Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo i 10 minuta koje sam ostavio za kraj rasprave u načelu. Mislim da smo zajedno, kao poslanici, proveli suviše dugo vremena radeći u ovoj sali, da bismo bili nesposobni da procenimo u kojoj meri su argumentacije i stavovi lični i stranački, a u kojoj meri su oni zaista posledica nekog višeg društvenog interesa. Ova sednica republičkog parlamenta je po mnogo čemu presedan. Raspravljali smo o oduzimanju imuniteta dvojici svojih kolega i na takav način inaugurisali princip koji i svakoga od nas preteći obavezuje i podseća. Razgovaramo tri dana o reformi pravosuđa, reformi u kadrovskom smislu, najavljujući, bar mi kao predstavnici poslaničke većine, i onu zakonsku reformu i zakone koji su u ovom trenutku u javnoj raspravi.
Ono što je iskorak u odnosu na naša dosadašnja zajednička i razmimoilaženja i povremene saglasnosti, jeste da smo ovoga puta odlučivali o konkretnim ljudskim sudbinama. Ne kažem da su manje važni zakoni kojima smo reformisali fiskalni sistem našeg društva, ali ovog puta smo govorili o imenu i prezimenu, o tome ko je po našem mišljenju sposoban da meri pravdu u našem društvu, a ko je za nešto tako nekvalifikovan. Mislim da bi bio prvi veliki uspeh ako bismo sada, na kraju ove načelne rasprave mogli da kažemo da je ipak u svemu tome prevagnula argumentacija koja nije lična. Smatram da je više nego opasno osporiti bilo koju argumentaciju, kojom se ovde kritikovao predlog Odbora za pravosuđe ili naše poslaničke većine, nekim ličnim razlogom. Isto tako, smatram da ni mi na tako nešto nemamo pravo, jer služeći se tom analogijom mi se predstavljamo kao ljudi koji imaju neki lični interes, bilo da je reč o sudu u Leskovcu, o sudu u Vranju, o sudu u opštini Žabari, o realnom problemu na koji moramo pronaći odgovor sa sudom u Subotici ili o problemu koji imamo sa Višim privrednim sudom u Beogradu.
Onaj ko kaže da u tome postoji lični razlog i ko u tome upre prstom u DOS, u SPS, u SRS, u SSJ, u DS, DSS, istovremeno time, sa druge strane, jasno ukazuje na to da je njegov interes u istoj meri ličan. Ipak, uveren sam da ovoga puta nije bilo tako, uprkos nekim veoma jasnim eksplicitnim stavovima koji su, u konkretnom slučaju želim da govorim o DS, u meri u kojoj su, optužujući za one koji sa takvom argumentacijom nastupaju. Ja sam ispred poslaničkog kluba DOS-a zatražio argumentaciju za svaku kritiku, argumentaciju koja ne bi smela da bude kleveta i puka insinuacija, već nešto što je posledica ozbiljnog, pedantnog, preciznog rada, nečeg što je utemeljeno na činjenicama. Proizvod jednog takvog pristupa su korekcije koje smo mi napravili u svom predlogu, korekcije po pitanju sudova u Leskovcu, Vranju, u opštini Žabari, u Subotici. O tome vas je veoma korektno izvestio poslanik Mamula.
Pred nama je glasanje, ali u tom glasanju takođe moramo povesti računa o jednom principu - da je ovo poslednji put da smo u ovoj meri mi kao političari, a pre svega, jesmo političari, angažovani u poslu koji ponajmanje može i sme imati dodira sa politikom. Ako već znamo da je to tako, ne optužujući nikoga među nama ovde, ni one koji su nam ostavili takvu proceduru, ali ni nas koji realno tu proceduru nismo mogli na valjani način da promenimo u ovom vremenu koje je ipak kratko, jer se od nas očekuje reforma pravosuđa u periodu od osam meseci, a ono nije reformisano za prethodnih 30 ili 40 godina, koliko su stari pojedini zakonski predlozi.
