Po ovom članu u konkretnom stavu stoji da povećanje cene saglasnost treba da da resorno ministarstvo, odnosno resorni ministar.

Mi smo svedoci realnosti koja vlada kada je u pitanju izvršna vlast i kada je u pitanju rad parlamenta. Resorni ministar je pre nekoliko meseci izjavio da mu ne pada na pamet više da se pojavljuje u ovom parlamentu i očigledno da njegova volja ili bolje reći samovolja je iznad bilo kog zakona i iznad Vlade.

Mi smo ovde osuđeni da raspravljamo o zakonu čiji resorni ministar nije prisutan i razgovaramo sa uvaženim gospodinom Đorđevićem, koji može a i ne mora da zna odgovore na svako pitanje, pogotovo na ove amandmane.

Naime, u ovom Predlogu zakona ima nešto što se zove dupliranje ovlašćenja. Zakon o Vladi jasno nalaže kako i po kom principu radi Vlada, kako donosi odluke. Zakon o trgovini ne može da bude iznad Zakona o radu Vlade. Vlada kao kolektivni organ donosi svaku odluku, i tu se podrazumeva da uz saglasnost resornih ministara, ali to ne može biti naglašeno ovde kada je u pitanju povećanje cena.

Ključni problem kada je u pitanju sistem trgovine u Srbiji je sledeći, nama se najveći deo kapitala, kao države, preselio u trgovinu i to transferisanje iz proizvodnje u trgovinu. Još Srbija nije našla odgovor, pa i o ova Vlada, kako da veći deo tog kapitala vrati u proizvodnju.

Mi imamo trgovinu koja je kao protočni bojler, uveze se roba iz inostranstva, uvoznici prodaju ovde po, naravno, višim cenama, stabilan kurs dinara, nemaju nikakvog rizika, to pretovre u evre, iznesu taj kapital ovi veletrgovci. Čitav sistem veletrgovine je zamišljen tako.

Mi ovde mučimo muku kako da unapredimo, kako da stimulišemo razvoj privrede, razvoj proizvodnje. Ne možemo zato što taj deo kapitala, jednostavno, ne ulaže se u proizvodnju, nego se ulaže u nov uvoz robe, najvećim delom na uvoz robe, jer ako pada proizvodnja, ako pada privreda, pa samom tom logikom biće i manje domaćih proizvoda.

Uostalom, ima u preseku psihologije ličnosti dosta toga što koriste ovi koji otvaraju mega markete. Mega market je zatvoren prostor, čovek nema predstavu o vremenu, da li je dan ili je noć, to je potpuno relativno kada se čovek nađe u takvom prostoru. Drugo, nije mega market namenjen za penzionere i starije ljude, zato što nema nigde mesta da se odmore. Treće, psihološki gledano, uvek su vam velike korpe na raspolaganju. Sramota čoveka ako ne popuni tu korpu. To je taj osećaj čoveka, tako je i zasnovana trgovina koja se sprovodi u Srbiji.

Svako misli da je to povoljne cene, da je to zdrava konkurencija, a u stvari ništa nema od toga. Najmanje koristi mi pri ovakvim zakonima imamo zato što uz ovakav zakon, ovakve izmene zakona treba da ide splet izmena drugih zakona, kao što je Zakon o porezu. Hvala.

Suština je, koleginice uvažena, ovde da jednostavno dupliraju se ovlašćenja neka koja se odnose na resorno ministarstvo, a imamo Zakon o radu Vlade koji reguliše i donošenje odluka Vlade, a ovde dajemo ekskluzivno pravo ministru.

Sad, zamislite kakav je to apsurd? Ovo ministarstvo se zove Ministarstvo za trgovinu i telekomunikacije. Nađite mi zajedničku vezu između telekomunikacija ili trgovine ili je to možda veza kao što je ministar Popović nedavno otišao da pričao o ovima iz Instituta „Mihajlo Pupin“ šta treba da rade? Zamislite, kakav apsurd, nema čovek blage veze o tome i priča naučnicima tamo šta treba da rade. Kakve veze ima trgovina i telekomunikacije?

Sad, zamislite sledeću situaciju, hipotetički, na preporuku EU ili evropske zajednice, kako se to kaže, jednostavno nema u nazivu tog ministarstva trgovina, kaže, telekomunikacije i slobodne aktivnosti. Karikiram. Ovde stoji u ovome zakonu da ministar za trgovinu daje saglasnost na povećanje ili na sniženje cena, to je potpuno svejedno. Valjda se Zakonom o radu Vlade to definiše, a ne pojedinačnim zakonima.

