Pa kao i u svim ovim amandmanima mi insistiramo na određenoj preciznosti. Naime, kada je u pitanju emitovanje i pravo na emitovanje autorskih prava ovde se u Predlogu zakona kaže da to ne može bez dozvole autora. A onda se kaže koja vrsta i na koji način može da se emituje autorsko pravo, odnosno autorsko delo, a mi kažemo da u kategoriju dođe još i satelitsko emitovanje zato što je to tekovina savremene tehnologije i savremenog društva da budemo potpuno precizni kada je u pitanju zaštita autorskog prava.

Ima nešto što nismo dotakli ministre, a odnosi se na zaštitu autorskih prava. Mi imamo u stvaralaštvo, pogotovo muzičkom nešto što ne treba biti veliki ekspert ili stručnjak i može odmah da se utvrdi da na muzičkoj sceni muzičkom stvaralaštvu upravo vladaju oni principi koji su poželjni od strane, kako smo rekli globalista. Mi u čitavoj lepezi ili u miljeu u kome se stvara tzv. narodna muzika imamo orijentalnu muziku.

Potpuno poremećena kultura. Nemamo više to izvorno narodno srpsko stvaralaštvo već imamo orijentalno, koje je čist plagijat. To je krađa autorskog prava. Tu ne treba čovek mnogo da bude stručan iz te oblasti, dovoljno je samo da pustite određene matrice i videćete da je autorsko pravo ukradeno, uveženo autorsko pravo bez ikakve nadoknade. Mi smo imali tu pokušaj ovih iz DOS da na neki način regulišu to preko neke organizacije koja se zvala, koliko se sećam, Sokol, gde je bio predsednik, zamislite te organizacije, bio je bivši predsednik Vlade Srbije.

Odmah je bilo sumnjivo o čemu se radi. Nije im padalo na pamet da zaštite autorska prava. Nije im padalo na pamet da preko emitovanja nadoknade autorsko pravo ili da plate onome ko je stvaralac, nego je bila namera da oni budu merodavni ti koji će bukvalno da preplave Srbiju sa jednim novim stvaralaštvom što vremenom u suštini menja kulturnu osnovu ili kulturnu maticu ovog društva.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada jedna država, odnosno vlast se odluči da reformiše pojedine zakone onda moraju da postoje i te kako opravdani razlozi.

Mi ovde prisustvujemo promeni zakona koji se odnosi na visoko obrazovanje, a koji je iznuđen ili čiji je povod potrebe poslodavaca. Da smo u nekom drugom prostoru i u nekom normalnijem vremenu niko ne bi mogao da veruje da se ovo dešava u jednoj državi, da se reformiše visoko obrazovanje zbog potreba poslodavaca posle toliko niza iskustava na kojima smo mogli da se naučimo da, kada se osvaja jedna država, kada se od nje pravi kolonija, onda pre svega izvrši se atak na obrazovanje i na njenu kulturu i na taj način dugoročno se obavlja taj posao.

Ovde je bilo mišljenja u odbrani ovoga zakona da ne znamo šta nas čeka ili kako to reče neko, ne znamo šta će biti. Možda su takvi pravu, ali imamo iskustva ne samo iz naše prošlosti, nego iz bliske prošlosti nekih drugih zemalja, recimo, kao što je Mađarska.

Mađarska je jedna država koja je krajem 80-ih godina sa oduševljenje krenula u opšte reforme, pa je čak krenula u ovakvu vrstu reformi gde je svoje visoko obrazovanje prilagodila poslodavcima i jedan od primera možda će nekom služiti za nauku, ali onima drugima ne vredi ni ukazivati na nešto što će izvući pouke, mađarska fabrika za proizvodnju, između ostalog namenskih sredstava automobila itd, mašinska industrija čuveni „Čepele“ je bio vodeći kada je u pitanju tehnologija obrada metala. Da pojednostavim oni su bili poznati dugo vremena, držali primat u obradi naoružanja, odnosno topovskih cevi. Nije suština o ovome što su topovske cevi, nego je u suština u alatu tehnologije i izrade alata za taj posao. Ti inženjeri koji su radili, stručnjaci, oni su školovani u sistemu mađarskog obrazovanja da bi mogli da upravljaju sa tako visokom tehnologijom.

Kada je došlo do promena, kao što Srbija sada teži EU, tako je Mađarska krajem 80-ih godina iz onog kako oni kažu ruskog oklopa, jedva čekala da uđe u zagrljaj „Koka-kole“, znate šta su prvo uradili, prvo su umesto fabrike „Čepela“ ovi što proizvode „Koka-kolu“ otvorili fabriku frižidera, pa su sve tehnologe inženjere odveli u Nemačku, koji su raspolagali, koji su imali određeno znanje u oblasti obrade metala, njih su odveli u Nemačku, a onda su rekli da visoko školstvo treba prilagoditi proizvodnji frižidera. Proizvodnja frižidera, ko ne zna, to je gotovi blokovi, gotovi delovi koji se sklapaju, to je šrafciger industrija, zavrne se šraf i tu se završava čitava tehnologija i sve znanje. Mi sad posle toliko lošeg iskustva koje je imala Mađarska kao država, mi sad pravimo jednu katastrofalnu grešku. Umesto da izvučemo pouku iz onoga što se zvalo dualno obrazovanje u srednjim školama, mi sad idemo na visoko obrazovanje.

Gospodo, u kom vi to svetu živite? U kojoj ste vi to državi Vlada? Zar vi ne vidite kakvi su pritisci na određene fakultete i određena zanimanja? Na Elektrotehničkom fakultetu, evo kolega Orlić je tu, najveći broj je prijavljenih se kandiduje za informativnu tehnologiju. Ali, nemojte da se zavaravate, nemojte da sami sebe obmanjujete gospodo, ne studiraju i ne upisuju oni informativnu tehnologiju da bi prvenstveno zadovoljili potrebe poslodavaca ovde u Srbiji, nego da bi išli u inostranstvo. Zato se oni upisuju na Elektrotehnički fakultet, ove smerove koji su traženi u inostranstvu. Njihova osnovna ideja je da u inostranstvu rade i u inostranstvu zarađuju. Pitanje je samo trenutka kada ćemo ostati uopšte bez tehničke strukture u ovoj državi.

