Dame i gospodo narodni poslanici, član 48. tiče se postupka odlučivanja o nespojivosti i dužnost obaveštavanja javnih tužilaca u slučaju da obavljaju neku službu ili neki posao za koje postoji mogućnost da su nespojivi sa njegovom dužnošću. Pitam se, hoće li javni tužioci gledati u bob šta je to što bi eventualno moglo da bude u suprotnosti i nespojivo sa njihovom funkcijom i kada će to republički javni tužilac, kome ste stavili to u nadležnost, da utvrdi (ne kaže se ni kojim aktom, ni kako, ni do kada) koji su to poslovi. Ustav nas striktno obavezuje da to bude zakonom propisano. Nismo mi sada vlasni da to prenosimo na javnog tužioca. Moralo bi da bude ugrađeno u ovaj zakon, kao i u Zakon o sudijama koji je već donet i ne može da se interveniše trenutno u njemu po ovom pitanju, ali moralo bi da bude ugrađeno u zakon i da ne ostavimo javnom tužiocu da o tome odlučuje.
U članu 48. stav 2. se kaže: "Javni tužilac o takvoj svojoj službi ili poslu obaveštava neposredno višeg javnog tužioca, a republički javni tužilac obaveštava ministra nadležnog za pravosuđe." Otkud sad ovde ministar nadležan za pravosuđe da bude nadležan za ovako nešto i da se meša u posao tužilaštva? Apsolutno mu tu nije mesto. Potpuno je nedosledan zakon u tom smislu gde sve ministar za pravosuđe može da interveniše.
Da ste stavili, u skladu sa ovim fantomskim zakonom koji smo dobili, Zakonom o Visokom savetu pravosuđa, da on o tome odlučuje, još bih mogla da shvatim logiku razmišljanja predlagača. Ovako, nikako.
Ona koncepcija koja bi eventualno mogla da bude jedino prihvatljiva, to je da se obavesti nadležni odbor Skupštine, jer Skupština još uvek i po ovim zakonima imenuje republičkog javnog tužioca. U tom smislu sam tražila da se nadležnost ministra nadležnog za pravosuđe, ministra pravde, ovde isključi, i da ta obaveza bude na Odboru za pravosuđe.

Dame i gospodo narodni poslanici, četiri člana bave se problematikom nespojivosti i dužnosti javnog tužioca i zamenika javnog tužioca sa drugim službama, poslovima i postupcima. To je navedeno u članu 47, a onda u članu 48. imamo postupak odlučivanja, a u članu 49. nadležnosti - ko pokreće postupak. O tome smo već amandmanski reagovali.
I ovaj poslednji član 50. govori o tome šta je posledica toga što javni tužilac ili zamenik javnog tužioca obavlja neki posao koji je nespojiv sa njegovom funkcijom. Posledice praktično nema. Jer, član 50. kaže: "Istovremeno sa utvrđivanjem nespojivosti (a rekli smo ko to utvrđuje - republički javni tužilac ili ministar pravde), može biti izrečena mera upozorenja, koja se upisuje u lični list". I, kakva je tu sad sankcija? Nema nikakve sankcije.
To je jedna pravna praznina i samo zbog tog razloga bi trebalo apsolutno brisati čitavo ovo poglavlje iz zakona. Sada, na tu odluku je dopušten prigovor Visokom savetu za pravosuđe iako on nije odlučivao o tome uopšte, a javni tužilac i zamenik mogu svoje tvrdnje usmeno da izlože sami ili preko zastupnika.
Potrebno bi bilo, ako hoćete uopšte da zadržite ovo poglavlje koje govori o nespojivosti, da precizno definišete šta je sankcija ukoliko neko obavlja dužnost koja je nespojiva sa tom funkcijom. Jer ovako samo sve ide u onu evidenciju koju ministar pravde vodi i koju jednog dana može, kao keca iz rukava, da izvuče i da kaže tom javnom tužiocu ili zameniku javnog tužioca - aha, radio si to i to a nisi snosio nikakve posledice, to može da bude razlog da te kasnije zbog nečeg drugog razrešimo i ima da slušaš i da radiš onako kako ti Vladan Batić kaže.
