Prvo, kolega, rekli ste dve nemoguće stvari. Prva je – „ja mislim“, a druga je, „optužili ste Borislava Galića da je protivpravno stekao imovinu u visini nekoliko stotina hiljada evra“. Trebali bi da vodite računa šta govorite i da li imate argumente i dokaze za to što vi govorite. Za prvo nemate sigurno dokaze, a za drugo moraćete na sudu da dokazujete.

Evo šta Srpska radikalna stranka predlaže. Pošto u ovome zakonu komunalni milicioner se tretira kao svaki zaposleni u lokalnoj samoupravi, a ovde, u ovome članu imaju, na neki način, poseban status kada je u pitanju sprovođenje nekog disciplinskog postupka ili odgovornosti za ta lica.

Mi kažemo da se i to tretira kao i svi zaposleni u lokalnoj samoupravi, u organima lokalne samouprave, a ovde je dodato da pri postupku koji bi se vodio protiv pripadnika komunalne milicije, primenjuju se i snimci i drugi materijali kao dokaz njihove odgovornost. To je onako, malo, čudno, nije to neki veliki napor, ministre, da se ne pravi takva razlika. Ako se za one koji su radnici uprave ne koriste snimci, ne koriste dodatni materijali, zašto bi se ovde apostrofiralo u zakonu da za ove ljude treba da koristite snimke? Na kraju krajeva, to vrsni pravnici znaju, nije to neki dokaz. Zašto da ih svrstavamo u neku posebnu kategoriju?

Ono što SRS vidi ovde kao problem, to je upravo ovo što su pojedine kolege htele da govore, o čemu su nešto govorili, a to su načelnici ovih policija. Koliko to ima diplomiranih pravnika koji ispunjavaju sve ove uslove koje treba da čovek ima da bi bio načelnik komunalne milicije?

Koliko njih ima u Pirotu? Koliko ih ima u Beloj Palanci? Koliko ih ima u drugim manjim opštinama? Ne možete zadržati tamo pravnika diplomiranog, a ne sa položenim pravosudnim sa ovoliko poena koliko treba da ima, znate, morate da ipak prilagođavate te zakone i zakonske odredbe nekim realnim uslovima.

Zašto ne bi čovek koji je završio FON ili neke druge društvene fakultete mogao da aplicira da bude načelnik komunalne milicije? Ovako ćete imati miliciju, a načelnika nećete moći da nađete ili će morati da ga uvoze iz većih urbanih sredina, ali teško da se neko odluči da iz Beograda ide u Belu palanku, proces je u suprotnom smeru.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna logika kojom treba da se vodi svaka Vlada, pa samim tim i Vlada koja je aktuelna u Srbiji, a to je da prema poreskim obveznicima, prema onima od kojih zahvatate i punite budžet, morate biti veoma pažljivi, u smislu da morate voditi računa koliko zahvatate i koliko elementi kao što je primanje, kao što je standard, utiču na to kako će i na koji način to stanovništvo, odnosno poreski obveznici da žive.

Ovde se radi o nečemu što SRS želi do detalja da raspravi. Šteta je što nije resorni ministar Siniša Mali ovde, ne zato što mi srpski radikali imamo manje poverenja ili manje uvažavamo kolegu Ružića, nego iz razloga što je njegovo ministarstvo nadležno za povećanje cena, da s njim vodimo jednu polemiku. Naravno, stručnu, i to snagom argumenata, iz prostog razloga što ovo poskupljenje proističe ne iz potrebe, iz nekih realnih razloga, nego proističe iz jednog provizorijuma koji se dešavao na veoma, veoma čudan.

Istorijat tog provizorijuma je sadržan u činjenici da je u osmom mesecu prošle godine v.d. direktora "Srbija putevi" Zoran Drobnjak u svom jednom javnom nastupu rekao da će on od Aleksandra Vučića tražiti 10% poskupljenje putarine. Odmah na to je, po prirodi i logici stvari, reagovala resorni ministar za građevinu i saobraćaj i rekla da Vlada i Ministarstvo uopšte nisu razmišljali o tome, a u krajnjem slučaju da to nije posao kojim treba da se bavi direktor „Puteva Srbije“, nego da je to posao i zadatak Vlade i Ministarstva finansija. Na to je Zoran Drobnjak uzvratio da on neće razgovarati, parafraziram, sa ministrom i sa članovima Vlade, nego će direktno da razgovara sa predsednikom Srbije. Tada je kao argumentaciju izneo podatak da, osim ovoga što se kaže za održavanje putne mreže, potrebno je stotinu miliona evra „Putevima Srbije“ da bi pokrilo gubitke. To su reči, možete da nađete, to je citirano sve što je rekao Zoran Drobnjak kao vršilac dužnosti direktora „Puteva Srbije“.

Ono što je veoma čudno, a mi ne želimo da se zloupotrebi je način kako je to v.d. direktora „Puteva Srbije“ ostvario. Čak je najavio da će poskupljenje biti s početka 2019. godine, januar-februar mesec. Bio je toliko siguran da će uspeti u direktnom kontaktu, kako on kaže, sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije, da će ostvariti tu svoju nameru da poskupljenje bude u početku 10%, a vidimo da je sada predlog Vlade 12%.

Čovek se pita u kakvom to mi društvenom i državnom uređenju živimo? Kako ovaj sistem funkcioniše? Znači, v.d. direktora „Puteva Srbije“ ogluši se o stavove resornog ministra, uopšte ne pridaje značaja šta misli i Ministarstvo finansije, ne interesuje ga šta misli Vlada Srbije, nego on u tim prisnim i učestalim kontaktima sa Aleksandrom Vučićem, koji se svode na sledeće – Drobnjak, jel si popio jednu ili dve pre doručka; Drobnjak, jel si danas trezan; Drobnjak, da li dobro možeš da pratiš šta ti ja govorim. Prosto, čovek ne može da veruje da iz takvog jednog odnosa proizilazi ovakav autoritet da građani Srbije moraju dodatno 12% da izdvajaju kako bi plaćali poskupljenje putarine.