Oni koji su sa društvenih fakulteta, nemojte se zavaravati, onda na red dolaze pravnici, pa ekonomisti. Kada porobljavate jednu državu, onda je bukvalno oslobađate ili porobite njenu pamet, nema više porobljavanja ili okupacije pomoću oružja zahvaljujući znanju, a vi idete ruku, vi ovde stavljate kao polubožanstvo ulogu poslodavca. Baš boli poslodavca briga, baš ga boli briga za obrazovanje jedne države, pogotovo ovi što dolaze sa strane, dobiju stimulativna sredstva, oni jedva čekaju da zarade što više kapitala, a baš ih boli briga i za inženjere i za pravnike i ekonomiste. Nemojte to da radite, ostaće bruka. Kao što mi ovde podvlačimo ime Gaše Kneževića, nećete se razlikovati pogotovo resorni ministar koji očigledno ima preča posla nego da raspravlja o reformama ovakve vrste. Ali, šta da radimo, tako je to u Srbiji. To je neka pojava koja nas nažalost prati od 2000. godine. Hvala.

Kada su engleski eksperti analizirali šta je osnova što se Indija izvukla ispod kandži engleske imperije, onda su rekli da je jedan od razloga što je Indija krenula svojim sopstvenim sistemom obrazovanja, što je Indija ulagala ogromne pare i sve drugo što je potrebno kako bi školovala svoje kadrove. To je jedan od glavnih razloga.

Naravno, niko ne bi želeo da doživi sudbinu kolonijalnih zemalja, ali, kolega, morate da razumete da se kolonijalni status ne stiče tako što će vas neko oružjem ili vojskom porobiti. Ako zavisite tehnološki, ako zavisite finansijski od drugih, ako zavisite, kao u ovom slučaju, od investitora i njima prilagođavate svoj obrazovni sistem, a pogotovo visokoškolski, onda ste na korak od tog statusa.

Možemo mi ovde da se busamo u prsa i da kažemo – neće nama niko da komanduje, ali ne smete zatvarati oči pred činjenicom da ti isti investitori mogu da popakuju sve te svoje mašine, pod znacima navoda, i da napuste ovu Srbiju u roku od 24 sata simbolično. Šta ćete onda? Kako ćete onda da objašnjavate? Gde ćete te stručnjake koje treba školovati za potrebe tih i takvih investitora? Šta ćete sa tom upropašćenom generacijom? Kada je Stipe Šuvar upropaštavao bivšu Jugoslaviju, onda je uveo reformu u školstvu, pa ste imali desetogodišnje osnovno obrazovanje, bile su ukinute klasične gimnazije, klasične tehničke škole itd. i to smatraju da je jedan od najpogubnijih poteza koji je povučen. Posledice toga su se osetile tek mnogo, mnogo godina kasnije.

Ovde nisu, poštovani kolega, posledice vidljive u prvom trenutku. Ovde su posledice dugoročne. Kada se školuje za potrebe ovih poslodavaca jedna generacija ili ne daj bože dve, onda su to za očekivati velike posledice u slučaju da dođe do promene njihove i političke, a i poslovnog razmišljanja, onda je tek problem. Mora se o tome govoriti.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ne možemo mi da zatvaramo oči pred činjenicom da nama Međunarodni monetarni fond stoji iznad glave. To što neko kaže - neće meni Međunarodni monetarni fond, to je za javnost, ali su krediti ti koji diktiraju uslove i način kako će se ponašati i investitori i Međunarodni monetarni fond.

Ovde imate dve stvari. Prvo ako želi država, odnosno Vlada da na osnovu investicija koje se sastoje u visokoj tehnologiji, na neki način razvije sopstvenu tehnologiju, onda je opravdano da se jednim delom što veća pažnja i kada je u pitanju usmeravanje kadrova posveti zapošljavanju ili upošljavanju punijih kapaciteta tih kompanija koje imaju visoku tehnologiju. Međutim, na žalost nismo te sreće da možemo da se pohvalimo da ti investitori donose tu tzv. visoku tehnologiju.

Druga stvar, kada jedna Vlada ima strategiju da razvije domaću proizvodnju onda s tim ciljem ona ulaže u obrazovanje novih kadrova koji različitim specijalizacijama ili načinu obrazovanja mogu da donesu unapređenje domaće proizvodnje.

Imate jedan od niza primera. Mi, radikali, imamo uvek one primere koji su bliski narodu i koji običan čovek može da shvati. Kada su Belorusiji nudili da uđe u EU, na pitanje kakva je uloga u podeli rada Belorusije iz EU visoki zvaničnici su Vukašenku rekli da otprilike, Belorusija bi mogla da izrađuje kada je u pitanju mašinska industrija, one ašove, fijuke i motike, na primedbu da Belorusija ima industriju traktora koja je najprofitabilnija u svetu, oni su rekli – Ali, nemate motore sa novije generacije. Tada su predstavnici Belorusije rekli – Da, ali mi imamo dovoljno kapaciteta da usvojimo tehnologiju za proizvodnju tih motora ili da kupimo te motore od onoga ko proizvodi. Ali, tržište za naše traktore je obezbeđeno. I dan danas, verovali ili ne, ta proizvodnja, tzv. čuvenog Belarus traktora, ja govorim naziv firme, nije reklama, zapošljava 17 hiljada u Minsku ljudi, odnosno građana Belorusije.

Ogroman broj, široka lepeza stručnjaka prati tu proizvodnju, a mi smo u situaciji da strepimo kada će vlasnici „Fijata“ Zastava, da izađu iz Kragujevca, da ih svakog dana podmićujemo, da ih molimo da ostanu, pa i ako ne proizvedu nov model. To je samo pitanje realnosti.

Koliko smo mi realni, niko ne negira rezultate, ali da vidimo šta je cilj. Ako je cilj da mi dovedemo još jednu fabriku kakva je „Fijat“ u Kragujevcu, onda bolje da se ne igramo, to je bacanje para, to je proizvod italijanske kompanije koja se zove „Fijat“ Tu nema mesta za tehnička lica, zaboravite to. Nekad je prestiž bilo raditi kao mašinski inženjer u fabrici automobila Zastava.

Da se ne udaljavam puno od teme. Nije to tako davno bilo kada je resorni ministar za obrazovanje bio Gašo Knežević, zloglasni Gaša Knežević. Kažu, o mrtvima sve najbolje, međutim po božjoj je da se kaže istina o čoveku, pa bio mrtav ili živ. Da li je bio dobar ili nije, za Srbiju je bio poguban.