Zakon ovde jasno reguliše kada im prestaje dužnost i nigde ne spominje nespojivost funkcija. Kaže da dužnost javnog tužioca prestaje na njegov zahtev, kada navrši radni vek ili kada bude razrešen. A, u članu 69. se navode razlozi za razrešenje i uopšte se ne spominje spojivost funkcija.
Mislim da je amandman potpuno logičan, da je ovo jedna pravna praznina, gde nema uopšte svrhe da čitavo ovo poglavlje postoji u ovom zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandmane na svaki od ovih članova zakona koji se odnose na materijalni položaj javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, smatrajući da nije mesto ovim odredbama u ovom zakonu jer da imamo Zakon o platama zaposlenih u državnim organima. Ukoliko ste hteli da poboljšate položaj javnih tužilaca i sudija, a kada smo govorili o Zakonu o sudijama trebalo je da se interveniše na taj način da se predloži izmena i dopuna Zakona o platama zaposlenih u državnim organima. To bi bio jedan normalan način, ako hoćemo elementarno neku pravnu logiku da poštujemo i da uređujemo zakonodavstvo onako kako treba.
Međutim, sama odredba člana 55. je toliko neprihvatljiva za svakoga ko se iole razume u pravno normiranje, da sam ja pre svega zbog toga izašla za govornicu, da vam ukažem koliko je nestručno urađen ovaj zakon, koji je pun protivrečnosti. Član 55. glasi: "Uvođenjem dodatka na sudijsku platu istovremeno se uvodi dodatak na platu javnih tužilaca i zamenika". Kakve to veze ima? Verujem da je to bila vaša logika prilikom razmišljanja i uvođenja ove pravne norme. Zašto vi sada morate u zakonu da kažete, zato što smo uradili to i to, dali sudijama, a sada hoćemo da damo i tužiocima.
Jednostavno, moglo je da se kaže, javni tužioci imaju pravo na dodatak na platu. Ovo kao da je mali Perica pisao zakon, tako izgleda. Čuli ste naše razloge i prilikom razmataranja odredbi koje se tiču materijalnog položaja sudija. Čuli ste sada sve ove naše argumente, koji su pre svega motivisani nekom pravnom čistotom i izgrađivanjem zakonodavstva koje bi značilo neki napredak. To nije motivisano time što mi ne želimo da javni tužioci ili sudije imaju bolji materijalni položaj. Svakako da to želimo, ali da to uredimo tamo gde treba. Ne uvek nekim ledž specialis - ima, kako smo počeli da radimo. Hvala.

Dame i gospodo, podnela sam amandmane na član 59. i član 60, koji se tiču postupka za izbor i imenovanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, pre svega iz razloga doslednosti, jer se protivim ustanovljavanju Visokog saveta pravosuđa i zbog toga što smatram da bi trebalo da se zaista poštuju neki osnovni principi pravnog normiranja. U članu 58, u drugom stavu piše da se oglas za izbor objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije" i u drugom sredstvu javnog obaveštavanja, a u članu 59. stav 1. je izostavljeno to "i drugom sredstvu javnog informisanja". Međutim, moguće je, a to se u praksi zaista dešava, da istog dana ne bude objavljen i "Službeni glasnik Republike Srbije" i da istovremeno bude oglas objavljen u nekom dnevnom listu, u kome se inače oglasi objavljuju.
Tu bi oni koji se jave na oglas, recimo, samo na osnovu datuma koji je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" bili u povoljnijem položaju od onih koji su, recimo, u dnevnoj štampi pročitali oglas, pa se prijavili na konkurs. Nemoguće je na osnovu toga utvrditi kada ističe rok za zaključivanje samog oglasa.
