Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS tražili su brisanje  stava 2. člana 145. Da je usvojen amandman Aleksandra Vučića, kojim je traženo brisanje člana 136, onda ne bi ni bilo potrebno da se ovaj amandman obrazlaže, već bi to samo bila stvar Zakonodavnog odbora koji bi morao da interveniše u ovom članu.
Ovaj drugi stav, koji govori o tome da poseban kolektivni ugovor za teritoriju jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, zaključuju reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat, u direktnoj je suprotnosti sa članom 135. koji jasno kaže da se opšti kolektivni ugovor i posebni kolektivni ugovor za određenu granu, grupu, podgrupu ili delatnost zaključuje za teritoriju Republike Srbije.
Zašto onda u posebnom članu opet mogućnost organizovanja i po teritorijalnom principu. Meni je jasno zašto, ali, zbog javnosti i zbog vas koji ne čitate između redova, to je samo zbog toga da biste te sindikate instrumentalizovali, pa kada god vam trebaju da se okupe, onda na nivou opštine okupite taj vaš reprezentativni sindikat za one namere za koje vam je to potrebno. Ili, pred izbore, naravno, dogovarate i pregovarate sa sindikatima, a sledeći član već govori da, recimo, za javna preduzeća pregovarač jeste lokalna samouprava. Ima dosta javnih preduzeća, pogotovu u Beogradu, u velikim gradovima, u Nišu, Kragujevcu, velikih po broju zaposlenih i onda se tu već ucenjuju radnici, pa se kaže - prihvatićemo to i to ukoliko budete izašli na glasanje i glasali za nas. To je jasno kao dan.
I zbog toga, i ne samo zbog toga, neprihvatljivo je da tražite, odnosno da predviđate organizovanost i posebne kolektivne ugovore i po teritorijalnom principu i po granskom principu, jer jedino što je logično, to je da radnici koji rade u istoj grani imaju iste probleme i da treba da se zalažu za svoja prava. Međutim, vi pre svega mislite na politička prava i sindikate smatrate ili pomoćnim sredstvom u politici ili ih direktno uvodite u politiku.
Ostavite radnike da se bore za svoja prava, putem sindikata, pregovarajte sa njima, ako ste poslodavac kao država ili kao lokalna samouprava, ako ste se već za to opredelili, imajući pre svega u vidu ono što oni traže da bi poboljšali svoj položaj, a svi oni, iako su ujedinjeni u jednom sindikatu, mogu da budu politički vrlo različito orijentisani. U sindikat ih ne ujedinjuje to što su iste političke orijentisanosti, nego to što su se našli u određenoj privrednoj grani i što imaju određene probleme; zbog toga i postoji sindikat kao tekovina civilizovanog sveta.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su srpski radikali podneli na član 158. je naše dosledno zalaganje, kao i kod amandmana koji su se odnosili na član 136. i član 145, da se iz ovog člana brišu reči: "jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave".
Istini za volju, ovde se govori samo o objavljivanju kolektivnog ugovora: "Kolektivni ugovor zaključen za teritoriju Republike Srbije, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije", a u stavu 2: "Način objavljivanja drugih kolektivnih ugovora utvrđuje se tim kolektivnim ugovorima".
Zalažemo se jedino za kolektivne ugovore koji se zaključuju na nivou cele Republike, znači pre svega, za granske, kada se radi o posebnim kolektivnim ugovorima, a nikako za usitnjavanje na teritorijalnom principu. Iz obrazloženja koje sam dala tokom obrazlaganja prethodnog amandmana na član 145. smatram da je ovo samo jedan od načina instrumentalizacije sindikata. Pored toga, u obrazloženju Predloga zakona ne stoji ništa vezano za ovaj član (i primetila sam, ne samo za ovaj član) i stoga skrećem pažnju Vladi da obrazloženje koje ide uz Predlog zakona nije puka forma da bi zakon mogao uopšte da se uvrsti u dnevni red, nego treba da predstavlja argumentaciju za svaki od predloženih članova, kako bismo mi, narodni poslanici, znali šta predlagač hoće određenom odredbom da postigne.
Zbog toga insistiram i molim Vladu da ubuduće ozbiljno shvati obrazloženje koje uz zakon ide i da nas ne potcenjuje na ovaj način, da obrazloženja daje samo uz članove koji se njoj dopadnu, a da pojedini članovi zakona potpuno ostanu bez obrazloženja.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali podneli smo amandman na član 89. Predloga zakona smatrajući da je on prilično nejasan i pokušali smo da ga ispravimo koliko je to moguće. Pročitaću, radi javnosti, onih koji nisu upoznati i ne prate rad Skupštine u pojedinostima po ovom zakonu: "Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini 45% zarade koju bi ostvario da radi za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini".