Postoji nešto što se zove kolektivno odlučivanje u Vladi i predsednik Vlade odlučuje, u krajnjem slučaju ima diskreciono pravo u pojedinim situacijama, do duše u cenama, a ne da apostrofiramo da to ministar mora da da saglasnost.

Vlada odlučuje, koleginice, na osnovu predloga ministra i ministar nadležan za odgovarajuću oblast. Ovo je Zakon o trgovini. Nije valjda da mislite da ovde odlučuje ministar o radu i socijalnim pitanjima, valjda je u zakonu logično, logikom stvari ide, možda i jeste. Možda mi koji nismo za ulazak u EU nismo na tom nivou shvatanja, pa nam objasnite. Bilo bi dobro da objasnite. Valjda bi ministar trebao.

Suština je sledeća, vi izbegavate da odgovorite ili neko od ovih koji vam dobacuju da to nije Zakon o radu Vlade, jeste Zakon o Vladi, gde se reguliše rad Vlade, ali dajte da objasnite zašto vam ministra resornog nema ovde? Da li je to kriza Vlade? Da li je to kriza vlasti u Srbiji? Da li je to kriza autoriteta predsednika Vlade kada ne može resornog ministra, nego gospodin Đorđević dolazi tu?

Naravno, daje adekvatne odgovore, ali oni su više u svrhu budućih izbora ili političkog obračuna, a ne nešto što bi se nazivalo stručna rasprava.

Možda ja nisam smislen čovek, ali gledajte o čemu se radi ovde, koleginice. Zašto izdvajati u ovom Zakonu o trgovini resornog ministra? To se podrazumeva, to je Zakon o Vladi Srbije, pročitajte, videćete. Sve to što ste vi govorili tu je izregulisano, izdefinisano, na predloge resornih ministara. Ali, zašto u ovome zakonu, naše je pitanje - zašto u ovom zakonu, u ovom stavu apostrofira se resorni ministar? Zašto u drugim zakonima nije? Zašto nije, recimo, u Zakonu o energetici, zašto nije izdefinisana ova oblast oko uglja? Nije, nego o trgovini.

Razumem ja o čemu vi govorite, da bi to trebalo da bude nešto što je adekvatno ili identično sa Zakonom o Vladi, ali zašto apostrofiramo kad vam nema ovde ministra?

Što se tiče krize Vlade, nemojte da objašnjavate to da građani glasaju, građani glasaju za Aleksandra Vučića. Ostavite tu priču, to narod zna, na Aleksandra Vučića, pa čak i u mesnim zajednicama kada su izbori za savet mesne zajednice, stavite Aleksandar Vučić. Što se ne pojave ovi silni ministri sa svojim imenom i prezimenom, pa i dotični resorni ministar trgovine, što se ne pojavi nekad na izborima i kaže da se lista zove po njegovom imenu, ili bilo koji drugi ministar? Ne, nego koriste ime Aleksandra Vučića. Ostavite te priče, one nisu utemeljene u realnosti.

Prema tome, vi zamenom teza želite da izbegnete odgovor. Zašto ne prisilite, na neki način, resornog ministra da dođe u parlament?

Što se tiče podrške, sve je to relativno. Boris Tadić je imao preko 50%, jeste videli kako je pao, udario o ledinu na sve te ankete, sva ta istraživanja? Zašto? Možda bi on i prošao, ali loše je saradnike imao.

Vojislav Koštunica, čak je bio u proročanstvu Tarabića. Jeste videli? Dođe dan nema ga više, ne vode ni Tarabići više računa o njemu. Tomislav Nikolić je bio priviđenje. On je znao da citira Tarabiće. Sećate se onog njegovog citata, navodim ga, kada je rekao – doći će žuti ljudi, uvredio predsednika Kine? Kad je videla Srbija kakva budala vodi Srbiju, odmah mu otkazali poverenje.

Nemojte se oslanjati na to. Nije sporno da on kao pojedinac trenutno uživa poverenje. Promenljivo je to. Ovde se radi o funkcionisanju Vlade. Da li mi nekog podnosimo ili ne podnosimo, ne znam otkud vam taj zaključak? Mi samo kritikujemo rad.

Ali, niste odgovorili na ključno pitanje. Pre nekoliko meseci dotični ministar Rasim Ljajić je rekao da mu ne pada na pamet da se pojavi u parlamentu i ostao je dosledan. Koje ste vi mehanizme upotrebili da ministru kažete? To što je on u sukobu sa određenom političkom opcijom u ovom parlamentu, to nema veze sa njegovim radom. On treba da se ovde pojavi kao i ministar Đorđević, da trpi i kritike, a i pohvale, u zavisnosti koja strana smatra za shodno, da li da ga kritikuje ili da ga hvali. To je suština pitanja.