Treći stav sam tražila da se briše zbog toga što smatram da Visoki savet pravosuđa ne treba da bude taj koji će tražiti lični list za svakog kandidata i da taj lični list svakako ne treba ni da se vodi. Pogotovo ne da ga vodi Ministarstvo pravde kako je ovde predviđeno i naročito zbog toga što je sadržina tog ličnog lista takva da je pomalo ponižavajuće za kandidate, a ima i momenata koji se ne mogu ni utvrditi, pogotovo kada je u pitanju imovno stanje kandidata. To je nešto što uvek ostaje za raspravu, na osnovu čega može da se utvrdi da li neko ima ovoliko ili onoliko imovine. Ako se misli na nepokretnost, onda je lako uzeti iz katastra dokumentaciju, ali ako je u pitanju pokretna imovina ili ako su u pitanju novčana sredstva, to ostaje sve opet na onome koji treba sam da prijavi da li ima ovoliko ili onoliko hiljada maraka, kako ste se vi to već u predizbornoj kampanji dogovorili, pa ste svi imali, čini mi se, po tridesetak hiljada maraka ušteđevine. Niko ni više, ni manje.
Član 60. stavlja u neravnopravan položaj kandidate koji se prijavljuju na konkurs, one koji dolaze iz javnog tužilaštva u odnosu na one koji dolaze iz nekog drugog organa ili organizacije, jer ovi koji dolaze iz javnog tužilaštva moraju da dostave taj lični list, a ovi drugi ne. Podaci o stručnosti ili, kako vi kažete, dostojnosti kandidata su podaci koji se dobijaju od njihovih ranijih poslodavaca i oni su uglavnom subjektivni.
Pod pretpostavkom da, kako ste sada predvideli, dve godine za javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu ili jedna godina za zamenika opštinskog javnog tužioca, tražite podatke od njegovog ranijeg poslodavca: kakav je on, da li je profesionalan, da li je stručan. Uzmimo recimo jednog diplomiranog pravnika koji radi u opštini, koji radi u komunalnoj inspekciji, šta će reći sekretar organa uprave, da li je on stručan da bude javni tužilac ili zamenik javnog tužioca. Da sam na mestu, recimo, tog poslodavca kao sekretar, da imam nekog lošeg radnika i ne znam kako da ga se rešim, sve najlepše bih o njemu napisala.
Prema tome, to su nepouzdani podaci. Zbog toga sam i tražila intervenciju u oba člana, jer mislim da su kandidati u neravnopravnom položaju prilikom raspisivanja konkursa i prilikom konkurisanja na ova mesta.

Poštovani narodni poslanici, član 64. odnosi se na tekst zakletve koju polažu javni tužioci i zamenici javnih tužilaca. Pre nego što kažem nešto o predloženom tekstu, rekla bih da polaganje zakletve zamenika javnih tužilaca pred predsednikom Narodne skupštine zaista nije primereno u momentu kada javne tužioce bira Skupština, a zamenike javnih tužilaca Visoki savet pravosuđa.
Tamo gde su izabrani tamo valjda i treba da polažu zakletvu. Što bi polagali zakletvu ovde u ovom zdanju i pred predsednikom Narodne skupštine. Ovo je samo još jedan dokaz nedoslednosti i neusklađenosti teksta zakona.
Predlagač kaže da tekst zakletve treba da glasi: "Zaklinjem se Svemogućim Bogom da ću ustavnost i zakonitost štititi predano, savesno i nepristrasno". U drugom stavu se kaže: "Zakletva može da se položi i bez reči "Svemogućim Bogom".