Doduše, ovde se ne kaže da postoji krivica poslodavca. Može i bez krivice poslodavca, pretpostavljam. Mislim da ste imali nameru da uvedete obavezu da zaposleni primi određenu naknadu ukoliko je došlo do zastoja u procesu proizvodnje usled više sile. Recimo, padne krov, sruši se na fabriku i ne može da se radi duže od 45 dana, ili elementarna nepogoda, pa se zaustavi proces proizvodnje u poljoprivredi ili nešto slično. Međutim, obaveza je poslodavca da obezbedi pre svega neprekidnost rada, a da u suprotnom zaposleni ne može da snosi odgovornost, ne može jedino on, znači moraju da podele tu odgovornost. Zašto bi to onda to išlo na štetu poslodavca? Zato smatramo da je ovo 45% jako malo i da bi trebalo da bude barem 60% ili 80%, kako smo mi predložili.
Pored toga, ostalo je nejasno šta se dešava sa radnikom posle ovih 45 radnih dana. Da li on ostaje bez ikakve nadoknade, a čini mi se da ostaje, i ako ostaje, onda kršimo član 36. Ustava koji garantuje zaradu. Kako će da se vrati ako se u toku 45 dana, recimo, ne obnovi proces proizvodnje.
Šta ako dođu ovi strani investitori koje vi najavljujete; doduše do sada nije došao nijedan, ali dođe. Kada se prijavio na tender nije podneo onaj svoj razvojni program, znači nije obećao da će uspostaviti proces proizvodnje. Namerno ne uspostavi proces proizvodnje i nekih 45 dana radnik prima tih 45%, koliko ste vi predvideli. Šta posle sa radnikom? Ostaje nejasno. Potpuno vam je ovaj član nedorečen, tako da praktično postaje suvišan.
Obrazloženje koje ste dali uz Zakon, zašto ovaj član postoji, samo govori o procentu za koji ste se opredelili, ali ne govori o sudbini radnika. Bez obzira na to, mi smo samo tražili da taj procenat umesto 45% bude 85%.

Tužni skupe raspadnutog DOS-a, očekujemo na sledećoj sednici izmenu i dopunu Poslovnika, tako što ćete predvideti da se poslanici unose u salu, jer očigledno ne možete bez opozicije da radite.

Ne mogu da se vratim, nisam još ni počela, ali evo počinjem.
Na član 91. podneli smo amandman, koji je principijelne prirode, od člana 1. pa nadalje, gde god predviđate alternativnost kolektivnog ugovora i ugovora o radu. Mi insistiramo na obaveznosti kolektivnog ugovora.
Po nama, neprihvatljiva je fakultativnost kolektivnog ugovora - smatramo da je to rešenje razumno i bolje definisano. U članu 91. stav 1. predviđate da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i za vreme provedeno na službenom putu u zemlji, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.
Jasno je da ugovor o radu ne može kao pojedinačni akt da sadrži manje prava nego što je to predviđeno opštim aktom, a znamo da su opšti akti, kolektivni ugovor, posebni ugovori ili pravilnik o radu, s tim što pravilnik o radu donosi poslodavac, a ugovor o radu je ugovor između poslodavca i radnika. Obzirom da nigde niste predvideli obaveznost opšteg kolektivnog ugovora mi insistiramo da se rečca "ili" zameni veznikom "i", što je još jedan naš pokušaj da se založimo za to da kolektivni ugovor bude obavezan.

Meni je jasno da ovde mnogi u Narodnoj skupštini imaju kompleks od nas srpskih radikala, pre svega zbog toga što smo principijelni, nepotkupljivi, vredni, pametni i disciplinovani, ali tu bolest mi ne možemo da lečimo, nažalost.
Što se spornog amandmana na član 105. tiče, nas ne interesuju vaše međusobne trgovine niti nas interesuje amandman koji je protiv Poslovnika podnet od strane Odbora. Za nas taj amandman ne postoji, kao što ni gospodin Novaković ne postoji sada u Narodnoj skupštini. Mi smo tražili da se u članu 105. posle stava 2. dodaju st. 3. i 4. koji glase: "Zaposleni ima pravo u slučaju iz stava 2. ovog člana da podnese tužbu sudu radi osporavanja dopuštenosti izmene ugovora o radu". Stav 4: "Izvršenje otkaza ugovora o radu se odlaže do pravosnažnosti sudske odluke".
Da podsetimo o čemu se radi: dakle, poslodavac može da otkaže ugovor o radu radniku ukoliko ne prihvati ugovor o radu pod izmenjenim okolnostima. Šta sadrži ugovor o radu rečeno je u članu 21. i sigurno poslodavac neće da menja ime i prezime zaposlenog, njegovu stručnu spremu i tome slično, nego se ovde pre svega misli na mogućnost raspoređivanja na drugo radno mesto. Ili ako, recimo, ugovor o radu sadrži normu - moraš danas da ispleteš toliko i toliko džempera u tkačnici, pa mu sada tu normu duplira, a ovaj zna da to ne može da uradi i ne prihvati i to je razlog za otpuštanje. Zbog toga je od izuzetne važnosti da se u ovom zakonu propiše da radnik ima sudsku zaštitu, jer nema drugog zakona koji bi to propisao.