Nemojte vi objašnjavati nama da nije kriza. Jeste, čim nema autoritet predsednik Vlade da ga uputi da sedi ovde gde sedi ministar Đorđević. Nego, teško vam je priznati to, zbog javnosti. Saznaće se.

Pa, možda i nije loša ideja da sačekamo utorak ili četvrtak, ali to su parni dani. Ko zna da li će Skupština zasedati utorkom i četvrtkom? Nego, koristim priliku na osnovu i ovog obrazloženja da je predstavnik Vlade resorni ministar, a zove se Rasim Ljajić, u ovim dokumentima. Evo, već ko zna koji put dolazi gospodin Đorđević ili neko od ministara da ga zamenjuje. Samo to koristim, mogućnost.

Vaš savet ću imati na umu. Ali, ako se setim utorkom i četvrtkom, a ako se ne setim, budite ljubazni, koleginice, kao što ste lepi, pa me podsetite utorkom ili četvrtkom baš da pitam za Rasima Ljajića. Ali, evo sad otvoreno pitam u ime javnosti – gde je resorni ministar Rasim Ljajić? Da li je njegov lični stav iznad rada i principa rada Vlade, odnosno parlamenta? Da li to postoji neki pojedinac u ovoj državi Srbiji koji može da se digne iznad parlamenta?

On ne da ne poštuje poslanike ove ili one političke opcije, ne poštuje građane koji su glasali za tu političku opciju.

Samo da vam kažem, koleginice, da ne gubite nikad s uma, u proseku za svakog poslanika, kada podelite ukupan broj glasova, glasa otprilike 17.000 građana, glasača ove Srbije. To je ignorisanje volje i poverenja tih građana koji su i meni i vama pojedinačno, a i svim kolegama poklonili na izborima. A to jedan pojedinac ignoriše tako što kaže – neću da se pojavim, jer biću izložen kritikama. Pa, čemu služe ministarstva i ministri, nego, između ostalog, da budu izloženi krikama, kritikama njihovih zakonskih predloga? Ne možete braniti ono što je neodbranjivo.

Što se tiče ovog broja glasova, ja sam vam rekao, samo da vas podsetim, ankete su pokazivale, istraživanja javnog mnjenja, da lepi Boris Tadić ima preko 50%. Koštunici ta istraživanja su predviđala da će biti doživotni predsednik. On je opšteprihvaćen bio u čitavom svetu, čak ga vodili kao mečku Božanu na košarkašku utakmicu profesionalnih košarkaša, profesionalne lige u Americi, davali mu neka odlikovanja.

Evo, kolega Šormaz je tu. On je svedok. On je živi učesnik toga. Bio ponosan što mu je tad bio predsednik Koštunica. Bio punog srca, podignute glave. Sad nešto niste, gospodine.

Ono što nastoji svaka vlast kada je u pitanju donošenje zakona, to je da u jednom zakonu, ako je moguće, što više odredbi koje se odnose na određenu temu treba da se izdefiniše i da taj zakon bude pojednostavljen na taj način što će čovek uvidom u taj dokument da ima jasnu situaciju kada je u pitanju konkretno ovde trgovina.

Mi ovde imamo dva zakona. Imamo ovaj zakon, Predlog u stvari ovog zakona o trgovini i imamo Predlog zakona o spoljnoj trgovini. Zašto ovo naglašavam? Zato što bi po logici stvari sve ono što je bitno, krucijalno, trebao da sadrži taj jedan zakon i to upravo ovaj koji se zove Zakon o trgovini, pa bez obzira da li je unutrašnja, spoljna ili bilo koja druga vrsta trgovine, ako već postoji.

Ovde imamo u ovome članu jednu stavku koja je očigledno večna ili večita dilema. Imamo to da li tržišni inspektor može da zaustavi vozilo za koje ima informaciju da prevozi robu koja je predmet trgovine i da izvrši pretres, odnosno da preduzme određene mere.

To smo imali i kada je u pitanju komunalna milicija. Isto smo imali jednu raspravu da li može komunalni milicioner da zaustavi vozilo, da pretrese to vozilo itd. i sada kada vidite, recimo kada su u pitanju tržnice i veletržnice, tu se prepliću nadležnosti i ingerencije i inspektora tržišnog i komunalne milicije.

Sada, ko je u stvari vlastan da zaustavi vozilo, da pretrese to vozilo? I jedan i drugi, a u suštini, imamo treći zakon koji daje ovlašćenja nadležnim službama MUP da mogu zaustaviti vozilo i na osnovu sumnje ili informacija da pretresu to vozilo. Potpuno je neshvatljivo.