Mene bi zaista bilo sramota da, pre svega kao pravnik, uopšte predložim ovako nešto i ovakvu koncepciju kakvu je predlagač u samom članu koncipirao kao tekst zakletve, jer bi to u praksi zaista izgledalo jako glupo, zato što bi spustilo nivo polaganja zakletve. Verujem da svaki čovek kada treba da položi neku zakletvu, pa čak i onda kada treba da kaže - da, kada se venčava, ima jedan poseban osećaj odgovornosti, a, pogotovo kada se zaklinje da će neku profesiju na koju je izabran obavljati onako kako se to od njega očekuje, znači na osnovu Ustava i zakona.
Zbog toga smo mi, srpski radikali predložili jedan tekst koji bi bio prihvatljiv apsolutno za sve, a koji bi u sebi sadržavao sve ono što bi jedan tako visoki državni činovnik trebalo da ima na umu kada stupa na tako visoku dužnost. Tekst zakletve bi glasio ovako: "Zaklinjem se da ću svoju dužnost vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi. Kako ja ovu zakletvu budem poštovao, tako mi Bog pomogao".
Čovek mora kada se zaklinje, pre svega, da ima na umu da postoji nešto i iznad njega. Prvo, postoje Ustav i zakon koje svakako mora da poštuje, drugo, ako je častan čovek mora da misli o tome da možda postoji, a postoji, i nešto iznad njegove moći, bez obzira na kojoj se funkciji nalazio. Mora da ima na umu da je zakletva nešto što ga posebno obavezuje.
Jer, da to nije tako značajna funkcija ne bi zakletva kao takva ni egzistirala, niti u zakonu niti u praksi. Ako nema Biblije da stavi ruku na Bibliju, ima Ustav, ali Ustav se u našoj zemlji gazi svakodnevno, pa ne predstavlja ništa. Zbog toga, ako ste izbegli - Boga, ovde, amandmanom i uveli - čast, to nije nikakva garancija, jer može da se ispostavi posle nekog vremena da taj čovek i nije častan čovek, pa nije imao u šta ni da se zakune.
Zato bi ovaj drugi deo zakletve, koju mi srpski radikali predlažemo, a to je: "Kako ja ovu zakletvu budem poštovao, tako mi Bog pomogao", jer i najveći nevernici kada se nađu u nekim teškim životnim situacijama prizovu Boga u pomoć - učinio da ona ipak ima nekakvog značaja za ljude koji je polažu.

Član 75, čije brisanje tražim, kaže da republički javni tužilac može u postupku za razrešenje zbog nesavesnog ili nestručnog vršenja dužnosti izreći meru upozorenja ili meru uklanjanja iz javnog tužilaštva od jednog meseca do jedne godine. Isto može učiniti i Visoki savet pravosuđa kada rešava o prigovoru, a republičkom javnom tužiocu mere u prvom stepenu izriče ministar nadležan za pravosuđe.
Izricanje obe disciplinske mere posledica su prethodno pokrenutog postupka za razrešenje zbog nesavesnog ili nestručnog vršenja dužnosti, pa sada vi zamislite, imate javnog tužioca, utvrdi se da nesavesno ili nestručno vrši svoju dužnost, a onda mu javni tužilac kaže - no, no, nisi dobar, ajde malo u ćošak do godinu dana, kao malom detetu. Radi li se ovde o visokim državnim činovnicima, pretpostavlja se i vrhunskim pravnicima, ozbiljnim, punoletnim, odgovornim ljudima ili se radi o deci iz obdaništa?
Imajući u vidu predloge koje imamo za javne tužioce, imajući u vidu predloge koje smo imali za sudije, mi pretpostavljamo da možda ova mera upozorenja ili teranja u ćošak može da bude i primerena, jer su vam kandidati katastrofalni. Ako pođemo od toga ova odredba je u redu, ali ja naravno ne polazim od toga. Polazim od činjenice da je zakon taj koji treba malo da potraje, mada sumnjam da ovaj može da potraje duže od mandata ove skupštine, da bi javni tužioci, ako su svesni šta im se sprema, trebalo da se osećaju krajnje poniženim ovakvom odredbom.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 64. odnosi se na odlučivanje o prestanku sudijske dužnosti. Iako je ova odredba člana 64. st. 1. u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, a imajući u vidu naš kompletan stav prema ovom paketu zakona, za koje smatramo da nisu dobri i da neće dovesti do onih ciljeva kako je to predlagač pokušao da predstavi - mi smo hteli kroz svoje amandmane da izrazimo i svoj politički i programski stav kako bismo mi ovu materiju regulisali i kakav mi mislimo da treba da bude položaj pravosuđa i sudija u okviru pravosuđa i kompletnog društva.