Ako je to u funkciji od količine alkohola, pa bilo ono pre doručka, pre ručka ili pre večere, onda su to veoma čudni kriterijumi. Mi možemo da prihvatimo jednim delom ovo što govori gospodin Ružić, ali to su, gospodine Ružiću, to su opšta mesta. To je kao kad kažete da bi trebalo povećati proizvodnju struje. Pa, ko u ovoj sali i u ovoj Srbiji će da negira to? Treba povećati proizvodnju struje.

Vi kažete – treba unaprediti infrastrukturu. Treba unaprediti. Treba puteve unaprediti. Treba. Ali, gospodine Ružiću, mogli ste da se potrudite da vidite odakle se finansira izgradnja puta, odakle, iz kojih sve izvora, odnosno kojim sve sredstvima.

Svaki litar nafte ili naftnog derivata koji se sipa u automobil ili koristi na neki drugi način automatski podrazumeva da 1%, odnosno jedan deo ide za izgradnju puteva i za vraćanje kredita, podizanje i vraćanje kredita na ime izgradnje puteva.

Svaki onaj ko koristi gas kao energent plaća to isto. Svaki onaj ko registruje automobil, deo cene registracije sadrži upravo tu komponentu za izgradnju, održavanje puteva i vraćanje kredita. Čak imate 13 tačaka u zakonu o korišćenju sredstava koje podrazumevaju da se izdvajaju za održavanje puteva, izgradnju puteva i vraćanje kredita.

Pa, imate korišćenje prostora pored auto-puta, pa korišćenje prostora u širem okruženju puteva, pa korišćenje plodnog zemljišta koje je na raspolaganju, sa kojim raspolažu „Putevi“, pa imate jednu činjenicu koju treba javnost da zna. One benzinske pumpe koje su uz auto-put plaćaju i te kako značajnu nadoknadu za to. To su godišnje nadoknade. Onaj ko reklamira, ko obaveštava uz auto-put, on svaki kvadratni metar, to je osnovna jedinica za plaćanje troškova, svaki kvadratni metar plaća. Čak imate i neke jedinice visine i širine koje podrazumevaju da se plaća nadoknada.

Znači, imate van ove putarine, visine naplatne putarine, imate niz izvora finansiranja izgradnje puteva. Putarina se naplaćuje da bi se te deonice, uz sva ova sredstva, mogle da održavaju, da kvalitet puta zadovoljava cene koje se naplaćuju. Kategorija vozila je uvek ista.

I, šta imate? Imate poražavajuću činjenicu koju iznosi v.d. direktor „Puteva Srbije“ da je gubitak, ili minus ili praznina, u Fondu od 100 miliona evra. Prosto čovek ne može da veruje.

Pri tome, da vam kažem, gospodine Ružiću, nepobitan podatak, nepobitna činjenica da je povećan broj vozila koja saobraćaju na putevima Srbije sa 49 miliona, koliko je bilo 2017. godine, na 53 miliona 2018. godine. To logika stvari i ekonomista i svih onih koji se oslanjaju na tu nauku kaže – ako je povećan broj vozila koja prolaze, pa zašto bi povećavali cenu? Kvantitet će zadovoljiti to da se održi kvalitet puta. Iako je povećavamo, da to bude minimalna, kako bi privukli dodatni broj vozila koji bi trebao da prolazi tim putevima.

Ne, ovde je suprotno. Ovde kako se povećava broj vozila, tako treba i povećati cenu. Procentualno i to kako u apsolutnoj vrednosti izražava jedan od kolega, prosto čovek ne može da veruje.

Ne da bih polemisao sa tim kolegom, jer nije sad u situaciji, ali to, recimo, da date na nivou petog razreda osnovne škole da vam izračuna za domaći zadatak iz matematike, bolje bi računao, nego kao što je to kolega pokušao slikovito da prikaže.

Ali, mi smo ljudi tolerancije, mi, ljudi, imamo razumevanja, pogotovo prema onima koji su do juče bili zajedno sa nama, ogrešili se o nas, o SRS, ali nema veze. Bitno je da čovek nešto sazna.

Evo, da objasnim u čemu je suština, ono što je pokušao kolega da objasni. Suština je upravo na pravom plastičnom primeru, deonici puta od Beograda do Požarevca. Sada cena nadoknada za korišćenje tog puta je 200 dinara. Imate prostu računicu. Čovek koji dolazi u Beograd, treba i da se vrati iz Beograda. To je 400 dinara. Nije to put bez povratka, kako je Arsić to hteo da pokaže. To je, ipak se čovek vraća, ako živi u Požarevcu.

I gledajte, to kada izračunate da samo jednom nedeljno čovek ima potrebu da dođe iz Požarevca do Beograda, samo jednom nedeljno u godini dana, to je 400 dinara puta 52 nedelje, jer 52 nedelje, Arsiću, ako se nešto nije promenilo ima nedelja u jednoj godini, slažete li se? To je 20.800 dinara po sadašnjoj ceni.

Gledajte, šta je tu suština, baš na ovom primeru? Kada imate u vidu da je ukupno auto-puta između Beograda i Požarevca 39 kilometara, znate li koliko izađe cena korišćenja tog auto-puta? Pet evra na 100 kilometara. Trideset i devet kilometara ima auto-puta, ovo dalje je magistralni put, gospodine Arsiću. Ima razlike između magistralnog puta i auto-puta.

