljudi, da se te licence reguliše ko može i na koji način i da se uspostavi kontrola. Kontrola je ovde veoma bitna. A, te opšte pojmove, ta opšta mesta ili nešto što se u poslednje vreme često spominje, to je ta četvrta industrijska revolucija u koju Srbija treba da uđe.

Znate, postoje normalni periodi razvoja društva. Ne možete vi baš iz prvobitne zajednice u komunizam, to je proces koji traje i morate biti svesni. Možemo mi da kažemo - mi ćemo elektronskom poštom to da radimo. Ali, pogledajte kakva je Srbija. Treba se pogledati kakva je realnost u Srbiji, koliko je ljudi osposobljeno za to, kakvi su tehnički uslovi i niz drugih stvari, da bi mi sada to mogli da tvrdimo da će to biti nešto što će u Srbiji imati veliki doprinos.

Treba za sve vreme, a pre svega treba da se uvede red kada je u pitanju računovodstvo i ljudi koji se bave ovim poslom. Hvala.

U opštoj borbi protiv sive ekonomije i Srbija je zemlja o kojoj se želi zakonskim unapređenjem iz oblasti računovodstva, a pogotovo revizije, doprineti da se finansijski tokovi svedu u zakonske okvire, da se smanji ta tzv. siva ekonomija. Ono što Srbiju u poslednje vreme i te kako opterećuje to je stepen korupcije koji je prisutan u Srbiji.

Mi imamo istraživanja međunarodnih agencija koje su specijalizovane za ispitivanje korupcije u pojedinim zemljama i ne možemo kao država da se pohvalimo sa nekim visokim mestom, koje bi značilo da je smanjena korupcija, čak štaviše kako to u indeksnim poenima prikazuju, za dva indeksna poena je Srbija pala na toj nekoj rang listi, pošto se ovde uvek govori o nekom rangiranju od strane međunarodnih agencija.

Ono što je isto tako prisutno u Srbiji, to je neodgovornost pojedinih članova Vlade, kada je u pitanju raspolaganje finansijskim sredstvima. Dok mi ovde razmatramo amandmanske predloge kako bi poboljšali zakon, mi imamo jednu realnost koja je prisutna u Srbiji da za izgradnju infrastrukture, pogotovu kada su u pitanju autoputevi jednostavno razbacuje se sa novcem, sa parama budžetskih sredstva, odnosno sa novcem koji prikupljamo od poreskih obveznika.

Mi smo svedoci da se već otvoreno, sa svim dokazima i činjenicama, javnosti predočava da je autoput, na ime izgradnje autoputa od Preljine do Pojata nepotrebno izdvojeno 300 miliona više nego što je to potrebno. Imamo poražavajuću činjenicu da u izgradnji i u završetku Koridora 10 i jednog i drugog kraka, zbog nemarnosti, zbog nebrige, zbog neznanja, zbog bahatosti, konkretno ministarstva, a pogotovo ministarke, dodatno se utrošilo na desetine i desetine miliona evra. I mi bez obzira koliko ovde upozoravali, suočavamo se uvek sa jednom te istom činjenicom, a to je da u sklopu obrazloženja ili objašnjenja zbog čega je to tako, da će građani Srbiji biti ti koji će oceniti, a ocenu će dati kada dođu izbori.

Nije suština u tome. Vi ćete možda i građanima Srbije poboljšati trenutno standard, povećati platu, povećati penzije, možda ćete im neku nadoknadu dati ako izađu na izbore, a pogotovo pojačati ako budu glasali za vas, ali zapamtite, onaj ko se služi takvim metodama taj neće dugo opstati na vlasti. Da je to tako bilo, Boris Tadić bi zbog autorstva na ovom izumu, na ovom patentu, oni su to izumeli da plaćaju glasove, da nose pakete tzv. žute pakete, on bi vladao i dan danas. Tako da, moramo sa jedne strane da gledamo kako da poboljšamo zakon, da smanjimo tu sivu ekonomiju, da sprečimo pranje novca, da sprečimo finansiranje terorizma, a sa druge strane nama se najodgovorniji ponašaju bahato, neodgovorno, troše nemilice pare poreskih obveznika, a pogotovu, približavaju se izbori, tu će biti pojačane nemarnosti, odnosno veći stepen bahatosti.

Što se tiče poslova revizije, tu smo mi potpuno jasni. Mi iz SRS insistiramo da se to i te kako isprecizira, u smislu koja su ovlašćenja revizora i šta je suština revizije. Svedoci smo da je materijal koji nam stiže od Republičke revizorske institucije ogroman. Najvećim delom se odnosi na one delove koji se finansiraju iz budžeta, pre svega tu je najinteresantnije funkcionisanje lokalne samouprave.

