Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je, mislim, već treći zakon o amnestiji otkako je DOS došao na vlast, o amnestiji koja se primenjuje na lica koja se nisu odazvala pozivu da, kako bismo to mi stariji rekli, odsluže svoj vojni rok u vojsci zemlje u kojoj se nalaze.
Amnestija je zaista akt pomilovanja i obično se primenjuje kada je situacija u zemlji teška, kada broj krivičnih dela preraste mogućnost da se po njima sudi i primenjuju sankcije, ali u ovom slučaju takav razlog ne postoji. Zaista je cinično kada predlagač kaže da traži hitan postupak da bi se otklonile nekakve mogućnosti da dođe do haosa u zemlji, do ovog ili onog.
Dakle, ovaj zakon o amnestiji, koji sada amnestira lica koja su od 2006. godine izbegla da služe svoj vojni rok i potpala pod odredbe Krivičnog zakonika, u stvari predstavlja znak da vi koji vodite zemlju ni u ovoj oblasti ne znate šta hoćete. U tako nedefinisanim odnosima u zemlji Ministarstvo pravde nastupa sa Predlogom zakona o amnestiji. Ovde je trebalo da sedi ministar odbrane, ovde je trebalo da sede predsednik Republike i načelnik Generalštaba i da nam kažu šta žele od Vojske Srbije, da kažu da li će mladići koji ispunjavaju zakonske uslove za to, fizičke, psihičke, godine starosti, služiti vojni rok u Vojsci Srbije ili ne. Mnogo je bolje, mnogo je čestitije, sa mnogo više brige o državi reći – ne mora da se služi vojni rok, onaj ko želi može da se odazove, onaj ko ne želi ne treba.
Vi dovodite u neravnopravan položaj mnoge građane Srbije. Mogao bih da pretpostavljam da ćete uvek da amnestirate one koji ne služe vojni rok, ali to ne sme da bude osnov za moje ponašanje. Ne smem da izbegavam jednu obavezu, koja potpada pod odredbe Krivičnog zakonika, ubeđen u to da ćete vi da me amnestirate. To nema smisla prema građanima Srbije koji odlaze u vojsku.
Svi mi koji smo služili vojsku smo to računali kao izgubljeni deo života. Znači, odvojeni ste od nauke kojom ste se bavili, posla kojim ste se bavili, odvojeni od porodice, odvojeni od izlazaka, od druženja. Potpadate pod disciplinu kakve nema ni pre ni posle vojske. To vam dođe kao jedna epizoda u kojoj ste, smatralo se, postali muško. Pošto se danas ne postaje muško služenjem vojnog roka, pošto je danas Vojska Srbije apsolutno u padu po mnogim ispitivanim karakteristikama, i po ugledu, i po disciplini i po bezbednosti onih koji se tamo nalaze, onda se postavlja pitanje – šta je vaš krajnji cilj sa Vojskom Srbije?
Čovek bi morao da bude veoma okrutan ako glasa protiv zakona o amnestiji. Amnestija je veliko delo i odnosi se uvek na veći broj lica. To nije pojedinačni akt kome pribegava predsednik Republike. To je opšti akt, to je zakon koji donosi Skupština. Ne znam da li će tu biti i koliko će lica biti amnestirano. Ovde nemamo nikakvu analizu o tome koliko je građana Srbije u međuvremenu odslužilo vojni rok, koliko nije, protiv koliko se vodi postupak, koja su lica u pritvoru ili na odsluženju kazne zatvora, koja su lica odslužila celu kaznu zatvora. Njima će samo da se briše ta osuda, ali njima niste dali amnestiju. On je svoje odslužio, on je sada slobodan građanin.
Znači, mnogo moralnih dilema se postavlja pred čoveka koji je za vreme vaše vladavine, od 5. oktobra do danas, tri puta imao priliku da glasa o amnestiji. Krivično delo koje je predviđeno je jednako, po meni, kao i delo vožnje u alkoholisanom stanju, kao i ovo sada - što jurite ove narkodilere. Nema lakših i težih krivičnih dela. Ima ih, ali je sankcija, odnosno kazna odredila šta je lakše, a šta je teže krivično delo. Kada nešto svrstate u dela za koja je predviđena kazna zatvora, onda treba da se razmišlja o tome zašto se izdvaja samo jedno delo, odnosno zašto još uvek postoji kao kažnjivo delo.
