Dame i gospodo narodni poslanici, u raspravi, a i u obrazloženju Predloga zakona o sportu čulo se mnogo toga – i kako će ovo da pomogne da se deca bave sportom i kako će konačno zakon da se primeni i na sport.
Nekoliko pitanja zaista mora da se postavi onome ko predlaže ovaj zakon zato što, prvo, grupacija koja predlaže ovaj zakon ni u jednoj privatizaciji do sada nije pokazala da želi da to u Srbiji bude po zakonu, pravično i bez pljačke, bez otimačine, bez privilegija. Postavlja se pitanje da li možemo da verujemo da će baš u sportu biti tako? Tim pre što ono što je najzanimljivije u imovini koja se tiče ovog zakona, a odnosi se na nekoliko klubova, dva pre svega, sigurno predstavlja problem o kome treba da se ozbiljno razgovara, ne samo sa nivoa jedne političke stranke, jedne vladajuće većine, već sa nivoa interesa svih građana Srbije.
Naime, ovde se postavlja pitanje – zašto je za samo godinu i po dana predložena izmena Zakona o udruženjima, koja se odnosi isključivo na sport, tako da za sva ostala udruženja u Republici Srbiji važe jedna pravila za privatizaciju, a za sportska udruženja i saveze potpuno drugi režim? Ovde ne postavljam pitanje koji je model bolji, već samo da li se time krši ustavni princip jednakosti pred zakonom za iste vrste pravnih lica?
U obrazloženju nije pruženo objašnjenje za takvo odstupanje, iako bi to bilo logično imajući u vidu da u praksi nije bilo suštinskih primedaba ni problema sa primenom modela privatizacije udruženja iz Zakona o udruženjima. Da nema odredaba ovih članova od 169. do 182. zakona, i na sportske organizacije bi se, prema članu 2. stav 2. Zakona o udruženjima, primenio režim privatizacije iz Zakona o udruženjima.
Režim privatizacije iz Predloga zakona o sportu je nedorečen, nejasan, nekonzistentan, a u pojedinim delovima je suprotan prirodi sportskog organizovanja. To važi kako za postupak evidentiranja imovine organizacije u oblasti sporta, tako i za sam postupak privatizacije.
Jednostavan primer, u članu 169. stav 1. predloga propisuje se da obavezu evidentiranja imovine imaju i sportski centri. Međutim, ako pokušate da u Predlogu zakona pronađete na šta se pod tim misli, ne možete to da nađete, ni u članu 3. koji definiše pojmove, ni u članu 110. koji reguliše ustanove i privredna društva u vezi sa sportom, ni u članu 146. koji reguliše vrste sportskih objekata.
Organizacije nabrojane u članu 169. stav 1. Predloga nisu sve organizacije u oblasti sporta koje postoje; nisu, na primer, obuhvaćena stručna udruženja u oblasti sporta upisana u registar kod Ministarstva omladine i sporta.
Prema članu 169. stav 1, obavezi evidentiranja, pa samim tim i preispitivanja statusa imovine podležu i organizacije koje su prema svojoj registraciji isključivo u privatnoj svojini. Naime, pojam sportske organizacije u važećem Zakonu o sportu obuhvata i sportske organizacije kao udruženja i sportske organizacije kao privredna društva.
Kako će se, na primer, preispitivati vlasništvo nad klubom koji je registrovan kako akcionarsko društvo i ima svoje vlasnike? Takav pristup dovodi u pitanje ustavnu odredbu o nepovredivosti privatne svojine, koja je garantovana i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Odredba člana 169, kada se poveže sa članom 170. stav 2, tera vlasnika kluba da dokazuje da je klub njegov, iako prema Zakonu o privrednim društvima to nije sporno.
Prema odredbi člana 169. stav 1, smisao podnošenja evidencione prijave jeste da Ministarstvo omladine i sporta ustanovi matične evidencije i izvrši registraciju. O kakvim evidencijama je reč i o kakvoj registraciji je reč, nije jasno, posebno zato što je članom 172. propisano da je funkcija Ministarstva da u postupku po evidencionoj prijavi evidentira podatke o subjektu evidentiranja i o sportskim objektima koje koristi. Dakle, tu nema nikakve matične evidencije i registracije.
Predviđeno rešenje postaje nejasno kada se ima u vidu da registraciju organizacija u oblasti sporta ubuduće treba da vrši APR, a da matične evidencije, koje obuhvataju evidenciju sportskih objekata, vodi Zavod za sport i medicinu sporta Republike Srbije. To vam je član 63. i čl. 107. stav 2. tačka 4) predloga.
O čemu se tu u stvari radi? Zakon o sportu reguliše veoma ozbiljnu materiju, ne tiče se samo imovine. Da ne pomislite da bismo mogli da nasednemo na priču o tome da se rešava čiji će biti stadion i površine oko stadiona, iako je razlog za donošenje zakona u stvari isključivo to. Radi se o tome da čitava jedna društvena grana života, od momenta kada dete prohoda do duboke starosti, treba da potpadne pod nečiji uticaj.