Zbog toga u članu 64. st. 1, koji predviđa da o prestanku dužnosti sudija odlučuje Narodna skupština, podnela sam amandman kojim predlažem da tu stoji da o prestanku dužnosti predsednika i sudije Vrhovnog suda odlučuje Narodna skupština, a o prestanku dužnosti predsednika i sudije sudova nižeg ranga odlučuje Vrhovni sud Republike Srbije, naravno na Opštoj sednici.
Mi ostajemo čvrsto pri stavu da zakonodavna grana vlasti treba što manje da se meša u pravosudnu i da je dovoljno da se Narodna skupština izjašnjava o predsedniku Vrhovnog suda i sudijama Vrhovnog suda, a da onda treba prepustiti toj sudskoj grani vlasti, odnosno najvišoj sudskoj instanci - Vrhovnom sudu, da na Opštoj sednici bira sudije nižeg ranga, naravno po pribavljenom mišljenju opštih sednica tih sudova.
Nije zgoreg da na početku ove sednice danas, iako imam utisak da je na dnevnom redu čitanje štampe, a ne Predlog zakona o sudijama i razmatranje amandmana koje su narodni poslanici uložili na ovaj zakon, podsetimo sve da Vlada ima negativan stav prema predloženom zakonu i da se nije izjasnila o amandmanima narodnih poslanika, što pokazuje potpuna nezainteresovanost Vlade za položaj pravosuđa i položaj sudija; a iz dnevne štampe možemo svi, a naročito sudije, da zaključimo kakav je stav aktuelnog ministra pravde i stav Vlade prema sudijama u čijim su rukama i kakva je njihova sudbina.

Član 66. govori o posledicama razrešenja sudija i u prvom stavu kaže da razrešenjem sudiji prestaje radni odnos, što je u redu. Međutim, drugi stav kaže da on ne može podneti prijavu za izbor u sud ili javno tužilaštvo, niti prijavu za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje, ubuduće. Znači, prestao mu je radni odnos, nije navršio godine staža da ide u penziju, iz bilo kojih razloga, recimo na svoj zahtev, i posle toga više nikada ne može da radi u pravosudnim organima. U pitanju je uskraćivanje ustavnog prava na rad.
Predložila sam da se ovaj član menja tako da glasi: "Razrešenjem sudiji prestaje radni odnos. Sudija koji je razrešen može ponovo podneti prijavu za izbor u sud, u javno tužilaštvo, za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili sudiju za prekršaje."
Možda je ova druga rečenica i suvišna, jer ako bismo poštovali Ustav i zakone, jasno je da čovek koji je na svoj zahtev razrešen sa neke funkcije može ponovo jednom, na osnovu svojih kvalifikacija, da se kandiduje za izbor za neko od zvanja u pravosuđu.
Predložene odredbe člana 66. Zakona o sudijama su u suprotnosti sa Ustavom i zakonom. Ovim se direktno sudiji koji je sam podneo zahtev za razrešenje uskraćuje ustavno pravo na rad i na podnošenje prijave za izbor u drugi sud ili tužilaštvo, za imenovanje za zamenika javnog tužioca ili za sudiju za prekršaje. Dakle, šta ako je neko, još jednom potenciram, podneo zahtev za razrešenje, iz Vrhovnog suda Srbije, recimo, a nakon izvesnog vremena želi da se prijavi na konkurs za izbor sudije okružnog suda u unutrašnjosti? Recimo, promenio je mesto prebivališta iz porodičnih, zdravstvenih razloga, bilo koji razlozi da su u pitanju?