(Vjerica Radeta: Manje sitničari.)

Nije sitničarenje, koleginice Radeta, ja uživam kada mogu da pomognem dragom kolegi koji sada ne može da odgovori, a ne traži ovo odgovora, nego čisto edukativno.

Drugo, hajde da sada ne bude baš toliko da ispadne, da neko to tumači da je to iz nekih ličnih razloga. Onaj koji putuje bar jednom nedeljno na relaciji Beograd-Niš, on treba da izdvoji 800 dinara u jednom pravcu. Da bi se vratio, to je 1.600 dinara, po sadašnjim cenama. Govorim po sadašnjim cenama.

To kada se preračuna, to vam je za godinu dana 160 evra, odnosno 640 evra, izvinjavam se, 160 je za Požarevac. Šest stotina četrdeset evra za godinu dana, samo jednom nedeljno da dođe u Beograd i da se vrati iz Niša. Za tri godine to je 1.800 evra, taman jedan solidan polovan auto da kupi čovek, da li se slažete? Nije to zanemarljivo kada pretvorite to u nešto što je opipljivo, nešto što je vidljivo, 1.800 evra za tri godine, nije to mali izdatak.

E sad, koja tu logika je vodila Vladu da prihvati povećanje cena, ne za 10% kako je to bio prvobitni predlog v.d. direktora „Puteva“, nego za 12%. To jednostavno ne možemo, mi radikali, da shvatimo, da se povećalo, da ne budemo ni mi da takvi sitničari što bi se reklo, mada ovde treba veoma biti precizan, da se povećalo za realnu inflaciju, odnosno za projektovanu inflaciju koja je u visini oko 3,8% projektovana, pa da se kaže – hajde, u redu, pokrivaju se ti troškovi. Ali, to je daleko od toga što sadrži inflacija, ovo je12%.

Ako pokrivamo gubitke koje je izneo v.d. direktora „Puteva Srbije“ 100 miliona evra, pa ljudi, dokle ćemo mi da trpimo takve ljude kao što je bio nekadašnji ministar pa kaže onima što naplaćuju putarinu – nemojte da kradete, nego kraduckajte.

Šta sad treba da kažemo ovome direktoru, nemoj da piješ, nego pijuckaj? To tvoje pijuckanje, to je 100 miliona evra koje treba da izvadimo iz džepa onih koji koriste autoputeve.

Međutim, promaklo je javnosti veoma bitan podatak koji je izneo isti ovaj, već pomenuti, Zoran Drobnjak. Znate li šta je rekao? Ići će i sa predlogom da se naplaćuje putarina na magistralnim putevima i to vozilima koja su teža od 7,5 tona. U obrazloženju tog svog idejnog predloga je rekao da je sve veći broj teretnih vozila težine preko 7,5 tona koji izbegavaju korišćenje autoputeva, i da na taj način, koristeći magistralne puteve, oni u stvari uništavaju puteve, ne plaćaju putarinu i da će to predložiti predsedniku države. Pitanje je samo trenutka, ako je ovo uspeo, pitanje je samo trenutka kada će i to, preko svojih nama veoma čudnih veza i protekcija, da uradi. To je, inače, čovek koji je došao za vreme Koštuničine vlade.

Znate, nekad je važilo neko nepisano pravilo među mnogima u Srbiji, daj mi godinu dana da radim na benzinskoj pumpi, a onda posle toga pošto je privatizovana NIS, sada kaže - daj mi godinu dana da radi na naplati putarine. Nije to bez veze.

Znači, sve to mi možemo da tolerišemo tako što će čelni čovek toga da bude dugo godina na toj funkciji i da faktički ispadne da je on realno po svom uticaju iznad ministra za građevinu, resornog ministarstva, iznad ministra za finansije i iznad Vlade Srbije. Nas srpske radikale ne bi to interesovalo da to sve ne plaćaju građani Srbije. Ne može se ovom logikom ići na povećanje cena, ovo je odokativna metoda.

Setite se, neko je rekao 2017. godine je bilo poslednje poskupljenje, bilo je 10% i to se korigovalo. Pre toga je bilo veće poskupljenje, pa se korigovalo, pa je rečeno - moramo da spustimo. Zašto? Zato što po broju korisnika vi ubirate veći prihod. Što je veći broj korisnika to vam je veći prihod, a ne tako što ćete vi povećati cenu, pa onda će se desiti da ćemo ovde uskoro raspravljati o tome, kako je to zamislio Zoran Drobnjak, raspravljaćemo o tome da se uvede naplata putarine i na magistralnim putevima.

To se odražava, u krajnjem slučaju, To je, kolega Arsiću, to je ekonomska kategorija, to plaćaju krajnji korisnici, a krajnji korisnici su oni koji kroz kupovinu robe koja se prevozi moraju da plate povećanu cenu te robe, jer su poskupeli i troškovi transporta. to je nešto što je neminovnost. To se ne može zaustaviti tako što ćete vi deliti subvencije.

Nisu subvencije predviđene kada sipate gorivo, kada sipate naftu, kada sipate benzin. Tačno se zna za šta su namenjena ta sredstva. Nema subvencija iz naplate putarine. Tačno se zna, ovo su namenska sredstva. To što vi pričate, to ne spada u kategoriju namenskih sredstava.

Ali, veoma, veoma je nama krivo, radikalima, što ovde nema resornog ministra za finansije. Da ne bi bila nedorečena priča, evo, mi ćemo da vam iznesemo nekoliko uporednih podataka. Recimo, kao što smo rekli za ovo da pet evra košta 100 kilometara puta od Požarevca do Beograda, na osnovu sadašnje cene, gledajte, u Hrvatskoj na 100 kilometara to je šest evra, u Italiji 6,5, evra, Turska 4 evra, Poljska 2,25 evra, Makedonija 4,5 evra, Španija i Portugalija je 9 evra.

