Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je najkonkretniji zakon, s obzirom da su njegove posledice najjasnije već u startu ove rasprave. Ono što svakako jeste i prvi efekat dosadašnjih diskusija upravo je činjenica kojom oni koji su pre 10 godina Srbiji obećali švedski standard danas pokušavaju da nas uvere kako Berlinski zid još uvek postoji, kako je Evropa podeljena na Istok i Zapad ili kako se ujedinila po pitanju otpora prema globalizaciji.
Kada Srbiji preporučite francuski recept, objasnite i kako se do francuskog standarda stiže sa dugom od 25 mlrd. maraka, kada Srbiji preporučite francuski standard, objasnite kako se do tog standarda stiže sa penzionim minusom od dve mlrd. maraka, kako se do tog standarda stiže sa 40.000 preduzeća u stečaju, sa 1,5 milion radnika bez posla, kako se do tog standarda stiže sa bruto nacionalnim proizvodom od 1.000 dolara po glavi stanovnika.
To je naša realnost. Ona nije sjajna i stoga mi nemamo potrebu da ovo društvo varamo. Nije tačno da je sa sindikatima postignut neki dogovor koji je potom pogažen. Mi smo prva vlast koja je sa tim sindikatima razgovarala ravnopravno. Prva vlast koja je uvažila 70% njihovih zahteva i prva vlast koja je spremna da kaže - nećemo popustiti pred nerealnim zahtevom koji ima emotivno pokriće, ali koji zapravo predstavlja uvažavanje naših slabosti.
Bez obzira na cenu, mi ćemo svoju državu transformisati. Mi ćemo izgraditi tržišnu privredu. Mi ćemo uvažiti zakone zdravog i normalnog života. Sve drugo jeste utopija, u kojoj je Srbija živela 60 godina. Srbija iz tog sna mora da se probudi, jer je ovo mora. Tu moru ste nam vi ostavili i nemojte biti prepreka promenama, ako već sami niste imali hrabrosti da ih sprovedete, da to promenite.
U koliko ste preduzeća vi kao poslodavci potpisali kolektivne ugovore sa radnicima? Koliko ste materinskih dodataka vi isplatili? Koliko ste vi dali radnicima koje ste ostavili na ulicama? Trideset mesečnih dugovanja po osnovu materinskog dodatka smo nasledili 25. januara kada smo preuzeli vlast u ovoj zemlji. Stotine hiljada ljudi je na ulicama. Slažem se da tema materinskog dodatka i penzionog statusa nema veze sa ovim zakonom, jer ovaj zakon tako nešto ne tretira.
Mi ovde možemo razgovarati o realnom problemu koji pokušavamo da rešimo. Ako želimo da izgradimo Srbiju kao stabilnu, evropsku tržišnu demokratiju i ekonomiju koja poštuje principe razumnog posla, onda moramo primeniti iste one recepte koje su primenili uspešni. Ti recepti nisu laki. Ni jedan lek nije prijatan i niko od nas tako nešto i ne obećava, ali jednom zauvek ovaj zakon će razdvojiti rad od nerada, uspeh od neuspeha, jednom zauvek će se ukloniti taj anahroni znak jednakosti koji je stavljen 1945. godine, kada smo svi zatvoreni u jedan tor u kome smo formalno imali jednaka prava, ali nikada i praktično.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi o ovom zakonu možemo razgovarati samo u onim segmentima i spremni smo da razgovaramo samo u onim segmentima u kojima se on poboljšava. Ni jedna poslanička grupa, osim poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, nije kritikovala naš odnos prema kolektivnom ugovoru, jer je kolektivni ugovor recidiv poluvekovnog komunističkog sistema, koji do danas praktično nije primenjiv. Može se kritikovati i poslodavac sa skupštinske govornice, ali garantujem vam da u ovoj poslaničkoj grupi nema ni jednog poslodavca koji će poštovati onaj iracionalan odnos koji se ovde primećuje kao kritika svega onoga što je naša zakonska inicijativa.
Koliko ima smisla u rečenici - koji će to poslodavac, molim vas, pristati da zaposli svakog radnika koga primi u proces privatizacije. Naravno da neće. I niko od nas i ne traži nešto tako. Ali će svaki poslodavac, koji u procesu privatizacije dođe do preduzeća, zadržati one najbolje i tražiti još bolje, ako postoje.
Ideja konkursa koju vi branite je zapravo ideja koja je uništila tržište rada u ovoj zemlji. Koji je to radni odnos zasnovan na osnovu legalnog, legitimnog konkursa? Ni jedan. Kako će radnik doći do svog posla? Onako kako dolazi i u savremenoj Evropi, u moderno-tržišno uređenim društvima. Onako kako naši ljudi dolaze do posla u Nemačkoj, na Novom Zelandu, u Australiji, u SAD-u, doći će do posla i u Beogradu, preko tržišta radne snage, preko ličnog kontakta, ličnim argumentima i snagom svoje diplome koju brane. Ne partijskom knjižicom, ne legitimacijom nekog sindikata, kakav je slučaj bio do sada.