Ono što je još krucijalniji problem, veći problem, to je d,a recimo, ovde nemate u ovome Zakonu o trgovini, a po nama, srpskim radikalima, tu bi trebalo da vidimo kakva je uloga Privredne komore, kakva je uloga carine, kakva je uloga tzv. anti damping komisije. To ima jednim delom u Zakonu o spoljnoj trgovini. Aniti damping, to je da se spreči prodaja po damping cenama, uračunata cena plus PDV. To sam gledao sa jednom uvaženom koleginicom, to ima u Zakonu o spoljnoj trgovini. Ali, valjda bi ovde trebalo da bude to.

Imate preko potrebnu saradnju između carine, Privredne komore i Vlade Srbije. U slučaju da dođe do poremećaja kada je u pitanju bilans robe, domaće i one koja se uvozi, mora da reaguje Vlada na osnovu informacija koje će dobiti od Privredne komore, a na osnovu carine koja će voditi evidenciju o uvezenoj robi. To bi trebalo, po nama srpskim radikalima, da sadrži ovaj zakon.

Ono što je naša krucijalna primedba, stvarno nema smisla da mi razgovaramo ovde, već kako je to i rekao gospodin Šešelj, razgovaramo treći dan, a nema resornog ministra ovde.

Evo, ja ću biti veoma precizan. Ovde u ovom predlogu zakona, u poglavlju – Ovlašćenje tržišnog inspektora, tačka 6) kaže: „vrši pregled vozila u slučaju saznanja da je to vozilo u funkciji obavljanja trgovine“.

Gledajte, ako treba da izvrši pregled, ovde nigde precizno ne kaže da on ne može da zaustavi vozilo ako sumnja da je u tom vozilu nešto što je predmet trgovine. Ali, radi se o sledećem. Mora biti precizan svaki zakon, svaki.

Ovde nije reč o tome, gospodine Martinoviću, da mi ne znamo šta je Zakon o spoljnoj trgovini, a šta je Zakon o trgovini, ali trgovina je jedinstvena i spoljna i unutrašnja trebalo bi da bude izdefinisana. Pa kad je nama teško da se snađemo u ovome, možete misliti kako je onima koji nisu državljani Srbije, koji dolaze sa strane. Mora da bude objedinjeno u jednom zakonu što više vezano za trgovinu. A to što je u dva zakona, što je odvojeno u spoljnoj trgovini u odnosu na ovu drugu trgovinu, to nema niko razumevanja, niko, verujte da nema niko razumevanja.

Svi koji daju sugestije, a žele da posluju i da funkcionišu po zakonu Srbije, jedna od većih primedbi je zašto nije objedinjeno u jednom zakonu sve odredbe koje su vezane za trgovinu, sve odredbe koje su vezane za investicije, sve odredbe koje su vezane za inspekcijske poslove.

Možemo mi ovde da polemišemo, ali kad dođe čovek sa strane i želi da radi u ovoj Srbiji, da se bavi trgovinom, verujte da ne može da se snađe u tome, jako, jako teško.

Nismo mi ovde protiv toga da se donosi izmena i dopuna Zakona o trgovini. Kao što vam prigovaramo da nema više smisla raspravljati o tome a da nije prisutan resorni ministar, tako i ovo unosimo kao primedbu i dobronamerno govorimo da je to primedba koja bi trebala da se odnosi na objedinjenje svega onoga što je vezano za trgovinu i funkcionisanje, kao i to da se izdefiniše kakva je uloga ne samo Vlade Srbije, kada je u pitanju trgovina, i uvoz i izvoz, nego i Privredne komore i carine. To je u različitim zakonima, odnosno sadržano je u zakonima koji se ne odnose Zakon o trgovini.

Samo da otklonimo jedan nesporazum.

Naime, ovde je Međunarodni sud pravde doneo presudu i ona je izvršna i obavezujuća za Srbiju. Srbija ovde čini više nego što traže od Srbije, u smislu da daje dodatni rok kako bi pribavili potrebnu dokumentaciju svi oni koji su bili štediše, pogotovo devizne štediše „Invest banke“ u BiH, konkretno u Tuzli.