Ovo vam govorim za zemlje koje imaju iste kriterijume po pređenim kilometrima, a kada se uporedi to sa onim zemljama koje su uvele vinjetu za plaćanje puteva, to vam je nešto što podrazumeva vremenski period, onda to nimalo nije jeftino. Ne može se tu govoriti, a u načelnoj raspravi izneli smo vam podatke kada se uporedi to sa standardima građana u ovim državama, onda je to daleko najskuplje što plaća Srbija u većini slučajeva. Ima samo BiH, ima Makedonija. Ali, nije valjda da se merimo i da se ugledamo na Makedoniju, na Severnu Makedoniju, izvinjavam se, pošto je sada promenila ime? Valjda bi trebalo da se poredimo sa nekim zemljama koje su u razvoju putne infrastrukture daleko ispred, trebali bi da težimo ka tome. Onda imate, recimo, godišnje u Austriji je vinjeta 87 evra, a kod nas čovek više plati ako jednom nedeljno u godinu dana ide od Niša do Beograda. Kakva je to logika stvari? Da ne govorimo o Švajcarskoj i nekim drugim zemljama. Imate u Mađarskoj…

Vreme je najmanji problem, ovde se radi o novcu građana.

Mi shvatamo ovu raspravu da bi trebali da studiozno razmotrimo da li je potrebno ovoliko poskupljenje? I tu je samo argumentacija jedna. Iz čega proizilazi ovo poskupljene? Iz kojih parametara? Da li se kvalitet puteva promenio osim ovih novoizgrađenih deonica? To niko ne spori. Te koje su puštene u saobraćaj koje se naplaćuju, određuje se cena, jer svojim kvalitetom su mnogo bolje nego one koje se koriste više godina i više meseci, nebitno je. I tu niko ne spori.

Ali, ovde se radi o povećanju, generalnom povećanju za 12% i gledajte, mi idemo logikom pa bolje je imati prihvatljivu cenu putarine, pa privući što veći broj vozila koji će prolaziti kroz Srbiju, pa će preko goriva koje moraju da sipaju u Srbiji, preko svega ostalog što se snabdevaju u Srbiji, oni će upravo obezbediti veliki deo sredstava za potrebe o kojima vi govorite.

Ta sredstva koja se koriste za kupovinu goriva, ona se upotrebljavaju za održavanje, za vraćanje kredita, podizanje kredita, za izgradnju novih auto-puteva. To je definisano zakonom. Nema tu odstupanja. Nije to uopšte sporno. Mi idemo samo tom logikom stvari da li je moralo 12%. I pitamo se da li je stvarno moguće da v.d. direktora, iznoseći argument 100 miliona praznina u finansijama „Puteva Srbije“ uspeo jednim delom da pokrije taj minus?

Na osnovu čega je nastao taj minus? To da vidimo. To građani hoće da čuju kada plaćaju, a to što vi eventualno ne prihvatate ovakve primere ili prihvatate, pa znate, morate naći neki primer koji je životni. Nije on holivudski. Vaša priča me podseća na onog trenera što je došao u klub u najnižoj ligi takmičenja, nema ispadanja i rekao je – prve četiri godine se borimo da ne ispadnemo iz lige, a onda u narednom periodu ja vam garantujem da ćemo biti među prvih šest plasiranih. Ukupno klubova ima u toj ligi šest. To je to. To je ta priča. Ta priča nije utemeljena na ovoj realnosti povećanja cena putarine koja utiče na troškove, utiče na sve nas u Srbiji. I mi samo usput argumentujemo da je to …

Ova rasprava treba da ima za cilj da građani shvate zbog čega je poskupljenje. Sva pomagala koja se koriste u ovim raspravama poput Dragana Đilasa i ortopedskih sredstava ne vrede.

Ljude samo interesuje iz čega je proistekla ova cena, odnosno procenat povećanja naplate putarina, iz kojih realnih ili razloga će doći do povećanja 12%? Ništa ih više ne interesuje, nema tu ni stranačke, ni političke rasprave. Ovo je ekonomija, matematika, kako god hoćete, da vidimo šta je razlog da poskupi.

Poređenja koja vi pravite ne idu baš u prilog argumentaciji da je ovo opravdano. Nije to baš pravo poređenje. Kada poredite, evo ja sam vam rekao eklatantan primer koliko na 100km se u Srbiji plaća putarina i koliko je to u susednim državama. Kada poredite sa prosečnim primerima, evo vam jedan primer. U Hrvatskoj je prosečno primanje 846 evra, a putarina je šest evra na 100km. U Srbiji 460 evra, a putarina pet evra. Kada izračunate, to su eklatantni podaci, ali nije na nama da poredimo, od toga nemamo ništa, samo da vidimo da li je razlog da dubioza od 100 miliona koja se pojavila u „Putevima Srbije“, pa da vidimo da li će čovek koji je v.d. direktor, da li će biti više v.d. direktora.

Setite se samo, radikali su vam na vreme signalizirali da u Boru treba smeniti rukovodstvo, da u Boru može da se radi, samo da se menja rukovodstvo. Došli Kinezi, ne treba im više direktor. Krao, lopinjao, opstajao u svim režimima, sve gubitke mu pokrivala Vlada Srbije, napravio veliku dubiozu. O tome se radi, da vidimo gde su uzroci pa da se kaže – šta će tu faliti, kakve veze ima sa koalicijom koja je na vlasti ili pojedinačno sa strankama? Tu će političke poene da zaradi SNS i njeni koalicioni partneri ako kažu taj i taj pojedinac je doprinosio lošem radu u putevima ili nekim drugim sistemima i zbog toga smo morali da pokrivamo te gubitke. To je suština.

