Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uloga opozicije je da kritikuje inicijativu Vlade, ali istovremeno je uloga opozicije da u toj kritici vodi računa o stanju u društvu, jer smo konačno kao vlast i kao opozicija odgovorni za ono što se u ovom trenutku dešava u zemlji.
Tačno je da je nekoliko puta u poslednjih deset godinaSrbija pokušavala da reši problem koji je sam po sebi proistekao iz ideološkog karaktera društva, koje je egzistiralo skoro pola veka. Zbog toga značaj ovog zakona ne može biti manji od značaja zakona koji su 1945. godine promenili suštinu društva, koje je tada bilo karakteristično za našu zemlju i odnose koji su tada evoluirali u narednih pet decenija. Godine 1990. 1991, 1994. i 1997. vlasti u ovoj zemlji su pokušavale da se ratosiljaju tog političkog nasleđa, ali da istovremeno zadrže sve one poluge i instrumente političke moći, koji će im dopustiti da upravljaju ovim društvom onako kako su upravljali njihovi prethodnici i da očuvaju sopstvene pozicije.
Zabeležio sam nekoliko primedaba, koje bih želeo da prokomentarišem i potom da kažem koje su konkretne i pozitivne posledice donošenja ovog zakona.
Pominje se zaustavljanje investicija. Zakon o privatizaciji koji mi predlažemo nije zakon koji predstavlja barijeru za investicije. To je zakon kojim se prate političke promene u društvu, kojim se otvaraju vrata u ekonomskom smislu ove zemlje. Danas je Ministarstvo prosvete dužno da kreira i sprovodi upisnu politiku u srednje škole i na fakultete. Reći ću vam deo analize: najveći broj kandidatura je u onim školama i na onim fakultetima, koji omogućavaju odlazak u inostranstvo.
Ako naša deca žele taj svet, nemamo prava da ih sputavamo u tome, ali smo istovremeno dužni da im otvorimo vrata ovog društva, kako bi taj svet došao do njih. U poslednjih 10 godina 400.000 građana ove zemlje je otišlo odavde, u okolnostima koje su poznate i politici koja je takva kakva je bila. Kada kažemo da se 70% društvenog i državnog kapitala privatizuje na takav način da je stranom investitoru moguće da se pojavi kao kupac, mi otvaramo vrata mogućnosti da se konačno vrate posle 10 godina i oni koji su otišli. Stečena prava su postojala, ali su ta stečena prava nametnuta. Sigurno građani nisu glasali za 1,55 milijardi dolara kumuliranog gubitka u periodu 1994. - 2000. godine. To je karakteristika naše privrede.
Kada govorimo o radnim odnosima i onima koji su ostali bez posla, treba reći da 980.000 građana u ovom trenutku radi u nelikvidnim preduzećima, da je 700.000 ljudi bez posla, da je 40.000 preduzeća u stečaju.
Kada govorimo o insajderskoj privatizaciji, o podeli akcija, govorimo o podeli gubitka, ne govorimo o podeli kvaliteta i dobiti. Po postojećem, odnosno suspendovanom Zakonu o privatizaciji privatizovan je "Simpo", "Progres". Gde su investicije? Ne, samo su ustoličeni oni koji su do tog trenutka bili u poziciji da u onom što se zove dokapitalizacija, što je pomenuo jedan od predstavnika opozicije, urade nešto što je samo po sebi suština privatizacije, ali što je istovremeno samo po sebi i direktna posledica onoga što želimo danas da izmenimo. Posledica korumpiranog delovanja, koja praktično može podrazumevati prenos vlasništva, ali ne i promenu.
Važno je reći da ovaj zakon ne beži od suštine problema o kome danas govorimo. Taj zakon ne beži od činjenice da je neminovno poštovati nemilosredne zakone tržišta, koji poštuju samo tržišne vrednosti. Po zakonu iz 1997. godine država je utvrđivala vrednost akcija kroz državnu agenciju. Te akcije su vredele u trenutku njihovog formalnog definisanja 28%, tako da je 10.000 DM, koliko je radnik dobijao na ruke, zapravo u tom trenutkuk vredelo oko 3.000 DM. Danas govorimo o 30% koji će se podeliti zaposlenima i građanima ovog društva, ali 30% dobiti, a 70% ili 60% gubitka.
