Evo govoriću o amandmanu. Iskreno želim sve najbolje njenoj porodici i ocu i majci, ako su živi, moji nisu živi, ali šta da radimo, to je tako. Ne možete uvek da uzvratite istom merom, niti je nama želja. Neka je vama sa srećom, ali se nadamo da Srbija više neće imati priliku da vas gleda. Nadam se da je ovo poslednji nastup kao ministar ispred Vlade Srbije.

Državna revizorska institucija je vršila reviziju u Namenskoj industriji u Trsteniku. Pri tome je utvrdila da firma „Iveks“, sa sedištem u Beogradu, ostvarila je dobit na ime trgovine sa svetlećim granatama u iznosu od približno 400 hiljada evra.

Firma „Iveks“, sa sedištem u Beogradu, ukupne vrednosti 400 evra, nije podnela izveštaj, povratni izveštaj o ostvarenoj dobiti, kako to zakon nalaže, prema Namenskoj iz Trstenika.

Ono što je utvrdila Državna revizorska institucija, kada je u pitanju firma „GIM“, koja je kao posrednik u trgovini između Namenske industrije Trstenik i kupca ostvarila ukupnu vrednost u periodu od 2017. godine do 2018. godine od 1.640.560 američkih dolara.

Kao koncesionar, morala je da prijavi tu razliku koju je ostvarila na ime posredničke uloge. Ona to nije uradila do dana današnjeg.

Firma „Iveks“ je u međuvremenu postala samostalna. Ona čak nije ni posrednik, kako se to kaže, koncesionar, nego samostalno radi i nije više u obavezi da daje povratnu informaciju oko eventualno ostvarene dobiti između nabavne i prodajne cene, ali firma „GIM“ je i dalje posrednik kada je u pitanju Namenska industrija u Trsteniku i u obavezi je da podnosi izveštaj.

Ono što je interesantno da u praskozorje izborne kampanje, koja se očekuje za izbore na sva tri nivoa, bilo bi dobro, radi javnosti, da vlast, odnosno istražni organi i sudovi preispitaju kakvo je to poslovanje i kakva je priroda poslovanja ove dve kompanije sa Namenskom industrijom u Trsteniku.

Do sada smo bili obavešteni sa informacijama, istinu govoreći i sa polu informacijama, oko poslovanja ovih firmi sa „Krušikom“ iz Valjeva.

Sve je to veoma, veoma značajno i bitno za funkcionisanje ove države, a pogotovu interesantno bi bilo da čujemo šta je to tužilaštvo preduzelo na osnovu ovih informacija sa kojima raspolaže Državna revizorska institucija.

Kada je u pitanju tužilaštvo, 2014. godine podnesena je krivična prijava protiv nekoliko lica i organizacija koje su vezane za izgradnju dela „Koridora 11“, deonice Ub-Lajkovac. Podsećanja radi, to je deonica u dužini od 12,7 kilometara, koja je po drugi put rađena iz razloga, kako se to tvrdi od strane predstavnika resornog ministarstva, nije adekvatan materijal korišćen prilikom izgradnje te deonice. Za dodatne radove država je potrošila 13 miliona evra.

Ono što je veoma, veoma interesantno, do dana današnjeg nemamo ni jednu informaciju šta je to konačno rezultat istražnih radnji, predpretresnih radnji ili eventualno da li je to dobilo neki sudski epilog, imajući u vidu da su to domaći izvođači bili, da je tu bio „As“ iz Užica, da je bio „Planum“ i da su bila preduzeća za izgradnju puteva.

Setimo se samo da 2014. godine hapšenje Miškovića i njegovih partnera poslovnih, napravila se velika afera. Ta afera je doprinela da SNS stekne visoku, veoma veliku reputaciju, odnosno rejting i na bazi tog talasa i dan danas vlada mišljenje u javnosti da SNS se bori protiv kriminala. Evo već duži niz godina stoje ovi predmeti u fiokama. Da čujemo šta je to uradila SNS?

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta što je ministar finansija otišao, pretpostavljam da je opravdano, jer ovde je izneo neke podatke koji na prvi pogled veoma prihvatljivo izgledaju, kada je u pitanju interes države.

Međutim, zaboravio je ministar, da li slučajno ili namerno, da kaže kada se radi o javnom dugu da taj javni dug na današnji dan iznosi negde oko 23, odnosno 24 milijarde evra. Taj javni dug je povećan neposredno po dolasku ove koalicije na vlast, to je 2015. godine. Sa 15 milijardi evra, koliko je bilo na dan preuzimanja vlasti, povećan je za devet milijardi, tako da je to ukupno 24 milijarde.

Zašto je ovo bitno da se uvek podsetimo? Ne, iz razloga da bi mi umanjili, minimizirali uspeh ove Vlade kada je u pitanju vođenje finansijske politike, nego iz razloga da imamo jasnu predstavu u kakvoj situaciji se nalazi Srbija. Taj dug se procentualno smanjuje u odnosu na BDP, međutim uvek je to dosta relevantno. Relevantno iz razloga šta ako dođe do pada dinara, a to ne zavisi samo od volje ili bolje rečeno od samovolje nas koji smo u Srbiji, nego zavisi od niza drugih faktora.