Možete vi ovde da hvalite svoja nastojanja u oblasti sporta, možete da govorite kako ste sve učinili, a onda da nas, dok izlažete Predlog zakona, zamolite da se ubuduće založimo za veći budžet za Ministarstvo za omladinu i sport. Šta je onda vaš posao? Vi na sednici Vlade klimajte glavom jedni drugima, slažite se, dogovarajte se, a ovamo molite poslanike da za vaše ministarstvo obezbede veća sredstva. Ministar omladine i sporta koji nije zadovoljan budžetom podnosi ostavku zato što nije poštovano, prvo, njegovo pravo da raspolaže budžetom dostojnim da zastupa omladinu i sport, a drugo, ni pravo omladine i sporta da ima nekoga ko o njima brine i ko ne brine o finansijskim sredstvima da bi brinuo o njima.
Deca ne mogu da štrajkuju, sportisti ne mogu da štrajkuju. Ne znam da li uopšte znate koliko njih ne prima ni hranarine, ni obaveze iz ugovora, koliko njih je izloženo menadžerima koji nemaju ni dušu, ni srce, imaju samo novac; koliko njih dobija avionsku kartu i ode na put u nepoznato, pa se vrlo brzo vrate potpuno razočarani; koliko njih ne dobije sporove u Srbiji, a dobija sporove u Evropi, zato što su u Evropi pravila rigorozna i niko ne sme da ih krši, ni onaj ko je po volji vlasti, ni onaj ko po volji vlasti nije.
Jednu osnovnu stvar niste rešili, a to je ponašanje na sportskim priredbama. Koliko god se vi trudili da noću dočekujete sportiste koji osvoje medalje, to vaš ugled u očima građana Srbije ne može da podigne, pošto ih dočekuju oni kojima do sporta uopšte nije stalo. Niste se izborili za to da čovek može sa svojom decom da ode na sportsku priredbu, da to bude sportska priredba, da u njoj učestvuju na tribinama i oni koji imaju od sedam do 77 godina. Te tribine su pretvorene u poligon za ispoljavanje najnižih strasti, za isprobavanje novih hemijskih sredstava.
Naravno, kada dođe do neke pobede i kada neko od naših sportista ili klubova zasluži uspeh, osvoji medalju, osvoji neko mesto, eto vas tu među prvima, bezmalo kao da ste i vi trčali, kao da ste i vi skakali, kao i da ste vi šutirali loptu, kao i da ste vi skakali u bazen.
Kada se ispostavi da to nije dobro organizovano i da mnoge sportove više uopšte nemamo i da nam deca uopšte ne rastu kao što smo mi rasli, uz društvo za telesno vaspitanje, uz razne amaterske klubove u kojima vas ništa nije koštalo to što trenirate nego su vam još davali i po jedan sendvič, a u porodici je to bio bar jedan obrok više; kad vas podsetimo na to da više ni na fakultetima nemate fizičko vaspitanje, da to više nikoga ne interesuje; kad vas podsetimo na to da onaj ko želi vrhunski sport u taj sport treba da ulaže, iz tog sporta da ima koristi... A država ne treba da ima primetnu korist od onoga što ulaže u svoju decu da bi se bavila sportom, državi je velika korist ako su ta deca zdrava.
Naravno, više nema služenja vojnog roka, pa nećemo ni imati podatke o tome koliko je dece sposobno za vojsku, a koliko nije, ali i sami vrlo dobro znate kako su padali kriterijumi na regrutaciji za odlazak dece u vojsku samo zato što su deca i tu bila nespremna. Baš kao što padaju kriterijumi od osnovne škole do fakulteta za znanje koje deca pokažu, da bi bar neko završio, ili da nastavnici ne bi bili pretučeni, čak i od strane učenika, zato što su dali lošu ocenu.
U ovom društvu se mnogo toga promenilo nagore. Čak i oni koji imaju dobre namere u tome učestvuju, svesno ili nesvesno. Čak i oni koji vode decu, omladinu, sport, kulturu svesno ili nesvesno učestvuju u tome, pomažu u tome da se u našem društvu stvore neki novi modeli, obrasci ponašanja, neki novi uzori, nešto čemu svi težimo, a što više nema veze ni sa našim poreklom, ni sa našim osobinama, ni sa našim kodeksima, uvodimo potpuno nove kodekse. Kao što će fakultet ostati sanjano mesto za siromašnu decu, tako će uskoro i sport postati samo sanjano mesto za decu koja nemaju novac.
Gde je tu uloga države i društva? Očigledno, negde je stala na pola puta, čim vi nama ovde kažete da nemate dovoljno sredstava za svoje ministarstvo. Nema za poljoprivredu, nema za omladinu i sport... Gde li to ima tog novca, gde je taj novac iz budžeta ako za ono što je vitalno nema novca, za šta su se drugi izborili? Ko je to bio tako uticajan da obezbedi sebi novac iz budžeta, a niste dobili vi koji ste glavni? Da li ste vi zadovoljni time kako ste uspeli da se izborite za budžet za ovu godinu? Ili će možda ovaj zakon o sportu da donese novac? Neće. Ovaj zakon bi trebalo da pravilnije raspodeli novac koji izdvojimo za sport.