Sud je odredio na osnovu pilot presude koja su to lica, 8.000 lica ima pravo da potražuje svoju staru deviznu štednju i tu se završava čitava priča. I amandman SRS ide u tom pravcu. Onaj ko do sada nije obezbedio, pa šta treba toliko Srbija da bude tolerantna? A, imajući u vidu, gospodo, vi očigledno niste do kraja, neki od vas nisu upućeni u čitav ovaj predmet, konačan dogovor oko isplate stare devizne štednje između bivših republika je Sporazumom o sukcesiji. Svaka republika isplaćuje svoje građane. Ovo je izuzetak. Ovde se radi o osobi, odnosno dve osobe koje su tužile „Invest banku“. I banka za međunarodno poravnanje, zbog nestrpljenja predsednika te banke, je donela ovako nakaradnu odluku. Sve je predmet Sporazuma o sukcesiji.

Mi imamo problem, kad već govorite o tome, toliko patriotizma izražavate, mi imamo problem sa ljudima koji su živeli u Republici Srpskoj Krajini i drugim delovima Hrvatske. Imamo problem zato što oni zbog nepotpune dokumentacije još nisu podneli zahtev za isplatu stare devizne štednje. Znate šta su Hrvati uradili? Hrvati su obavestili Međunarodni sud pravde da su oni svim svojim građanima, čitajte državljanima, isplatili to. Njih ne interesuje ovo što su proterali „Olujom“.

Ali, nešto što je itekako frapantno, bukvalno, to je da u slučaju „Ljubljanske banke“, na osnovu rasprave po komisijama koje čine Međunarodni sud pravde, predstavnik Slovenije je izuzeo svoje mišljenje i napustio rad komisije, jer je rekao da je to nepravda, da je Slovenija, odnosno „Ljubljanska banka“ isplatila staru deviznu štednju. Međunarodni sud to nije hteo da uvaži. Ali je napustio. A, predstavnici Srbije ostali su na toj komisiji koja je usvajala ovakav jedan predlog, koja je donela ovakvu odluku. Daleko od toga da su oni mogli promeniti ovu odluku, kao što predstavnik Slovenije nije mogao, ali je napravio taj moralni gest, napustio je.

O čemu mi ovde pričamo danas? Očigledno da imate zadatak. Pričamo o tome da neko u sred Srbije kaže da je Kosovo samostalna država i da pri tome zvaničnici Srbije ne reaguju. Pa, ne mora da se reaguje na neki grub način, ne mora da se napusti taj skup, ali može da se kaže da je to određeni propust rukovodstva te države, da narod te države ne razmišlja tako, da narod Francuske ne razmišlja tako najbolje vam govore rezultati koji su rezultati izbora u Francuskoj. Najviše Francuza je glasalo za politiku koja ne prihvata Kosovo kao samostalno. O tome se radi. To je moralni čin. Da je predstavnik Srbije prilikom zasedanja komisije napustio ovu komisiju, pa da čovek kaže hajde, u redu. Ne, nego hoćete da budete, što bi narod rekao, veći katolici od pape. Rok istekao, ko je pribavio dokumentaciju, pribavio, ko nema kompletnu dokumentaciju, šta da se radi.

Srbija ima problem u dokazivanju. U čemu se sastoji, između ostalog, problem? Srbija ne može da dođe do tačnog podatka da li je stara devizna štednja uložena u privatizaciju nekih firmi u BiH. I Srbija tu ima problem i Srbija to treba da preseče. Ne može da dođe do validne dokumentacije. Što da se čekaju više? Pa, nemojte ljudi, to je presuda Međunarodnog suda pravde. S njom je sve izdefinisano. Zato je SRS podnela ovaj amandman koji glasi da briše ovo što se produžava rok za pribavljanje dokumentacije. Nema potrebe. Ako se nanese neka nepravda eventualno, pa imaju pravni lek, ti isti imaju pravni lek.

U pravu ste u preciziranju naziva suda, to ste u pravu, ali niste u pravu u ovom delu, gospodine Martinoviću.

Imate slučaj „Poštanska štedionica“ koji je sličan ovome, ali nije rešen na ovakav način i niste u pravu kad kažete da su obuhvaćeni građani koji su živeli na prostorima Republike Srpske Krajine. Za njih se mora donositi posebna odluka. Ovo je na osnovu zahteva lica koji su državljani BiH i njihova matična republika nije prihvatila da im isplaćuje štednju, o tome se radi, nego Srbija mora da im isplati. To je izuzetak, a ovo sve ostalo je logično što ste rekli.

U „Poštanskoj štedionici“, na osnovu Sporazuma o sukcesiji, svaka republika je isplaćivala svoje građane, a ovde Srbija isplaćuje građane drugih država, drugih republika. O tome se radi. Ovde Slovenija isplaćuje građanine druge republike, koji imaju državljanstvo, u ovom slučaju BiH i istovremeno i Nemačke. O tome se radi. To su dva slučaja, izuzeci, i ova odluka je na bazi tih slučajeva, gospodine Martinoviću.