Može Srbija lako da se nađe sa ovakvim dugom koji je sad prihvatljiv i u procentualnom i u apsolutnom iznosu, kada je u pitanju odnos prema BDP, ali može Srbija da se nađe u ulozi onih koji su se kreditno zadužili u švajcarcima. Može Srbija da bude u dužničkom ropstvu veoma, veoma lako. Zašto? Zato što struktura tog duga, imajući u vidu ovaj Predlog Vlade sa kojim izlazi, da se na međunarodno tržište emituju obveznice Srbije, struktura duga je veoma, veoma nepovoljan. Zašto?

Zato što je domaće tržište, odnosno unutrašnja zaduženost oko 9,9 milijardi. Od toga, draga gospodo, na obveznice koje su emitovane otpada 9,3 milijarde evra. Ovo ostalo je 584 miliona evra, to su različiti krediti, i to je veoma, veoma loše kada je u pitanju stanje tzv. unutrašnjeg duga. Zašto? Zato što emitovanjem obveznica, odnosno hartija od vrednosti postiže se taj efekat povoljnosti privlačenja kapitala, odnosno dobijanje svežeg novca koji je preko potreban za razvoj Srbije, ali taj novac ima cenu, imajući u vidu kakva je situacija kada je u pitanju evropsko tržište. U svakom slučaju bez ovih standardnih prednosti i uslova Srbija ima povoljnu kamatu, koja se daje na emitovane obveznice, odnosno na kupovinu obveznica Srbije.

Kamata u Evropi je nula. Negde je i minus na angažovana sredstva. To je potpuno jasno i to što se ovde ističe kao velika prednost Srbije, moramo da govorimo ono što je istina, to nije neka velika prednost, jer govori da Srbija, odnosno sprska privreda i kredibilitet Srbije nije baš na tom nivou kakvim se želi predstaviti. Zašto? Pa, zato što na ovu kamatu koju je i ministar izneo, koja će biti na međunarodnom tržištu, mnogi će posegnuti za tim da kupe obveznice Srbije, jer to im je mnogo veća zarada, nego da stave taj novac, primera radi na štednju. Mnogo je veća kamata.

Ono što je prednost kada su u pitanju obveznice, to je nizak nivo kreditnog rizika, to su veće zarade od štednje u bankama i to je oslobađanje od plaćanja poreza i to su tri velike prednosti. Svako ko plasira kapital, ko želi da uveća svoj kapital, uvek će se opredeliti da kupuje obveznice. Naravno, ima tu i onaj rizik koji se podrazumeva 12/2 u kategoriji zemalja u kojima se nalazi Srbija. Primera radi, da javnost zna, između 2012. i 2016. godine Centralna evropska banka je radi pomoći, kako oni kažu razvoja Grčke, kupila, odnosno zaradila 7,8 milijardi kupujući obveznice koje je država Grčka emitovala. Za četiri godine je Centralna evropska banka zaradila 7,8 milijardi. To je ta pomoć za razvoj Grčke. Kakav paradoks. Milijarde zaradite za četiri godine, a pomažete zemlji koja je emitovala te obveznice. U tom delu zarada Centralne evropske banke se deli na 19 zemalja. Nemačka je iprihodovala 30%. To samo govori šta je pozadina svega ovoga kada se radi o emitovanju, odnosno trgovini sa hartijama od vrednosti, u ovom slučaju obveznice.

Kako je Grčka prošla, to smo svedoci. To znamo. Prošla je onako kako je to najjača, najmoćnija, ekonomski najsposobnija država u okviru EU, a to je Nemačka, želela. Grčka je i dalje zadužena, da ne kažemo prezadužena, a Centralna evropska banka je na ovaj način oprihodovala ne mala sredstva.

Što se tiče ostalih zemalja, naravno ne treba tu nikad izostaviti i uticaj, odnosno korist koju je imala SAD, Francuska, Holandija itd. Nije samo jedna strana medalje koja se ovde prikazuje tako što ćemo mi na međunarodnom tržištu da emitujemo hartije od vrednosti, pa ćemo mi kao zemlja koja sada ima mnogo viši rejting kada je u pitanju sigurnost plasmana kapitala, pa ćemo da oprihodujemo, mi ćemo da imamo korist. Imaćemo, ali mnogo je manja korist. Drugo, te obveznice se plasiraju sa rokom naplate od 15 do 20 godina. Ima jedna narodna filozofija kada je u pitanju ovakav način oprihodovanja. To je ono – baš me boli briga, to će drugi vraćati. To je logika ekonomije koju je vodio onaj koji je uništio Jugoslaviju, a zvao se Josip Broz Tito. On je dizao te takve dugoročne kredite. To Vukadinović dobro zna. I vi profesore isto se sećate tog perioda.

Živelo se lagodno, živelo se lepo. I dan danas imate tu lažnu sliku prisutnu kod mnogih ljudi, gde kažu – bili smo mnogo bezbedniji, kada je u pitanju finansijski deo. Jeste, ali se živelo na bazi kredita, a ovde nije baš tako drastično. Ovde se emituju obveznice, koje će omogućiti određene finansijske privilegije, ali to mora da se isplaćuje nakon određenog roka.

Ovde ministar kaže da se taj rok povećao na 20 godina. Pa, normalno, svuda je negde manje više na tom tržištu da ročnost naplativosti bude između 20 i 30 godina. Znači, da za 20 i 30 godina to treba da se isplati i sa određenom kamatom. Nisu to mala sredstva.