Ja nisam od onih koji će da napadnu ako počnete oko sportskih stadiona da gradite neke objekte, mislim da su ogromne površine i da ih treba iskoristiti, samo me interesuje ko će da gradi. Po kojoj ceni će to da dobije? Da li će onih tridesetak akcionara, koji su i sada upisani, dobiti na raspolaganje i te površine?
Ovde su se neki koji sebe predstavljaju velikim liberalima u oblasti ekonomije zapitali da država to nije podržavila. Zašto država nije prvo podržavila? Možda zato što bi i sport prošao kao i mnoga preduzeća koja je država preuzela u svoje ruke, o čemu ćemo uskoro da razgovaramo, opet nešto preko ministarstava koja su u vašoj stranci. Sve što država uzme u svoje ruke, to je predviđeno da propadne u ovoj državi. Običan svet pomisli – evo spasa, poništava država privatizaciju, evo konačno spasa, sad će država da brine o tome. Onda se posle mesec dana ispostavi da država o tome nije razmišljala, nego je samo htela da smiri štrajk, da se ministar pojavi i kaže kako sada ima posla, kako nema kriminala, kako je ta privatizacija bila sumnjiva, a takvih je preko 90%.
Hoće li naša deca brže da trče posle donošenja ovog zakona o sportu? Neće, neuhranjena su. Ne mogu roditelji dovoljno da vode računa o njima, čak ni o njihovom fizičkom izgledu i o njihovom zdravlju. Država se sklonila. Slušamo predsednika Vlade koji kaže – sve je to privatni posao. Zemlje koje su izmislile liberalni kapitalizam danas se ne ponašaju tako surovo kao mi, ili se bar ne zaklanjaju iza štita koji se zove liberalni kapitalizam. Sve je to privatno. Šta me briga što je 200.000 ljudi ostalo bez posla, to su privatnici otpustili. Pošto dolaze na teret državi, što država nije brinula o tome, to valjda nikoga ne interesuje.
Ja vam želim da ovaj zakon ne doživljava izmene i da nije donet samo da bi bio donet. Ako je bilo prečih zakona zbog dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU, možda ovaj zakon nije bio ni potreban, a ako nekome hitno trebaju objekti koje koriste sportski klubovi, onda ste pronašli vreme kada će ovaj zakon da bude donet. Sada će da im se otvori. Oni su učestvovali u pisanju ovog zakona, vrlo dobro znaju kako će da postupe. To je sudbina možda i preko 90% zakona donetih u ovoj skupštini od 2001. godine naovamo, da ih pišu oni koji žele da ih iskoriste dok ne budu promenjeni, „dok se Vlasi ne dosete“.
Znači, od momenta kada ovaj zakon bude stupio na snagu videćete kako se lešinari skupljaju oko plena i gledaju da plen odnesu. Zato su nam stadioni prazni, zato više nikoga na otvorenom prostoru, gde je nekada bilo 60.000 ili 70.000 gledalaca, izuzev jednom godišnje, ne interesuje sportska priredba. Zato ne vodite svoju decu, garantujem da ni vi ne vodite svoju decu na sportske priredbe, mada sedite u toj loži, ali mi se čini da lože sada nisu najbezbednije mesto na sportskim priredbama. Verujte, nije bezbedno ni tamo gde ide običan svet, mi tamo ne vodimo ni decu ni unučiće, jer vi to niste obezbedili. To je vaš najveći neuspeh.
Da li će neki bogataš da kupi klub, da li će neki Rus da kupi klub, da li će neki Amerikanac, to je manje bitno, a to je svrha ovog zakona. Za zakon o sportu meni je mnogo više bitno kada će deca početi da idu na sportske priredbe i kada će roditelji početi da idu na priredbe gde učestvuju njihova deca. Sve drugo je naš poraz. Sve drugo nije interes građana Srbije, posebno onih koji plaćaju porez.
Dakle, naravno da mi za ovaj zakon ne možemo da glasamo, mada ste se vi i neki drugi mnogo trudili da dokažete kako, tobože, nešto sarađujemo. Ali, mi smo jedini koji mogu da vas pobede, da vas pobede boljim idejama i boljim ponašanjem i zato ne želimo da ličimo na vas. Inače, da ličimo na vas, vi ne biste imali ni sekundu mira, koliko je narod nezadovoljan vašom vladavinom.
Želim vam da taj zakon čak ne doživi ni osudu EU, pošto u poslednje vreme svi zakoni ne prolaze filter Evropske unije, koja sada mnogo pažljivije gleda šta radimo zato što se priprema da Srbiji obezbedi status kandidata, možda čak i otpočinjanje pregovora o pridruživanju. Ako vam taj zakon prođe njihov filter, verujte mi da je to mnogo lakše nego da prođe filter naših građana. Od sada će da brinu o svakom dinaru koji ulože u Vladu Srbije da bi ga ona budžetom rasporedila, da građanima Srbije bude bolje.