Izlazio je za skupštinsku govornicu i tvrdio u ime tadašnje Vlade da je prevaziđen način i sistem obrazovanja koji je bio u primeni u Srbiji, da u Srbiji ne treba više varioca, da ne treba bravara, da ne treba više metalostrugara, da u Srbiji trebaju ljudi koji će pratiti naučna dostignuća u svetu.

Gledajte kako vreme, praksa i život demantuje svakog, pa i ovog pomenutog koji je zapamćen po zlu.

Sada smo u situaciji da na zapad, u tu EU najviše odlaze upravo ljudi ovih zanimanja. Odlaze varioci, bravari, metalostrugari, sve ono što su tvrdili da je dekadencija, da je to prevaziđeno.

Čak su išli toliko daleko da su nama, srpskim radikalima, podmetali i rekli - vi ste u nekom prošlom veku, šta vi znate, to se sve radi sa kompjuterima.

Evo vam drugi primer, da ne bude ono samo mi ptice zloslutnice, pa sa sad nešto slutimo srpski radikali. Evo, vidite šta je aktuelno u Hrvatskoj, koja je članica EU. Aktuelno je da se bukvalno devastira svako brodogradilište. Sada je brodogradilište u Puli. Da li mislite da je bilo koji majstor koji se bavio varenjem, ili tim poslom kada je u pitanju brodogradnja, ostao bez posla? Ne, onda su emisari iz Nemačke došli da ih angažuju. Sve su ih angažovali. Da li znate ko je ostao na ledu? Ostali su inženjeri, pravnici i ekonomisti. Oni im ne trebaju, jer imaju svoju tehnologiju. Majstori im trebaju da razvijaju svoju industriju. To je suština.

Kada sam već naveo ovaj primer, kada je nastupila na snagu blokada izvoza iz Poljske u Rusiju, Poljaci su se skoncentrisali u Belorusiji ne bi li otvorili svoje fabrike da svoje jabuke prerađuju u sokove i da izvoze u Rusiju. Da li znate šta su im rekli iz Belorusije? Jeste, vaše su jabuke, ali naše su fabrike i naš je proizvod, a vaše su pare.

Šta mi imamo? Mi imamo fabriku "Gorenje". Mi imamo i druge fabrike. To su sve proizvodi i fabrike stranih investitora, i njihov proizvod i njihov profit.

(Aleksandar Martinović: Ne, ne.)

Da, da. Nemojte mi sada reći da onaj ko proizvodi "Boš" pumpe da je to baš naš proizvod? Kako ćete mi objasniti da "Fijat" nije naš proizvod? Pa, "Fijat" je naš proizvod po toj logici stvari.

Znate, mora neko da razmišlja strateški, da se kaže - ovo može da služi u budućnosti da se razvija naša industrija, da se razvija naša tehnologija. Ima tu i nekih zamena teza, pa kaže - nama je šansa u poljoprivredi. Jeste, ali mi treba da proizvodimo hiljade i hiljade tona krompira, jabuka i različitih vrsta poljoprivrednih proizvoda samo za jedan program u informativnoj tehnologiji koji će naš student ili svršeni student bilo kog fakulteta tehničke struke da plasira u svetu. Samo za jedno, za ono malo što je nevidljivo za obično ljudsko oko, to donosi profit. To razvija i tako treba da postupamo, da mislimo o svojim interesima, a ne o interesima investitora i stranih investitora, pogotovo stranih investitora.

Možda ste mene ubedili kada se radi o „Fijatu“ kao domaćoj kompaniji, međutim, očigledno da ne možete da sve ove godine ubedite Vladimira Vladimirovića Putina.

Setite se samo kada je bilo oduševljenje kako će u Rusiju biti izvezen prvi kontingent od 10.000 automobila i to kao domaći proizvode. od toga do dana današnjeg nema ništa. Odgovor od Rusije je, ne zato što „Fijat“ ne zadovoljava njihove, ima tamo i „Fijatovih“ proizvoda, nego su rekli – to je proizvod iz Italije. Ne možemo kupovati tuđi proizvod od Srbije. To je suština.

Drugo, dobar ste primer naveli, velika euforija je bila oko izvoza mesa u Tursku, velika euforija, 5.000 tona je bilo najavljeno s mogućnosti proširenja i povećanja na 10.000 tona, na više puta produžavani ugovor itd. Bukvalno serijal emisija, dnevnika, informativnih i različitih emisija bio je na televiziji, što RTS, što drugim televizijama i šta smo došli u situaciju? Evo sad smo u situaciji da taj projekat koji je tako pompezno najavljivan završava se situacijom da oni koji su ušli u taj posao, uložili ne mala sredstva, zadužili se, hipoteke založili, sada su u situaciji da država kaže – nije produžen ugovor sa Turskom, ne zna se kakva je sudbina, ali robne rezerve Srbije intervenišu, tako što će kilogram junetine biti zamenjen sa 17 kilograma kukuruza. Naravno, merkantilnog kukuruza i to uslovljeno sa nekim pojedinostima da, kada je u pitanju otkup stoke, onda je samo ovlašćeni proizvođači, odnosno klanice „Matijević“ i ostali, s tim što će proizvođač tovnih junadi, morati da snosi troškove.

To je to od pompezno najavljivanog projekta, od tog ugovora, kako su govorili, to je ugovor bio decenije. Neki su čak išli i dalje, rekli su – To je ugovor veka, to je nepresušno tržište.

Znate, mi moramo logikom koju ste i vi jednim delom u svom izlaganju rekli, moramo razmišljati kako da iskoristimo taj strani kapital koji dolazi u najvećem delu stranim kreditima, da iskoristimo da razvijamo sopstveno, da razvijamo pamet. Pamet donosi profit, pamet donosi napredak. To što mi živimo u ubeđenju da će nam Nemci, da će nam Francuzi i ovi iz EU doneti nešto što je dobro, to su zablude. Moramo izlaziti iz tih zabluda.

Nemojte nama, srpskim radikalima, stalno da navodite primer kako je nekada bilo mračno doba, kako oni koji su bili, oni su upropastili. Znamo mi to. Pa i dok ste bili kod nas, zajedno sa nama ste to kritikovali, te koji su nekada vodili Srbiju.

Oni ne treba sada da budu dežurni krivac ili argument za opravdanje vaših uspeha ili neuspeha, nego mora Vlada da strateški se ponaša i razmišlja o razvoju, pogotovo o razvoju obrazovanja. Mi ovde raspravljamo, nema ni jednog ministra. Zar vam to nije dokaz kako se Vlada odnosi prema predlogu ovih izmena i dopuna zakona? Ovo je jedna od najvažnijih tačaka možda za Srbiju u ovom trenutku, nema ni jednog ministra.