Žao mi je kolega, vrtimo se u krug. Nalazite primere koji nisu adekvatni, vi zanemarujete činjenicu da Hrvatskoj veliki priliv sredstava obezbeđuje turizam, kao što Crnoj Gori. Oni su u ostalom delu privrede možda tu, kao i Srbija, možda ispod, ali je njima turizam grana privreda koja im donose velike prihode. Zato njima, između ostalog, rastu ta prosečna primanja i nije to adekvatno da se poredi.

Mi ovde razgovaramo o tome, mi apelujemo, ako ste razumeli, mi srpski radikali smo na početku rekli, voleli bi da je tu ministar finansija, bilo bi dobro da dođe, da je ovde i ministar za građevinu i za saobraćaj. Ako ništa drugo, onda da kažu, iz moralnih razloga želimo da saopštimo javnosti, naša ideja nije bilo da se poveća cena putarine, na tome je insistirao v.d. direktora „Putevi Srbije“, da li će ići korak dalje, ponuditi ostavku ili pred javnosti je tražiti opravdanje, to je sada već njihova lična stvar. Ali, javnost mora da zna, ne možemo naknadno da konstatujemo da je u Boru bio nesposoban direktor koji se bavio kriminalom, ne vredi nam sad to.

Niko ne osporava ovo što ste vi izneli za Bor, to je dobro, ali ovde smo mi u situaciji, odnosno vi koji držite vlast, da smenite čoveka koji je nesposoban. Tolike godine, toliki gubici, pa nemojte molim vas. Ako imam čoveka i rukovodstvo na čelu te institucije, pa dajte da menjamo, dajte da uvodimo novi sistem naplate, da smanjimo uticaj, što se kaže, ljudskog faktora, da taj lopovluk svedemo na neki podnošljivi nivo, što bi rekao Velja Ilić. Od naplate putarine, svi koji rade na naplatnim rampama, pitajte da li hoće da menjaju radno mesto. Neće niko. Da je to toliko loše, a trosmenski je rad, ne bi oni tamo bili. Ali, nisu oni krivi, nego oni koji su im pretpostavljeni, jel to je jedno uvezano klupko koje se vrti. Dajte da menjate, pa tu gde je ogroman novac, tu je i ogroman priliv na naplati putarine. Po prirodi stvari, posle nekoliko godina postoji opasnost da ti ljudi koji rade dođu u iskušenje, govorim za rukovodioce. Drobnjak je tu od Vojislava Koštunice, Velja Ilić ga uveo u to. Nemojte ljudi, šta mi radimo, mi pokrivamo dubioze koje su dobrim delom nastale zbog nesposobnosti ljudi koji vode to.

Kada ste sklonili one prevarante, kriminalce koji su došli iz Češke u Smederevsku železaru, došli Kinezi, krenulo je sve kako treba. I to je rešenje problema. Kada ste u Bor doveli Kineze oni su smenili kompletno rukovodstvo, možda nisu baš bukvalno kompletno, ali jesu čelnog čoveka. Videli ljudi, dugo godina bio, krao, prelazio iz stranke u stranku i to je.

Mi ovde samo tražimo argumentaciju na osnovu čega je ovoliko povećanje. Ako je to zbog ovih 100 miliona dubioze, da vidimo kako su nastali. Samo je to suština čitave priče. A kada argumentujemo, onda samo dužni smo da damo kompletne podatke. Nije poskupljenje za Požarevac 24 dinara, nego 48, tamo i ovamo, to je dva puta 24, to je 48. Za Niš je putarina sa ovim poskupljenjem 900 dinara, bila je 800. Ne možete da negirate tu činjenicu da je to rast troškova, to su troškovi, a još kad čovek čuje da je 100 miliona dubioza u putevima Srbije i da to treba pokriti, kako je to rekao v.d. direktor, pa šta da radimo?

Šta treba, da ćutimo i da kažemo – pa dobro, pustite toga što pre doručka dve-tri rakije popije, ma sklanjajte bre pijandure, sklanjajte lopove i kriminalce. Ne može više Srbija, ne može narod da to finansira, ne može. Sklonite ga sa te funkcije i završio je posao ili da se sklone ministri, jer očigledno da je njegova pozicija mnogo jača, utemeljenija, čim je uspeo da ovu svoju dubiozu većim delom pokrije sa poskupljenjem.

Evo, kolega, da vam kažem ukratko, sve ovo što ste ili većim delom što ste vi rekli imaćemo u različitim materijalima koje vam dostavlja Vlada i Narodna banka. Raspravljaćemo i o fiskalnoj strategiji, raspravljaćemo i o monetarnoj politici i o svemu. Ovde je jednostavno pitanje odgovornosti naše, odnosno vaše političke za povećanje cena, a oni koji su u operativi hijerarhijski da vidimo ko je odgovoran za ovo, ako ima odgovornih. Hijerarhijski, to su „Putevi Srbije“, to su Koridori i Ministarstvo i nema tu puno filozofije.

Ako je tolika dubioza, ako se na Grdeličkoj klisuri desi to, mora neko da odgovara. Ne zato što, da ne ulazim u te tehničke detalje, nego zato što su dodatna sredstva utrošena, da vidimo koliko je to bilo opravdano ili nije opravdano, da vidimo koliko ovo povećanje od 12% koliko će procentualno ili u apsolutnoj vrednosti biti iskorišćeno za pokrivanje dubioze i da li će taj koji je ili ti koji su napravili tu dubiozu, a zna se koji je razlog, da li će i dalje da ostanu na tim mestima, postavlja se realno pitanje.