Za ljude koji su živeli u Hrvatskoj, koji su štedeli u „Zagrebačkoj banci“, mora se ponovo prolongirati rok. Nije to generalno. Ovo je na bazi odluke suda, gospodine Martinoviću. Nije na bazi odluke Srbije o vraćanju dugova. Ovde sud obavezuje rok tačno kad to treba da se vrati. Nemamo mi ništa protiv da bude nadoknađena šteta, pogotovo našim sunarodnicima koji su proterani, koji ne mogu ostvariti elementarna prava, ali zašto da radimo izuzetak, zašto sudsku odluku da mi na svoju ruku, na neki način, kršimo, prolongirajući vreme za koje oni treba da nabave dokumentaciju? Radi se o državljanima BiH, gospodine Martinoviću, koji su štedeli u „Invest banci“ u Tuzli, ekspozitura u Tuzli.

Što bi rekli – ako laže koza, ne laže obrazloženje Vlade. Gospodine Martinoviću, evo, pročitaću vam jedan deo tog obrazloženja, mada vi imate isti taj tekst, pa možete da pratite, a gde se kaže da je zakon donet u izvršenju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava i predmetu Ališić i drugih protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše jugoslovenske Republike Makedonije itd.

Gledajte, slučaj Ališić je slučaj protiv „Ljubljanske banke“. To je slučaj protiv „Ljubljanske banke“. To je ta pilot presuda, pa je tom logikom, na osnovu te pilot presude, i slučaj „Invest banke“ isto presuđen.

Slovenci su tvrdili da su kroz kapital koji je ulagala „Ljubljanska banka“ i njen naslednik „Nova Ljubljanska banka“ nadoknađene sve štete tako što se uračunao i poslovni prostor i sve, međutim sud je doneo takvu presudu. To su slučajevi „Investbanke“ i „Ljubljanske banke“ i ovde je Ministarstvo zbog obaveze prema presudi ovog suda donelo takvu odluku, ali nama je nerazumljivo zbog čega se produžava rok, to nam je nerazumljivo u ovom slučaju gde sud donosi presudu.

Sud je sve izdefinisao, rekao rok koji se mora ispoštovati i sve izdefinisao. Uzmite predmet taj, gospodine Martinoviću, vi ste vrstan pravnik pa ćete videti i mi se slažemo sa tim što ste vi izneli, i te kako znamo da su dobar deo Republike Srpske Krajine koji su naseljavali štedeli u srpskim bankama, odnosno u filijalama, ali imate i one koji su živeli u Zagrebu, bili su veći Zagrepčani nego sami oni purgeri. Što to kriti? Sad su velikosrbi, sretao sam ih ja s početka i znam ih sve, neki sede ovde, bili veliki Hrvati, čak i izraze hrvatske zadržali, mada je teško govoriti o hrvatskom jeziku jer ne postoji, ali izraze koje je još nametnuo Ante Pavelić rado koriste, to je jače od njih.

Nije ovde u pitanju ta vrsta patriotizma, ovde je samo u pitanju racionalno ponašanje da vidimo da na bazi ovoga, da kažemo produžavamo rok i za ljude koji su živeli u Hrvatskoj. O tome se radi.

Vidite o čemu se radi ovde. Malo ste komplikovani gospodine Martinoviću, ali potpuno je jednostavno. Ovde Emina Ališić tuži „Ljubljansku banku“, ali da ne bi išla od nemila do nedraga što bi se reklo, ona je tužila i BiH i Sloveniju.

(Aleksandar Martinović: Ali što je tužila Makedoniju?)

Samo polako, gledajte, na bazi toga Azis Sadžak i Sakip Šagdanović iz Tuzle su tužili zbog devizne štednje u „Investbanci“ i BiH i Srbiju. Drugi koji su tužili ovom istom sudu, tužili su i Makedoniju i druge republike SFRJ. O tome se radi.

Gledajte sada, Hrvatska nije prihvatila ovo što je prihvatila Srbija, nego je odlagala tvrdeći da je isplatila sve obaveze, a u slučaju da nije nek dokažu ovi. Kako će dokazati kada neko iz „Zagrebačke banke“ nema štednu knjižicu, nema dokaza, nego je čekala vreme da se uđe u proces pregovora o sukcesiji, pa da ovo bude predmet neisplaćene devizne štednje, da bude predmet Sporazuma sukcesije gde u tom sporazumu ukupne obaveze Srbiji koje pripadaju i Crnoj Gori, pošto je bila u SRJ je u visini od 38%. Hrvatskoj je 24%.

