Htela bih da vas podsetim da sam poslednjeg radnog dana u toku prošle nedelje na prethodnoj sednici reklamirala povredu Poslovnika od strane predsedavajuće, gospođe Čomić, koja je narušila dostojanstvo Narodne skupštine iznoseći neistinite činjenice vezane za izricanje mere udaljenja sa sednice šefa poslaničkog kluba Tomislava Nikolića i da sam tražila da se Administrativni odbor o tome izjasni.

U skladu sa članom 96. stav 6. Poslovnika on je to bio dužan da uradi u roku od 24 časa, prošlo je pet dana, a mi na klupama nismo dobili odgovor Administrativnog odbora, tj. mišljenje Administrativnog odbora. I opet vas podsećam, podsećam i predsedavajuću da bi, na osnovu člana 28. ona kao predsednik Narodne skupštine koja predsedava sednicama Narodne skupštine, trebalo da se stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine i o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine i da u skladu sa tim preduzme odgovarajuće mere kako bi Administrativni odbor radio posao za koji je ovlašćen na osnovu Poslovnika.

Takođe bih vas podsetila da je poslednji stav člana 135. obavezujući, da Narodna skupština može odlučiti da se predlog zakona razmatra bez mišljenja Vlade, gospođo predsedavajuća, ili da se utvrdi novi rok u kome je dužna da to učini, a Narodna skupština Republike Srbije niste vi, nego narodni poslanici i zato biste morali da stavite na glasanje to da li možemo da idemo u raspravu u pojedinostima bez mišljenja Vlada ili ne možemo.

Dame i gospodo, poslanici Srpske radikalne stranke, podnoseći amandmane, žele da skrenu pažnju javnosti i narodnim poslanicima na program naše stranke, u ovom slučaju socijalni.
Mi se zalažemo za socijalnu pravdu i vezano za status poljoprivrednika i njihove obaveznosti da se osiguraju za slučaj starosti i bolesti, pod istim uslovima kao i ostale kategorije stanovništva, a ovde mislim na zaposlene i one u privatnom sektoru, osnivače samostalnih ugostiteljskih, zanatskih, trgovinskih i drugih radnji. Imajući u vidu specifičnost delatnosti kojom se poljoprivrednici bave, ne treba da ih obavezujemo na obavezno socijalno osiguranje.
Nas ne zadovoljava obrazloženje Vlade da je obaveznost ovog osiguranja važna kada se ima u vidu starenje poljoprivrednih domaćinstava, nestanak tradicionalne porodice, siromaštvo domaćinstva, sa članovima preko 65 godina života, jer njih ovaj zakon i ne tretira. Oni su ili stekli pravo na penziju ili nisu stekli to pravo. Nas interesuju oni što su ostali na selu, mladi, bave se poljoprivredom i žele na izvestan način sebe da obezbede za slučaj starosti i bolesti.
Prema tome, Vlada bi trebalo da ima viziju kakvo će to selo biti za 10, 20 ili 30 godina. Vlada treba da želi da imamo bogatog seljaka, bogato selo i da u tom smislu ostavi seljacima, tj. poljoprivrednicima da sami odluče hoće li da se osiguraju na ovaj način ili da koriste ova prava sadržana u članu 15. ili će, kada budemo imali tog bogatog seljaka, koristiti i druge stupnje osiguranja, da im taj život u životnoj dobi kada više ne mogu da rade bude blagotvoran i da mogu od njega dostojanstveno da žive.
Prema tome, imajući u vidu obrazloženje koje Vlada daje odbijajući amandman, vidimo da se našem selu i seljacima ne piše ništa dobro i da Vlada želi da zadrži status kvo i da uništi selo.

