Dame i gospodo narodni poslanici, mi ne možemo da podržimo ovaj amandman iz razloga što se ovde penzije usklađuju sa zaradama zaposlenih, a mi smatramo da penzije treba da budu usklađene sa troškovima života, obzirom da se radi o socijalnoj kategoriji, ali pokušavamo da shvatimo šta je predlagač hteo kada je predložio da se ovde kumulativno obračunava penzija u odnosu na zbir polovine procenta rasta troškova života ili pada troškova života i polovine procenta rasta, odnosno pada zarada.
Znamo da će troškovi života da rastu, a mnogo je realnije očekivati da će zarade padati, pa se onda tu pokušava da napravi prelaz, odnosno da se penzije usklađuju sa nečim što praktično ne postoji i da one budu manje nego što bi trebalo da budu, ako se računaju u odnosu samo na troškove života ili zarade. Nije dobro rešenje. Jasno je šta Vlada ovim hoće da postigne i imajući u vidu štimovane izveštaje Zavoda za statistiku i naručene podatke koje dobijamo, penzioneri će najbolje na svojoj koži osetiti ovaj način usklađivanja svojih penzija.

Dame i gospodo, neću da tražim utvrđivanje kvoruma, ostaviću predsedavajućem da vodi računa o tome, da poštuje Poslovnik, ali bih htela da skrenem pažnju na član 137. Poslovnika. Mi smo se uvek zalagali za striktno poštovanje Poslovnika, pa čak i ovog nakaradnog vašeg Poslovnika i sada ste došli u situaciju koja je prilično neprijatna ovde, pa bih da vas podsetim na odredbe člana 137. i zbog toga ću ga pročitati - "da se rasprava u pojedinostima obavlja po članovima na koje su podneti amandmani i o amandmanima kojima se predlaže unošenje novih odredaba, a u raspravi mogu da učestvuju: podnosilac amandmana, odnosno ako amandman predlaže više narodnih poslanika, ovlašćeni predstavnik tih narodnih poslanika".
Mi ceo dan ovde imamo promenadu narodnih poslanika koji su potpisani kao grupa narodnih poslanika, nemam ništa protiv toga, predsedavajuća neka pročita imena svih tih narodnih poslanika, ali oni su bili dužni da ovlaste jednog od njih da obrazlaže amandman i da onda predsedavajuća ima lakši posao.
To je bila njena dužnost da ih na to upozori, a ne moja, ali imam tu nezahvalnu dužnost da moram da vas upozorim na poštovanje Poslovnika.
Ako dozvolite, koristila bih još tri minuta za obrazlaganje druge povrede Poslovnika, a to je član 100, koji se odnosi na trenutno predsedavajućeg, koji kaže: "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine". Preda mnom je jedan izveštaj Administrativnog odbora od 20. marta 2003. godine, koji je upućen od strane predsednika Administrativnog odbora predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije, a u vezi zahteva za održavanje sednice Administrativnog odbora, zbog prigovora zamenika predsednika poslaničke grupe SRS o povredi Poslovnika Narodne skupštine, a na osnovu zaključka Administrativnog odbora 28 broj taj i taj, od 13. februara 2003. godine, kojim taj odbor ovlašćuje predsednika da reaguje u slučaju istovetnog pravnog i činjeničnog sadržaja prigovora o povredi Poslovnika, povodom koga je odbor već odlučivao. On kaže - podnosim sledeći izveštaj.
Neću o ovome da li je odbor mogao da ovlasti samo predsednika odbora da odlučuje van sednice, da li je on sam odbor. Ne bih vas zadržavala čitanjem celog izveštaja, već samo stav 3. ovog izveštaja, u kome se kaže da, s obzirom da izricanje mere udaljenja Tomislava Nikolića sa sednice nije Poslovnikom vremenski ograničeno, predsednik Narodne skupštine je mere izrekla kada je stekla potpuni uvid u incident navedenog dana, a na osnovu pisanih izjava koje su joj dostavili narodni poslanici Stanko Kovačević, Milan Stanimirović i Dragoš Babić.
Vratila bih vas na sednicu od utorka, početak sednice, kada je trenutno predsedavajuća izrekla tu meru i prethodno rekla da je dobila pismene izjave, pored ova tri poslanika, još i poslanika Slobodana Tomovića i Zorana R. Anđelkovića. Iz izveštaja predsednika odbora se vidi da je gospođa predsedavajuća iznela jednu neistinu, obmanula Narodnu skupštinu i time povredila dostojanstvo ove Narodne skupštine. Pretpostavljam da ona ima posebnu obavezu da čuva to dostojanstvo i da ne iznosi ovde neistinite činjenice i dovodi u neprijatnu poziciju poslanike čija su imena spomenuta.
(Glas iz sale: Vreme.)
Gospodo, vaše vreme je odavno isteklo.