A niko ne zna ili ne može niko sa sigurnošću da tvrdi kakva će sudbina ili kakva će realnost biti za nekih pet do deset godina. Ne zato što smo mi zloslutnice iz srpskih radikala, nego zato što je takvo ekonomsko privredno kretanje uopšte u svetu. Najavljuju veliku ekonomsku krizu i to najavljuju eksperti, stručnjaci koji su i 2008. godine upozoravali da će u svetu biti velika ekonomska kriza, a mi ovde imamo projekcije, gde maltene indirektno proizilazi da smo mi jedini sigurni, da ne preteramo, ali na kontinentu koji se zove Evropa. Da je ovo toliko dobro, to bi radile mnoge zemlje.

Mi smo ovde prinuđeni da emitovanje obveznica pojačamo, eventualno pojačamo finansijsku situaciju, uz napomenu da je to i te kako novo i novo zaduživanje. Ovo što kaže ministar da će se na strano tržište plasirati milijarda, to je novo zaduženje Srbije. Ali, ovde ima nešto veoma interesantno, ovde se uvodi strano pravno lice koje može da manipuliše, odnosno da plasira te obveznice koje emituje Srbija. Do sada je to bio, dve institucije, Centralni registar i Narodna banka Srbije, naravno to se pušta na berzu. Pošto berza u pravom smislu reči, kada je u pitanju beogradska berza, ne može da postoji iz niza opravdanih razloga, kada se to pusti na svetsku berzu, sa tim obveznicama će i te kako da manipulišu, da ih plasiraju i strana pravna lica. Uvodimo strance da mogu da rade sa obveznicama Srbije. I što kažu, kakva je tu fobičnost, nije fobičnost, ali sećate se onih piramidalnih štednji. Najmanje su imale piramidalne štednje uspeha na selima kod običnih seljaka koji sa teškom mukom zarađuju pare. Njihova filozofija je – sve može da raste u tuđim rukama, ali da raste kapital, to ne može. To je prosta logika Srbina, domaćina. Kad kažem Srbina, ne potcenjujem niti pravim diskriminaciju među građanima Srbije, a mi ovde uvodimo stranca da plasira te obveznice. To je nešto što je novina. Ministar nije rekao pa treba naglasiti.

Što se tiče popisa stanovništva, to je nešto što je redovna procedura, svakih 10 godina to se radi, obavljaju se ti popisi. Mi smo u svom amandmanskom intervenisanju naveli da bi, kada je u pitanju popis stanovništva, da anketari koji to rade ili popisivači, bolje rečeno, morali da upozore građane Srbije da o nacionalnoj i verskoj pripadnosti mogu ali ne moraju da se izjašnjavaju. Zašto je to bitno? Bitno je da bi i u tom delu građani bili potpuno informisani, da ne bi došlo do nesporazuma.

Imajući u vidu da će konačno rezultate popisa obrađivati Republički zavod za statistiku, mi imamo već unapred jednu određenu rezervu. Zašto je rezerva? Ne zbog institucije nego zbog čoveka koji je na čelu te institucije. To je čovek koji se već potvrdio kao manipulant. Kod njega je relativno da li je ispod cenzusa ili iznad cenzusa. Kod njega će danas-sutra zbog svega loših iskustava biti relativno kakav je nacionalni sastav ili kakva je struktura stanovništva u određenim delovima Srbije.

Vi dobro znate da u određenim opštinama na jugu Srbije ima problema oko funkcionisanja uopšte institucija države, a zamislite kad te podatke date čoveku koji se dokazao kao dobar manipulant, od eksperta ekonomskog koji je bio u G 17+ do onog koji je određivao i bukvalno uticao na rezultate izbora. Setite se samo kako je ovu sektu, Vukadinoviću vi ste bili u toj grupi kada je ušla preko 5%, ili ste se naknadno priključili njima, kada je u pitanju Boško Obradović, kada je u pitanju Sanda Rašković, sve do uveče su bili ispod 5%, kako se pojavi onaj Skot, zato vas zovu Skotovi, poslanici mislim da u pravom smislu reči tako vas zovu u narodu, pojavi se Skot, Kovačević koji je načelu Republičkog zavoda za statistiku odjednom nađe biračka mesta tačno procentualno obezbeđuju preko 5% glasova na proteklim izborima. To je najveća manipulacija, to je čista krađa, potkradanje građana države. Nema ništa gore nego krivotvoriti volju građana kada su u pitanju izbori, a možete misliti u popisu stanovništva, čim može da se sve služi.

Što se tiče ovih kredita kada je u pitanju poljoprivreda, tu je ministar jedini dovoljno realan, ne zato što je Nedimović ovde prisutan, nego je uvek obazrivo prihvatao sve ove, pod znacima navoda, pomoći kada su u pitanju krediti. Njegova je teorija i njegova je teza da treba biti veoma obazriv. Obazriv u smislu pod kojim uslovima se uzimaju krediti, na koji način se plasiraju, kako će se to odraziti u krajnjem slučaju ili ishodištu, kada je u pitanju poljoprivreda.