Govoriću potpuno isto kao da su kamere uključene iako nisu uključene, pošto smo mi ovde da radimo svoj posao, bez obzira da li nas javnost trenutno prati ili ne.
Stvar je koncepcijske prirode. Ne polazim od dosadašnjih rešenja kada govorim o Predlogu zakona i o našim amandmanima. Govorim isključivo o programu Srpske radikalne stranke u ovom domenu. Želim da ga približim i vama, jer sam ubeđena da ga mnogi nisu ni pročitali, pogotovo zbog ovoga što ovih dana čujemo u sredstvima javnog informisanja; znači da niste upoznati sa programom Srpske radikalne stranke i evo malo da ga približimo, barem u ovom domenu, a da ostanemo u temi o kojoj se radi.
Ustav u članu 39. stav 2. kaže "Država obezbeđuje socijalnu sigurnost građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdržavanje". Znači, to je problem države, nije problem seljaka, tj poljoprivrednika. Ako ne žele, nemaju poverenje u državu ili im je malo ono što će im država obezbediti, ako su na onom nivou da im se mora obezbediti socijalna sigurnost, plaćaće doprinos, a mogu da se odluče i da ne plaćaju, da sebe dovedu u takvu situaciju da žive na ivici bede. Znači, njima moramo ostaviti da oni sami o tome odlučuju.
Kada budemo imali bogatog seljaka i bogatog radnika, videćemo; pođite od nas ovde prisutnih koliko će biti u situaciji da može da koristi treći stepen osiguranja i da se dodatno osigurava, da bi sebe obezbedio za slučaj starosti. Svima želim da budemo u takvoj situaciji da mesečno možemo još po 5.000 dinara sami da uplaćujemo u neke od investicionih fondova i da potpuno rasterećni čekamo da nastupi starost i da uživamo u toj penziji.
Znači, koncepcijske prirode je bio naš amandman i ne možete nas ubediti da je on pogrešan. On može biti neprihvatljiv za vas, ali u svakom slučaju ne dovodi u lošiju situaciju seljake. Oni mogu da koriste ovo što ste vi predložili zakonom, ali moramo im ostaviti princip dobrovoljnosti, odnosno da oni sami o tome odlučuju.

Dame i gospodo, javila sam se da komentarišem ovaj amandman samo zbog obrazloženja Vlade koje je dato prilikom odbijanja ovog amandmana, ne ulazeći u to da li amandman treba prihvatiti ili ne, da li je on sada bitan u ovom trenutku ili ne, jer smo u načelnoj raspravi rekli da bi bilo dobro da smo istovremeno imali i ovaj zakon koji će regulisati dobrovoljno osiguranje i te investicione fondove. Ali Vlada tu kaže - pitanje koja će se pravna lica baviti ovim osiguranjem ne isključuje mogućnost da ovo osiguranje organizuje i sprovodi Fond.
Nemoguće, gospođo ministre, upravo zbog onoga što se postavlja pitanje svojine sredstava u Fondu i tu važi princip solidarnosti. Kada postoji investicini fond, nema više principa solidarnosti, koliko sam dala, toliko tražim da mi se vrati i sama odlučujem o tome. To su moja sredstva i neće moći nikako, to vam sada kažem unapred da znate kada budete pripremali taj zakon, da dodatno preko Fonda PIO ide i dobrovoljno osiguranje.
To mogu neka druga pravna lica, nazovite ih kako hoćete, investicioni fondovi ili drugačije, ali tu su svojinski odnosi sasvim drugačiji i tu sredstvima raspolaže onaj ko je sredstva uplatio za sebe lično i nema principa uzajamnosti i solidarnosti.