Poslodavcu se ovde ostavljaju velika ovlašćenja, jer će on radniku ponuditi takav ugovor, pretpostavlja se, koji ovaj ne može da izvrši, u slučaju da hoće da zloupotrebi ovo pravo koje mu zakon daje. Zamislite samo, pod DOS-ovskom vlašću u javnim državnim preduzećima i u društvenim preduzećima gde su njihovi direktori kakva će osveta biti prema radnicima koji nisu u istoj političkoj partiji u kojoj je direktor. Pa, tu će biti otpuštanja samo tako. Uostalom, toga već u praksi ima. Ovde smo samo dali mogućnost da se radnici lako otpuštaju sa posla, a da pored toga nemaju sudsku zaštitu.
Ovde se otvara mogućnost jedne vrste prinudnog rada. Poslodavac će jednostrano prinuditi radnika da nešto prihvati ili ne prihvati. Ako ne prihvati, ostaje bez posla, a ako prihvati, imamo prinudni rad, a to je Ustavom zabranjeno, i republičkim i saveznim. Republički ustav u članu 35. to zabranjuje, a Savezni u članu 54.
Kakva je socijalna politika? Gospodine ministre, šta ćete sa tim radnicima koji ostanu bez posla? Vi ste sami rekli u ovom zakonu, citiraću vas: "Socijalna politika, po mišljenju Vlade, treba da se vodi kroz aktiviranje tranzicionog fonda gde će zaposleni moći da se prekvalifikuju prema potrebama novog programa i investicija" - limari u bravare, bravari u limare i tome slično. Da li je Đinđić sad po Nemačkoj tražio, molio milijardu maraka za investicije, jer kaže - ne vredi, ovo sve što dajete za socijalna davanja je malo i ne možemo od toga da podmirimo sve socijalne potrebe. Vi priznajete da nemate socijalni program i umesto da tražite načina da proizvodnju pospešite, vi i dalje idete u dubiozu. Šta da očekujemo nego da radnici masovno ostaju bez posla.
Ako neko ustane i kaže mi - to je tako bilo i po ranijem zakonu, ja ću odmah da kažem, da se ne bih javljala na repliku, da nije tačno da je to tako bilo. Istina, član 108. je propisivao da može ugovor o radu da se otkaže, i to u slučaju kad nema radnog mesta na kome može da bude raspoređen radnik, u smislu člana 23. Zakona, a taj član 23. propisuje i izvesnu komisiju koja mora da bude sastavljena od ljudi koji su iste stručnosti kao onaj koji ne zadovoljava rad, kome može jednostrano da se otkaže ugovor o radu, pa tek na osnovu nalaza i mišljenja te komisije može da prestane radni odnos. Ovde je sve u rukama poslodavca, a radnik nema gotovo nikakvu zaštitu.
Gospodine ministre, samo još nešto - što ne propisaste ovim zakonom obavezu poslodavcu da obezbedi sendvič, organizovan prevoz autobusima i plaćenu dnevnicu radnicima koji izlaze na štrajk? Hoće li to moći po novom zakonu? Da li će neki privatni poslodavac da plati to sindikatu? E, to bih volela da vidim, ali neće moći.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član možda najbolje govori kakav je odnos DOS-manlijnske vlasti prema radniku. Za vreme bivšeg diktatorskog režima, radnici su između dva radna dana mogli da se odmaraju 12 sati, a sada kada je došla demokratija na velika vrata, samo deset sati. Moj amandman se odnosi na član 46, ali da bih ga objasnila moram da krenem od člana 43. koji se odnosi na preraspodelu radnog vremena.
Predlagač zakona dosta široko govori koje su to mogućnosti i razlozi zbog čega može poslodavac da izvrši preraspodelu radnog vremena. To je priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Gotovo uvek, znači, može da odluči da se preraspodela radnog vremena izvrši tako da radnik radi i po 14 sati dnevno i da ima 10 sati odmora između dva radna dana. Ako pretpostavimo da mu treba neko vreme od dva sata da ode i da se vrati sa posla, on zaista ne može, ma koliko bio sposoban, a nije perpetum mobile - jesu naši ljudi izuzetni, ali nisu tako da mogu da rade bez odmora - bar da prespava kod kuće. Takođe, niti može da ima neke rezultate rada, a znamo da je predlagač ovde predvideo da ako ne ispunjava određene zahteve, odnosno nema rezultate rada koji su očekivani, može da dobije otkaz. U ovakvim uslovima i radeći ovako kako je predlagač zakona predvideo, teško da će naši radnici zdravi dočekati penziju, sa 65 godina života. A to je i cilj predlagača zakona, odnosno naše Vlade. Oni ne žele penzionere, a ako i dođu do penzije, naši penzioneri neće dugo uživati u svojim penzijama.