Još jedna netačnost, neću da koristim teške izraze kao što je laž, ali ovde je rečeno da su joj izjave dostavljene, a iz odluka Administrativnog odbora i onoga što je gospođa Čomić rekla na početku ove sednice, jasno je bilo da su te izjave dostavljane Administrativnom odboru a ne njoj lično. Molim vas, nemojte da se uplićete u laži i nemojte da obmanjujete Narodnu skupštinu. Zbog toga molim Administrativni odbor da se izjasni da li je gospođa Čomić, u svojstvu predsedavajućeg, prekršila odredbu člana 100. Poslovnika Narodne skupštine.

Sada smo čuli i pročitali iz obrazloženja da republički budžet već obezbeđuje značajan deo sredstava za Fond penzijskog i invalidskog osiguranja. Želim od srca republičkom budžetu i Vladi Srbije da dođu u situaciju da može da se pozajmi od Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja, jer to se radi u mnogim zemljama. U Americi se to najčešće radi i to je interes osiguranika i Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje jer mu je to najbolje uložen novac, siguran je da će mu biti vraćen i to još sa kamatom.
Ali, nemojte da se žalite na tu situaciju, jer šta ste uradili da dođe do porasta industrijske proizvodnje, šta ste uradili da se poveća broj zaposlenih, šta ste uradili da se poveća bruto proizvod. Niste ništa uradili po tom pitanju.
Naprotiv, iz meseca u mesec imamo pad industrijske proizvodnje i mi samo možemo da očekujemo da će sredstva u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja biti sve manja i da ćemo iz budžeta morati da izdvajamo sve veća i veća sredstva, odnosno da država potpuno iz budžetskih sredstava u jednom momentu finansira penzije. To je ono što će vrlo brzo da nam se desi ukoliko nekim drugim zakonima i stvaranjem tog opšteg ambijenta u zemlji ne omogućimo privredni rast i ne zapošljavanje.

Molim vas, gospođo predsedavajuća, koristeći svoja ovlašćenja iz člana 96, a samo radi toga da uđe u stenogram, pošto ne vodite računa o tome koliko poslanika u sali sedi, da utvrdite kvorum u skladu sa članom 94. pa da  znamo koliko nas je ovde danas zaista bilo. Evo, ovde sede uglavnom poslanici koji su obrazlagali svoje amandmane, a nema poslaničke većine koja bi trebalo da podržava predlog Vlade, što znači da ni Vlada nema podršku u parlamentu.

Gospođo predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, podsetila bih vas, a imam i jedan konkretan predlog i radi toga sam izašla za govornicu, da je svojevremeno Narodna skupština, doduše u nekom drugom sazivu, donela odluku i o tome se izjašnjavala da su sednice Narodne skupštine javne i da se direktno prenose.

Zbog toga bi ova skupština morala da se izjasni o tom pitanju, da tu odluku stavi van snage, to nema nikakve veze sa vanrednim stanjem i ovlašćenjima v.d. predsednika Republike, da zbog toga zabrani direktan prenos sednica Narodne skupštine.

Mi ni na koji način, kao poslanici, predstavnici naroda, ne možemo ugroziti bezbednost države, i to samo pokazuje da se vanredno stanje zloupotrebljava. Molim vas da stavite na glasanje da se stavi van snage ranija odluka, ukoliko smatrate da sednice ne treba dalje da se direktno prenose; ili drugačije da formulišete predlog, da li treba da se prenose, pa da se Skupština o tome izjasni, jer vi ne možete da preuzmete prerogative same Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, ovde su samo poslanici opozicije i veoma mali broj vladajuće većine, koja bi trebalo da se zauzme da podrži Predlog zakona Vlade.
U želji da shvatimo razloge za donošenje novog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pošli smo od obrazloženja koje nam je Vlada pružila, pažljivo saslušali ekspoze resornog ministra i iz toga zaključili da postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja važnu prepreku ekonomskog oporavka i napretka zemlje zbog visokog opterećenja zarada doprinosima, jer se sistem zasniva na tekućem finansiranju penzija.
Ne mogu da se složim s tim, niti poslanici Srpske radikalne stranke, da sistem penzijskog i invalidskog osiguranja predstavlja prepreku ekonomskog oporavka, jer je upravo obrnut slučaj - ekonomske i političke prilike utiču na to kakav će sistem penzijskog i invalidskog osiguranja biti.
Sistem tekućeg finansiranja penzija egzistira gotovo svuda u svetu, u Evropi sigurno. I kod nas je usvojen tzv. srednjoevropski ili Kajzerov sistem, koji je pokazao izvesne manjkavosti, doduše ne samo kod nas nego i u svim onim zemljama gde je bilo trusnih poremećaja na ekonomskom planu ili dolazilo do ratnog okruženja. I to je ta manjkavost.
U svetu postoje i drugi sistemi. U Americi imamo taj tzv. individualistički sistem. U Kini znamo da firme isplaćuju penzije, dakle država sa tim nema ništa, niti sami osiguranici. U Japanu postoji taj feudalni koncept, gde se naročito ceni odanost određenoj firmi, išla firma gore ili dole, radnici iz generacije u generaciju rade, ostaju odani toj firmi i to se reflektuje na penzijsko i invalidsko osiguranje.