Ovako, kako je ovde formulisan ovaj član 64, on više nikada neće moći da radi u pravosuđu. Još jednom, molim vas za pažnju, u pitanju je uskraćivanje ustavnog prava na rad svakog građanina Srbije. Pozivam vas da ovaj amandman, bez obzira što dolazi od poslanika SRS, prihvatite.

Dame i gospodo, prvo na šta želim da skrenem pažnju to je da smo već poslaničkom većinom usvojili Zakon o sudijama, u kome je ugrađen Visoki savet pravosuđa kao posebna institucija sa nadležnostima koje su regulisane sada ovim zakonom.
Sada postavljam jedno teoretsko pitanje - šta bi se desilo da se slučajno ovaj zakon ne usvoji?
Išli smo obrnutim redom i ova primedba se pre svega odnosi na predlagača i na predsednika Skupštine koji je o tome morao da vodi računa prilikom utvrđivanja dnevnog reda i trebalo je da prvo razmatramo ovaj zakon, pa tek onda Zakon o sudijama i Zakon o javnim tužiocima. No, verovatno je i predsednik, i predlagač, apsolutno ubeđen da će poslanička većina usvojiti ovaj zakon, pa je onda svejedno kojim redom idemo.
Pretpostavljam da ste na osnovu naših izlaganja u toku načelne rasprave shvatili da smo mi poslanici SRS protiv ustanovljavanja Visokog saveta pravosuđa i svi naši amandmani su takvi da ne popravljaju tekst nego, poštujući Poslovnik, zahtevaju brisanje svakog od ovih članova predloženog zakona.
Moj amandman se odnosi na član 3, čije brisanje tražim, a koji kaže: "Stalni članovi Visokog saveta pravosuđa jesu predsednik Vrhovnog suda Srbije, republički javni tužilac i ministar nadležan za pravosuđe (svi po dužnosti) i još dva člana koje izabere Narodna skupština." Pre svega, neprimereno je da ministar za pravosuđe bude član ovakvog jednog Visokog saveta pravosuđa koji će nesumnjivo biti ovim zakonom ustanovljen. Stav 2: "Narodna skupština bira po jednog člana sa dve liste od po tri kandidata koje odvojeno predlože Vrhovni sud i republički javni tužilac."
Tu Narodna skupština ponižava sebe i stavlja u podređenu ulogu u odnosu na ovakav jedan organ. Zaista ne bismo smeli, a evo, to činimo danas, već po treći put, usvajajući jedan po jedan zakon koji se tiče pravosuđa, da Narodna skupština svoje nadležnosti prenosi na neke novoosnovane organe.
U trećem stavu se kaže da izbor može biti predložen, odnosno da za izbor mogu biti predloženi istaknuti pravnici, koji ne moraju biti sudije, javni tužioci ili zamenici javnog tužioca. U obrazloženju, međutim, ovog zakona, kod razloga za donošenje zakona, predlagač kaže da je Narodna skupština sačinjena od političkih ličnosti, koje nemaju potrebnog znanja i vremena da ispituju stručnost pretendenta na sudijsku dužnost i dužnost javnog tužioca. To isto tvrdi i za skupštinski Odbor za pravosuđe, što u principu ne stoji, jer u svakom sazivu Skupštine, među 250 poslanika, sigurno ima bar tridesetak diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom i profesora fakulteta, koji bi mogli vrlo stručno da obavljaju taj svoj posao, ne ulazeći u to - da li u ovom sazivu, recimo, imamo kompetentne ljude u Odboru za pravosuđe.