Ja predlažem da predsedavajući napravi pauzu da ministri, eto, udostoje se pa čovek koji je korektan, ministar Đorđević, bar da obavi ove poslove, pa kad se vrati da možemo pred ministrom da raspravljamo o ovome, ne iz razloga što ćemo nešto čuti, eventualno pametno, od njega, nego iz razloga što to daje ozbiljnost i težinu našoj raspravi koju mi vodimo.

Ovde je očigledno osnovni motiv odbijanje neprihvatanja amandmana zato što ne potiče iz stranke koja je većinska i koja ovde obrazlaže odbijanje amandmana i njihovo interesantno mišljenje se poklapa sa mišljenjem Vlade. Nisam čuo njihove koalicione partnere, jer nisu imali prilike da se jave, a i u manjem su broju tu. Bilo bi interesantno šta oni misle o ovim amandmanima.

Šta je ovde suština? Ovde je suština što se pokušava u hvaljenju ili pohvalama aktuelne vlasti da se na neki način zamenom teza pređe preko ove činjenice da je ovo veoma značajno, kao reforma školstva, veoma značajno za budućnost ovog društva. Ima ovde i drugih zamena teza. Recimo, koleginica koja je govorila i poredila „Železaru Smederevo“, standardizaciju proizvoda i „Železare Smederevo“ i carine koje su uvedene za Rusku Federaciju. To su dve različite stvari. Evropska unija, konkurentnost reguliše tako što svoje proizvode štiti na taj način, jer onaj ko proizvodi, kao što je „Zastava“ ne može da izvozi te proizvode, jer ti proizvodi pripadaju zemljama EU.

Kada je u pitanju „Železara Smederevo“, onda je, poštovana koleginice, tu u pitanju standardizacija, jer kineski proizvodi moraju biti usklađeni sa standardima Evrope i to je problem. Nije to isto. Tu ne treba popustiti, jer kineski proizvodi, odnosno to što radi Kina u „Železari Smederevo“ i te kako je kvalitetno i mnogo kvalitetnije nego što to rade železare u Evropi i čak su rigorozniji standardi koje ima Narodna Republika Kina u proizvodnji čelika, u proizvodnji gvožđa, nego standardi EU.

Zanimljiva je jedna stvar, kada slušate ovo obrazloženje neprihvatanja amandmana, prosto, čovek ne može da veruje da živimo u takvom bogatstvu, u takvoj milini, pa se ide čak toliko daleko da se kaže da u proizvodnji, recimo, automobilske industrije Srbija ima veliku korist ili, kako je to tačno rečeno, pretrpeli bi veliku štetu, ne daj bože, kooperanti koji rade za Fabriku automobila „Fijat“.

Ljudi, u Srbiji se samo proizvodi za potrebe „Fijata“ dizalica i ništa više. Samo se to proizvodi, i to je neka fabrika u Paraćinu. Jeste li vi svesni da obmanjujete javnost takvim pričama kakva bi šteta bila za kooperante? Nema kooperanata, kooperanti su iz Slovenije, kooperanti su iz Hrvatske, kooperanti su iz Italije i drugih zemalja, nema kooperanata, osim ovih što proizvode tu dizalicu, ručna dizalica za vozilo „fijat“.

To je još jedan dodatni argument gde mi želimo da vas upozorimo, nemojte na bazi hvalospeva da gubite iz vida da može da se desi greška, kao i onima koje vi kritikujete.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsećanja radi mi raspravljamo o tačkama dnevnog reda gde se potpisuju sporazumi o ukidanju službenih i diplomatskih viza i sve ove priče mi srpski radikali tumačimo kao priče koje su u cilju predizborne kampanje ili zagrejavanja za predizbornu kampanju.

Ono što karakteriše politiku, pre svega spoljnu politiku, koju vodi Srbija, to je, može se slobodno reći zbunjujuće za širu javnost iz prostog razloga što spoljna politika treba da se bazira na nekim osnovnim univerzalnim principima, principima jednakosti, principima nemešanja u unutrašnja pitanja drugih država i drugim opšte usvojenim standardima koji svaka država mora da poštuje kada sprovodi svoju spoljnu politiku.

Kod nas je to sve pomešano. Nije to od juče i ne može samo da se spočitava sadašnjoj, aktuelnoj vlasti, to je od ranije. Mi u spoljnoj politici imamo konfuziju. S jedne strane od 2.000 godine uporno u kontinuitetu zagovaramo da je krajnji cilj Srbije da uđe u EU, a sa druge strane imamo nešto što se dešava od strane EU, isto u kontinuitetu, to je da EU najdirektnije se meša u unutrašnja pitanja Republike Srbije, a onda imamo te varijacije u pojedinim periodima kada Srbija zagovara čvršće veze sa Ruskom Federacijom, pa se na pilon stavlja Vladimir Vladimirovič Putin, a onda odjednom imamo tu krajnost da se dovodi Makron u Srbiju, koji bi trebao da zameni Vladimira Vladimiroviča Putina. Prosto čovek ne može da se snađe u tome šta je to kontinuitet, šta je to stabilna politika Srbije? Mi imamo, evo poslednjih dana najaktuelnije je da nam ta EU šalje ljude koji više nisu poslanici. Zamislite kakva je to ironija. Šaljete dva čoveka koji više nisu poslanici u Evropskom parlamentu. Njihova odlika je što su uspeli u Makedoniji da nagovore i opoziciju i vlast da izađe na izbore. Kakav je rezultata svega toga? Opšti propast, pošti haos u Severnoj Makedoniji, a mi dočekujmo sa bog te pita kakvim značajem i uvažavanjem. Dokle mi to idemo ljudi? Da i je moguće? Kada je to počelo? Istog onog trenutka kad su proradile emocije kod pojedinih najodgovornijih u ovoj Srbiji, pa te emocije su u rasponu od Angele Merkel do Makrona.