Što se tiče ovih kredita, a vezano za izgradnju saobraćajnica, uvek se ovde manipuliše sa tim kada govorimo o toj izgradnji puteva, da mi srpski radikali pravimo opstrukciju. Evo, javnost jednom da sazna, mi srpski radikali smo protiv zaduživanja po svaku cenu. Možda je nekad bolje razmisliti o koncesijama, možda je bolje nego angažovati sredstva putem kredita gde se država zadužuje, a pitanje je da li će isplativost tih saobraćajnica u krajnjem slučaju biti povoljno.

Autoput Novi Sad-Ruma-Šabac-Republika Srpska je najfrekventnija saobraćajnica u Srbiji. Ima onih koji su zainteresovani da u vidu koncesije naprave taj put, da naprave tunele, da koriste put na 10, 20 godina. Ali, šta je ovde suština? Nije toliko poenta u nekom ekonomskom racionalnom ponašanju, nego je očigledno tendencija pojedinih članova Vlade da je najbolje raditi sa strancima. Kada su u pitanju stranci, onda je to najbolje raditi na osnovu kredita i osnovu izvođenja radova od strane tih istih. Zašto? Zato što jedno pravilo postoji, ona je javna tajna, stranci manje pričaju. Najgore je angažovati domaće izvođače. Domaći izvođači radova, oni će da pričaju, oni su rodbinski vezani, oni su prijateljski poslovno vezani sa nekima još u Srbiji, a u suštini Srbija nije toliko velika, sazna se koliko je procenata, koliko je zaradio pojedini član Vlade i onda to već poprima neke dimenzije, odnosno neke oblike koji nisu poželjni za te članove Vlade.

Ovde je tendencija očigledno, što više stranaca, to će se manje znati. Nema tajne koja može ostati večna i da se za nju ne zna, uvek se sazna. Prostom logikom stvari dođe do smene vlasti ili dođe do prekomponovanja unutar vlasti i uvek novi koji su došli, oni su željni da vide šta su to pogrešili oni što ranije bili. Kao što vi, puna vam usta, kada kažem vi, mislim na vladajuću koaliciju, puna vam usta šta je radila ta žuta banda. Evo, četiri godine mandata ste proveli, procentualno kada gledate, najmanje 35% vremena potrošili tako što ste kritikovali žutu bandu. Mi ne sumnjamo da ste većim delom u pravu, u pravu su doduše i oni kad vama uzvrate, za nas ste vi isti.

Ali, suština je u sledećem, ne treba se oslanjati uvek na strane kredite. Vi imate ovde prostu i jednostavnu logiku, uvek su stranci manje-više zainteresovani da nešto izgrade kako bi to koristili na neki period 10, 15, 20 godina. Što duži period, to je za njih prihvatljivije, i što veća frekvencija saobraćaja, konkretno ovim putevima.

Ovo nije loše povezivanje sa Republikom Srpskom, odnosno sa BiH kako se tu… ova kreditna linija sa Turskom, ali je bilo mnogo povoljnijih oblika izgradnje, a to je da se ponudi nekom koncesija. Ima dovoljno kapitala, u inostranstvu ima dovoljno kapitala koji bi rado da se plasira.

Što se tiče svih ovih ostalih kredita, ovde vidimo u nekoliko ovih tačaka, to je nekoliko stotina hiljada evra, odnosno miliona evra samo za četiri stavke. Izvinjavam se za ovo, ipak su milioni.

Daleko od toga da govorimo o stotinama hiljada za ovakvu Vladu koja je spremna da se zadužuje, pa da obezbedi na neki kraći period, kako se to kaže zlatno doba u kome mi samo ne znamo da uživamo, ali nažalost većina i ne vidi to zlatno doba. Očigledno to zlato isuviše sija, pa smo zaslepljeni.

Mi iz SRS insistiramo i dalje da dobro razmislite kada zadužujete, bez obzira da li emitujete hartije od vrednosti ili uzimate kredite kod stranih banaka. Hvala vam.

Hajde prvo, uslovno rečeno, od nazad. Kako ste rekli – povećava se ročnost. Gledajte, do sada je na unutrašnjem tržištu ročnost bila pet godina, a sada je mogućnost 12 godina, u zavisnosti da li će na unutrašnjem tržištu ove obveznice neko da kupuje. Sve to zavisi. Mi se nadamo da hoće, zato što je interes iznad svega, nije politička volja ili želja pojedinca, nego je interes. Povoljni su uslovi pod kojima se plasira.

Gospodine Nedimoviću, vi ste samo zanemarili činjenicu koju sam ja naglasio, da od 9,9 milijardi unutrašnjeg duga 9,3 su obveznice koje su na unutrašnjem tržištu plasirane i kupljene. Ko ih je kupio? Kupile su ih banke. Najvećim delom su ih kupile banke. To je potpuno jasno. Zato što banke nisu zainteresovane po automatizmu, nisu zainteresovane da ulažu u privredu, gospodine Nedimoviću, nego ulažu u kupovinu obveznica jer je to sigurnija i veća zarada.

I zato mi imamo banke koje funkcionišu po tome, to smo već jednom raspravljali, kad dođete da kupite automobil, imate odmah kredit, kad hoćete da kupite stan, imate kredit, kad hoćete frižider, imate kredit, belu tehniku, imate kredit. Ali, kad kažete da bi uložili u malu privredu u Srbiji, oni kažu - mi trenutno ne finansiramo takve projekte, dođite kasnije. Uostalom, vi to dobro znate, i sa jedne i sa druge strane. To je nešto što u svakom slučaju treba imati u vidu.