Deset godina se ne primenjuju odredbe ovih članova zakona koje ste naveli ovde. Čemu onda odredbe tog zakona? Čemu uopšte krivično delo izbegavanja, ako neprekidno amnestirate sve koji su od 5. oktobra izbegli da se odazovu svojoj obavezi predviđenoj svim zakonima koje donosi Narodna skupština? Zbog toga SNS uopšte ne zna šta da misli o tome koji je krajnji cilj vašeg zakona.
Vi kažete, važi do dana stupanja na snagu, osam dana od dana objavljivanja. Neka to bude, na primer, 20. mart. Šta će biti 21. marta sa onim ko izbegne da služi vojnu obavezu? Vi ćete mi reći – potpada pod odredbe Krivičnog zakona, član taj, taj i taj, a on će reći – već deset godina vi amnestirate za ova krivična dela, ja ću to krivično delo da izvršim, pošto neću da budem kažnjen.
Molim vas da ućutkate poslanike koji me ometaju da razmišljam. Ako sami ne razmišljaju, neka ne sprečavaju druge, koji mogu da razmišljaju, da to čine.
Dakle, kada bih znao da ste pripremili zakon prema kojem će služenje vojnog roka da bude dobrovoljno, glasao bih za ovu amnestiju. Ali, kako znam da će od tog 21. marta, na primer, ponovo da bude lica koja ćete da kaznite, a ona da se nadaju da ćete im dati ponovo amnestiju ili da će promenjeni oblik vlasti da im da amnestiju, onda uopšte ne znam kako da se prema ovom problemu postavim.
Mnoge porodice iščekuju ovo. Nekad ste nam to pravdali time da ima građana Srbije koji se nalaze u rasejanju, pa kažu – ne može da dođe za Novu godinu, ne može za Božić, ne može na slavu kod roditelja, preti mu kazna zatvora zato što je izbegao vojnu obavezu. Pretila bi mu i da je ukrao nešto u prodavnici. Mnogi su u inostranstvo pobegli da ne bi služili vojni rok.
Čini mi se da ovaj zakon više razmišlja o onima koji krše zakone, nego o onima koji ih poštuju. Zbog toga kod amnestije uvek treba biti oprezan.
Skupština je po Ustavu vlasna da donese zakon o amnestiji. Mi ćemo ga doneti i ovog puta, verovatno, kao što smo i do sada od 5. oktobra u nekoliko navrata. Samo vas molim da malo dugoročno vodite državu. Nama ne trebaju vatrogasci koji će da ugase požar. Nama treba da do požara ne dođe. Ne treba da se nagomilaju krivična dela do te mere da je nemoguće sprovesti kaznenu politiku.
Znači, ovo krivično delo... Molim vas, pošto ste posekli sve sudije i tužioce, sada možete da se posvetite i pravu, pravosuđu i pravdi. Ovo krivično delo vi lepo da izbrišete, u saradnji sa Ministarstvom odbrane. Neka ono predloži izmene i dopune Zakona o Vojsci, neka predloži da onaj ko želi može da odsluži vojni rok. Svako ko napuni 18 godina, ode i kaže – želim da služim, ne želim da služim. Obavezan je ili nije obavezan, i posao je završen.
Nas ovde dovodite u situaciju da razmišljamo o ljudima koji su izbegli vojnu obavezu, a svaki je slučaj pojedinačan, svako ima svoj razlog, i da mi ovde budemo milosrdni prema onima koji nisu odslužili vojni rok, a nemilosrdni prema onima koji su odslužili, pošto za njih nema ništa. Za njih nema čak ni radnog staža, na primer. Umesto da imaju neku motivaciju, da im država uplaćuje penzijsko, invalidsko i socijalno osiguranje, pa kada su na odsluženju vojnog roka da imaju, eto, to malo radnog staža, ne, oni imaju platu za kutiju cigareta dnevno.