Prvo nam je Merkelova bila ikona u koju smo se kleli, koja je štitila interese Srbije neće ona i Nemačka dozvoliti da bilo ko i na bilo koji način ošteti ili nanese štetu Srbiji, a onda je opšte razočarenje nastalo onog trenutka kada je čak i ambasador Nemačke više puta ponovio da je jedini uslov za dalje pregovore, to je da Srbija prizna samostalno nezavisno Kosovo i najmanji je problem u tome što smo mi srpski radikali upozoravali na vreme da ne vredi tako voditi spoljnu politiku, ne vredi uopšte tako voditi politiku jedne države, ali razočarenje je bilo toliko da se odmah pribeglo Francuskoj, odnosno Makronu koji će zaštiti interese Srbije. On dolazi u Srbiju, saopštava zvaničnicima Srbije, javnosti Srbije da nema proširenja EU, a da se moraju uspostaviti dobrosusedske odnose, kako on kaže, Kosova. Postavlja se realno pitanje da li smo mi uopšte normalan narod kada sve to trpimo.

Nama reprezenti naše zvanične politike uvek tumače ono što su rekli, Makron što je rekla i Angela Merkel, što je rekla i Mogerinijeva. Kakva je to politika koju treba tumačiti? Pa, valjda dobro svi razumemo da je uslov svih uslova pregovora, daljih pregovora, odnosno Srbije eventualno u EU, priznavanje KiM.

Niko od vas gospodo, do dana današnjeg nije izašao, pa čak i ministar spoljnih poslova i rekao – ma šta nas boli briga mogu oni da pričaju šta god hoće, relevantna je Rezolucija 1244. Rezolucija 1244 je akt koji je usvojen od strane Saveta bezbednosti UN, bez pristanka Rusije, bez pristanka Kine i drugih zemalja nema priča o priznavanju, nema govora o ulasku KiM, odnosno Kosova u UN.

Zašto to niko ne kaže? Zato što se tako politika i dalje vodi, setite se samo pre nekoliko godina koliko je bilo oduševljenje, euforija sa Hilari Klinton, čak se išlo da joj se da direktna podrška, pobedio Tramp, ne kažemo mi radikali – mi smo bili vidoviti, mi smo ti koji smo znali, ne nego nam je tad jasno stalo do toga da ne pobedi Hilari Klinton jer to je ubrzani pad Srbije, odnosno propast Srbije, ali nismo se ni hvalili da smo bili pametni, da je to rezultat naše neke velike pameti kao neki što su govorili – mi smo pametni, pa smo znali da će pobediti Hilari Klinton.

Ne može se tako politika voditi, i sada vam pada teško kada Tramp šalje svog ovlašćenog predstavnika, pa naravno, dali ste im novac za kampanju Hilari Klinton, pa šta je tu čudno. Sa druge strane, širom otvorena vrata, od ranije otvorena vrata Ruske Federacije, vrata koja su otvorena od strane Narodne Republike Kine je velika šansa.

Mi imamo isto tako neuravnoteženu politiku kada su u pitanju države u okruženju Srbije koje su priznale Kosovo kao samostalno. Mi sa njima razgovaramo kao da se nije ništa desilo. Rukovodstvo Crne Gore kad im padne na pamet upute notu, rukovodstvo Srbije trči da se pravda, da se pere da nisu krivi, da nisu uzrok, da Srbija nije ništa loše mislila o Crnoj Gori. Srbi u Crnoj Gori na minimum je svedena ljudska i građanska prava, zvanična politika Srbije ćuti, neće da kvari odnose. Zvanična politika Crne Gore je priznala Kosovo, pa ako ništa drugo, valjda bi trebalo bar malo promeniti te političke odnose, ako išta drugo, valjda zbog ugroženog srpskog korpusa trebalo bi ima dati doznanja da ne mogu tako da se ponašaju.

Kada ste, gospodo, postavili pitanje na bilo kom međunarodnom skupu ili forumu, pitanje Republike Srpske Krajine? Kada ste postavili pitanje sprovođenje Rezolucije 1244? Jeste dali odgovor koji niko ne prihvata, ne bi oni pristali na sprovođenje Rezolucije 1244 koji se odnosi na povratak jednog broja vojnika i policija na teritoriju KiM.

Čemu služi takav odgovor? Treba potencirati, treba imati inicijativu. Naravno, mi nemamo ništa protiv da se ukinu vizni režimi sa zemljama koje su povukle priznanje Kosova, prema takvim zemljama, državama treba imati poseban odnos ali i treba voditi jednu stabilnu politiku, racionalnu spoljnu politiku i na tome insistira SRS. Kad vam govorimo, ne govorimo da bi mi stekli jeftine političke poene, nego da bi se Srbija stabilizovala i da bi se Srbija okrenula jednostavno Ruskoj Federaciji i savezu sa prijateljskim zemljama, a da odustanete više od te eutopije koja se zove EU. Hvala vam.

Dame i gospodo, ideja je izuzetno dobra i SRS to ne krije. Ova ideja ima za cilj ne samo da animira, kako to ministar Mihajlović kaže, građevinsku operativu, da podigne na neki način BDP, nego ima za cilj da stambeno zbrine u ovom slučaju ljude koji su iz oblasti bezbednosti.

Srpska radikalna stranka na ovu dobru ideju samo proširuje, pošto koristimo priliku jer je ovo dopuna izmene i dopune osnovnog zakona sa razlogom da ne bi za svaku kategoriju stanovnika, jer oni kojima je potrebno, donosili nove izmene i dopune zakona, a šta je bila osnovna ideja osim programskog opredeljenja SRS?

Ideja se potvrdila kada je predsednik države Aleksandar Vučić obilazeći Zemunsku kapiju, rekao je nešto što je potpuno logično, bio je u društvu, ili bolje reći u pratnji predsednika Vlade, rekao je: „Da li premeri izgradnje stanova za radnike službe bezbednosti i ovako proširen, da li ovo može da se primeni i na one koji su zaposleni u zdravstvu, medicinskim sestrama, lekarima, bračnim parovima koji ostaju u zemlji?“ To je citat iz izjave Aleksandra Vučića.

Obrazložio je, ne možemo da dopustimo da kada uložimo u nekoga mnogo, taj neko ode van zemlje i SRS je na bazi i svog programa i ove ideje koja je utemeljena na realnosti, kada se već prave stanovi, niko ne kaže da to mora da bude oročeno sa nekim datumom, ali ostaje kao zakonska odredba i SRS je proširila sa svojim amandmanima, ako pogledate, da bi to moglo da budu obuhvaćeni mladi bračni parovi, umetnici, mladi istraživači, zdravstveni radnici, porodice sa više dece, porodice sa decom sa posebnim potrebama, mladi lekari, prosvetni radnici, radnici državne uprave, samohrane roditelje i mlade naučnike.