Dame i gospodo, članom 50. regulisana je pauza - odmor u toku dnevnog rada. Prvi stav člana 50. propisuje da zaposleni koji radi puno radno vreme ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta.
Ovim amandmanom tražili smo da se doda novi stav 2. koji bi glasio - izuzetno, zaposleni koji u skladu sa članom 43. i 44, a to su članovi zakona koji se tiču preraspodele radnog vremena, odnosno kada radnici rade duže od osam časova i kada imaju pravo samo na deset sati odmora između dva radna dana, znači kada radi duže od deset časova dnevno, ima pravo na dnevni odmor u trajanju od najmanje jednog časa.
Ne prihvatajući ovaj amandman, Vlada je dala obrazloženje da ne postoji zakonska smetnja da se ugovorom predvidi da taj odmor traje i duže. Ali, naravno, interes poslodavca nije da odmor bude duži, već da se zadrži na zakonskom maksimumu i zbog toga smo tražili da se u zakonu eksplicitno kaže da u ovakvim slučajevima, kada radnici rade duže od deset časova, taj odmor bude jedan čas.
Takođe smo tražili da se posle stava 3. doda novi stav 4. - da zaposleni koji rade na teškim i opasnim poslovima, sa opasnim hemijskim materijama, ronioci, radnici pod zemljom, kesonski radnici, duvači stakla i sl. imaju pravo na češći odmor u toku radnog vremena, što se utvrđuje posebnim odredbama i ugovorima, shodno pravilniku o zaštiti na radu.
Na ovaj način bi naterali poslodavca da reguliše pojedinačnim ugovorom da to bude obavezan stav pojedinačnog ugovora i da se na taj način zaštite radnici koji rade pod otežanim uslovima, a ne da ostavimo mogućnost da poslodavac sam odlučuje. Jer, sigurni smo - neće odlučiti protiv svojih interesa, niti će štititi interese radnika. Ovde prevashodno mislimo i ovim amandmanom tražimo da se zaštiti zdravlje radnika, jer su to radnici koji rade sa opasnim materijama, u otežanim uslovima i prinuđeni su da zbog preraspodele radnog vremena rade duže od osam sati dnevno.

I danas, kao i kada smo usvajali Zakon u načelu, sve zavisi izgleda od gospodina Novakovića, koji će doživeti slavu ovce Doli; pa, da obavestimo svetsku javnost da je kloniranje ljudske vrste u Srbije konačno uspelo, da se ne trude više.
Gospodine ministre, ako do sada niste, u ime Vlade, prihvatili nijedan amandman koji se tiče godišnjih odmora, a niste, ovaj amandman kojim tražimo brisanje člana 62. zaista bi trebalo da prihvatite, iz razloga što je on u suprotnosti sa članom 54. Molim vas da se vratite na član 54, poslednji stav koji kaže da zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti.
Član 62, čije brisanje SRS traži, propisuje da ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete, u visini naknade zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor. Znači, poslodavac može ipak da prinudi radnika da radi i da ne iskoristi godišnji odmor.
Takođe vas podsećam da je članom 38. Ustava Republike Srbije, koji ću vam pročitati, propisano da zaposleni imaju pravo na ograničeno radno vreme, na dnevni i nedeljni odmor i na plaćeni godišnji odmor i odsustvo u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom. Zaposleni imaju pravo na zaštitu na radu u skladu sa zakonom. Takođe je Ustavom zabranjen prinudni rad. Ne znam šta bi ovo drugo bilo, nego prinudni rad. Bez obzira što se zaposlenom nadoknadi, odnosno da mu se plata kao da je radio, a radio je, ili čak dupla ili trodupla, da ste i to propisali - on ima pravo na godišnji odmor. Poslodavac je obavezan da mu godišnji odmor obezbedi, i ova dva člana su očigledno u suprotnosti.
Mislim da bi trebalo to sami da primetite, a ako ne vi - Zakonodavni odbor, ili da damo pauzu pa da se oko toga dogovorite. Ovo ovako ne može da opstane. Vi priznajete i u obrazloženju zakona da poslodavac ima mogućnosti; upravo se tako i kaže - ukoliko poslodavac zaposlenom uskrati pravo na korišćenje godišnjeg odmora, dužan je da mu nadoknadi štetu za neiskorišćeni godišnji odmor. Znači, uskratio mu je nešto što mu Ustav daje i nešto što mu Zakon u članu 54. daje.
A, da ne govorimo o tome kako će koristiti godišnji odmor zaposleni, da li će negde ili neće ići. Verovatno neće ići nigde, odakle im pare da negde idu. Ne mogu ni ovu struju da plate, računi nam samo stižu. Ja sam juče dobila račun za struju od 26.000 dinara, pa ne razmišljam o godišnjem odmoru sledeće tri godine dana. Nema štednje, postavili ste na televiziji tamo nekog matorog čiču da nas tera da štedimo, valjda nas cena tera da štedimo. Nažalost, ne možemo da držimo decu i male bebe u hladnim sobama i da deca uče u ledenicama.