Nepotrebno je bilo šta dodavati obrazloženju koje je moj kolega Blažić dao uz ovaj amandman, ali koristim svoje poslaničko pravo samo da se još jednom obratim ministru u cilju skretanja pažnje na to da nemamo koncepcijski dobro urađen zakon.
Pored ovoga što smo u načelnoj raspravi pričali, mislim da nije potpuno definisano to da li je penzija socijalna kategorija ili pravo iz radnog odnosa. Mi sad ovde vidimo iz obrazloženja amandmana koji se odbijaju da Vlada nije čak ni za privatizaciju. Odnosno, Vlada nije svesna da smo mi ušli u jednu fazu liberalnog kapitalizma i da poslodavac ima neka prava koja mu Vlada ne može osporavati, niti mu može nešto nametati.
Pa, kada se govori o smanjenju radne sposobnosti i zalaganju pojedinih poslaničkih grupa da to bude još jedna dodatna obaveza iz penzijskog i invalidskog osiguranja, Vlada to prebacuje na domen Zakona o radu i radno-pravnog statusa i kaže da je to obezbeđeno u tom sistemu radnog zakonodavstva, jer se pre svega radi o odnosu poslodavca i zaposlenog.
Mi, srpski radikali, ne želimo da dodatno opterećujemo poslodavca i kroz sve svoje amandmane, i kada je bio Zakon o radu, mi smo se programski zalagali za to. Poslodavca treba što više rasteretiti, dati mu mogućnost da ima pun zamah da ostvaruje što veći profit, da zapošljava što više radne snage, ali ne želimo da amnestiramo državu od odgovornosti i obaveza koje po Ustavu ima, da štiti svoje građane kada se nađu u određenim situacijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poglavlje VI govori o uslovima za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, pa pod tačkom 1. ima dva člana koja se odnose na starosnu penziju i dalje se razrađuje invalidska, porodična penzija itd.
Kada u članu 20. tražimo brisanje stava 2, nije tačno kako Vlada kaže da bi time bilo negirano da se starosna penzija obezbeđuje za rizik starosti. Član 20. ne može da se posmatra izolovano od člana 19, u kome piše kada osiguranik stiče pravo na penziju, navode se svi ti slučajevi, pa se u tački 3) član 20. kaže - "kada navrši 40 (muškarac), odnosno 35 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 53 godine života".
Mi smo iz tog razloga, bez obzira što se u članu 20. govori o beneficiranom radnom stažu, brisali stav 2. kao nepotreban, ali to očigledno predlagač nije shvatio, iako to apsolutno ne menja sadržinu zakona.

Ako ste primetili, poštovane kolege, ministar nije našao za shodno da komentariše ni jedan od amandmana iz ove glave VI koja se odnosi na uslove za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, a pretpostaviću zbog čega je tako i to naglas izgovoriti, jer ne samo da nema više prava za slučaj smanjene radne sposobnosti, nego očigledno da više neće biti ni prava, ni invalidskih penzionera.
Ako budemo imali priliku da to statistički posmatramo, bez obzira što se priča da je bilo korupcije i ne znam kakvih sve problema oko sticanja prava na invalidsku penziju, videćete koliki će biti broj invalidskih penzionera evo od donošenja ovog zakona do kraja godine.
Juče neko ovde reče, šta će čovek ako nema jednu ruku, da li je on za penziju ili nije, ima smanjenu sposobnost za rad, njemu će stvarno samo da preostane to da odseče i drugu ruku da dobije neku penziju, jer ko će njega sa jednom rukom da primi na posao.
Shvatite, privatni poslodavac ima najveći problem da nađe dobrog radnika. On hoće radnika koji njemu donosi profit, koji može da radi 24 časa, neće da ide na bolovanje, ko je zdrav, a država mora o tim ljudima na adekvatan način da brine, jer oni nisu krivi što su došli do tog stanja da više nisu radno sposobni ili nisu potpuno radno sposobni.
Ali, i Vlada i ministar znaju, pitajte ljude koji rade u komisijama, pitajte lekare, a među vama ima mnogo lekara koji znaju da je određeni čovek upućen na komisiju, da ima sve uslove da ide u penziju, a oni na komisiji kažu - znate, dobili smo naređenje, ne može, tačan je broj određen koliko vas ove godine može da ode u penziju.

Dame i gospodo, koristeći ovlašćenja iz člana 96, upozoravam vas na član 82. stav 2. da kvorum za rad Narodne skupštine postoji ako je prisutna najmanje jedna trećina narodnih poslanika, i da je predsednik Narodne skupštine, u skladu sa članom 94, ovlašćen da prekine rad Narodne skupštine kada utvrdi nedostatak kvoruma. Zaista se vidi sa ovog mesta da već sat vremena, a možda i duže, nemamo kvorum za rad, a na početku sednice izglasali ste da danas radimo do 20 časova i mislim da je to zaista neprimereno.
Molim da utvrdite kvorum i da obezbedite da Skupština zaista radi u sastavu kako je to Poslovnikom predviđeno.