Ima se utisak da je Vlada htela da uzme nečiji koncept i da ga primeni na naše uslove, ali pri tom taj koncept verovatno nije dobro razumela, jer je za naše prilike najbolje prihvatiti neki kombinovani koncept koji bi dao i najbolje rezultate.
Resorni ministar se ovde više bavi demografijom nego penzijskim i invalidskim osiguranjem, barem kada je obrazloženje u pitanju, a i u ekspozeu tvrdi da problem nastaje zbog starenja stanovništva, kada se broj penzionera povećava brže nego broj obveznika. Doduše životni vek jeste produžen. To nam je rekla nauka i za to nismo zaslužni mi, niti Vlada. Istina je i da ljudi počinju sve kasnije da rade, i zbog ekonomskih prilika i zbog želje za kompletnim i što višim obrazovanjem. Ali, razlozi za to su višestruki, a kao što vidimo i posledice.
Dobro je što ljudi duže žive, samo da imaju i da im se stvore uslovi, što je obaveza države, da tu starost i dostojanstveno prožive. Zbog opštih ekonomskih i socijalnih prilika, a rekla bih i političkih, u zemlji gde ima milion nezaposlenih, gde je sistem zdravstvenog osiguranja takav da je neophodno da se transformiše, zbog toga ovaj zakon ne može samostalno da se razmatra. Ne može ovako individualistički da se na njega gleda, nego u spletu svih zakona koji regulišu socijalnu problematiku, sadržanu u pravima navedenim u članu 40. Ustava. Kaže nam se da je 30% od ukupnog broja penzionera invalidskih penzionera.
Možemo da pretpostavimo koliki deo svojih penzija penzioneri izdvajaju za lečenje i lekove, a često su, nažalost, u poziciji da sa tako malim primanjima izdržavaju i svoju već odraslu decu sposobnu za rad.
Iznose nam se podaci da udeo izdataka za penzije u bruto drušvenom proizvodu zahvata 15%. To ne treba da nam se žalite nego da konstatujete da je bruto društveni proizvod mali i da treba nešto u državi da se uradi, da se donesu neke ekonomske mere, kako bi bruto društveni proizvod bio veći, pa to ne bi imalo tolikog značaja i taj procenat bi pao.
Kažete da je 90-tih godina bilo 2,5 zaposlenih na jednog penzionera, a danas je 1,6 zaposlenih na jednog penzionera. Ne znam zašto kao parametar uzimate 90-te godine, pre bih uzela 2000. ili 2001. godinu i pitam se zašto uz ovaj materijal nije Vlada ili resorni ministar dostavio studiju, koja bi nam omogućila da pratimo kretanja u penzijsko-invalidskom osiguranju iz godine u godinu, barem od 1970, od koje i počinje da se računa penzijski staž, odnosno za koji period se obračunavaju penzije.
Plate jesu opterećene porezima i doprinosima. To smo vam govorili i onda kada smo donosili paket zakona sa poreskom problematikom. Vlada tvrdi da bi oni, i bez izmena sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, i dalje morali da se povećavaju. Verovatno ako je Vlada sigurna u to da neće doći do povećanja zaposlenosti, odnosno da privreda neće početi da raste i da se razvija, nego ćemo imati i dalju dubiozu u privredi i još veći broj nezaposlenih.
To je u uzročno-posledičnoj vezi, ali mi ne bi trebalo sistemski zakon da donosimo za danas, za sutra, za sledećih godinu dana, pogotovo imajući u vidu stepenovanje penzijsko-invalidskog osiguranja, nego zakon koji bi važio u budućih 100 godina, sa eventualno nekim malim izmenama, dopunama ili usavršavanjima.
Kada se donese ovakav zakon, tek zaposleni počinju da razmišljaju kako da obezbede svoju starost, kolika će im biti penzija, da li im se isplati da čim završe srednju školu počnu da rade ili da završe fakultet pa onda počnu da rade. Jer ovako kako se penzije računaju i ne isplati se čoveku da počne mlad da radi za neku minimalnu platu; ili mu se isplati, ali pod uslovom da sve što primi uplaćuje u ovaj investicioni fond, kao treći stepen osiguranja, koji još nemamo, ali je pitanje kada ćemo ga imati.
Tu dolazimo do onog osnovnog pitanja - koja je vizija budućnosti i da li je Vlada uopšte ima; ili ste preuzeli nešto tuđe, a to još niste dobro razumeli i to nešto nazvali sistemskim zakonom. Tvrdim odgovorno, jer sam upoređivala zakonske norme sa postojećim republičkim i saveznim zakonom, da je postojeći zakon mogao da se popravi sa 20-tak novih članova i da nije bilo potrebe da se donosi ovakav zakon. Ovo nije sistemski zakon.