Ja sam već pomislila da mi vi smanjujete nekako ovde ton, kažu da me slabo čuju u sali, ali to je znači zbog mikrofona.
Gospodine ministre, ja vas zaista molim da me s pažnjom slušate, jer mislim da je ovaj član 71. jedan od krucijalnih članova ovog zakona. On predviđa uslove za korišćenje porodiljskog odsustva, o čemu je dosta bilo reči u toku rasprave u načelu. Istina, Predlogom zakona zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u trajanju od 365 dana. Tri meseca majka je na porodiljskom bolovanju. Do navršetka godinu dana života deteta, majka ima pravo na odsustvo i to se zove nega deteta, tretirana i regulisana Zakonom o dečijoj zaštiti. Ovaj zakon ostavlja prostora da se naknadno taj zakon izmeni i da majka više nema nadoknadu 100%, kako je sada ima, nego da ona bude umanjena.
Ne vidim nijedan drugi razlog da vi ovo odsustvo od godinu dana ne zovete porodiljskim odsustvom. Ostavili ste, znači, jedan prostor da se naknadno nešto otvori. SRS predložila je izmenu ovog člana 71. koji bi glasio ovako: Zaposlena žena ima pravo za vreme trudnoće i porođaja na porodiljsko odsustvo: 1) do navršene godine dana života deteta - za prvo, drugo, četvrto i svako naredno dete: 2) do navršene dve godine života deteta - za treće dete.
Nema, ministre, nijednog obrazloženja koje vi možete da date da se majci u Srbiji ne omogući da bude dve godine sa svojim detetom ako se odlučila za treće dete. Znamo kakva se populaciona politika vodi - u ovom slučaju negativna, a trebalo bi da bude propulzivna i pozitivna. Okrenite se, molim vas, nemojte da mi okrećete leđa, vama govorim, ja se isključivo vama obraćam sada. (Ministar Milovanović sa mesta: Ja vas pažljivo slušam.)
Dakle, Vlada ne može da da adekvatan odgovor na to zašto, ako već 10 i više godina pokušavamo da stimulišemo roditelje na to treće dete, da se izborimo sa belom kugom u Srbiji koja neosporno vlada, vi sada u ovom trenutku to ukidate. Ko vam je dao nalog da to uradite? Vi ste, kada ste izlagali Zakon u načelu rekli, nije to bilo naročito stimulativno, 1999. godine bilo je, možda oko 3.300 novorođenih kao treće dete. Zar je to malo, ministre, za deset godina to je čitav jedan grad od 30.000 ljudi, to nije malo za Srbiju. Ne biste smeli tako olako da prelazite preko tih brojki.
Na nekog utiče to što će moći da ostane dve godine sa trećim detetom, pa da još malo bude i sa prvim i sa drugim detetom. Na nekoga utiče, recimo, neki drugi sistem vrednosti koji je u svojoj kući izgradio ili dobio, na nekoga utiče ono što je u školi naučio. Ja ću iskreno da vam kažem šta je mene nateralo da rodim treće dete, pored onoga što je i moja baka rodila pet, a prabaka devetoro. Na prvoj godini studija profesor Bakić, koji je predavao porodično pravo, rekao je nama koleginicama ovako - poštovane koleginice, danas, a to je bilo 1972. godine, na jednu seljanku dolazi troje dece, na jednu radnicu dvoje, a na dve intelektualke jedno dete. Vaša prevashodna obaveza je da rađate.
To je ono što naša prosveta mora da uradi, da bi se izgradio jedan novi sistem vrednosti. Šta je bogatstvo? Bogatstvo je, znači, uvećana porodica, ono što ostaje iza nas. To su ta deca. Ako smo zdravi, pravi - treba da rađamo decu. Sam standard koji vi obećavate, ne obećava to. Moramo nešto drugo da promenimo.
Uostalom, ima i drugih modela, u Austriji za prvo dete majka dobija, to jest roditelji dobijaju 35.000 šilinga, 40.000 šilinga za drugo dete. Mi smo, kažete, država blagostanja. Za nekih godinu dana, dve, ćemo biti, pa zašto onda da ne predvidimo čak i tako nešto, a ne još i da ukidamo neka prava. Pored toga, vreme trajanja porodiljskog odsustva iz stava 1. tačka 2. ovog člana utvrđuje se prema broju dece koje zaposlena žena ima na dan rođenja deteta, računajući i novorođeno dete. To samo dalje razjašnjava ovo naše zalaganje za porodiljsko odsustvo od godinu dana. Pravo na roditeljstvo...
(Predsednik: Vreme.)
... na porodiljsko odsustvo do navršene dve godine života deteta ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno ili dvoje dece, a rodi još dvoje ili više dece. Na osnovu nalaza nadležnih zdravstvenih organa, zaposlena žena može da otpočne porodiljsko odsustvo 45 dana pre porođaja, a obavezno 28 dana pre porođaja. Za vreme porodiljskog odsustva iz stava 1. ovog člana zaposlena žena ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom. Ovim zakonom, a ne nekim drugim koji bi, eventualno, to pravo još umanjio.