Dame i gospodo, članom 26. regulisani su slučajevi kada invalidnost nastaje pre 30-te godine života. Tu se pravi gradacija: pod tačkom 1) ukoliko je invalidnost nastala do navršene 20-te godine života, predlagač zakona postavlja uslov da takav invalid ima godinu dana staža osiguranja; 2) ukoliko invalidnost nastaje do  navršene 25-te godine života, uslov je da ima najmanje dve godine staža osiguranja; 3) ukoliko invalidnost nastane do navršene 30-te godine života, ako do nastanka invalidnosti ima najmanje tri godine staža osiguranja.
Mi amandmanom tražimo smanjenje ovog uslova staža osiguranja, do navršene 20-te godine života bez obzira na dužinu staža osiguranja; znači, ako je bio i dva, jedan dan osiguran, da ima pravo na invalidsku penziju. Kod ove kategorije sa navršenih 25 godina života tražimo devet meseci, a kod treće kategorije godinu staža osiguranja.
Osiguranicima kod kojih invalidnost nastane pre 30-te godine života, pravo na invalidsku penziju treba da bude omogućeno pod znatno povoljnijim uslovima, bar onako kako je to do sada bilo. Mi se nikada nećemo složiti ni sa jednim predlogom Vlade koji ide ka smanjenju prava.
To, jednostavno, ne dolazi u obzir u vremenu kada imamo reformsku vladu, koja je obećala da će biti sve mnogo bolje, da će standard biti veći, da će budžet biti sposoban da servisira sve što treba, da će regulisati ovu oblast, onu; obećavala je svim kategorijama stanovništva bolji život; mi hoćemo i amandmanima da prinudimo Vladu da svoja obećanja, data u predizbornoj kampanji 2000. godine, izvrši prema svojim biračima.
Prema tome, ukoliko je do sada moglo da bude ovako kako smo mi predložili, pogotovu što se u članu 25. stav 1. tačka 2) za sve druge kategorije stanovništva, bez obzira na godine starosti - što znači da oni nemaju onu starosnu granicu za odlazak u penziju - traži minimum pet godina staža, onda za ove kategorije stanovništva, koje zaista možemo smatrati veoma mladim, ako dođu u tu nesrećnu situaciju da postanu invalidi, treba omogućiti povoljnije uslove za sticanje prava na invalidsku penziju.

Dame i gospodo, nisam baš najbolje razumela ovo što je gospođa ministar rekla; u članu 29. se reguliše pravo udove na porodičnu penziju i nabrojana su tri slučaja, ali je propušteno da se, u skladu sa drugim zakonom šta se smatra detetom rođenim u braku, ovde navede i situacija da pravo na porodičnu penziju ima i udova kod koje je utvrđena trudnoća, kao i udova koja je rodila dete umrlog osiguranika, odnosno korisnika prava posle njegove smrti, s tim što joj to pravo pripada od dana smrti osiguranika, odnosno korisnika prava. Ako je dete mrtvo rođeno ili ako umre pre nego što navrši šest meseci života, udovi pripada pravo na porodičnu penziju do isteka šest meseci posle porođaja.
Obrazloženje je da se posmrče smatra detetom rođenim u braku. To je regulisano drugim zakonom i zato je potrebno predvideti i tu situaciju u kojoj udova može da se nađe radi sticanja prava na porodičnu penziju, pa ako to nije uopšte diskutabilno, a ne vidim u kom je članu to sadržano, onda je Vlada taj amandman mogla da prihvati.