Što se tiče BDP, gospodine Nedimoviću, on mora da bude u kontinuitetu. On mora da je u proizvodnji, da iz proizvodnje većim delom proističe. Ovo što je porast na 4% u toku ove godine, pa to smo već raspravljali ovde, to je Ruski tok, to su radovi koji su vezani za Turski tok.

(Veroljub Arsić: Lupaš.)

Ja čujem neke neartikulisane glasove koji kažu da lupam. Ti glasovi bi mogli malo da se stišaju. Ovo svi znaju. Na kraju krajeva, i sam predsednik države, Aleksandar Vučić je prilikom svog intervjua rekao da je BDP u poslednjem kvartalu porastao zahvaljujući Turskom toku. Ako on lupa, onda je krajnje vreme da tradicionalno čovek koji to dobacuje promeni stranku.

Ne razumem gospodina Vukadinovića zašto se ljuti. Ako nešto ima u Srbiji što je karakteristično i prepoznatljivo, onda je to kada vam određene karakteristike definišu preko nadimka. Možete vi da budete doktor nauka, možete da budete običan radnik, ali obično nadimak vam u Srbiji zakače dok ste mali, kad stičete određene osobine, karakterne osobine, taj nadimak odražava u veću delu karakterne osobine.

Vi dobro znate, kolega Vukadinoviću, da je koalicija DSS i Dveri, zajedno sa Vlaškom strankom, bila ispod cenzusa. I noć kada su se saopštavali konačni rezultati, čovek koji je na čelu Republičkog zavoda za statistiku je bio predsednik komisije, saopšteno je da je ta koalicija ispod cenzusa. I tada nastaje pritisak. Išlo se toliko daleko da se angažovao lično ambasador američki koji se zove Skot. To što vi izgovarate Skat ili neko izgovara, izvinjavam se, vi ne izgovarate, u Srbiji odmah su rekli ovo su - Skotovi poslanici. To nije karakterna osobina svih vas, ali morate taj krst da nosite.

Niste vi jedini ovde i ne vidim zašto vas to vređa. Zašto niste kao pojedinac otišli odmah ispred novinara i rekli – ja ne želim da budem Skot, Skotov poslanik, izvinjavam se? Ja sam poslanik koji želim da uđem na osnovu raspoloženja građana. Niste vi jedini.

Kada je Boris Tadić otimao protivustavno mandate SRS, tadašnji poslanici koji su ukrali mandat SRS bili su Tadićevi poslanici. Njih ima samo dvojica ovde. Jedan je Arsić, a drugi je Bečić. Sa Arsićem, unapred da kažem, ne želim da polemišem, jer imate dve uzaludne radnje, zaludno gubljenje vremena sad trenutno na političkoj sceni, to je da Mila Đukanovića ubeđujete da je Srbin i Arsiću nešto da objasnite. To je zaludno.

Ja sam odmah rekao da ne želim da polemišem. Ja znam šta je kada poturici kažete da je promenio. Poturica to dočeka na nož. Ovo je vremena, vunena vremena. Kada kažete nekom da vam je ukrao novčanik, da je parama, vašim parama iz vašeg novčanika pozvao vas na piće i platio to piće vašim parama, a pri tome nije vam vratio ni pare, ni novčanik, to je bolno. To je bolno, to ja znam, ali mora čovek to da nosi. Tako je to u politici.

Za sve postoje činjenice, za sve postoje dokazi. Lako je ustati ovde bez grama stida, srama, izjaviti da je neko podržavao Bojana Pajtića. Martinović, sedi odmah do, zna čitavu priču, zna da smo bili suprotstavljeni politici koju je vodila DS. Uostalom, i kolega Nedimović je svedok toga. Zna šta smo sve radili i posle toliko vremena računa na zaboravnost i kaže, sad on objašnjava. Ali, i dalje važi ono ubeđivati Mila Đukanovića da je Srbin i Arsića da shvati nešto što je pametno i logično, to je gubljenje vremena. Ja nemam vreme za gubljenje.

Javnosti radi, ovde je polemika počela sa kolegom Vukadinovićem i potpuno je jasno da čovek, bez obzira koliko želi da skloni emocije u ovim raspravama, ipak neke stvari ne može baš tako da sagleda bez emocija.

Imate situaciju u životu jednog čoveka, svih nas. U mlađem dobu kada vas sretne neko ko vas ne zna, pita vas obično čiji ste. Ne zna vam ni ime oca, ali vi uvek kažete pretka, obično je to deda u Srbiji. Nema te sreće koja se može opisati kao kad sa druge strane čujete da vam je bio deda čestit čovek, jer njega fizički više nema. Takva je sudbina nas većine u Srbiji. Malo ko pamti dedu. A, kad vam neko kaže da je bio čestit čovek, da je bio častan i pošten, to je najveća nagrada za jednog čoveka.

Bilo je i suprotnih slučajeva, kada su govorili da mu je predak fukara. Zašto? Zato što je izdao, zato što je pokazivao kukavičluk prema drugim ljudima.

Kada je Vojislav Šešelj otišao na robiju, to je bukvalno kamen međaš koji nas deli. Oni koji su uzeli mandat, koji su otišli, oni će biti zapamćeni po tome. Oni koji su otišli, a nisu imali mandata, oni su uvek ostali u duši i u srcu, u ideji i ideologiji radikali. Ali, interesantno, ako pratite, najmanje se oni ovde bune i ustaju kada je priča o ovakvoj temi. Uvek ustaju oni koji su prvi među prvima otišli.