Samo govorim logikom stvari. Kada su došli Kinezi, smenjen je direktor Bora. Da je bio dobar, da je sposoban, pa ko bi ga menjao? Pa držali bi ga. Ko će da menja čoveka koji je sposoban? Nego su znali da je nesposoban, znali su da svojim nekim gimnastičkim sposobnostima, prelazeći iz partije u partiju, ostaje na toj funkciji. To je suština. Da vidimo koliko utiče na ovu cenu, na povećanje ove cene, haos, javašluk, nerad, lopovluk koji se dešava, hijerarhijski, u „Putevima Srbije“, u Koridorima i u Ministarstvu.

Gledamo maltene svi istu televiziju, iste kanale. Kad vidimo ministra koji ode da obiđe izgradnju puteva, pa to čovek prosto ne može da veruje. Jedan komad garderobe koji nosi ministar i njegovi saradnici više košta nego godišnja plata većine tih radnika. Pa zar to ima smisla? Odakle? Od ministarske plate? Drobnjak više ne zna šta će od obesti. Stavili ste ovoga Babića, on služi izgleda samo za glavni odbor, da se istresa za Brione, a to što su klizišta po auto-putevima, to što se ne završava, šta ga boli briga, najkrivlji je zato što ide na Brione.

Priveo sam. Privedite i vi pravdi ove.

Znao sam ja da ćemo mi na kraju doći do usaglašavanja mišljenja. Sve ovo što ste izneli, kolega, to ide u prilog tvrdnje SRS. Ovo čak pojačava naše tvrdnje da nije moralo doći do ovolikog povećanja.

Suficit u budžetu, kreditni rejting porastao, velike investicije, povećan BDP, što se morala zavlačiti ruka u džep građanima? To govori upravo o onome što mi tvrdimo, a sad ste vi doprineli da budemo još utemeljeniji u našoj tvrdnji da to što je nerad, nehat, javašluk u pojedinim segmentima, treba pokriti povećanjem cena. Ne, treba skloniti nesposobne. To treba.

Evo, ja ću vam reći kada je u pitanju Grdelička klisura, to može svako da proveri. Projektnu dokumentaciju je radio CIP sa predviđenim svim mogućnostima, sa osiguranjima kada je u pitanju Grdelička klisura mnogo većim nego što je čak teoretski. Sav taj projekata je predviđao određene materijale, tehničke uslove. Neko je rekao da je to isuviše skupo. Ko je rekao? Mogli su Koridori, mogli su „Putevi“, moglo je resorno ministarstvo. Nađena je zamena. Ta zamena je koštala svega toga da se pojave svi problemi na Grdeličkoj klisuri, a onda su uvećani troškovi za Grdeličku klisuru.

Svugde u normalnim uslovima traži se odgovornost onih ljudi koji su se odlučili na tu varijantu. Tehnički organ koji je potpisao prijem posle izvedene prve faze radova na Grdeličkoj klisuri, nepoznat. Ne zna niko. Šta se radi? Ide se u CIP i vrši se pritisak na inženjere da ćute o tome. Nije to rešenje. Čovek koji se bahati, čovek koji je poznat po tim više doskočicama od strane predsednika, on jednostavno kaže, moraju se pokriti gubici i on u sukobu nekom nama nepoznatom sa ministrom, odnosno sa delovima Vlade, on je isposlovao, izborio se da te dubioze u „Putevima Srbije“ budu pokrivene sa povećanjem ne od 10%, kako je on tražio, nego od 12%. To je suština. Zašto kriti to? Vi ste upravo govorili da je možda trebalo još manje nego što je inflacija doći do povećanja cene putarina.

Dobro, nije ni čudo što je kartica zamenjena u kakvim vremenima živimo. Nešto drugo da nisam zamenio, to je bitno.

Naime, ovde se radi o nekoliko stvari koje su bitne, na čemu insistira SRS. Ovde investitor ovog projekta je država Srbija. Vlada Srbije se zadužuje za 800 miliona da bi se realizovao ovaj projekat koji je od interesa i države i svih nas koji živimo u ovoj Srbiji.

Govoriti pojednostavljeno, kako to žele predstavnici Vlade, da oni koji imaju primedbe, koji ulažu amandmane, u ovom slučaju SRS, oni su automatski protiv izgradnje ovog autoputa, to je već prevaziđena metoda. To je nešto što niko ozbiljan neće da obrati pažnju na takvo objašnjenje.

Ali, ovde se radi o ne malim sredstvima za koje se zadužuje država Srbija i pri tome donosi specijalni zakon kada je u pitanju raspolaganje sa zemljištem.

Tu je nešto što se pojavljuje prvi put. Rađeni su koridori i deset i pojedine deonice Koridora 11 i, samo podsećanja radi, sećate se da se jedna deonica Koridora 11 radila od njive do njive, od parcele do parcele. Svako je za to da se pojednostavi ta procedura, da bude javni interes iznad svih interesa, ali ovde moramo da vodimo računa, pre svega, o dva interesa. O interesu države i o interesu pojedinca koji su vlasnici, jer ako uđete u vlasničke odnose na ovaj način, neko će da se žali, a ta žalba neće odlagati izvršenje i donošenje projekta, onda to podrazumeva dugogodišnji sudski spor i pitanje je da li će biti pravično nadoknađena šteta koju eventualno pretrpi pojedinac. Ne može da se generalizuje i da se kaže unapred – e, to će biti na štetu svih pojedinaca, ali mora, ako ništa drugo, opozicija bar da bude na oprezu.