Postoje sigurno i potrebe da se neka prava prebace iz prava penzijskog i invalidskog osiguranja u neke druge sfere, recimo zdravstvenog osiguranja ili nekog drugog vida socijalnog osuguranja, ali pre toga bi moralo da se raščisti i pronađe odgovor na osnovno pitanje, da li je penzija socijalna kategorija ili je to pravo koje proističe iz radnog odnosa.

Da, u kontinuitetu. Mi, srpski radikali, smatramo da je penzija socijalna kategorija i da treba onda da prati troškove života, to je jednostavno logično, a ne pravo iz radnog odnosa, što bi značilo da onda treba da prati prosečnu zaradu. Ovde nema utvrđene koncepcije i od ministra smo čuli da je ovo pre pravo iz radnog odnosa, nego socijalna kategorija, jer ako se osvrnemo na član 15. videćemo da može čovek i da ne bude u radnom odnosu, a da uplaćuje doprinose i da onda ostvaruje pravo posle na penziju.       
Drugo krucijalno pitanje na koje treba dati odgovor, da bismo imali jasnu viziju, jasnu situaciju i onda odmah ponuđena rešenja, jeste pitanje svojine Fonda PIO. To bih volela da čujem od ministra, kakav je stav, da li je Fond PIO investicioni fond, neki specifični investicioni fond ili nešto drugo što ne znamo šta je. Da li je država (Milka, ne razgovaram s vama, obraćam se poslanicima) ne znamo dakle (Milka Marinković: Ono što ste vi pokrali.) da li je u pitanju investicioni fond, da li država raspolaže... ometa me, molim vas, hoćete li da je upozorite ...

Govorim ovde o vrlo ozbiljnoj materiji. Ako hoće neko da razgovara lično sa mnom, može posle na hodniku, ukoliko ga udostojim toga.
Predlagač razmišlja, takav je bar utisak, kada se iz člana u član ide u razređivanje ovog zakona, samo o tome koliko su prihodi, kolike su obaveze i gleda da država ne mora ništa da doda. To je bila osnovna ideja vodilja u predlaganju ovog zakona. Tačno je da država ima obavezu i da je ona garant, ali kako će da obezbedi ta sredstva, to je potpuno njena stvar, obzirom na ustavne odredbe može čak i iz poreza, može čak i tako da se reguliše.
Sve ćemo oporezovati, po ne znam kojoj stopi, sve pare idu u državni budžet i mi preuzimamo na sebe da isplaćujemo penzije. Mi očigledno nismo, niti se Vlada opredelila za tako nešto, nego još uvek zadržava Fond PIO i prihvatamo to, samo bismo hteli da znamo čije su onda to pare i kakvi su svojinski odnosi.
Čini mi se, propuštena je u ovom trenutku prilika da se ovim sistemom PIO razvije taj mešoviti sistem, jer je očigledno da je itencija bila da se razvije stepenovanje i mešovit sistem PIO. Ovako kako je zamišljen, neće sigurna sam nikada zaživeti.
Ovaj treći stepen osiguranja nije uopšte razrađen. To je ostavljeno da se nekim posebnim zakonom razradi i reguliše. Kada? To zaista ne znamo. Imao bi i te kako značaja i bilo bi sasvim normalno da se to raspravlja u paketu sa ovim zakonom. To stoji o dugačkom štapu, a ne verujem da ćete ove godine imati vremena da se bavite tom problematikom. Cele godine će se pričati samo o promeni Ustava i ništa se konkretno neće uraditi. Na neki način ide na štetu i sadašnjih i budućih osiguranika, što već sada ne mogu dodatno i sebe da osiguravaju za slučaj starosti ili invalidskih penzija.
Mi znamo da trenutno u Srbiji egzistiraju neki navodno fondovi, postoje neka osiguranja, ne znam tačno kako se zove, bio je neki "Viner broker" osiguranje, pa sada ima neki "Dunav TBI". Vidimo da plakatiraju i to predstavljaju kao fond PIO, ali to nije i ne može da bude to; ako jeste, po kom zakonu.
To je životno osiguranje, ali to pokazuje da su naši građani zainteresovani za taj treći stepen osiguranja i zato smo morali sada da im ponudimo, ukoliko hoćemo, da sistemski potpuno rešimo tu problematiku. Predlagač takođe, ima se utisak, ne razume šta je obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Obaveznim osiguranjem zaposleni obezbeđuju sredstva za slučaj starosti, bolesti i za slučaj nezaposlenosti.
Ovde to nije slučaj, a neću da se vraćam na članove 39, 40. i 55. Ustava koji to garantuje, a pogotovo kad su invalidske penzije u pitanju. To je minimum koji mora da se obezbedi, kroz obavezu države, minimum izvedenog prava koje ne spada u elementarna ljudska prava, ali je izvedeno iz grupe ljudskih i građanskih prava.