Što se tiče bukvalno da li je neko uzimao novčanik, vi ste držali novac od poslanika SRS… (Isključen mikrofon.)

Reklamiram povredu člana 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine.

Vas, gospodine Marinkoviću, upozoravam da skrenete pažnju članovima izvršne vlasti da se s poštovanjem odnose prema parlamentu i članovima parlamenta. Možemo mi poslanici na ovakav ili onakav način da komentarišemo ponašanje pojedinih članova Vlade, možemo u tim komentarima da se služimo ponekad i sa rečima koje nisu prikladne, ali zato je uloga članova izvršne vlasti da trpe, da odgovaraju na pitanja koja su vezana za struku, za konkretno predloge Vlade, a ne da komentarišu SRS i to iz obraćanja u obraćanje, stalno naglašava kako SRS ne radi dobro, kako u SRS poslanici se ponašaju nekulturno. Srpska radikalna stranka postoji 30 godina u kontinuitetu, izložena očima javnosti, kritikama, ne menjamo svoje stavove, ne menjamo svoj program, nismo od danas do sutra. Ponosni smo na one koji su ostali, izdržali sva iskušenja, ne stidimo se ni onih koji su u jednom trenutku poklekli, ali ne dozvoljavamo onima koji su menjali više partija nego što sam ja čarapa u životu promenio, da nama drže prediku.

Vi treba prvo da budete konstantni i stalni u jednoj političkoj opciji, da kažete – ovo je moja politička ideja, ovoj ideji pripadam, programski sam opredeljen na taj način, a ne da od vlasti do vlasti samo menjate, pa hvalite pojedince. Nekad vam je bio Miroljub Labus, pa onda Tomislav Nikolić, odnosno Mlađan Dinkić, pa Tomislav Nikolić, što bi rekli – sve moj do mojega.

U skladu sa odredbama Poslovnika, ne želim da se izjašnjava Skupština.

Dame i gospodo narodni poslanici ovde smo čuli od predstavnika ministarstva, odnosno od ministra da je akutni problem kada je u pitanju ova oblast, to je nedostatak prostora. Drugo, deficit kadrova. To je nešto što je hronično.

Problem kada je u pitanju Srbija, kada smo u pitanju mi kao društvo. Ono je nešto intenzivnije od 2000. godine zato što od 2000. godine ta novodemokratska vlast koja je došla na talasima buldožera, ona nas je ubeđivala da nam uopšte nije bitna prošlost, da mi ne možemo da budemo zarobljenici prošlosti, nego da živimo za budućnost. To što su oni zagovarali očigledno da se dobrim delom odrazilo i u ovoj oblasti kada je u pitanju arhiv i kada je u pitanju arhivska građa.

Mi nismo svesni koliko je to značajno, a sa druge strane kakav je to pokazatelj pravog lica i društva i odnosa vlasti prema tom društvu. Ako ne vodimo računa o arhivskoj građi, ako ne vodimo računa o kontinuitetu kadrovskog obnavljanja mi u stvari zanemarujemo sve ono što čini državu, što čini naciju, što na neki način je prepoznatljivo za društvo koje je odgovorno i samim pred sobom, a i pred drugima.

Kada odete u Arhiv Grčke koji je smešten u severnom delu Grčke, u Solunu videćete da je podhranjeno, mikrofilmovano i kompletna dokumentacija sve što se odnosi na istoriju, na ekonomiju, na vlasništvo, sve što je vezano za Grčku i grčki narod. Kada dođe do rasprava, oni su već spremni zato što imaju materijal koji mogu dokazivati i vlasništvo i teritorijalnu pripadnost. Znači, vode računa o svojoj prošlosti i o svojoj budućnosti.

Ovde se radi o zaštiti znaka, odnosno, tačnije rečeno, sprečavanje zloupotrebe zaštićenog znaka.

Ima nešto što je mnogo krupniji problem kada je u pitanju zaštita, a to je da se zaštitimo od ovoga uvozničkog lobija koji u ovu državu Srbiju uvozi sve i svašta. Čak i udžbenike uvozimo. Možemo tako da kažemo, da čak i udžbenike uvozimo, zahvaljujući, pre svega, snalažljivosti pojedinaca koji su u državnoj administraciji, a ta administracija se zove Vlada Srbije. Zašto? Pa, zato što smo bukvalno prepisali i uzeli neke, kako kažu, evropske norme i te evropske norme uvek idu u korist onih koji uvoze robu veoma, veoma sumnjivog kvaliteta, svake vrste, a pri tome ostvaruju veliki profit i mi se tu ne možemo suprotstaviti.

Možete zamisliti kakva će konfuzija da nastane kada uvede se elektronski žig, odnosno zaštitni znak, a pogotovu što će, na osnovu usvajanja ovog zakona, početi prijavljivanje zaštite znakova, odnosno prijavljivanje žigova, koje će se registrovati na 10 godina. To će biti potpuna konfuzija.

Ne vidimo mi koji će to odbrambeni mehanizam imati Vlada da se suprotstavi, recimo, ovom već pomenutom uvozničkom lobiju, što je bukvalno karcinom na tkivu ove države i to treba da se prekine.