Sve su ovo kategorije ili slojevi građana ili stanovništva Srbije koji su preko potrebni Srbiji. Ako gledate na porodice sa mnogo dece onda je to u pitanju demografija, preko potrebna politika, koja treba da se izdefiniše. Ako obezbedite porodice za puno dece to će biti i te kako motiv, stimulans mnogim porodicama da ne brinući o svom stanu, o svom krovu nad glavom, da se odluče na takav jedan korak.

Što se tiče porodica sa decom sa posebnim potrebama, pa humanost jednog društva ili stepen humanosti jednog društva se pokazuje upravo na onima kojima treba pomoći da se osposobe da funkcionišu sami, da se uključe u društvo i onima koji to ne mogu u svakom slučaju i jednima i drugima treba obezbediti, elementarno, to je krov nad glavom.

Kada već govorimo o ovome, onda gospodo, ne gubimo iz vida ovaj projekat u prvoj fazi finansira Poštanska štedionica i to su krediti koji se ostvaruju preko Poštanske štedionice. Sam zakon kaže u ovom investiranju, odnosno finansiranju tačnije rečeno mogu da učestvuju još neki, kao što su privredne organizacije, kao što su još neke poslovne banke, tako da tu mogućnost oko finansiranja nije samo skoncentrisana i nije samo vezana za raspoloživa budžetska sredstva Republike Srbije.

Dame i gospodo, problem koji se pojavljuje u diskusijama nekih kolega poslanika kada je u pitanju proširenje ove liste za kupovinu stanova sadrži se u finansijskim sredstvima, ograničenosti finansijskih sredstava. Treba javnost da zna, ovo nisu stanovi koji se poklanjaju, ovo nisu stanovi gde država investira, odnosno ulaže sredstva, a pri tome ta sredstva da se ne vraćaju. Ovo je hipotekarna prodaja stanova, s tim što je ovde najpovoljnija cena kvadratnog metra stana i tu je uloga države što na neki način subvencijama koje se ogledaju u infrastrukturi, u zemljištu itd, ona doprinosi da ta cena bude prihvatljiva.

Kada je u pitanju obezbeđivanje sredstava, gospodo, nemojte zaboraviti, malopre smo vodili polemiku oko Grdeličke klisure. Grdelička klisura je sama projektovana na maksimalno oko 50 miliona evra. Došlo je do iznosa koji se ogleda u 83 miliona, to je 30 miliona. Treba tražiti uzrok. Uzrok se nalazi, između ostalog, zbog neodgovornog ponašanja resorne ministarke. Resorna ministarka je na svoju ruku odustala, prisilila da se odustane od projekta koji je uradio CIP. Projektna kuća koja je proverena uradila je projekat kako treba, kako uslovi terena zahtevaju, sa mnogo većim faktorom sigurnosti. Međutim, to je bila odluka očigledna na koju je uticala ministarka. Sada tih 30 miliona mi treba da pravdamo. Tih 30 miliona, ne zaboravite, samo vas podsećam, u materijalu imate, prva faza – 1.578 stanova, to vam je 65 miliona evra, polovinu je ministarka potrošila na Grdeličkoj klisuri.

Drugo, gde vam je Elektroprivreda? Gde vam je „Telekom“? Gde vam je „Dunav osiguranje“? To su radne organizacije, odnosno sistemi koji su i dalje pod vlasništvom države. Zakon predviđa da mogu da učestvuju.

Vi ne dirate Elektroprivredu. Zašto? Stavili ste čoveka, sve što dođe, sve što je višak to se podeli u plate. Da se nije Vučić dosetio pa da mu uzima to i stavlja u budžet bog te pita, kuda bi te pare završile? Šta je logika stvari? Elektroprivredi Srbije trebaju elektroinženjeri, trebaju mašinski inženjeri, trebaju građevinski inženjeri, svih profila inženjeri trebaju, trebaju pravnici, trebaju ekonomisti. To je hipotekarna prodaja i Elektroprivreda može da plasira jedan deo svog kapitala u izgradnju ovih stanova, nije to bespovratno, višestruko se njima vraća. Telekom Srbija isto tako, Dunav-osiguranje, to su kompanije, da ne nabrajam sve ostale. To su kompanije, ali nema vladajuća koalicija, nema očigledno taj osećaj da bi trebali malo da pritisnu te ljude koji su na čelnim funkcijama.

Neuporedivo je, ali koristimo priliku, evo desio se nemili događaj koje smo komentarisali u toku ovog zasedanja, gde je bukvalno izmaltretirano maloletno žensko dete, gde se pojavljuje pedofil. Ko reaguje? Reaguju poslanici, što je i normalno, što je i shvatljivo, insistirajući na tome da MUP-a što pre izađe sa svim podacima o tome ko je počinio ovo delo, koje je objavio ovaj tekst. A, gde je Brankica Janković? Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gde je sad? Je li se oglasila negde u javnosti, jel osudila to, a zna da stane u odbranu novinarke koja ocrnjuje Srbiju i srpski narod u Srebrenici i kaže da je počinjen genocid i da je Srbija u stvari, genocidna i da je nju sramota da živi u toj Srbiji, koja konačno neće da prizna da je učestvovala u genocidu u Srebrenici. I vi ćutite, ne reagujete. Pustite je, Bog te pita zbog čega.

To nas ne interesuje, ali ovde je konkretno, možete da utičete na direktora Elektroprivrede, na direktora Telekoma, odnosno na Telekom, Dunav- osiguranje i sve one firme koje imaju realne potencijale da se uključe u ovakve projekte i to se njima višestruko vraća, više nego što se vraća, eventualno poslovnoj banci kao što je Poštanska štedionica.

Pre svega, ovde je najveća potražnja stanova kada je u pitanju Grad Beograd. Obavešteni smo još prošle godine od strane predsednika Vlade da je 19.000 zainteresovanih za kupovinu stanova na ovaj način. Svega osam hiljada stanova treba da se radi u ovoj predviđenoj fazi, preko osam hiljada stanova u prvoj fazi koju predviđa Vlada Srbije.

Šta je tu suština? Suština je da finansijska sredstva se obezbeđuju u vidu kredita i nije to poklon, kao što smo mi upozoravali, nije to socijalna kategorija u punom smislu reči, već je to kreditna zaduženost kod Poštanske štedionice, a danas-sutra možda da se pojavi neka poslovna banka.