Ako bismo ušli u analizu svega onoga što je bila javna rasprava, videli bismo da je ovaj zakon doživeo devet revizija i devet promena. To nije dokaz naše slabosti, već upravo naše želje da dođemo do najkonkretnijih i najvaljanijih rešenja. Videćete da je on u potpunosti usaglašen sa međunarodnim konvencijama koje smo potpisali kao država, da on poštuje sve principe Međunarodne organizacije rada, u svakom svom segmentu, od člana do člana.
Sate smo proveli sa sindikatima analizirajući ovaj zakon. To je presedan. Mi smo na tako nešto uvek spremni. Ali, ni u jednom od članova koje smo predložili nismo pronašli nešto što bi bilo - kršenje radničkih prava. Afirmacija radničkih prava - da, ali kroz rad. Ovaj zakon tako nešto omogućava.
Nemojte očekivati od DOS-a da popusti pod pritiscima, koji sami po sebi nisu isuviše snažni, ali su za nas opominjući. Mi tako nešto vrlo ozbiljno shvatamo. Pre svega kao informaciju koja nam stiže iz društva. Ta informacija govori sledeće - da u ovom društvu postoje snage koje ne žele promene. Te snage se mogu prebrojati i, da podsetim, u dobijenim izborima, na ulici, u protestima.
Te informacije nam govore da u ovom društvu postoje i političke snage koje sputavaju te promene. Te političke snage se prepoznaju i u Parlamentu. Tu postoji izvestan konflikt. Oni koji su po svemu desno, po svom političkom karakteru desno orijentisani, brane radnička prava ne spominjući poslodavca. Oni koji su orijentisani levo zagovaraju ideju radničke klase koja je nastala pre 10 godina, osim ako ne želimo Srbima da preporučimo recept Severne Koreje.
Ali, onda to jasno recite. E, recite da mislite da u Srbiji treba da stasavaju generacije koje ne znaju kako izgleda kokoška, kako izgleda jedno jaje, koje nisu probale meso. To je cena politike koju nam vi nudite.
Ovaj zakon o radu u Srbiji stvara surov, ali jedini realan poslovni ambijent, ambijent u kojem će se snaći najbolji, ambijent u kojem će oni koji su prosek i ispod proseka morati da strepe za svoju dubinu. Međutim, to je princip svakog života i princip vašeg partijskog života. Kada izbegavate nešto tako, vi zapravo povlađujete slabostima Srbije, onima koji su od nas stvorili najnerazvijeniju zemlju u Evropi.
DOS će Srbiju promeniti sa vama ili bez vas. Mi vam nudimo da, kao ozbiljne poslaničke grupe, učestvujete u raspravi. Prihvatili smo desetine amandmana, bez obzira na predlagača. I vi sami ste svedoci toga. Ali, nismo spremni da promenimo suštinu ovog zakona, niti smo spremni da odstupimo. Srbija će se promeniti, a ovaj zakon o radu će se primeniti i ovo će svakako predstavljati osnov jednog modernog, transparentnog, civilizovanog evropskog društva, koje će znati da razdvoji crno od belog, rad od nerada. Bojim se da će u takvoj podeli oni koji odbijaju biti poraženi, sasvim sigurno, na jedan način koji nama kao poslaničkoj većini nije potreban.
Mi ne želimo nove sukobe. Nama nisu potrebni sukobi sa sindikatima "Zastave", Bora, Kolubare. Nama je potreban razum. Taj razum nam govori da jedna Kolubara ne može biti uspešna kada u njoj radi 6.000 rudara i 11.000 ljudi koji žive od rada tih 6.000. Taj razum nam govori da "Zastava" ne može biti uspešna kada u njoj radi 60.000 ljudi, sa proizvodom koji je sam po sebi potpuno bezvredan jer nije naplativ, osim ako ne govorimo o socijalnoj ulozi države, koja za nas u ovom trenutku više ne postoji na takav način.
Oni koji ostanu bez posla u procesu tranzicije biće predmet socijalnih programa ove vlade, ali neće biti predmet pažnje poslodavca, jer on na tako nešto nije obavezan niti dužan. I vi tako nešto ne primenjujete u svojim preduzećima. Ima dosta privatnika u ovom domu. Neka oni izađu i neka pokažu kolektivne ugovore koje su potpisali sa svojim sindikatima. Neka izađu i neka pokažu uslove rada pod kojima ti ljudi rade. Neka izađu i kažu da su svi prijavljeni.
Nemojte tražiti od nas da pristanemo na ono na šta vi sami niste spremni da pristanete. Uvažite realnost koja nije sjajna, ali shvatite da je to prvi korak u promenama koje su teške, od kojih mi ne bežimo, koje imaju svoju cenu, ali sasvim sigurno imaju i svoju perspektivu.