Ministar je rekao pre neki dan ovde da ima volju, ima želju, ima odlučnost da spreči ovu lakrdiju kada su u pitanju udžbenici, blago rečeno lakrdiju, jer to su mnogo dugoročnije posledice, ali da vidimo kako će to biti primenom ovoga zakona, da vidimo kako će se to poznatijim većim svetskim kompanijama suprotstaviti Vlada kada je u pitanju zaštita i žiga i znaka.

Pre svega jedna suštinska primedba. Pre pauze imali smo ovde polemiku, odnosno replike na izlaganje pojedinih poslanika, one se odvijale između Aleksandra Šešelja i predstavnika SNS, i u trenutku kada je bilo potpuno logično da se da prilika opozicionom poslaniku da odgovori, tradicionalno po ustaljenim već metodama određuje se pauza. Nije nikakav problem ako na taj način želite da u ovoj predizbornoj kampanji prikažete kako je sve pozitivno, ali iskreno pitanje je bilo od strane srpskih radikala prema ministru.

Ono što je vezano za ovaj zakon, a ministar je više puta naglašavao, ministre vi ste rekli ovo se prvenstveno radi iz razloga zaštite sistema i podataka o pojedincima. Kakva je to koincidencija, ministre prihvatamo to, da je ta namera, ali kakva je to uslovno rečeno da koincidencija da centar za održavanje ovog sistema se nalazi u Zagrebu. Vi imate sistem koji se primenjuje, to su elektronski dnevnici, el- dnevnici, kako ih ovde obeležavate, pa ne zna se da li su električni, ili elektronski, kakvog ministra energetike imamo, ne bi bilo čudo da kaže da su električni, pošto se on razume u energetiku.

Ali, da se vratimo na ozbiljne stvari. Kada dođe do nekih kvarova u sistemu el - Dnevnika, radi kratkoće, kada nazovete da je nastao neki problem, javi vam se na tečnom hrvatskom, tamo njihovom, mada je to maternji srpski, sve vam objasni. Kad pitate kako to da na tom jeziku odgovaraju, oni kažu, pa, naravno da odgovaramo zato što je Zagreb. Kako onda mogu biti sistemi i podaci o pojedincima zaštićeni ako je centar za održavanje ovog sistem u Zagrebu? To je znači, na izvolte. Svi podaci, biografski i svi ostali vezani za učenika podrazumevaju podatke o njegovim roditeljima, podrazumevaju dosta tih podataka koji su i te kako, na ovaj način dostupni, pristupačni onima koji žele da barataju sa tim podacima. Nemojmo da se pravimo naivni, i da nije u Zagrebu, da je bilo gde taj centar zna da manipuliše.

Prema tome, nemojmo se iznenaditi ako predsednik države bude permanentno u situaciji da govori Nemcima, beži da te ne vidim, nemoj kadrove da mi vučeš. Kako vuku kadrove? Pa, preko ovog sistema koji je zaštićen ministre, čitaju se podaci, vide se koje su prosečne ocene, vidi se koji su talentovani učenici. Imate ministre, između ostalog, imate primer matematička gimnazija. Učenici matematičke gimnazije već u drugoj i trećoj godini počinju da se vrbuju kako bi studirali, nastavili studiranje u inostranstvu. Pitanje da li će neki od njih da se vrate ovde. ogromna sredstva, uostalom, da ne govorim o tome, to su ogromni potencijali, to je pamet Srbije.

Mi pamet Srbije trebamo i po podacima da držimo kao naše, nešto što prvenstveno pripada Republici Srbiji, i da na osnovu toga možemo da kažemo imamo najveće bogatstvo. Ovo, sve dok je u tuđim rukama, informacije, ministre, ne možemo da se oslonimo na fer korektnost. Uostalom ono i ne postoji.

Mi srpski radikali izražavamo veliku rezervu kada su u pitanju ovi zakoni koji se podređuju, kako je to i kolega Ljubiša rekao, poslodavcima. Možda nije u takvom procentu koliko mi naglašavamo, ali u svakom slučaju zavređuje pažnju, zavređuje oprez.

Ovde u ovom amandmanu, odnosno ovom članu 9. radi se o nečemu što je kruna svega ovoga što je ministar izlagao, a to je potpisivanje ugovora sa poslodavcima gde će biti radno angažovani u praktičnom delu nastave učenici srednje škole, a u ovome drugome zakonu to je dualno obrazovanje. Mi imamo faktički tu jednu veliku obavezu da vodimo računa kako će se to odvijati u narednom periodu. Potpisuje se ugovor, potpisuje se sporazum, tu je uključena i Privredna komora Srbije, da ne širimo priču. Lično imam veliku rezervu, znajući ko je na čelu te komore, čovek koji nema radnog staža. Ima onih koji su ovde doktorirali, magistrirali, nemaju školskog druga, ali on nema radnog staža u privredi, ali na čelu je Privredne komore. Njega je doveo ambasador Nemačke na tu funkciju, zahvaljujući nekim drugim kriterijumima, a ne one koje bi podrazumevali da čovek sa radnim iskustvom, i to je isto jedan veliki problem, otežavajući problem.