Evo vam na primeru grada Beograda. Stan od 60 kvadrata, onaj ko se odluči na kupovinu te kvadrature, imaće mesečnu obavezu u visini od 118 evra. Taj stan bi po ceni prodaje trebalo da košta 33.000. Zašto? Zato što je 500 evra cena kvadratnog metra plus PDV, to je 550 evra, to je ukupno 60 kvadrata puta 550, to je 33.000 evra.

Kada mesečnu ratu pomnožite sa 12 meseci i 30 godina, pošto je na 30 godina hipotekarna prodaja, onda vam to izađe 42.480 evra. Banka profitira 9.480 evra po stanu od 60 kvadrata. U strukturi od 8.000 stanova, pretpostavimo da je to 2.000 stanova od 60 kvadrata. Uzimamo neki minimum. To nisu zanemarljiva sredstva koja treba da ostvari neka banka.

Ima i druga varijanta, kada se uzima dinarski kredit, tu je kamata mnogo veća, ne toliko drastično, ali kada uzmete u dinarima, to je 17.000 za stan od 60 kvadrata. Sedamnaest hiljada je mesečna rata, puta 12 meseci i puta 30 godina, to vam je 6.420.000 dinara po kursu koji se nadamo da će biti stabilan i za 30 godina, jer čuli smo obećanje da će biti stabilan, to je 54.406,7 evra.

Kada pogledamo, tu je mnogo veća razlika u korist banke, to je 21.406 evra u periodu od 30 godina, puta 2.000 stanova, kao što smo naveli primer, mada je struktura stanova od 60 kvadrata mnogo zastupljenija u ovih ukupnih preko 8.000 stanova. Tako da je to jasna računica da ovde nije u pitanju poklon. Ovde je u pitanju uloga države, odnosno konkretno Vlade koja će obezbediti konkretno u Beogradu, za početak kod te velike krivine. To je zemljište koje je nekada pripadalo institutu, odnosno zavodu i to zemljište se uzima za ove potrebe, samo nije, gospodo, to da se uzme džabe, to mora da se nadoknadi negde. To pripada gradu Beogradu. Grad Beograd, dato mu je na raspolaganje, treba da obezbedi infrastrukturu i to mora da se plati. Nema nigde da može da ostane neplaćeno. Banka ovde izlazi kao krajnji dobitnik.

Ako neko misli da je ovo minimum dobiti, grdno se varate. Ukupna dobit za prošlu godinu, pogledajte u izveštaju NBS, poslovnih banaka u Srbiji je oko 500.000.000. Ovde za 30 godina značajna sredstva ostvaruje banka. Svaka banka poslovna, ne svaka, ali većina će biti zainteresovana da uđe u ovaj projekat. To je suština. Biće povećan broj onih koji su zainteresovani u Beogradu.

E sad, ovde u izmeni i dopuni zakona predviđa se da pripadnici ostalih snaga bezbednosti mogu da kupe stan ako imaju prijavu boravišta u Beogradu. Zašto ljude ograničavati sa prijavom boravišta? Ako rade u Beogradu, pa naravno da su zainteresovani da kupe stan u Beogradu. Malopre smo slušali, zašto ostale pripadnike bezbednosti diskriminisati u odnosu na onaj deo koji ima pravo samom činjenicom što radi u Beogradu?

Zašto mi navodimo ove precizne cifre? Zapitajte se, gospodo, da li onaj ko uživa invalidsku penziju može u narednih 30 godina da otplaćuje ove rate? Stan je pod hipotekom, u slučaju da ne izmiruje redovno svoje obaveze, stan se uzima, uzima ga banka, jer je hipoteka od strane banke postavljena na ovaj stan. Sto osamnaest evra je prihvatljivo, ali vas ponovo podsećam na nešto – i s početka 2000. godine i 300 i 500 evra je bilo prihvatljivo za bračne parove, čak i krediti u švajcarcima su bili prihvatljivi. Videli ste kako se to brzo promeni. Odjednom od onoga što je prihvatljivo, što je povoljno, pretvori se u nešto što je noćna mora postalo za mnoge građane Srbije. Juče smo, između ostalog, vodili tu raspravu. Tako da treba građani da se informišu šta je suština čitavog ovog projekta.

Ideja je dobra, cilj je dobar. Srpski radikali podržavaju ovakve ideje, ali se mora jasno i glasno reći šta podrazumeva realizacija ovakve jedne ideje – podrazumeva praćenje jedne poslovne banke. Zato vas mi ponovo podsećamo – imamo velike sisteme u Srbiji, koji se zovu „Elektroprivreda“, koji se zovu „Telekom“ i koji se zovu „Dunav osiguranje“. Finansijski imaju potencijale, mogu da nađu svoje interese u ovome po mnogo povoljnijim uslovima. Nemojte da budete sigurni da će za 30 godina ljudi moći baš da servisiraju, pogotovo kada je u pitanju ovaj devizni deo otplate, odnosno devizni deo obaveza.

Možda ovaj kredit koji je u dinarima, tumačeći sve ovo zasnovano na stabilnosti dinara, a to je relativno, relativna je ta stabilnost dinara, to vi znate, ne zavisi samo od Srbije, to zavisi od niza spoljnih faktora kakav će kurs biti i kakav će odnos biti dinara i evra ili dinara i dolara. Tako da, mora se ljudima reći da je ipak to nije, na prvi pogled kako se čini, toliko povoljno i toliko izvesno. Ima tu dosta stvari o kojima ljudi trebaju da razmišljaju.

Uzeli smo primer Beograda, iz prostog razloga zato što je najveća zainteresovanost, a ništa nije bolja situacija i kada su u pitanju drugi gradovi. I drugi gradovi, kada izračunate kolika je mesečna rata, kada to pretvorite u period od 30 godina, značajna su to sredstva, pre svega koja zarađuje banka, a drugo, i sredstva koja će izdvajati, pogotovo ova socijalno ugrožena kategorija. Sama činjenica da su penzioneri, još invalidski, podrazumeva veliku neizvesnost u platežnoj moći tih ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, najveći broj amandmana koje je podnela SRS je u svom sadržaju ima da se brišu članovi. Šta bi bilo logičnije za onu političku opciju kakva je SRS, koja insistira da se ukinu izvršitelji, nego da preko amandmana pokušamo da utičemo na predstavnika predlagača da prihvati sugestije SRS.