Ja vas molim, zaista na sve vas apelujem, zbog sudbine Srbije, zbog onoga što nas čeka i zbog onoga što nam čine svi oni koji nam ne misle dobro i koji hoće ne samo da imamo jedan ovakav robovlasnički zakon, da budemo robovi u svojoj državi, nego hoće prazan i brisan prostor bez Srba....
(Predsednik: Gospođo Pop-Lazić, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... u svojoj državi, da glasate za ovaj amandman. Hvala lepo.

U okviru poglavlja zaštite zaposlenih, a naročito dela koji se odnosi na trudnice i porodilje, član 78. govori o zabrani otkaza. Citiraću član: "Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, kao i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom dati otkaz, osim ako je radni odnos zasnovan na određeno vreme ili ako su se stekli uslovi iz člana 103. tačka 3 do 5 i tačka 7 ovog zakona".
Našim amandmanom tražimo da se ovi posebni slučajevi, predviđeni članom 103. tačka 3) do 5) i tačka 7), izbrišu, tako da se praktično trudnici, porodilji i ženi koja koristi ono što joj zakon omogućava, ukoliko mora posebnu negu da posveti svom detetu zbog zdravstvenih razloga, do pet godina života, ne može dati otkaz. Član 103. tačka 3) kaže: da "ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, utvrđene ugovorom o radu", može mu se dati otkaz. Pazite, po ovom zakonu nema više disciplinskog postupka, nema nekih drugih mera, nema novčane kazne, nema opomene, ide odmah otkaz. Podsećam vas da je to u suprotnosti sa saveznim Zakonom o osnovama radnih odnosa, član 53. do 60.
Pored toga, tačka 4) u čl. 103 tačka 4) takođe kaže kada trudnica i porodilja može da dobije otkaz: "Ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca". Zaista je to neprimereno. Prvo, ako je odsutna, ne može da ne poštuje radnu disciplinu, a ako se u toku trudnoće desilo to da nije poštovala neku radnu disciplinu, imamo u vidu i to da se žene u toku trudnoće i neposredno posle porođaja nalaze u posebnom psihološkom stanju. Prema tome, to može malo da se toleriše i sigurno nije razlog za otkaz. Tačka 5) kaže da "ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom" dobija otkaz". Kako neko ko je odsutan može da učini krivično delo? Nemoguće. Setite se zakona o sudijama i javnim tužiocima; čak i ako su učinili krivično delo pa (osuđeni na šest meseci zatvora) dozvolili ste im da ponovo mogu biti birani na istu funkciju. Radi se o osobama koje su visoki državni činovnici, a ovde jedna, recimo, radnica u tekstilnoj industriji, ne znam koje to krivično delo može da učini, prestaje joj radni odnos u vreme dok je na porodiljskom odsustvu. Da ste bar predvideli - nakon što se to porodiljsko odsustvo završi.
Ne, vas zanima samo interes poslodavca, da se on što pre reši radne snage i žena, jer mu uopšte ne treba takav radnik niti ta obaveza, ukoliko ona, recimo, posle tri meseca porodiljskog odsustva hoće da se vrati na posao. Možda to čak i ne bi bio slučaj da imamo porodiljsko odsustvo do godinu dana. Možda onda ova mera ne bi ni bila potrebna.
I, po članu 103. tačka 7) otkaz sledi: "ako zaposleni zloupotrebi bolovanje". Kako jedna trudnica da zloupotrebi bolovanje? Trudnica uvek može da dobije bolovanje. Može jedino da se desi da lekar napiše da je trudna, a ona nije trudna. Onda je to odgovornost lekara. Preteralo se ovde kod razloga za dobijanje otkaza, sa odgovornošću žene koja je trudna ili koja je na porodiljskom odsustvu.
Zbog toga vas molim da malo razmislite o tome i da bi bilo suvislo da Vlada prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 15, na koji sam uložila amandman, tiče se uslova za zasnivanje radnog odnosa, govori o opštim uslovima, a to su: zdravstvena sposobnost, najmanje 15 godina života; znači, spušten je taj limit sa 16 na 15 godina ovim zakonom je potrebno je da budu ispunjeni i drugi uslovi za rad na određenim poslovima (misli se na kvalifikacije). Stav 3. govori o maloletnicima i kaže: "Radni odnos sa licem mlađim od 18 godina života može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja ili staratelja ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom."
Tražila sam da se ovaj deo "ako takav rad ne ugrožava njegovo zdavlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom" briše iz stava 3. člana 15, pre svega, zato što je on potpuno besmislen, što propisuje nešto što je već propisano drugim zakonima, pretpostavljam Krivičnim zakonom.