Mene ne bi čudilo da jedan od tih istaknutih pravnih stručnjaka u Visokom savetu pravosuđa bude Dragor Hiber, i da kao takav bude, sa svojim referencama koje ima, podoban za Visoki savet pravosuđa, ali istovremeno nije dovoljno kompetentan da, kao poslanik, bude predsednik Odbora i da tu svoju dužnost ispunjava onako kako treba.
Zbog toga tražim brisanje člana 3. i, naravno, u nastavku rasprave o ostalim članovima na koje sam podnela amandmane reći ću vam ostale razloge za to. A u ovom članu pre svega, ono što me nateralo da tražim da se ovaj član briše jeste to da ministar nadležan za pravosuđe ne treba da bude u sastavu ovakvog saveta za pravosuđe i ne može Narodna skupština da bude u podređenom položaju u odnosu na ovaj novoosnovani organ.

 Dame i gospodo, proteže se teza i malopre smo mogli da čujemo u ime predlagača Dejana Mihajlova koji kaže, u prilog ovog zakona, to da ćemo imati jedan nepolitizovan Visoki savet pravosuđa, jedan organ van političkih partija koji će odlučivati o izboru sudija, javnih tužilaca, sudija porotnika i čega sve ne, ali to jednostavno nije istina.
Te iste sudije Vrhovnog suda i predsednika suda bira ova skupština svojom skupštinskom većinom. Znači, ljude koji su po njima podobni za obavljanje te visoke funkcije: bira i tog javnog tužioca, koji je takođe član Visokog saveta pravosuđa, bira i tog ministra pravde, koji je član Visokog saveta pravosuđa; i, kako onda da očekujemo da će Visoki savet pravosuđa biti potpuno van političkog uticaja.
Manje je političkog uticaja i manje će biti političkog uticaja u Odboru za pravosuđe nego u ovakvom jednom savetu, koji još radi u zatvorenoj sednici, van javnosti. Odboru za pravosuđe mogu da prisustvuju svi poslanici, da čuju raspravu o kandidatima, čak i predstavnici sredstava javnog informisanja mogu da prisustvuju i da čuju ko koga predlaže, ko se za koga i zbog čega zalaže.
Zbog toga ta teza koja dominira u obrazloženju jednostavno ne stoji. Možda to tako kako je u samom tekstu, koji je i sam dosta konfuzan, može da izazove utisak da se radi sada o nekom savetu koji je izvan i iznad svih drugih pravosudnih organa, koji je neki mali politbiro ili neka nova Udba, koja će odlučivati o svemu što se u pravosuđu dešava, pa nama ovde u Skupštini servirati koga i na koju funkciju hoće. Ali, to nije to.
Veća je javnost i veća mogućnost uticaja profesije i politike, i manje mešanja izvršne vlasti u pravosuđe ako ostavimo Odboru za pravosuđe da ovo radi, umesto što se odričemo tog našeg prava i to predajemo jednom visokom savetu, a unapred bi svako od nas mogao sada da nabroji imena ljudi koji će biti u ovom visokom savetu pravosuđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, obzirom da imamo amandmane na član 14, 15. i 16, objediniću sada svoje obrazloženje o sva tri amandmana, da se ne bih tri puta javljala za reč.
Član 14. tiče se donošenja odluka u okviru Visokog saveta pravosuđa, gde se kaže - da se donosi većinom glasova svih članova užeg, odnosno proširenog sastava, da su sednice saveta zatvorene za javnost (što je nedopustivo jer ovo je ipak jedan pravosudni organ i morao bi da bude otvoren za javnost, to sam malopre malo podrobnije objasnila) i da protiv odluke Visokog saveta pravosuđa nije dopušten upravni spor. To je nešto što je stvarno pravni nonsens. Trebalo bi predlagač, ukoliko je dobro upoznat sa ovim predlozima, jer je njemu zapala ta nezahvalna dužnost da ove JUL-ske predloge zakona obrazlaže, da objasni kako je to uopšte moguće.