Zato država treba da stimuliše dopunske oblike osiguranja, bez obzira na to što svaki građanin ima prava na socijalnu zaštitu za slučaj starosti i invalidnosti. Zakon poznaje obavezno socijalno osiguranje, a obavezno osigurana lica po Predlogu zakona jesu zaposleni, osiguranici samostalnih delatnosti i poljoprivrednici. Mi, srpski radikali, apsolutno smo protiv toga da se poljoprivrednici obavezuju na plaćanje doprinosa i da postaju obavezno socijalno osigurani za ove slučajeve. Njima mora da se ostavi ova mogućnost predviđena članom 15. Znači, da sami odluče hoće li ili neće da se uključe u obavezno socijalno osiguranje.
Član 16. o dobrovoljnom PIO nije uopšte razrađen. Samo tri stava o tome govore. U obrazloženju, ministar nije rekla kada država planira, tj. Vlada planira da nam predloži da se i ova problematika uredi. U članu 18. prava iz PIO jesu za slučaj starosti, invalidnosti, smrti, telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. Šta sa onima koji imaju telesno oštećenje ili povredu koje nema ili se nije desila na radnom mestu, ako nije posledica profesionalne bolesti; dakle, čovek je bolestan i nije sposoban za rad, šta će sa njim biti.
Kada je u pitanju invalidska penzija, Predlog zakona poznaje samo gubitak radne sposobnosti zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu ili van rada koje se ne mogu otkloniti medicinskom rehabilitacijom, ali ne daje odgovor šta sa onima sa smanjenom radnom sposnobnošću. Tu sada dolaze do izražaja slabosti Zakona o radu, koji ne štiti u stvari ni jedno pravo radnika. Nema više raspoređivanja na druge poslove i tome slično. Svi oni koj nisu apsolutno zdravi mogu da očekuju otkaze, jer poslodavcima takvi ne trebaju, a što i ne može da se napada sa stanovišta privatne svojine i najamne radne snage.
Država mora da nađe načina da pruži minimum zaštite, ako ne kroz sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, onda na neki drugi način. Ne možemo mi privatnog vlasnika korporacije, firme da nateramo da radnika rasporedi na neke druge poslove, a on više nije sposoban da obavlja svoje poslove. To je jasno, ali država o tome mora da razmišlja, to je moralo da postoji u Zakonu o radu da bismo rešili problem i tih ljudi.
Redukovano je pravo na naknadu za telesno oštećenje, samo za slučaj ako je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili profesionalnom bolešću i tu dolazi do izražaja neravnopravnost osiguranika.
Evo, završavam, osmo poglavlje - Utvrđivanje visine prava iz penzijskog invalidskog osiguranja - mi smo amandmanom tražili da se potpno briše, da je potpun promašaj, u nadi da ćemo na taj način izvršiti dodatni pritisak na Vladu da povuče ovakav zakon, da se opredeli i da tu viziju kako treba da reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje u budućnosti ponudi sa jednim potpuno novim rešenjem.
Poslanici SRS uložili su tridesetak amandmana, jer su smatrali da amandmanima ne može ovaj zakon u potpunosti da se popravi, koncepcijski je promašaj, a u pojedinostima ćemo vam reći sve što imamo vezano za taj zakon, ali svakako nećemo glasati za ovakav predlog Vlade. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, ja sam vas juče u toku prepodnevnog zasedanja upozorila da treba da omogućite poslaničkoj grupi SRS da radi u punom sastavu, odnosno da broji 23 a ne 18 poslanika, nakon što su konstatovane ostavke petorice narodnih poslanika.
Čuli smo da je Administrativni odbor imao sednicu, jutros u 10 sati, i nije bilo nikakvog razloga da se u međuvremenu ne održi i sednica Republičke izborne komisije. Ne vidim zašto je to toliki problem. Članovi Republičke izborne komisije plaćeni su bolje nego narodni poslanici u Narodnoj skupštini, njihove mesečne paušalne naknade iznose 32.000 dinara.
Mogli su na 15 minuta da se okupe u zgradi Narodne skupštine, održe sednicu, utvrde ono što po zakonu moraju da utvrde, da postoje izjave poslanika o prihvatanju kandidature, da ih je predložio ovlašćeni predlagač, i da to upute Administrativnom odboru, koji je mogao da završi veoma lako posao oko toga, da izvesti Narodnu skupštinu i predloži da se potvrde mandati petorici poslanika, predloženih sa izborne liste Srpska radikalna stranka - dr Vojislav Šešelj, kako bismo mogli da radimo u punom sastavu.
Nastavljate praksu koju ste započeli i ranije oko kalkulisanja i sa brojem poslanika i sa kompletnošću pojedinih poslaničkih grupa. Ja vas molim da više ne dovodite u pitanje svoj kredibilitet. Ne bi trebalo da se mi borimo za njega i da vas na to upozoravamo. Trebalo bi da sami, kao predsednik Narodne skupštine, vodite računa o svom ugledu.
Zato vas još jednom upozoravam, nije problem da se napravi pauza, da zatražite od Administrativnog odbora da održi sednicu sa tom tačkom dnevnog reda, da Republička izborna komisija radi posao koji po zakonu treba da radi i da mi već danas budemo ovde u punom sastavu.