Krivični zakon zabranjuje, recimo krađu, trgovinu drogom, falsifikat, proneveru, prevaru, i ne može poslodavac ni sa kim, ni sa maloletnikom, niti sa punoletnim licem da zasnuje radni odnos radi vršenja krivičnih dela ili nekih drugih nedozvoljenih radnji koje su kažnjive nekim drugim zakonom. Ako to učini, onda on podleže krivičnoj odgovornosti.
Nema u obrazloženju zakona od strane Vlade ništa što bi nas uputilo na to šta je predlagač hteo ovakvom jednom odredbom. Po meni je ona potpuno besmislena, potpuno suvišna i ne znam koji je to rad koji je zabranjen zakonom. Ako je zabranjen zakonom, onda je poslodavac tu delatnost uopšte ne može ni da obavlja i bespotrebno je da se bilo koja odredba koja je regulisana nekim drugim zakonom reguliše ovim zakonom o radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 20. tražili smo da se doda treći stav koji bi glasio: "Poslodavac je dužan da u dodatnom roku od 15 dana, od dana zasnivanja radnog odnosa, sa zaposlenim zaključi ugovor o radu".
Da bismo objasnili zbog čega je ovo neophodno, vratiću se na član 18, koji eksciplitno u stavu 1. propisuje da se radni odnos zasniva ugovorom o radu. Znači, nema radnog odnosa bez ugovora o radu. Član 20. kaže: "Ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku." Onda ide stav 2. koji glasi: "Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad."
Naizgled, tu ne bi trebalo da ima nekih većih problema. Moglo bi nekom neupućenom da promakne i da poveruje u obrazloženje Vlade da ovo rešenje predstavlja veću zaštitu zaposlenih. Međutim, to nije istina. Zbog čega? Radi se o pojedinačnom ugovoru. Radni odnos predstavlja pojedinačni akt između poslodavca i radnika. Taksativno je nabrojano u članu 21. šta taj ugovor sve sadrži. Zbog toga je neprihvatljivo da postoji bilo kakav radni odnos, iako je uslov da taj ugovor o radu postoji da bi radni odnos uopšte postojao, a da se ne zna šta sve taj ugovor sadrži.
Recimo, evo neki primer da damo. Ugovor o radu sadrži zaradu. Koja je to zarada iz ovakog jednog radnog odnosa koji opstaje bez ugovora o radu, za koju nadnicu, za koju platu radi taj radnik? Ili, mesto rada; moguće je da mesto rada ne bude u firmi na jednom mestu, da postoje i neka isturena odeljenja. Čovek ne zna gde će raditi na kom radnom mestu. Ako je pripravnički staž u pitanju, on ne zana koliko mu traje pripravnički staž. Mora da postoji ugovor o radu.
Znači, ne mora u ovom trenutku, ali mi smo tražili da u naknadnom roku od 15 dana poslodavac mora da zaključi ugovor o radu, sa svim ovim elementima koji su sadržani u članu 21, a i sam član 21; kaže da tu mogu da postoje i neke druge odredbe, da poslodavac i zaposleni mogu da ugovore još mnogo štošta što je u njihovom interesu.
Pošto vi veoma vodite računa o tome šta Evropska unija kaže, podsetiću vas da direktivu Evropske unije od 1991. godine o obavezi poslodavca da informiše zaposlenog o uslovima koji važe za ugovor ili radni odnos. Smatram da je neophodno da u Zakonu postoji ovakva jedna odredba i da barem stoji da ugovor mora biti zaključen pismeno, ako to zahteva jedna od strana, poslodavac ili zaposleni, a preporučuje se da to bude sastavni deo Zakona.
Zašto ste vi ovo izbegli, nama ostaje da nagađamo. Smatramo da na taj način kršite osnovni princip i osnovnu intenciju, odnosno svrhu postojanja ugovora o radu, obzirom da bez ugovora o radu, kao pojedinačnog akta, nema radnog odnosa.
To će se posle implikovati kada dođe, recimo, do raskida radnog odnosa; na osnovu čega će se radni odnos raskinuti; i na sva ona druga prava koja radnik crpi iz radnog odnosa, a koja nisu regulisana jednim ugovorom.

Dame i gospodo narodni poslanici, dužna sam da još jednom, makar zbog javnosti, kažem zašto nas četvoro iz poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke obrazlažemo naše amandmane. To je zbog toga što je sekretar Skupštine umislio da je grafolog i protumačio da naši potpisi nisu bili autentični. Predlažem mu da uključi stručnjake - grafologe oko ove afere, da li je gospodin Novaković juče bio na sednici Skupštine ili nije, jer, dozvolićete, mi razgovaramo i branimo amandmane, a da zakon u načelu faktički nije ni usvojen.
U članu 25. tražili smo da se probni rad skrati sa šest na tri meseca. Čuli smo da je prihvaćen takav amandman jedne grupe poslanika iz Demokratske stranke Srbije. Međutim, našim amandmanom, koji pokušavam da obrazložim, predvideli smo i stav 3. posle stava 2, koji bi glasio: "Probni rad u smislu stava 1. i 2. ovog člana ne može da se utvrdi za pripravnika".