Subjekti privatizacije su državni i društveni kapital. Teško je napraviti logičnu razliku, jer po pravilu država je uvek igrala ključnu ulogu u preduzećima u kojima je formalno bila dominantna društvena svojina. Ali, mi nemamo vremena da menjamo savezne zakone, savezni Ustav, republički Ustav, jer naše društvo ubrzano propada. Ovo je zemlja u kojoj jedan zaposleni izdržava jednog nezaposlenog, koji prima kakvu - takvu platu. Ovo je zemlja u kojoj 970.000 ljudi radi u nelikvidnim preduzećima, 750.000 ljudi je na prinudnim odmorima, 700.000 ljudi je bez posla, zemlja sa 800.000 izbeglica, zemlja sa spoljnjim dugom od oko 25 milijardi maraka, sa unutrašnjim dugom od 28 milijardi maraka. To su razlozi koji su nas naterali na ovako ubrazan postupak.
Najvažnije u procesu privatizacije je povući prave političke poteze i ne plašiti se onih kritika koje tako nešto prate.
Istovremeno je veoma važno u procesu privatizacije obezbediti kontrolu tog procesa. Mi ne bežimo od te kontrole. Nemate argumente za primedbu, koja ide na račun Vlade, da izbegava kontrolu Parlamenta. Ni jedna odluka ovog parlamenta nije ignorisana od strane Vlade, niti je bilo koja inicijativa Parlamenta zaobiđena od strane Vlade. Juče smo usvojili zakon koji definiše veoma velike slobode u tom pogledu kontrole aktivnosti Vlade u procesu naplate poreza na ekstra profit i ekstra dobit. U procesu privatizacije mi insistiramo na nečemu takvom, pozivamo vas da nas kontrolišete, ali istovremeno nećemo bežati od svih onih pokazatelja, koji govore o našim kritičarima danas.
Reći da smo doneli zakon koji će uništiti i obespraviti radnike je više nego licemerno u zemlji gde je 45% nezaposlenih, to je više nego licemerno. Mi nećemo nikoga upropastiti, mi ćemo ljudima saopštiti istinu, koju oni intimno vrlo dobro znaju.
U procesima privatizacije nema povlašćenih i onih kojima je potrebno posvetiti neku posebnu, ekstra pažnju. Tačno je da ćemo posvetiti pažnju, ali ne kroz zakon nego kroz primenu tog zakona. Onim preduzećima, koja su poslednjih deset godina propadala i koja danas vrede mnogo manje od onog što bi bila njihova vrednost u jednom sređenom društvu za dve, tri ili četiri godine kako mi verujemo da će biti . Zato neće biti privatizovani oni veliki državni sistemi, koji danas vrede mnogo manje. Na takav način mi ćemo voditi jednu vrstu socijalne politike, koja sama po sebi nema puno veze sa ekonomskom logikom, kakvu nameće zakon o privatizaciji.
Najuspešnije zemlje u privatizaciji bile su zemlje koje su poštovale logiku tržišta i sukobile se sa logikom socijalne pravde, Estonija i Mađarska. Velike probleme danas pokušavaju da reše vlasti u Češkoj, Slovačkoj, odnosno u Sloveniji, gde je model privatizacije bio vaučerski model, gde su podeljene akcije radnicima. Ta preduzeća su tada imala izvesnu vrednost, tako da nisu bila u problemu u kome su danas naša preduzeća. Ali šta praktično znači podeliti akcije radnicima, akcije "Simpo-a", koji u ovom trnutku duguje po porezu na ekstra profit sedam miliona maraka? Šta znači u poljoprivrednom kompleksu podeliti zaposlenima u PKB akcije preduzeća, koje je dužno 40 miliona maraka?
Šta znači dati akcije "Zastave" radnicima, podeliti građevinarima akcije "Rada", koji je u stečaju? To je politička demagogija, koja za cilj ima izbegavanje, s jedne strane, utvrđivanja odgovornosti za stanje u društvu, a s druge strane, pokušaj eksploatacije onoga što nužno prati proces privatizacije, a što je definisano kao bolan socijalni proces. Mi se ne plašimo svih konsekvenci koje će pratiti donošenje ovog zakona, mislimo da je ovaj zakon dobar. Konačno, svi oni koji su ga analizirali prepoznali su u njemu ono što jeste suština zakona o privatizaciji, a to je odustajanje od svih oblika i modela vlasništva koji su se pokazali u prethodnih 50 godina kao neprirodni i besperspektivni.
Danas Srbija razgovara o nečemu o čemu su zemlje, koje su bile u ekonomskom smislu neuporedivo jače, razgovarale pre 10 ili 11 godina. Ni jedna od tih zemalja danas ne živi lošije. Žive bolje. Kroz privatizaciju i kroz tranziciju su prošle i Češka, i Slovačka, i Mađarska, i Rumunija, i Bugarska i Rusija. Pogledajte stanje njihove privrede i pogledajte stanje naše, koja tako nešto nije učinila. Nemamo razloga da se plašimo zakona o privatizaciji, ali imaju razloga da se plaše oni koji su u prethodnih 10 godina skrivali svoju nesposobnost iza nečega takvog. Hvala. (Aplauz.)