Ali, kod člana 15. se kaže da - član Visokog saveta pravosuđa ne prisustvuje sednici na kojoj se o njemu odlučuje. I to mene navodi na pomisao da je Visoki savet pravosuđa jedna ispostava državne bezbednosti. Kako bi to Zoran Đinđić rekao - zašto se ljudima ne omogući da, "face to face" kada se radi o njima, mogu da pogledaju jedan drugom u oči, da sučele stavove i da čovek ima mogućnost da se brani.
Radi se o njegovom razrešenju, recimo, ili se radi o nekim statusnim stvarima, koje su nabrojane u članu 13. Ovo je zaista ovako neodrživo. Čovek koji je član Visokog saveta pravosuđa, o njemu se radi, većina u svakom slučaju donosi odluku, a ne daje mu se mogućnost da iznosi svoj stav. Znači, mora da bude odsutan da bi neki o njemu mogli ili smeli da pričaju.

Nisam imala nameru da se javljam za reč, ali me je gospodin Dejan Mihajlov nagnao na to, jer je pogrešno protumačio prvo naše obrazloženje kroz ove amandmane, a onda i ceo duh ovog zakona. Da se razumemo, nije SRS protiv toga da se iz zakonodavne vlasti pravosudna grana vlasti izdvoji što je moguće više. Odnosno, da što manje uticaja ima i zakonodavna i izvršna vlast na sudsku granu vlasti. Ne na ovaj način, jer smatramo da ovo nije dobar način. Ovo je tek politizacija sudstva.

Kada smo govorili o Zakonu o sudijama, taj naš koncept smo podrobno obrazložili i rekli da smatramo da ovo visoko telo, da Skupština treba da bira samo predsednika Vrhovnog suda i sudije Vrhovnog suda, a da Vrhovnom sudu ostavi da bira sudije nižih sudova. Znači, ne želimo mi to da zadržimo za sebe. Ovako formiran Visoki savet pravosuđa nije ono što je Opšta sednica Vrhovnog suda, gde ljudi koji sede u Vrhovnom sudu treba da olučuju o tome ko od kandidata, na osnovu predloga veća nižih sudova u zavisnosti od toga za koje veće se bira sudija, daju mišljenje za svog kolegu. Uglavnom se svi znaju i imaju mogućnosti da provere, na osnovu uspešnosti rezultatima koje ostvaruju, da li je ažuran, koliko mu je presuda poništeno, koliko vraćeno, koliko potvrđeno, da li treba da bude unapređen ili ne treba da bude. Ovo telo je jedno političko telo, koje mene zaista podseća na onu Titovu Udbu.

Uslovi za rad u Narodnoj skupštini postaju nemogući, ali ja se nadam da ćemo izdržati dvadesetak minuta.
Dame i gospodo, amandman koji sam podnela odnosi se na član 25, gde se ovim zakonom uvodi termin vršioca dužnosti javnog tužioca. To je termin koji je nepoznat u Ustavu Republike Srbije, sem javnog tužioca i zamenika javnog tužioca što je u stvari isto, jer šta je zamenik javnog tužioca nego javni tužilac? Ko zastupa optužnicu, ako ne zamenik javnog tužioca? Javni tužilac je taj koji rukovodi javnim tužilaštvom, ali su zamenici ti koji zastupaju optužnicu i koji u sudu rade ono što im je zakon stavio u nadležnost.
Pored toga, ovaj član 25. u potpunoj je kontradiktornosti sa članom 24. Ja moram da pročitam i jedan i drugi član. U članu 25. kaže se: "Ako javnom tužiocu prestane dužnost, Republički javni tužilac postavlja vršioca dužnosti javnog tužioca dok novi javni tužilac ne stupi na dužnost, a najviše na ...."

Molim vas, predsedniče, da me ne prekidate.

...."(vršioca dužnosti Republičkog javnog) tužioca postavlja ministar nadležan za pravosuđe."