Da ne pričam o problemu koji ste juče napravili oko poslanika Zorana Krasića, kome do kraja rada sednice, u toku jučerašnjeg dana, niste omogućili da dobije karticu i da iskoristi svoje poslaničko pravo da glasa o onome o čemu se juče glasalo, a to je samo nemar, ili namera da se, eto tako, poslanici ponižavaju u Narodnoj skupštini, što nikako ne možemo da prihvatimo i da se sa tim složimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je red da se na početku moje rasprave osvrnem malo na ono što nam je gospodin Batić juče na kraju sednice rekao, kao predstavnik predlagača, Vlade, o razlozima za izmene i dopune seta pravosudnih zakona. Imalo se utisak da se ministar Batić otvorio pred poslanicima Narodne skupštine, da je svu svoju muku hteo da podeli sa nama, konstatujući loše stanje u pravosuđu i tražeći amnestiju za sebe kao nekoga ko ne može da snosi deo krivice za to.
Otvoreno nam je rekao da se ovim izmenama i dopunama zakona, pre svega Zakona o uređenju sudova, traži pomeranje roka početka rada apelacionih sudova na 1. januar 2004. godine. Mi moramo ovde da se podsetimo da su ovi zakoni doneti još 2001. godine, da smo već imali dve izmene tih zakona i da sada ponovo pomeramo rok i vršimo izmene postojećih zakona. Postavlja se jedno osnovno pitanje, kada ministar Batić govori o razlozima, sasvim iskreno, zbog čega se traži odlaganje tih rokova, da je to nedostatak finansijskih sredstava i nedostatak smeštajnih kapaciteta, da li je moguće da to 2001. nismo znali, niti 2002. godine, kada smo ponovo išli na izmene i dopune ovih zakona.
Treba da se podsetimo trenutka kada su ovi zakoni prvi put doneti 2001. godine. Situacija u parlamentu je bila takva da je donošenje seta ovih zakona, po predlogu DSS-a, bilo uslovljeno od strane ostatka DOS-a usvajanjem Zakona o radu. Bila je to jedna svojevrsna trgovina - mi ćemo vama glasati za set pravosudnih zakona, vi ćete nama glasati za Zakon o radu. Niko se nije ozbiljno upuštao u to kakve će reperkusije biti i da li će moći da se ostvari sve ono što se predlagalo ovim zakonima o pravosuđu.
Dalje, sve je nekako uslovljeno nečim. Ovo je bilo uslovljeno, kako kaže ministar Batić, donošenjem i konstituisanjem nove državne zajednice koja je trebalo da uslovi pronalaženje smeštajnih kapaciteta za početak rada specijalizovanih sudova, protiv kojih je SRS bila u načelu i u pojedinostima kada smo raspravljali o tim zakonima i pokušali da vas amandmanima ubedimo da nije svrsishodno uvoditi specijalizovane sudove, da treba da se zalažemo za jedinstven pravni sistem, jedinstveno uređen pravni poredak, zbog jedinstvene pravne prakse i da ne treba da pribegavamo nečemu što nigde u svetu u ovakvom obliku i ne postoji.
Kod nas nekako biva sve uslovljeno nekim događajima, pa čak je i izbor predsednika Republike sada uslovljen donošenjem ustava Republike Srbije. To su ili uslovi ili ucene. Što se nas tiče, ne možemo da prihvatimo ni takve uslove, a ne mislimo da prihvatimo ni takve ucene.
Žali nam se dalje ministar Batić da je razrešeno samo troje sudija i da je to trebalo da uradi ranije opšta sednica, a kasnije Veliko personalno veće, a ako ono to ne uradi, to bi trebalo da uradi opšta sednica Vrhovnog suda, a ako i ona to ne učini, onda mora da se formira neko posebno veće koje će se time stvarno baviti. Ko će formirati to posebno telo i kojim je to zakonom predviđeno, to nam ministar nije rekao. Doduše, to mogu da budu neki preki sudovi, pogotovo u situaciji vanrednog stanja. Sve je moguće. Danas smo dobili razrešenja pojedinih sudova i vidimo da tu nije Veliko personalno veće učestvovalo. To se iz obrazloženja vidi.
Ono što nam nikako ne može biti jasno, bez obzira na to što su se, očigledno, stekli uslovi da pojedinim sudijama prestanu funkcije 18. oktobra 2002. godine, 10. januara 2003, 7. juna 2002. godine, 28. avgusta 2001. godine itd, šta sa onim što su ove sudije radile od tih datuma naovamo? Mislim da bi ministar morao ovo da nam objasni. Puno je presedana kod ove vlade, pa je moguće da je i ovo jedan od presedana koji će, očigledno, imati određene štetne posledice, a ko će odgovarati za te štetne posledice, to je ono što ne znamo.
Moram da vas podsetim, kada je u pitanju jedan od uslova za prestanak sudijske funkcije, a to je da su se stekli uslovi za odlazak u penziju pojedinih sudija, na diskusiju koja je ovde vođena od strane predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, koji vas je još tada na to upozoravao, a tek nakon dve godine vi radite ono što vam je on rekao da treba da uradite odmah. Zato ću da vam pročitam taj deo iz stenograma.