Ne spočitavam vama aktuelnim ovo. Oni koji su vodili te razgovore, pregovore nisu dobro uradili zato što je predsednik banke za poravnanje izgubio živce. Koga to interesuje?

Hrvatska je 2010. godine dostavila, naravno da su to lažni dokazi, ali su dobili na vremenu, pa je čitav njihov dug predmet sukcesije republika, Sporazuma o sukcesiji i to što vi govorite, Srbija je sada preuzela na sebe obaveze da isplaćuje i neke građane koji su živeli u Hrvatskoj. Hrvatska preuzima u visini od 23%, ali oni kažu isplatili su svoje građane, svoje državljane, jer tamo više nema Srba i ono malo što je ostalo, nemaju dokaze.

Sada kada dokazuju i ljudi koji su iz Hrvatske, kada dokazuju u Srbiji, donose dokumentaciju ovoj komisiji, ne mogu pribaviti dokumentaciju zato što ovi ne daju iz „Zagrebačke banke“. Nije ovde sporno da Srbija evidentira tačno ekspoziture banaka u Srbiji koje su imale sedište u Hrvatskoj, da banka registruje koliki je taj dug. Sporno je ovaj deo gde ne mogu nabaviti dokumentaciju.

Na bazi ovih slučajeva, nema veze sa imenom i prezimenom, nego je to princip. To je to što vi kažete da je donešena pilot presuda i da ta pilot presuda važi za 8.000 lica. Sve ostalo je predmet Sporazuma o sukcesiji. U tome je suština.

Da ne bi bilo kako vi mislite ili ja kako mislim, zato postoji pravo, zato postoji jedna nauka koja se zove ekonomija. Da bi pomirili i vaše i moje mišljenje, gledajte o čemu se radi ovde, sud je tumačio da je svaka republika imala svoju narodnu banku, centralnu banku, čak i pokrajine su imale centralnu banku. Sama država SFRJ, koja se zvala, imala je centralnu banku. Devet centralnih banaka je bilo.

(Aleksandar Martinović: Nije, pa kako? Kako se zvala?)

Da, jeste, od 1974. godine, gospodine Martinoviću, oni gledaju retroaktivno, jeste.

Sad, gledajte, kako oni tumače? Oni kažu – sve što je ulagano u ekspoziture Invest banke u Tuzli, pogotovu devizna sredstva, od toga je imala Srbija korist. Srbija tvrdi, donosi dokaze da je mnoga sredstva, velika sredstva uložila, recimo u jednu od kompanija u Tuzli, da su više imali koristi građani Tuzle od Invest banke, nego što je Srbija.

Ali, kakva je njihova logika, oni kažu – da, ali kada su sredstva devizna deponovana u ekspozituru Invest banke u Tuzli, ta sredstva su nošena za Beograd. To je isto i u slučaju ljubljanske banke. Ljubljanska banka, odnosno Slovenci su priložili dokumenta, dokaze da su ta sredstva vraćena u BiH. Ovde Srbija ne može da dođe do validne dokumentacije. Ne, u većini slučajeva ovi građani koji su oštećeni, oni su podneli što su imali na raspolaganju, ne mogu dalje. Srbija ne može da ostvari te dokaze, jer to su ključni dokazi, da je Srbija faktički, odnosno Invest banka više uložila, nego što je povukla deviznih sredstva.

O tome se radi, i produžavanja roka nema nikakve svrhe. Ako je neko eventualno oštećen, pa on ima pravni lek. Ovde se ide, nama iz nerazumljivih razloga, na to da se prolongira taj rok. Nemojte ljudi. Nemojte, kada se napravi jednom izuzetak, videli ste kada jednom popustite tim hohštaplerima međunarodnim, oni to koriste. Prvi put kada je neko izgovorio da je Kosovo samostalna država, moralo se oštro reagovati. Ne, pustite, pa videli ste ono, date mu mali prst, on hoće čitavu ruku. Tako i ovo ovde, nemojte to da radimo.

Naša je sugestija, mi kroz ovaj amandman želimo da to sprečimo. Dovoljan je bio rok i Srbija ima dovoljno sredstava da isplati tu deviznu štednju i završena čitava priča. Nema razloga da se povećava rok od šest meseci da bi oni pribavili dokumentaciju. Ovde je, kao što zakon i obrazloženje zakona, odnosno izmenama zakona govori, ovo su slučajevi vezani za tužbu protiv BiH, Srbije i Slovenije. O tome se radi.

Samo radi javnosti.