Dame i gospodo, tačno je da je u članu 18. stav 1. tačka 4) predviđeno pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. Tu osiguranik stiče pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje.
Sada mi recite kakva je razlika između osiguranika koji se povredi van rada, oboli od neke bolesti, nevezano za profesiju kojom se bavi i zašto on nema pravo na novčanu naknadu. Isto je osiguranik, radi čovek, zaposlen je, plaća iste doprinose kao i ovaj. Možda mislite da nema mesta toj vrsti naknade za telesno oštećenje u ovom zakonu, ali onda nam recite u kom zakonu ima i po kom zakonu ima. On mora da bude na neki način zaštićen.
Obrazloženje koje vi dajete da od 1997. godine ne postoji pravo na naknadu po osnovu telesnog oštećenja, prouzrokovano bolešću ili povredom na radu, nema nikakve veze. Ne može da vas amnestira od neke obaveze ili od nekog vašeg principijelnog stava ako toga u sadašnjem zakonu nema ili je ukinuto 1997. godine. Nemojte da se okrećete stalno unazad. Malo pogledajte ispred sebe, imajte neku viziju za budućnost, pa da ta vizija, ako je moguće, bude što ružičastija.

Poštovani narodni poslanici, i ovaj amandman sledi intenciju poslaničke grupe SRS da se promeni naslov iznad člana 37. i da se svi ovi članovi podjednako odnose ne samo na novčanu naknadu za telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu, odnosno profesionalnom bolešću, nego na sva lica koja imaju status osiguranika, bez obzira gde je došlo do povrede, odnosno da li je nastupila bolest koja je nije vezana za profesionalnu bolest.
Malopre nam je gospođa ministar rekla da to spada u sferu nekog drugog osiguranja, pretpostavljam životnog osiguranja; ali, da budemo realni i da se ovde prebrojimo, među nama neka podignu ruku oni koji imaju životno osiguranje u tom smislu, sem onih koji imaju neko obavezno osiguranje, nema ih mnogo. U školama plaćamo ono osiguranje deci ako im ukradu patike i tome slično ili ako im se ne daj bože desi neka povreda, ali nemamo ovu vrstu osiguranja.
Zato bi bilo veoma pametno da se u ovaj zakon u ovom trenutku to uvrsti, da bi se na neki način svi osiguranici doveli u ravnopravan položaj. Zbog toga ovim amandmanom, prateći tu intenciju, tražimo da se samo brišu ovi delovi rečenice - prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću; da osiguranici budu u ravnopravnom položaju.
Niko ne može da me ubedi da tu ne može da dođe do raznoraznih zloupotreba, jer ako dozvolite može da nastupi slučaj vezano za rad. Recimo, na bolovanju sam, imam neku povredu, sada hoću da dokažem da je tu nastupio slučaj vezan za rad. Pošla sam navodno autobusom u svoju firmu da odnesem doznake i dobiću onda naknadu za telesno oštećenje.
Nastupila je neka povreda, a u stvari sam pošla da obilazim butike i da kupim cipele. Trebaju mi dva svedoka da bih ovu situaciju improvizovala. Prema tome, nema potrebe da se izbacuje jedno takvo pravo osiguranicima. Bilo bi daleko humanije i mislim da bi Vlada trebalo da počne da razmišlja o interesu osiguranika pre svega. To ide iz njihovih džepova, ide iz tog fonda, a ako je fond mali, moraće malo iz budžeta da se pridoda.
Kako će država to da obezbedi u budžetu, može iz donacija. Znate, ima fondova u svetu, penzionih, u koje može da se ulaže i putem donacija, jer su ta sredstva onda oslobođena poreza. Mnogi ljudi, mnogi privrednici i te kako visoka sredstva ulažu u te fondove, jer je to jedna vrsta donacije. To kod nas još uvek nažalost ne postoji, jer se i ne propagira. Kod nas su donacije namenjene za neke druge manje važne i manje humane stvari.

Dame i gospodo, ovo je još jedno pravo koje je do sada egzistiralo u našem sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. Izašla sam za govornicu samo da zamolim ministra da mi objasni gde se to u članu 245. Predloga zakona nalazi sadržano što mi amandmanom tražimo da se ugradi u novi član 41a?
Nisam uspela to da pronađem, pa smo protumačili tako da ovo pravo dalje neće postojati. Ukoliko mislite i tvrdite suprotno, molim vas da to za govornicom i kažete zbog javnosti, koja će sigurno na adekvatan način biti obaveštena o svemu što se raspravljalo na ovoj sednici povodom ovog veoma važnog zakona. Vanredno stanje i uopšte ta v.d. stanja u kojima se nalazimo moraće jednom i da prestanu.