"Pre razgovora o izmenama zakona, treba oceniti zašto nije primenjen Zakon, odnosno član 52. stav 1. Zakona, kojim je predviđeno da sudiji prestaje radni vek kad navrši 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja. Stavom 2. istog člana je predviđena obaveza predsednika suda da obavesti predsednika Vrhovnog suda koje sudije navršavaju radni vek i kada. Članom 53. stavom 1. je predviđeno da radni vek sudiji ne može biti produžen.
Sudije Vrhovnog suda (ove sudije o kojima danas čitate u novinama da im prestaje funkcija) Zoran Ivošević, Mileva Gajinov, Nikola Milošević, Aleksandar Ranković, Vladimir Danilović, Milovan Dedijer, Tomislav Šekularac, koji ima 67 godina, morali su da budu penzionisani 1.1.2002. godine, na dan stupanja na snagu ovog zakona, obzirom da prethodne odredbe zakona ne predviđaju nikakve izuzetke."
Postavlja se pitanje zbog čega predsednica Vrhovnog suda nije podnela zahtev Skupštini za njihovo razrešenje. Razlog je jednostavan: polovina članova Velikog personalnog veća odlučuje o razrešenju sudija u Srbiji. Svi oni ispunjavaju uslove za penziju i oni su tu da bi završili prljave poslove razrešenja.
Predsednik Vrhovnog suda je zasnovala radni odnos sa Savom Mandićem, bivšim sudijom u svojstvu savetnika, koji je glavni konsultant, čovek koji je na platnom spisku suda i ima preko 80 godina života. Za dalji normalan rad Vrhovnog suda, u celom pravosuđu kome Vrhovni sud daje ugled, pod hitno treba razrešiti navedene sudije i da predsednik Vrhovnog suda podnese ostavku, jer odlaže zakoniti rad suda.
To vam je rečeno 2001. godine, a vi tek sada shvatate da je dr Vojislav Šešelj bio u pravu i da je ovo tada bilo dobronamerno izneto ovde i upućeno ministru pravde, radi opšteg dobra i sređivanja stanja u pravosuđu.
Takođe nam je juče ministar pravde rekao da bi ljudi koji čine krivična dela mogli da budu procesuirani neophodno je da imamo kompetentne i kredibilne nosioce pravosudnih funkcija. Sa tim se apsolutno slažemo. Da je to tako, ne bi se dogodilo da Dragoljub Milanović bude pušten iz pritvora, kaže ministar pravde. Spominjao je slučaj Bagzi, Limar, Striković, Zabunović, a ja samo želim da vas podsetim da je u slučaju Dragoljuba Milanovića sudila sudija Radmila Dragićević, kojoj je prestala sudijska funkcija i koja je, nakon dolaska nove vlasti, ponovo imenovana na funkciju sudije Okružnog suda.
Njihov kadar, oni koji su zviždali u pištaljke su na funkcijama predsednika sudova i ako vam, gospodo, ne valjaju oni, koje ste vi doveli, ne znam kakve vam to sudije trebaju. Na kraju kažete juče da vam trebaju mladi kadrovi, oni koji znaju da uđu na Internet, koji znaju jezike, koji izučavaju međunarodnu pravnu praksu. Sve je to u redu.

Ja pričam o sudovima, o opštem stanju, načelna rasprava.

Ovo je gospodin ministar juče govorio i samo izražavam slaganje u jednom delu sa njegovom raspravom i nadovezujem se na to.

 Ma nemojte, vi to ne možete da shvatite. Molim vas, gospođo predsedavajuća, vi juče niste znali da je glasanje putem elektronskog sistema način tajnog glasanja, nego ste rekli da je to javno glasanje. Nemojte da sada diskutujemo o sudovima, to nije vaš fah.

Lepo vas molim da ne vičete na mene. Ja uopšte ne vičem, govorim sasvim smirenim tonom, pokušavam da razložno diskutujem i ako me vi ne budete prekidali ja ću završiti i pre nego što istekne tih 20 minuta. Razgovaram sa gospodinom ministrom, a on može naknadno da izađe, da me demantuje i da mi odgovori na postavljena pitanja. Pre svega, želim odgovore na neka pitanja i ništa drugo.
Slučaj Zabunović. Molim vas, ko je gospodin Zabunović? Svi znamo da je to čovek koji je ušao u Saveznu upravu carina sa dugim cevima. Znamo da je finansijer Demokratske stranke bio u više navrata.

 To vi takođe znate. Znam da vas to sada boli. Naravno, desile su se očigledno mnoge stvari koje su pokazale nemoć pravosuđa ili policije. To je problem koji mora da se rešava unutar Vlade,  koja mora zakonskim projektima da stvori takvu atmosferu da funkcionišu država, pravosuđe i policija. Jedno bez drugog apsolutno ne može da funkcioniše kako treba. Ako zakaže policija, zakazaće i pravosuđe. A ako zakaže pravosuđe, policija ne može ništa da uradi.