Mi smo obećali ozbiljnu promenu i ta promena može biti posledica samo ozbiljnog i konkretnog rada, u kojem se ne smemo deliti na levu i na desnu stranu, već moramo biti onakvi kakvi smo, recimo, bili danas na Odboru za pravosuđe, ili juče, kada sam siguran da su prevagnuli argumenti koji su bili posledica stručne analize, a ne partijskog interesa.
Što se tiče konkretnih problematičkih primera, distanciranje od rešenja, iako ostavlja gorak ukus, za nas ne predstavlja diskvalifikaciju tih ljudi. Mislim da će satisfakcija biti već prva naredna prilika na kojoj ćemo mi moći da porazgovaramo i ukažemo da li je neka kritika bila opravdana ili je neka kritika bila posledica i suviše jakog stranačkog ili nekog ličnog interesa. Mislim da smo u ovoj raspravi kao najozbiljniji problem, u kome su pomenuti neki navodni viši ili izvan parlamentalni interesi, mi imali diskusiju u ovom parlamentu i na sednicama nadležnog odbora po pitanju Višeg privrednog suda. Iako je DS pokrenula to pitanje pred poslanicima, što nije izraz naše loše namere, već naprotiv, našeg insistiranja da se o svemu otvoreno razgovara, na Odboru za pravosuđe, na kome se odlučivalo o validnosti tog rešenja, bila je uzdržana.
Mi od tog svog opredeljenja ne možemo da odstupimo, sa istim razmišljanjem da time nikoga ne diskvalifikujemo, ali se na nas pritiscima ili nekim tumačenjima, koji za posledicu imaju navodi lični interes, ne može vršiti uticaj. Mi smo kao pobednici izašli iz jednog vremena u kojem su svaka stranačka inicijativa i svaki lični angažman bili tumačeni upravo takvim namerama.
Odlučivanje u ovoj skupštini, bar po ovom pitanju, ne sme biti motivisano na takav način, niti osporeno argumentacijom koja ide u tom pravcu. Pitanje pravde i pravosuđa je i suviše ozbiljno da bismo mi kao političari, koji su toliko promenljivi, mogli biti tako isključivi u tome. Ko je zadužen za tumačenje zakona - da li poslanici koji se nalaze u poslaničkim klupama, da li stručna javnost koja nas sada posmatra? Ako je zadužena stručna javnost, da li ona o tome može da odluči? Ne može. Ako smo zaduženi mi, u kojoj smo meri mi kompetentni i stručni da donesemo tako krupne odluke? U tom paradoksu leži veličina grešaka koje ćemo mi počiniti danas glasajući pojedinačno za svako od predloženih rešenja.
Što se tiče konkretnog i apostrofiranog, pre svega Demokratskoj stranci, slučaja Višeg privrednog suda, ni u tom slučaju, ni u bilo kom drugom budućem, kao što to nije bio slučaj tokom naše desetogodišnje istorije, nećemo popustiti ni jednom neprincipijelnom pritisku. Bićemo uzdržani, a neka Skupština odluči, tumačeći vašom voljom u kojoj meri je to u skladu sa zakonom, u kojoj meri je to nešto, što je samo po sebi proceduralno, suprotno propisima koje ćemo mi vrlo brzo promeniti. Ali, igrati se ljudskim sudbinama, bilo da je reč o nekom kandidatu ili o nama poslanicima, je nešto što je neprihvatljivo i čemu se mi odlučno suprotstavljamo. Danas sam javno opovrgao svoju jučerašnju tvrdnju i na tako nešto sam bio dužan. Kada političar pogreši, to je ozbiljna greška. Ali, kada političar pogreši, a u međuvremenu sazna da je napravio grešku pa nešto tako ignoriše, to je politička katastrofa. Da li je Privredni sud u Nišu bio politički zloupotrebljena institucija, nakon argumentacije koja je ozbiljna i koju je predočio predsednik tog suda, više ne mogu jasno tvrditi. Imam uveravanja i jedne i druge strane. Ali, mislim da je ovo poslednja prilika u kojoj ćemo mi biti dužni da u tome arbitriramo.
Neka ovo posluži kao veliki uzor svima onima koji će tokom javne rasprave moći da analiziraju konkretne nedostatke ovako proceduralnog puta do pravde u Srbiji. Hvala vam.