Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da opozicija od svoje kritike zanemaruje jednu bitnu karakteristiku predloga zakona o kojem mi danas razgovaramo. Opozicija danas ne želi da kaže da mi ovim zakonom pokušavamo da uvedemo red, pravno definisan red u jednu veoma važnu oblast našeg života, koja je zakonom neregulisana poslednjih nekoliko godina.
(Glasovi iz sale: tema.)
Amandman, o kojem sam dužan danas ovde da govorim, a kojim se kritikuje namera Vlade da ona utvrđuje osnovicu i zahteva ovo pravo za parlament. Podsetiću vas na definiciju osnovice, o kojoj smo razgovarali kada smo razmatrali Predlog zakona koji je podnelo resorno ministarstvo gospodina Milovanovića. Osnovica je veoma promenljiva. Da li to znači da ovaj parlament iz meseca u mesec, jer mi verujemo da će se naše društvo razvijati i da će rasti osnovica, treba da raspravlja s tim osnovicama, treba da prolazi kroz sve ono kroz šta prolazimo mi na ovim sednicama i treba da postane mesto koje će biti glavna kočnica promena u društvu.
Niko nije spreman da kaže da je Vlada povukla zakon na zahtev parlamenta, da je ovlastila parlament da definiše koeficijente, da utvrdi međusobne odnose i da na takav način prenese suštinsku kontrolu na parlament. Osnovica je tehničko pitanje. Ni jedna vlada, do ove vlade, nije prenela takvo pravo na parlament i ni jedna vlada, pre ove vlade, nije poručila parlamentu da od njega traži da se zakonom reguliše jedna tako važna oblast. Jer, 420 hiljada ljudi je zavisilo od samovolje. Jer, kada nema zakona, onda postoji samo samovolja i interesi koji su veoma promenljivi.
Dakle, nije logično preneti na Skupštinu takvu obavezu, jer Skupština nije u stanju da tim tempom i tom brzinom donosi takvu vrstu odluka. Logično je da Skupština kaže koji su to odnosi i kakve su međusobne vrednosti između pojedinih činovnika zaposlenih u državnim organima i na takav način da uspostavi sistem vrednosti koji će biti obavezujući, ne samo za nas danas, već i za svaku vlast koja će doći posle naše. Ali, osnovica je tehničko pitanje. Oni koji danas kažu - neka parlament utvrđuje osnovicu, praktično kažu - neka ova skupština zaseda i neka ova skupština bude kočnica svake promene u našem društvu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da bi, u najkraćem, komentar onoga što je do sada rečeno, u prilog ili protiv Predloga zakona o kome mi razgovaramo, je upravo komentar koji je izrekao ministar Đelić - ne ponovilo se.
Pokušao sam da pažljivo zabeležim primedbe onih koji su pre mene govorili kritički o ovom predloženom zakonu. Čini mi se da u njima nema ni malo razumevanja, niti racionalnog stava, i da je, između ostalog, i kroz takav odnos prema onome o čemu mi danas ovde razgovaramo, potvrdio sve ono što je suštinski motiv, sa kojim mi pred parlament izlazimo, predlažući ovaj zakon, koji proizilazi iz naše potrebe da, u meri u kojoj je moguće, ovo društvo približimo pravdi.
Kao što ne znate na koga će se sve primenjivati ovaj zakon, niste znali ni kako da sprečite sve ono što nas je dovelo danas do toga da mi o ovom zakonu pričamo. Pominjali ste situacije u kojima će ovaj zakon biti primenjen i pozivali se na Zakon o krivičnom postupku, a pritom ste potpuno, svesno ili nesvesno, ali loše, prenebegli činjenicu da taj isti zakon o krivičnom postupku sankcioniše one dve trećine privrednog života zemlje o kome ste govorili kao životu koji se odvijao u zoni sive ekonomije.
Tim predmetima se ovaj zakon neće baviti, niti će bilo koji član ovog zakona omogućiti nekome u ovom društvu da izbegne krivičnu odgovornost, ako postoje osnovi za tu krivičnu odgovornost, niti će bilo ko iz poslaničke većine DOS-a podržati zakon koji će nas uvesti u revanšizam i koji će naše društvo dovesti u situaciju, u kojoj je bilo pre 50 godina, kada su ljudima sudili zbog toga što nose šešir ili u ormaru imaju bundu.
Ovim zakonom mi pokušavamo da obezbedimo elementarnu satisfakciju građanima i našem društvu, koje je rapidno propadalo, dok su pojedinci, koji su ga formalno predstavljali, istovremeno povlačili katastrofalno loše posledice.