Uostalom, to što SRS zagovara i ovde na ovoj sednici i ovoj raspravi, potvrđuje veliki broj građana Srbije. Jedan sam od njih, koji je imao posla sa izvršiteljima i ne bih poželeo nikome da ima takva iskustva. Ne možete da zamislite kakvo je njihovo ponašanje kada pošalju pripravnike da vam popisuju stvari u stanu, da bi se kasnije utvrdilo da ipak vi ne dugujete. Ali, taj trenutak kada tako bahato postupaju, to je nešto što čoveku ostane i te kako urezano u pamćenje kao jedna ružna scena.

Mi ovde, srpski radikali, nismo nikad protiv izvršenja sudske presude, samo da to radi država preko sudova. Ja vas samo podsećam gospodo, SRS je iz petnih žila zapinjala da ubedi nekada predlagače Zakona o stečajnim postupcima, tzv. stečajnim upravnicima, tvrdeći između ostalog, argumentovano da je to način da se pojedinci obogate. Videli ste koliki su kapital pojedinci stekli tako što su sami, članovi njihovih porodica, bili stečajni upravnici u više radnih organizacija. Imali ste vašeg bivšeg ministra, Radulovića, za koga ste vi izneli podatak. Ali, šta nama vredi to što se naknadno konstatuje da smo bili u pravu? Sad apelujemo da nema potrebe za postojanje izvršitelja, da država dovoljno spremna, dovoljno jaka, uostalom vi ste resorni ministar, da sredite stanje u sudstvu, to je vaš posao. Po tome će vas narod pamtiti ako uradite to da država preko sudova radi izvršenje.

Dame i gospodo, neizbežno se stvara utisak da mi ovde, bez obzira koliko iznosili pravno opravdanu argumentaciju na Ustavu zasnovanu, nailazimo na jedan zid ćutanja. To je očigledno postalo neko pravilo.

Dolaskom DOS-a na vlast u Srbiji vladaju nova pravila. Nebitno je u Srbiji od 2000. godine, nažalost i dan danas, šta misle poslanici, šta misli većina građana. Bitno je šta o tome razmišljaju oni koji uredno dolaze da čekaju na red da čestitaju američkim i drugim zapadnim ambasadama. Njihovo mišljenje je ovde preovlađujuće.

Nema veze šta misli SRS o politici koja se generalno vodi u Srbiji, bitno je šta misli Sonja Liht o tome. Nebitno je šta narod misli o tome što se pljuje po Srbiji kao genocidnoj tvorevini, bitno je da Nataša Kandić odobrava to. Kako i na koji način postupaju izvršitelji? Koga to interesuje što mi to argumentovano opovrgavamo sve što predlagač zakona iznosi, bitno je da predlagač svaku drugu rečenicu koristi da bi rekao - iznosite netačne podatke. Koga interesuju Čučići, Petrovići, Delići i ostali koji su žrtve ovakvog zakona, nakaradnog zakona? Ne interesuje vas, jednostavno ne pridajte tome značaj.

Tako vam je to gospodo u svim kolonijama. U kolonijama je nebitno uopšte šta misle građani, šta misle, u krajnjem slučaju, i vlast, bitno je šta misle nevladine organizacije, poslušnici zapada. Ovde je bitno šta NALED misli. NALED je postao šifra. Sve što misli NALED to je dobro za Srbiju. U NALED-u od zla oca i od gore majke, nikad u životu ništa nisu radili, nikad u životu ništa nisu postigli, ali njihovo mišljenje je dominantno.

Dame i gospodo, nas iznenađuje što političke partije socijaldemokratske provinijencije, gde je na prvom mestu socijalna solidarnost, gledaju sa strane, osim jedne političke partije čiji je poslanik ovde i te kako naglasio da je potrebna socijalna solidarnost. Nedostaje to u manifestaciji te solidarnosti i programa, programskog opredeljenja tih partija. Nije valjda da ste promenili program. Nije valjda da vas je ubedio predlagač da je socijalna solidarnost prošlost.

Ovde je veoma interesantno šta je uzrok ovih problema sa kojima se suočavaju dužnici. Od 2000. godine nagovarani su građani Srbije, dolaze strane banke, biće veoma povoljni krediti, možete da rešavate svoje stambene probleme, možete seljacima da kupujete novu mehanizaciju. Niko nije tad upozorio da nije to tako baš povoljno, da će cene koje su u poljoprivredi rasti, a da će i te kako poljoprivrednici biti hendikepirani jer neće moći cenu svog proizvoda da prodaju da bi mogli servisirati te kredite.

Drugo, mi smo ovde prisustvovali kada su najodgovorniji ljudi za finansije bukvalno gurali građane da se zadužuju. Šta se u međuvremenu dešavalo? Dešavao se kontinuitet, cene komunalnih usluga rasle, a primanja ostala na istom nivou, primanja u privredi, ne u upravi, to je nerealno povećanje. Normalno je da sa svojim primanjima nisu mogli da pokriju troškove koji podrazumevaju komunalne usluge. I tako je nastao dug. Tu treba solidarnost, tu treba razumevanje.

Ono što preovlađuje obrazloženju, to je da je ovo nešto što, ne samo da omogućava ulazak u EU, nego je nešto što su evropski standardi, pri tome, predlagač zaboravio je da kaže da je u EU u toj Evropi sve sređeno po određenim pravilima.

Kada je u pitanju odnos banke i klijenta, tu su jasna pravila. Kada je u pitanju naplata komunalnih usluga, tu je sve definisano do sitnih detalja, a mi ovde želimo da primenimo sistem gde su strane banke ušle sa namerom da što više steknu nekretnina kako bi te svoje plasirane kredite u svakom slučaju mogli višestruko da naplate.

Mi ovde pričamo o nekim standardima gde poljoprivredno zemljište, bukvalno se uzima, otima za male svote kredita. Pa, imali smo nedavni primer, ljudi koji su se zaduživali u švajcarskim francima kod banaka upali su u dužničko ropstvo, njima je uzeta imovina, mnogima je uzeta imovina, sada se nalazi kompromisno rešenje, država se umešala u to i država kaže – najbolje rešenje je da potpišu ugovor sa bankama, pa će ponovo biti korist banaka. Čak, savetuju – nemojte da tužite Ustavnom sudu, jer to je zaludan posao. Kakva su to pravila? Država umesto da stane na stranu svojih građana, pa bez obzira kojoj političkoj ili partijskoj opciji pripadaju, država se ovde igra sa svojim građanima, država kaže – bitniji je nama efekat zarade od izvršitelja nego što su to prava građana. Pa, kakva je to država?