Šta je ovde veoma čudno? Ovde je veoma čudno što se prejudicira, već izvođač radova. Taj Sporazum koji je potpisan sa „Behtelom“, američkom kompanijom, unosi dodatnu opreznost nama srpskim radikalima. To je kompanija koja je učestvovala u izgradnji puta Priština – Tirana. Znate kako je to uradio „Behtel“? „Behtel“ je uzeo pare, angažovao podizvođača, a to je turska kompanija, uzeo sebi 20% od ukupne sume, turska kompanija završila posao. Šta je sada tu problem?

Problem je sledeći, svaka država, svaka Vlada, svaka vlast koristi ovakve i slične velike projekte da bi angažovala široki spektar svoje industrije, svoje privrede, građevinske operative. Znate, u izgradnji jednog puta treba, pre svega, građevinski materijal, što se podrazumeva, trebaju građevinske mašine, treba i drvna industrija, jer tu je potrebno i drvo, treba i metalski kompleks da se aktivira, jer potrebni su ekseri, potrebne su armature itd. Potrebno je angažovati i ugostiteljstvo, jer ti koji rade moraju negde da jedu, moraju negde da spavaju, i to je širok spektar koje angažuje, aktivira država. Ako uzme domaće izvođače, onda je to u potpunosti zadovoljeno, ono što bi se reklo, rast BDP.

Sada, gledajte, šta je bilo kada je pravljen ovaj put od Prištine do Tirane? To je poznato javnosti. Podizvođač turska kompanija je dovela svoju radnu snagu, donela svoj materijal i, na kraju krajeva, čak su i hranu doneli iz Turske. Kakva je korist onima koji su platili te radove? Jeste korist što su dobili put, daleko od toga da nije korist, ali gleda se da se kompletno ostvari, ako je moguće, zarada.

Šta mi radimo ovde? Mi ovde unapred favorizujemo kompaniju, stranu, tvrdeći da nemaju naši, domaće kompanije, da nisu toliko sposobne i da ne mogu to da urade, a gledajte na opšte iznenađenje kompanija „Integral“ sposobna je da uradi Grdeličku klisuru, a nije sposobna „Putevi Užice“, a nije sposoban „Planum“ i nisu sposobne mnoge putarske firme iz Srbije. Kako to? Kako to objašnjavate?

Ljudi, ako radimo ovako, postavlja se jednostavno pitanje – ako naši putari nemaju referencu, kako će se pojaviti na stranom tržištu? Kako će konkurisati u inostranstvu? Odavno je svakom poznato da su, kada je u pitanju građevinska operativa, predimenzionirani kapaciteti naše operative. Moraju svakako da rade u inostranstvu i ranije su to morali, bez obzira što su učestvovali u izvođenju radova na našim autoputevima. Morali su, jer su po obimu, po broju mašina operative takvi. To je suština. Ako ne rade posao nemaju referencu, ne mogu da konkurišu i mi umesto da gledamo… Svakako država raspolaže sa tim parama, država je investitor, Vlada Srbije raspolaže sa tim da angažujemo što više domaće operative, domaćeg materijala. Mi ovde čak idemo toliko daleko da se obezbeđuju i kamenolomi koji će biti na dohvat ruke da smanjimo troškove izvođaču. Znači, idemo u neku krajnost, nama nepoznatu.

Imamo loša iskustva iz Hrvatske gde je učestvovala ova kompanija. Naravno, postoji i ta druga politička dimenzija te kompanije „Behtel“, ali ona može da se zadovolji na neki drugi način, a ne tako što ćete 800 miliona davati i taman fino 20%, 160 miliona uzmu, nađu podizvođača isto kao što su našli tursku kompaniju, nađu nekog ko neće ni jedan jedini kilogram domaćeg materijala da uzme ili komad domaćeg materijala. Čemu ovo vodi?

O tome SRS upozorava, a možemo ovde da vodimo polemike, kako to neki ovde pokušavaju, pa da uvek kada nestane nekog adekvatnog odgovora da se kaže da onaj ko osporava bilo koji deo ovog predloga zakona taj je protiv izgradnje autoputeva, uopšte protiv napretka Srbije. Ne, mi jesmo za izgradnju, jesmo za napredak Srbije, ali ne na ovaj način, na način koji će i te kako naknadno da košta Srbiju. Ovaj kredit mora da se vrati, Srbija mora da se zaduži. Neće „Behtel“ to vraćati, baš ga boli briga.

Šta ćemo sa građevinskom industrijom? Ako ovako nastavimo, šta će nam raditi ciglane, šta će nam raditi oni koji proizvode pesak i šljunak? Neće ništa zato što će materijal biti apsolutno pod ingerencijom „Behtela“, kompanije koja se, kažem, favorizuje i još ima vremena da se o tome razmisli.

Evo, gledajte kakav presedan. Vlada na ovaj predlog zakona za koji su tvrdili da je savršen predlaže amandmane preko odbora, da se dopune amandmani tako što će kamenolomi i zemljište za deponovanje građevinskog materijala biti obuhvaćeni ovim zakonom. To je, verujte, do sada neviđeno. Vlada na svoj zakon predlaže amandman.

Ima ovde različitih objašnjenja. Jedno objašnjenje je da ne treba strahovati od toga što komunalna milicija ima ovlašćenja da legitimiše, ima ovlašćenja da snima, ima ovlašćenja za dovođenje, ima ovlašćenja za primenu sile, ne treba strahovati. Ima ona narodna – ko se opeče na mleko, taj i u jogurt duva. Gledali smo svi kako komunalna policija u gradovima primenjuje represiju nad putnicima u gradskom saobraćajnom, gledali smo i u drugim situacijama.