Mi iz SRS smo detaljno pregledali te izveštaje i zaprepašćujući i frapantan je podatak da su tu ogromne vrednosti koje su, kada se izražavaju u dinarima, plasirane ili upotrebljavane protivno zakonima, odnosno protivno unutrašnjim aktima koji regulišu rad svake lokalne samouprave, odnosno skupštine ili organa lokalne samouprave. Jasno stoji konstatacija i republičkog revizora da je glavni uzrok tome nepostojanje te tzv. interne revizije koja bi periodično pregledala sve te finansijske transakcije, odnosno izveštaje i na taj način olakšala posao koji se odnosi na reviziju budžetskih sredstava i trošenje budžetskih sredstava, od lokalnog, pokrajinskog, pa do republičkog nivoa.

Država bi trebalo da ide u tom smeru, u tom pravcu da što više ljudi bude licencirano, osposobljeno za ovaj posao, jer na taj način se olakšava i Ministarstvu finansija, odnosno svima nama. Ono što je zaprepašćujuće, kada je u pitanju trenutna situacija, to je da mnogi od tih koji su svesno ili na neki drugi način prekršili zakon i vidi se da ga krše dugi niz godina, na osnovu izveštaja i nalaza republičkog revizora. Oni su faktički van dohvata ili van dodira zakona, iz prostog razloga što predstavljaju valjda vladajuću strukturu, da li iz ove ili one partije vladajuće strukture, ali na tim čelnim pozicijama kao odgovorna lica nisu do sada snosili neku veliku odgovornost.

S druge strane, mora se priznati, ima i onih koji su u nekim javnim institucijama koji su već osetili posledice tako što se podnela prijava protiv njihovog nesavesnog poslovanja, odnosno rada. Tu mora da bude ujednačeno, moraju kriterijumi da budu za sve isti i da se te sankcije, odnosno mere koje podrazumevaju određene kazne da se provode prema svima, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadali ili bilo kojoj drugoj podeli ili pripadnosti da se dele.

Mi srpski radikali insistiramo da se što više osposobi ljudi za ove poslove. Naravno, postoje elementarni uslovi koje moraju kandidati da ispunjavaju kako bi mogli da budu revizori i svaka organizacija, pogotovo one koje su iz javnog sektora, mora da ima licenciranog revizora i to je potpuno jasno. U suprotnom, i dalje će vladati ovakav haos.

Pa, šta se dešava u parlamentu Srbije, kada je prisutan mali broj poslanika, pogotovo iz vladajuće koalicije? Mi raspravljamo o amandmanima na veoma važan zakon. Važan u smislu da to je instrument, značajan instrument za kontrolu finansijskih tokova i nešto što je nametnuto od strane EU, a to je imperativ da se spreči borba protiv terorizma. Teroristi se finansiraju iz takozvanih prljavih novčanih kanala. Mi smo sada ovde svedoci da u ova dva dana ili tri dana, koliko zaseda ovaj parlament, raspravljamo o nečemu što čini izuzetak evropskim pravilima.

Naime, sećamo se dobro kada je obrazloženje bilo gotovo unapred poznato za raspodelu budžetskih sredstava, da MMF i EU, odnosno institucije EU ne dozvoljavaju da se povećavaju penzije, da se povećavaju plate, da to mora da se vodi restriktivna politika. Sećate se kako se to branilo, ti stavovi da nećemo moći ostvariti saradnju sa MMF ako mi na svoju ruku, bez obzira što raspolažemo sa novcem, a onda su se pojavljivali pojedinci koji su sami sebe proizvodili, malte ne u heroje, gde su oni rekli MMF – bez obzira šta vi mislili, mi nećemo to.

Da ne širimo čitavu priču, suština je u sledećem. MMF, kao organizacija koja vodi računa da dužnik poveriocu vraća uredno pozajmljeni novac je shvatio da može da dođe do socijalne eksplozije u Srbiji zato što se kaiš steže, zato što se uzimalo penzionerima, zato što se nisu povećavala primanja, zato što je sve to u sferi nerealnog. Kada je MMF osetio realnu opasnost, onda je rekao – Pa dobro, povećajte plate i to enormno povećanje.