Ako biste tako regulisali odnose, mi bismo bili spremni da vam pomognemo da izglasate takav zakon, jer to je i naša politika, vojska mora da bude profesionalna. Naravno, onome kome je čast, ko je ponosan na to što će da odsluži vojni rok, treba omogućiti da to uradi, na jedan od načina koje ste predvideli, ili prigovorom savesti ili pod oružjem, sasvim je svejedno.
Uostalom, ubeđen sam da Vojska Srbije više nikad neće da ratuje i da treba da spremamo specijalne jedinice koje će da se bore protiv bandi koje ste stvorili od 5. oktobra do danas, koje su se razvile do mere da polovina ministara strepi jesu li pronađene kasete kod Šarića ili nisu. Mnogo nam je važnije da se izborimo protiv tog kriminala, nego da se pravimo kako imamo vojsku, kojoj dajemo amnestiju svake tri ili četiri godine.
Zbog toga je stav Srpske napredne stranke prema amnestiji uopšte pozitivan. Smatramo da je amnestija zaista akt milosrđa i da je narod jedini koji može da da taj akt milosrđa. Ali, prema amnestiji u ovim slučajevima veoma smo oprezni, pošto time amnestiramo vas, lošu vlast, koja se u jednoj oblasti uopšte ne snalazi, u oblasti da li treba braniti zemlju ili ne, da li zemlja zaslužuje da bude branjena ili ne, da li je Srbija u granicama koje su joj navedene u Ustavu u preambuli, znači zajedno sa AP Kosovom i Metohijom, ili ne.
Kao što lutate u mnogim segmentima društvenog života, tako lutate i u Vojsci Srbije. Vi ste kao monopolistu naveli firmu SDPR, u kojoj svako ko je u menadžmentu te firme ima bar dve-tri svoje privatne firme. Iz te firme ste u Ministarstvo odbrane poslali dva menadžera da povežete taj kriminal potpuno i do kraja.
Mislim da je ispitivanje stanja u Vojsci, a na ovaj način izvesno i stanja u odbrani, glavni zadatak jedne dobre, čestite i poštene vlasti. Sredimo sve probleme koje tu imamo, a imate ogromnih problema. Imate naduvavanja cena pri nabavkama, i to naravno niko ne sme da kontroliše, to nije dostupno revizorima i javnosti, to je pod velom vojne tajne, baš kao i policija. Dok tu ne budemo imali potpunu kontrolu, svi ovi zakoni u stvari samo služe tome da se ne podiže previše glasa protiv onoga što u toj oblasti činite.
Vaša je krivica što se vrše ta krivična dela, vaša je krivica ako se ne kažnjavaju; naša će milost biti da to sve oslobodimo, ali nemojte da učite građane Srbije da postoje krivična dela koja mogu da izvrše zato što neće da budu kažnjeni, pošto imamo lošu vlast.
U ovoj Srbiji deset ljudi legne na prugu i vozovi ne idu tri dana. Da je vlast čestita i poštena, da se tu niko nije omastio, da niko od ministara nije učestvovao u tom kriminalu, policija bi mogla da skloni te ljude, ali svaki policajac koji nosi palicu zna da čestiti ljudi leže na pruzi, a kriminalci naređuju da tuku te čestite ljude. O tome vodite računa. Život je jedan i veoma brzo prođe, a onome ko je na vlasti duplo brže prolazi nego onome ko je u opoziciji. Morate časno da izvršite svoje obaveze.
Vi ste preuzeli obavezu da stojite ispred onih koji vode Ministarstvo pravde. Zato neki vaši pomoćnici tamo, ili kako se već zovu, objašnjavaju strategiju Ministarstva pravde, a vi, kao ljupka žena, majka, vi ste zaduženi da date svoj lik, a oni daju svoje delo. Vi u tome ne učestvujete uopšte.
Dakle, što se nas tiče, ovlašćeni ste, imate većinu, vodite ovu zemlju kako god mislite da je najbolje, razmišljajte o tome šta se na ulici dešava, šta se dešava u svakoj kući pojedinačno. Akt milosrđa ne može da spasi Vladu, ali možda može da spasi nekog građanina Srbije koji je bio ubeđen da će taj akt milosti da dobije. Više bih voleo da svako ko izvrši krivično delo dok ga čini razmišlja o kazni, a ne o amnestiji, ne o pomilovanju, ne o aboliciji. Hvala vam.