Pripravnik koji treba tek da dokaže da je osposobljen i da se osposobi za samostalni rad u roku od godinu dana, kako to ugovori po ugovoru o radu sa svojim poslodavcem, u zavisnosti od stručne spreme i volje poslodavca, može da bude predmet zloupotrebe ukoliko ne bismo imali ovakav stav u ovom članu. Zbog čega?
Čovek koji nikada nije radio bude primljen na probni rad, sada najduže od tri meseca, kod jednog poslodavca. Poslodavac kaže - jeste, ti si dobar inženjer ali ne zadovoljavaš moje kriterijume i ima pravo da mu otkaže, posle toga, ugovor o radu. Ode kod drugog poslodavca, opet tri meseca i tako redom, ali nikako da stekne onu mogućnost da položi pripravnički ispit. Jer na taj način tih svojih devet meseci ili godinu dana koliko se traži za određenu stručnu spremu, verifikuje kroz diplomu položenog pripravničkog ispita.A ne zaboravite, nije samo poslodavac taj koji će verifikovati nekom svojom komisijom da li je neko stručan ili ne, odnosno da li je položio pripravnički ispit ili nije; još uvek imamo državne organe, hvala bogu, imamo javna preduzeća.
Postoji poseban zakon o polaganju pripravničkog ispita, a ako postoji tržište radne snage ljudi će se zapošljavati kod privatnog poslodavca ali i u društvenom i državnom sektoru. Znači, imaće neki radni staž i doći će u situaciju da nisu ni pripravnici, jer nemaju položen pripravnički ispit, nisu stekli taj uslov, a sa druge strane imaju neko radno iskustvo.
Na ovaj način bi se to prevazišlo. Razmislite o tome, ministre. Imate vremena da to ispravite. Mislim da ćete dovesti u neprijatnu poziciju ljude koji tek treba da polože pripravnički ispit i da nastave da rade u svojoj struci.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova skupština je do sada donela samo jedan sistemski zakon, a to je Zakon o privatizaciji i sada imamo na dnevnom redu zakon o radnim odnosima. Ta dva zakona su uzrokovana jedan drugim, odnosno blisko su povezana. Odmah na početku da raščistimo - mi srpski radikali nismo protiv privatizacije, niti protiv tržišne ekonomije. Ako se iko u ovoj zemlji deset godina zalaže za privatizaciju i tržišnu ekonomiju, onda je to SRS. Da nije bilo DS 1994. godine, da zaustavi privatizaciju tzv. Đinđićevim zakonom u Saveznoj skupštini, ko zna dokle bi ta tranzicija do sada već stigla.
Mi takođe znamo da je tranzicija, kako vi kažete, a to je u stvari prelazak na tržišnu ekonomiju ili kapitalizam, veoma bolna, ali od te bolesti narod ne mora da skapa. Mi moramo da nađemo načina da što bezbolnije taj period prođemo i preživimo. Zašto smo mi bili protiv Zakona o privatizaciji onako kako ga je Vlada predložila? Zato što niste uslovljavali od zainteresovanih ulagača, onih koji bi se javljali na vaš tender, a naš javni oglas, postoji srpska reč za to, da dostave i ponude razvojni program, koji bi garantovao da neće doći do otpuštanja radnika i da se naše fabrike neće pretvoriti u skladišta. To je bilo ono osnovno što smo mi zamerali Zakonu o privatizaciji. Prošao je onako kako je prošao, bez toga.
Ovaj zakon o radu sada opet ostavlja prostora, a ja vam garantujem videćete već na sledećem zasedanju novi zakon o zdravstvenom osiguranju, novi zakon o PIO i novi zakon o društvenoj brizi o deci, da se sve to promeni, jer država treba sa sebe da skine što više obaveza, obaveza koje se tiču pre svega penzija, nadoknada za bolovanja i postoji mogućnost da se smanji obaveza za negu deteta onako kako je to sada predviđeno. Jeste ona sto posto do godinu dana, ali zašto se ne zove porodiljsko odsustvo? Upravo zbog toga što, od tri meseca do godinu, ako se zove nega deteta, Zakon o dečijoj zaštiti može u narednom periodu da utvrdi da ta nadoknada ne bude sto posto, nego da bude 60, 70, 80, i to je to što ne valja.
Sa druge strane, molim vas, nismo smeli u ovoj situaciji, kada vlada bela kuga u zemlji, umesto da utvrdimo kao nacionalni interes broj dva borbu protiv bele kuge, da majkama onemogućimo da duže ostanu uz treće dete, jer znamo šta znači vođenje pravilne populacione politike. Ostavljanje praznog, brisanog prostora na teritoriji naše zemlje, bez stanovništva, bez obnovljenog stanovništva, bez podmlatka - to je ono što naši neprijatelji žele i od nas očekuju, a vi im ostavljate prostora za sve to i činite ono što oni hoće. Hvala lepo, nema više vremena, čak sam i preterala.