Član 42. i 43. veoma su interesantni i odnose se na određene kategorije osiguranika, a radi toga da uđe u stenogram, ipak ću da nabrojim koja su to lica: ovlašćena službena lica u smislu propisa o vršenju unutrašnjih poslova i pripadnici BIA-e; zaposleni u Ministarstvu inostranih poslova, znači, bivši SMIP; zaposleni u organima i organizacija koji rade na poslovima kontra radio-izviđajne službe i kriptografije i ovlašćena službena lica u smislu propisa o izvršenju krivičnih sankcija.
Veoma važni segmenti našeg represivnog sistema, državnog; član 43. govori pod kojim uslovima ta lica stiču pravo na penziju pod posebnim uslovima; na stranu to što, sigurna sam, ova situacija i ovaj član 42. dovodi do neravnopravnosti građana i kršenja Ustava, ali o tome bi mogao neki ustavni sud jednog dana, kada bude počeo da se izjašnjava o raznoraznim predlozima, da se izjasni da li ova lica mogu da se stave u neki povoljniji položaj od drugih kategorija koje rade pod otežanim uslovima; tražili smo amandmanom da se briše stav 2. člana 43. kojim se insistira da osiguranik u momentu odlaska u penziju mora da bude ovlašćeno lice ili da radi u MUP-u, SMIP-u i BIA-i.
Strašno brinem za ove u crvenim beretkama, za one koji su izgubili činove u MUP-u, koji će za koju godinu steći pravo za odlazak u penziju, a neće im se taj period dok su radili u crvenim beretkama ili dok su bili u MUP-u obračunavati kao staž sa uvećanim trajanjem i neće moći da odu u penziju pod posebnim uslovima.
Biće i nekih drugih koji će 10, 15 ili 20 godina raditi te važne poslove za koje država smatra da treba da im da određene privilegije i kod odlaska upenziju, pa ako ćemo da oslobađamo državu nekih obaveza, mi ćemo onda uvek pre nego što ispune uslov za penziju, recimo dve tri godine pre toga, moći da im dajemo raznorazne otkaze, da im skidamo činove i da onda oni ne mogu da iskoriste to pravo.
Mislim da je i jedan i drugi član protivustavan i da bi Vlada morala zaista ozbiljno da se pozabavi ovim amandmanom, jer nije dat samo radi priče, već da bi se omogućilo ljudima koji su već neko pravo stekli da ga iskoriste.

Tri su amandmana uložena na član 75. i sva tri su predlagala nove parametre radi povećanja naknade pogrebnih troškova, sve u cilju da mnogo ne opterete fond a da to opet nešto znači onome ko se nađe u situaciji da te troškove mora da nadoknadi.
Moram da priznam da smo se mi, kada smo pisali amandman, nosili mišlju da to potpuno izbacimo iz ovog zakona, ali nismo znali kako drugačije da obavežemo državu da ona snosi pogrebne troškove za sve koji u ovoj državi umru.
Danas, a i malopre, čuli smo podatak da penzioner od svoje penzije ne može da sahrani bračnog druga, pa i ako živi u zajedničkom domaćinstvu sa svojom decu koja rade. Znamo kakva su prosečna primanja, svi su u situaciji da se zadužuju da bi mogli na dostojanstven način svog pokojnika da isprate, imajući u vidu socijalne prilike u zemlji i to kolika su prosečna primanja, a niko me neće ubediti da su veća nego što su bila pre dve ili pre godinu dana kada smo prešli na evro; samo su cene usklađene i otišle gore, ako je bilo 100 maraka, sada je to sve 100 evra u proseku.
Situacija je ista, samo je broj nezaposlenih još veći i zato kažem da bi možda trebalo razmišljati, možda bi Vlada trebalo da razmišlja da na teret budžeta preuzme sahranjivanje svih koji u ovoj zemlji umru. Jer otkako je DOS na vlasti, verujte, svi smo bliži Bogu, samo se molimo Bogu za zdravlje da ne moramo da pronalazimo sredstva za lekove, za lečenje, a ne daj bože kada neko u porodici umre.