Zašto? Zato što bez obzira kolike su potrebe poslodavaca, kolike su potrebe trenutno razvijenih kapaciteta industrije, ako to postoji, u bukvalnom smislu reči, kada je u pitanju domaća industrija. Vlada mora imati viziju. Vlada mora imati projekciju nečega što se zove srednje obrazovanje, kada je u pitanju strukovno usmeravanje. Neće valjda narednih stotinu godina ili, ne daj Bože, 10 godina da bude ovakva situacija? Valjda Vlada planira u kom pravcu će se razvijati industrija, u kom pravcu će se razvijati privreda?

Mi ovde imamo nešto što možemo, sad kažemo, da su javna preduzeća pred transformacijom, i to je neminovnost. Pitanje je kako ćemo dalje te učenike srednjih škola, odnosno ovih koji su na dualnom obrazovanju da angažujemo, kakvi su ugovori, kakvi će uslovi biti pod kojima će oni da rade. Šta ćemo ako se u praktičnom delu nastave prekine to njihovo obrazovanje zato što poslodavac zbog objektivnih okolnosti zatvara firmu i odlazi?

Uvažena koleginice, niz faktora utiče na sve ovo o čemu ste vi pričali. Pre svega nemojte da bežite od jednog faktora koji je uticao da naši učenici Matematičke specijalizovane gimnazije imaju takve rezultate. To je jedinstven slučaj gotovo u Srbiji da se kadrovski u toj školi ništa nije menjalo bez obzira što su bile silne reforme. Oni su izdržali svim tim iskušenjima, izazovima. Bili su na udaru reformskih zakona gde se tvrdilo da oni to mogu da postignu iako idu, ne znam na usmereno obrazovanje, pa onda imaju dve godine specijalizacije. To je kadrovski ostalo jedinstveno. Drugo, tu su kriterijumi upisa standardni i veoma na visokom nivou.

Sad, kada pričamo o ovom drugom delu, o kome ste vi objašnjavali, zar ne razmišljate da za mladog čoveka od 15 godina isuviše je ovo krupna i velika odluka? On treba da odluči sa svojih 15 godina života, gde u nekoj fazi puberteta, šta će mu biti životno opredeljenje. Utiče niz faktora na to, niz razloga. Jedan od najuticajnijih je dobijanje posla odmah posle završene škole.

Nekada se znalo kada je bila u pitanju podela ta i kada su u pitanju kadrovi u srednjim školama. Neko je išao u gimnaziju, bili su prirodni i društveni smer, pa su se razlikovali profesori koji su predavali na prirodnom smeru Matematiku i oni koji su predavali na društvenom smeru Matematiku, mada su i jedan i drugi matematičari. Ali, nastojalo se na ovom prirodnom smeru da budu ipak, uslovno rečeno, utemeljeniji profesori. Ovde imate jedan konglomerat iz koga se izlazi posle 2000. godine, gde mlad čovek…

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

… treba na sebe da prihvati tu odgovornost, da odlučuje o svojoj sudbini i mi upozoravamo da treba voditi računa. Ne završava se samo - on je izabrao, pa je pogrešno izabrao. On postaje problem ako je pogrešno izabran, postaje problem ove države.

Očito je da pričamo o istoj stvari, odnosno o onome što iskreno želimo da omogućimo srednjoškolcima, a to je da država stvari ambijent da ipak veći deo tih ljudi bude na sigurnom. U kom smislu? U smislu njihovih odabira. Ako je izabrao srednju školu gde postoje realne potrebe primera radi Elektroprivrede, onda je Elektroprivreda morala da bude nosilac, odnosno garant zapošljavanja i daljeg usavršavanja tih ljudi. Ne smemo ih baš prepustiti, kako se to tumači ovde, tržištu i da to bude izloženo poslodavcu.

To je sada trenutno situacija takva da postoji potreba za određenim profilima zanatlija. Zašto? Zato što se ukazala jedna velika praznina, nastala je tako što je ogroman broj ljudi iz oblasti zanatske struke našao svoj posao u Nemačkoj i zapadnoj Evropi. Neće to večno trajati. Ne treba gledati to tako da će to uvek biti da će Nemačka imati potrebe i zapadno-evropske zemlje za variocima, za bravarima. Dođe do zasićenja, dođe do zatvaranja toga. Bilo je takvih perioda kada je istočno-evropski blok otvorio se pa je to bio period kada su Nemci uzimali, kako bi se to reklo, besplatnu stručnu radnu snagu. Moramo voditi računa šta je opredeljenje ove države. Da kažemo – imaćemo u srednjoj elektrotehničkoj školi toliko učenika za koje garantujemo da će sa javnim preduzećima, sa onim što je država potpisati ugovore kao poslodavci. Država je tu najveći poslodavac.

Nema većeg poslodavca od države. Pa ljudi koji će potpisivati sa ovim stranim kompanijama koje su ovde, imaće priliku, ali nemojte zaboraviti da i tu preovlađuje ono što je životno, a životno je da što pre dobiješ posao, životno je da što pre počneš da zarađuješ, pa računaju da će to trajati. Neće ni informativna tehnologija baš tako uvek da bude bum. Moramo i na to računati. Mora se voditi računa, jer većina tih ljudi ostaje ovde da živi i kao što je i kolega Ljubiša rekao, mora se voditi računa da se omogući onima koji završe trogodišnju da mogu da se usavršavaju i da im se to prizna kao nešto u šta su oni uložili trud.