Dovoljan je jedan slučaj, gospodine ministre, samo jedan slučaj da bude opomena. Gledajte, to je uniformisana formacija koja se zove komunalna milicija, imaju uniformu, jednoobrazno obučeni, imaju palicu, imaju lisice, sredstva prinude je palica, imaju sprejeve koji mogu da budu isto sredstvo. Čekajte, o čemu mi pričamo tu? Pričamo o tome da li je moguće da jedan pojedinac zloupotrebi, pa će to da izazove određene reakcije u javnosti. Pa, valjda je bolje da izbrišemo zakonsku mogućnost bilo kakvu za to. Znate, kad je neko uniformisan, to odmah deluje na građane. Hajde da su to komunalni redari, da su obučeni, a da nisu tako uniformisani, da nemaju te kape, da nemaju takvu uniformu, negde je zelena, negde plava, pa hajde da čovek kaže u redu, i do sada je bila komunalna inspekcija, ali mi govorimo o maltene militantnim nekim ili militarnim nekim formacijama ili policijskim formacijama i kažemo – neće doći do zloupotrebe.

Gledajte, ogromna sredstva se ulažu finansijska da se postave kamere u svim urbanim sredinama, to je jednostavnije, mnogo efikasnije. Zašto onda dajemo još dodatna ovlašćenja komunalnoj miliciji da može da primenjuje silu? Pri tome tvrdeći – ne, ne, u krajnjem slučaju, u krajnjoj nuždi to će biti. Ne, biće i ako pojedinac, a biće i ako se neko osloni na ovaj zakon, može da primenjuje tu silu. Onaj kome je zavrnuta ruka, onaj ko je fizički izmaltretiran ne vredi mu kasnije da kuka, da se žali, to mu ne vredi.

Ovde je jedina bezbednost zakonom regulisana, to je da policija, regularna policija, to radi. Oni mogu da zaustave, mogu da legitimišu, ali nema fizičkog dodira. Mogu i stvari da zaplene, mogu predmete da zaplene, ali nema fizičkog dodira. To je policija. To je kao onaj Živković što objašnjava akciju „Sablja“. Trinaest hiljada više nego Pinoče pohapsio i kaže – to je bilo opravdano. Kad ga upozorite da je dosta pojedinaca nastradalo fizički, on kaže – to je zanemarljivo u odnosu na ukupan broj. Ma, bitno je jedan građanin ove Srbije da je oštećen. O tome se radi.

Zamislite kad je u većim urbanim sredinama, kako će to biti u manjim opštinama, gde kada obuče uniformu, bogami teško ko da može da ga kontroliše da to ne primeni i u neke privatne obračune, iskoristi neku priliku tamo na pijaci, ispremlaćuje čoveka i onda kaže – evo, zakon mi omogućava da u samoodbrani primenim fizičku silu.

Svega tu ima. Mi moramo trezveno da razmislimo šta ove odredbe u ovom članu 18. tačka 4, dovođenje, šta to znači. Da li će neko to zloupotrebiti? Ako postoji i malo sumnje da će neko zloupotrebiti, treba izbrisati, treba je drugačije izdefinisati. Na poverenje ne može ništa, daleko od toga.

Što se tiče ove tradicije, ministre, da vam kažem, ako gledate na tradiciju, nije tradicija milicija da se zove, nego da se zove žandarmerija. Ali žandarmerija, to su specijalne jedinice u okviru regularne policije, a to je tradicija Srbije i srpskog naroda. Milicija je posle Jajca i već šta je bilo posle, iznad Jajca, to je bio Bihać valjda.

Ima jedno pravilo, najlakše je igrati na kartu zaboravnosti. Ovde kolega gubi jedno iz vida kada su u pitanju ove agencije za obezbeđivanje lica i imovine. Srpska radikalna stranka je bila tu jasna, upozoravala je da su to paravojne, odnosno parapolicijske formacije.

Znali smo da iza toga stoji Montgomeri i da Montgomeri ima kontrolu nad većinom takvih agencija. Tada smo jasno predočili da posedovanje dugih cevi, uz dozvolu, uz zakonsku mogućnost ne isključuje mogućnost da jednog dana to bude zloupotrebljeno. Kada saberete broj dugih cevi i broj ljudstva kojim raspolažu agencije za obezbeđivanje lica i predmeta, sa brojem regularnih pripadnika vojske i policije, doći ćete do proste činjenice da je to maltene izjednačeno.

Tada smo mi govorili - vodite računa kakva ovlašćenja dajete i ko može sve da se bavi tim poslom, upravo jednim delom navodeći i ovu argumentaciju, ali tada je partija koja je pripadao kolega bila iz petnih žila da se usvoji taj zakon, da li iz razloga što su mislili da je dobar zakon, ili iz razloga što iza toga stoji, kao što sam rekao bivši ambasador Montgomeri, to sad nije tema.

Mi ovde ne koristimo jeftine političke trikove da bismo pridobili građane, nego upozoravamo na mogućnost zloupotrebe na osnovu neizdefinisanog tačno nedorečenog zakona. Jel znamo šta to znači?

Sutra može Montgomeri i njegovi kompanjoni sve te agencije, pripadnika tih agencija, da angažuju, ne daj Bože, u nešto što je protiv ove države. Poseduju duge cevi, poseduju naoružanje, a ko to kaže da sutra neki lokalni moćnik, kakav je bio recimo na čelu grada Beograda, pa iz neke sujete, evo kako je nastala ova komunalna policija, da javnost zna, u poseti je bio gradonačelnik Njujorka, primio ga je tadašnji gradonačelnik Beograda, naravno, čovek da ne bi imao izraženu sujetu čuo je da ovaj ima tu lokalnu policiju, da je šerif, pa i on osnovao sebi komunalnu policiju. Šta im je bio zadatak u početku? Zavrtanje ruku na leđa onima koji nisu platili kartu. Kakva im je bila uloga do kraja njegovog mandata? Pa, ista uloga, samo što je uvedena jedna novina, a to je BUS PLUS.