Htela bih da se osvrnem na opštu klimu u kojoj rade pravosudni organi. Ministar je rekao i da je to predsednik Vrhovnog suda Leposava Karamarković potvrdila, da niko nikada nije vršio pritisak na to kakve će se presude donositi, da niko iz Vlade nije okrenuo telefon i rekao - uradite to i to, vodite ovakvu ili onakvu kaznenu politiku.
Hoću da verujem da to jeste tako, ali moramo da priznamo, i sada vidimo da je to tako, da je kriminogeni deo društva, mafija koja je postojala u Srbiji, a koja je nesporno morala da bude i bila je u vezi sa određenim ljudima iz vlasti i iz Vlade, imala svoje instrumente da posredno ili neposredno utiče na te iste sudije.
Možemo svi ovde da ospemo paljbu po sudijama i da kažemo da ne valjaju, da ne znaju, da su korumpirani i da su pod pritiscima, ali oni verovatno i jesu pod pritiscima, što pod pritiskom onih koji zaista mogu iz institucija vlasti, sa položaja na kome se u državi nalaze, da eventualno pritiskaju sudije, ako ne direktno onda putem javnih glasila tako što unapred prozivamo ili unapred priželjkujemo da se nešto desi ili prejudiciramo odluke suda, a sa druge strane i imala je ta mafija mogućnosti da pritiska te ljude. A, sudije su samo ljudi koji strepe za sebe, za svoje porodice i koji su podložni verovatno takvim pritiscima, a nije imao ko da ih zaštiti. Ne treba da se čudimo onda što smo došli u ovakvu situaciju u kakvu smo zapali.
Kažem još jednom da hoću da verujem da je ministar u pravu kada kaže da niko nije pritiskao sudije, ali moram da ga podsetim na jednu informaciju, koju je on u formi izveštaja podneo Vladi Republike Srbije pod naslovom "Reforme pravosuđa", gde kaže da su se očekivanja građana Srbije, što se pravosuđa tiče, kretala u tri pravca.
Prvo, razrešenje iskompromitovanih sudija i tužilaca. Drugo, pokretanje, vođenje i brzo okončanje postupaka protiv čelnika bivšeg režima i lokalnih moćnika. Treće, efikasniji, ažurniji i kvalitetniji rad u uobičajenim postupcima. Pošto ova očekivanja nisu praktično uopšte ispunjena, neophodno je urgentno reagovanje radi vraćanja poverenja u domaće pravosuđe, što podrazumeva sledeće mere.
Razrešenje 50-100 sudija, a po inicijativi ministra pravde od oktobra 2001. godine - rok 15 dana. Okončanje započetih postupaka protiv 50-100 čelnika bivšeg režima i lokalnih moćnika - rok dva meseca. Pokretanje postupka protiv iste kategorije lica po podnetim krivičnim prijavama - rok dva meseca. Radikalizovanje pritvora, budući da je u ukidanju pritvora najveća korupcija u pravosuđu - rok odmah.
Promena prilično komotnog i familijarnog odnosa na relaciji sudija - tužilac - advokat, jer su za sud tužilac i branilac, odnosno punomoćnik, stranke u postupku - rok odmah. Razmatranje etičke kategorije u pogledu mogućnosti da predsednici sudova i sudije, članovi njihove najuže porodice, budu advokati ili tužioci na područjima istog suda. Maksimalno ograničenje svih putovanja radi seminara, saradnje i sličnog dok se pravosuđe ne konsoliduje - rok odmah.
Ovde ste, ministre, vidim, shvatili opasnost Društva sudija kao nevladine organizacije. Samo sudije koje su voljno ili pod prinudom morali da budu članovi Društva sudija idu na raznorazne seminare po svetu. Znamo kako se finansira Društvo sudija i znamo kome to ide naruku.
Rigorozna disciplina u pogledu dolaska i odlaska na posao. Ja se sa vama slažem, da bi neke od ovih stavki morale da se uvedu. Ne na ovaj način kako ste vi to zamislili, nego stvaranjem opšteg ambijenta u društvu. Očigledno je da ste u nekim stavkama hteli da direktno naložite sudovima i sudijama kako da se vladaju, kako da rade i kakve odluke da donose, pogotovo što u poslednjem stavu ministar pravde kaže da će nadzirati ispunjenje ovih ciljeva, uz ovlašćenje da preduzima sve potrebne mere radi njihove realizacije, a sve te potrebne mere morale bi da budu isključivo u skladu sa njegovim zakonskim ovlašćenjima.
Još jednom moram ipak da kažem da se život u Srbiji ne odvija normalno i to je valjda svima vama jasno, ali ako mogu da rade škole, kulturne ustanove, ako mogu da se održavaju sportska takmičenja, da li je moguće da je samo parlament Srbije, gde treba da se čuje glas naroda, opasnost po bezbednost ove države i da ovu sednicu moramo da održavamo ovako, bez mogućnosti da građani Srbije prate ono što njihovi predstavnici u parlamentu govore?