Ova presuda je donesena pre Sporazuma o sukcesiji. Da su bili mudri, pametni, dovitljivi, dosetljivi, oni koji su vodili ove pregovore, mogli su da dovuku do samog sporazuma o sukcesiji, pa bi sve ovo ušlo u taj sporazum o sukcesiji. Tako je Hrvatska uradila. I sada je to predmet sukcesije, sporazum o sukcesiji. A mi ovde govorimo o nečemu što je bilo pre potpisivanja sporazuma o sukcesiji.

"Investbanka" je ukinuta 2002. godine. Njene obaveze je preuzela Srbija, država. Kao što je "Ljubljansku banku" u početku preuzela Slovenija, a kasnije "Nova ljubljanska banka". Kao što je "Zagrebačku banku" preuzela Hrvatska. Ali, svi su uspeli, osim "Ljubljanske" i "Investbanke" da to bude stvar sporazuma o sukcesiji.

I vi sad radite nešto što u svakom slučaju potvrđuje naše pretpostavke. Vi ovde ističete kako treba poštovati privatnu svojinu i stečeno pravo. Kao i sud koji je doneo presudu. Šta ćete sutra kada pojedinci ostvare svoje pravo na istom ili sličnom sudu po pitanju penzija? Hoćete isto to da radite? Moraćete to da radite. To je stečeno pravo, to je privatna svojina. Neko ko je stavljao devizna sredstva u banku, to je njegovo. Neko ko je kroz penzioni fond uplaćivao, to je njegovo. To je isto. Šta ćete onda? Ko ne može da pribavi dokumentaciju, vi ćete šest meseci, nema potrebe, sporimo se oko dodatnog roka za pribavljanje dokumentacije. Ne može Srbija pobeći od obaveza, to je 130 miliona od ovih osam hiljada lica. Možda svi imaju dokumentaciju, možda nemaju. Ko nema, neće biti isplaćen. O tome se radi. To su argumenti.

I sad vi postavljate tezu da smo mi srpski radikali protiv, a vi ste za. Mi jesmo protiv EU, ulaska u EU, ali moramo poštovati tekovine i principe savremene civilizacije, pogotovo kada su pravne norme u pitanju.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ali, pravite presedan. Može da se vrati kao bumerang.

Ovde se vrtimo u krug. Sve je to regulisano sporazumom o sukcesiji, sve. Sve ovo što vi govorite je regulisano sporazumom.

Ovo je poseban slučaj, gde sud nalaže, sud definiše, sud određuje rokove, sve sud radi. Potpisan je sporazum o izmirivanju obaveza o sukcesiji. Makedonija je dokazala sudu da su sve svoje obaveze njene banke izmirile.

Što se tiče same SFRJ, pravni sledbenik SFRJ je Savezna Republika Jugoslavija, zajednica Srbije i Crne Gore. Sporazum o sukcesiji podrazumeva i deobni bilans između dve republike, federalne jedinice Savezne Republike Jugoslavije. Jedno je pripalo Srbiji, drugo je pripalo Crnoj Gori. Ali, Srbija je najviše od toga preuzela, zato što je to i bila neka logika stvari. Tako je i potpisala sporazum.

I vi sad mešate jedno i drugo. Sve je to regulisano sporazumom o sukcesiji, samo se ovde radi o sudskoj presudi. Bosna i Hercegovina je tvrdila da ona nema nikakvih obaveza zato što je to ekspozitura "Investbanke", kao što je tvrdila da nema nikakvih obaveza jer je to ekspozitura "Ljubljanske banke", a sada je sukcesijom sve to prepušteno republikama, na čemu je insistirala i Srbija jedno vreme i rekla - ljudi, pa dajte teritorijalno po republikama, bez obzira da li je sedište ili ekspozitura, ali po republikama. Jer se ide logikom stvari - više je banka uložila na to područje nego što je dobila devizna, odnosno koristi što je imala. Tako svaka banka ide logikom. Da bi se jednostavno stavila tačka, zato je taj sporazum o sukcesiji sve regulisao. Ovo je iz perioda dok nije taj sporazum, to vam je Bečki sporazum. Pa imate sad u proceduri Vlada najavljuje, sad vam najavljuje Vlada da će se raspravljati o dugu Srbije prema Slovačkoj. To je isto proisteklo iz sukcesije, isto. Nema tu nikakve razlike, ali sada je definisano. Nego je ovde samo problem da se objasni zašto se prepušta ovih šest meseci da dodatno dokumentaciju… Ne pomera se rok isplate, samo je smanjen broj meseci, ništa više. To što vi tvrdite da dva puta ne bi jedno te isto, to ne pije vodu, nije to ubedljivo. Znate, nije to razlog, to nije nikakav razlog.