Zamislite, toliko je ne samo duplo veće nego što je u privatnom sektoru u privredi, nego je mnogo veće nego što je BDP. Mi faktički, ljudi, imamo fenomen u ekonomiji koji je poznat kao „vodena glava“. To je kada je trup, kada je telo izuzetno malo, slabašno, nejako, a glava ogromna. Taj trup ne može da drži tu glavu. Mi sada imamo to.

(Aleksandar Martinović: To se zove hidrocefalus.)

Ne nije, kolega Martinoviću, nije to. Vi ste sa medicinskog aspekta, ovo je sa ekonomskog aspekta i to je neminovnost da takav jedan trup koji se zove privreda Srbije neće moći da izdrži ovaj balon koji se duva. Neće moći da izdrži.

Vi možete da pričate koliko god hoćete da ste vi hrabri, da nećete da poslušate preporuke MMF, da čak i MMF popušta. Međutim, mora doći trenutak otrežnjenja. Nama je privreda jako slaba, a mi bukvalno ovaj višak koristimo da bi podelili u ličnu potrošnju, a ne da podignemo privredu, ne da podignemo investicije.

Potpuno je jasno da, što se tiče garancije države za sredstva koja su na ime štednje deponovana, svako onaj ko se odluči na ovakav korak čini pametan potez ako u više banaka rasporedi do ove garantovane cifre od 50.000 evra.

Ali, suštinski problem je upravo u ovome što mi iz SRS smo započeli priču. Ta priča se zasniva na činjenici da su domaće banke bukvalno preko noći uništene dolaskom te tzv. buldožer revolucije i oni kojih su proglašeni za reformatore ili reformiste od strane EU. Prosto je za neverovati da stečajni fond banaka koje su likvidirane mnogo je veći nego kapital pojedinih banaka koje dolaze iz inostranstva da posluju ovde na tržištu Srbije.

Recimo, primer je navela i koleginica Radeta, „Beobanka“. Ona ima realni potencijal mnogo veći nego mnoge banke koje su došle na ovo tržište. Ali, šta je filozofija svake racionalne domaćinske politike? Ekonomija ne može da se razvija uz pomoć stranih banaka, domaća ekonomija ne može. To ne može, jednostavno, ne postoji ni teoretski, a pogotovo u praksi dokazano da je moguće. Moguće je onoliko koliko te strane banke, odnosno oni koji stoje kapitalom iza tih banaka dozvoljavaju, a mi ovde čitavu teoriju smo razvili da ćemo uz pomoć, kako još neko tvrdi, to su domaće banke, to su banke čija je centrala u inostranstvu, inače su domaće banke, mi ćemo uz pomoć njih da razvijemo ekonomiju.

Prosto je nemoguće, ljudi. Moramo da izađemo iz tog bunila, da shvatimo da poslovna logika i politika nalaže, ako imate svoj proizvod, ako taj proizvod plasirate na neko tržište, onda je bolje da vas prati vaša poslovna banka, odnosno vaša domaća banka. To je logika stvari. Zašto bi neko uzimao proviziju ili neko živeo na ime provizije zbog plasmana i naplate vaše robe? Vidite šta su uradili Rusi. Kada je došao „Gasprom“, oni su odmah doveli svoju banku. Svoj proizvod plasiraju, svoj proizvod naplaćuju preko svoje poslovne banke. To je logika stvari.

Mi imamo ovde banke čiji je pre svega osnov bivstvovanja i poslovanja zahvaljujući opštepoznatoj činjenici da je na ime sredstava koja se sliju u Srbiju tako što se uplaćuje od strane onih koji su u inostranstvu i rade, to su doznake, slije se godišnje četiri milijarde, plus štednje itd, znači, naš novac, naš kapital, a strane banke upravljaju sa njim. I to treba da se prekine, jednostavno da se stavi tačka. Zadovoljavanje sa tim što je Poštanska štedionica, to nije dovoljno. Ako planiramo da razvijemo svoju privredu, ako planiramo da ta privreda ima koristi od toga, punu korist imaju i domaće banke, a ne strane banke. Pa nemojte da objašnjavate nešto što je van logike. Pa da je to tako dobro, prvo bi se Amerikanci, pa ove zapadnoevropske zemlje odrekle tih banaka svojih, razvijali bi tuđe banke. Pa vidite koliko je Bundesbanka izazvala, koliko je uzdrmala čitavu Nemačku. Nemačka je na nogama zbog svega što se dešava u Bundesbanci, odnosno Dojče, ili već kako se zove.

Morate da vodite računa o tome da ta priča oko stranih banaka, koje su u suštini domaće, koje sve više, da ne zaboravimo, uzimaju monopol na tržištu, ta priča, što bi se narodski reklo, ne pije vodu.