Ne očekujem da će primenom ovog zakona to biti sankcionisano u meri u kojoj je moguće ponašanje onih ljudi koji su zloupotrebili našu nesreću i okolnosti u kojima je naše društvo živelo, stekli izvesne koristi o kojima danas moraju da razmišljaju, pre svega, kao o moralnom žigu. Ako su krivično nešto počinili, odgovaraće po Zakonu o krivičnom postupku i mi se time ovoga puta ne bavimo.
Rečeno je da ovaj zakon sam po sebi jeste zakon koji dovodi u opasnost stotine hiljada građana koji imaju stanove. Ali, toga nigde nema u ovom predlogu zakona. Jer, nije stotine hiljada građana bilo na funkcionerskim položajima. Ovim zakonom će se sankcionisati samo oni postupci funkcionera koji su sebi prigrabili nešto kao kompenzaciju za ćutanje i zabijanje glave u pesak zbog politike koja je vođena u ovom društvu u proteklih 10 godina. Pročitaću vam i član 3. stav 12, koji govori o stanovima i onima koji treba da se plaše ovog zakona: "Otkup stana većeg od pripadajućeg u odnosu na kriterijume za dodelu stana utvrđene aktom nadležnog organa od strane izabranog, postavljenog ili imenovanog funkcionera, funkcionera političke stranke, direktora ili člana organa upravljanja, pravnog lica u državnoj, društvenoj ili mešovitoj svojini sa pretežnim učešćem društvenog kapitala".
Ne trebaju da se plaše ni vlasnici kuća, ni vlasnici stanova, ali ovim zakonom će se sankcionisati oni ministri, oni predsednici vlada, oni direktori javnih preduzeća koji su ostavili za sobom kilometarske liste na kojima ljudi traže stanove. A, pri tom su rešavali sopostvene probleme.
I, konačno, vi imate prava da kažete da neko može da proceni značaj pojedinog političara u državnoj upravi, značaj pojedine osobe u javnom preduzeću i u skladu sa tim da mu reši stambeni problem. Ali, ovim zakonom će biti provereno da li je to rešeno onako kako se moralo rešavati. I, ako jeste, onda se nema zašto krivično teretiti, ali mora odgovarati zbog svega onoga što jeste prateća okolnost koja nema nikakve veze sa bilo čim što je rečeno u prilog kritici ovog člana zakona i ovog konkretnog dela.
Što se tiče primarne emisije ili situacije da ćemo mi primenom ovog zakona uništiti društvena i javna preduzeća, to nije tačno. Upravo član zakona u kojem se dopušta mogućnost dogovora jeste član zakona kojim se unapred razmišljalo o situacijama u kojima će članovi ovih komisija, Vlada, pa i mi kao poslanici, morati da razgovaraju sa radnicima u društvenim preduzećima, sa zaposlenima u "Takovu", koji kada bi platili sve ono što proizilazi iz ovog zakona, zbog lošeg ponašanja svojih direktora i poslovnog rukovodstava, ne bi imali više gde da rade. Tako da će ovaj dogovor ostati, jer se tim dogovorom štite interesi društva.
Ali, neće biti omogućen dogovor, niti se na tome insistiralo, kada je pretpostavljano da će dobrovoljnim javljanjem neko biti oslobođen 30% ili 35% dažbina. Baš naprotiv. Mi smo amandmanom ukolonili nešto tako. Ako je to bila praksa negde u svetu, u Srbiji nije. Jer, onaj ko je kriv ne može biti oslobođen svoje odgovornosti samo zbog toga što je sam tako nešto priznao, ali bio je dužan da to prizna onda kada je to delo učinio.
Znači, amandmanom smo uklonili tu, ne mogu da kažem krupnu anomaliju, ali nekorektnost prema našem društvu. Niko ko se prijavi sam po sebi, neće biti oslobođen ovakvog odnosa i ovakve restriktivne mere, jer on na tako nešto nema pravo, s obzirom da je dužan da poštuje ovaj zakon kao bilo koji drugi u društvu.
Zabeležio sam da se postavlja pitanje arbitraže. Navodno će neko od većih mudraca sedeti, tajnovita komisija o kojoj se ništa ne zna, a kada se raspravlja o odgovornosti pojedinih članova komisije, onda se ispostavlja da se sve zna. Čuveni izveštaji te komisije koji su navodno pod tajnama, strogo poverljivo negde deponovani, a objavljuju se u dnevnim i nedeljnim novinama. Komisija ima 21 radnu grupu . Nju vode najodgovorniji ljudi današnje vlasti. Nije nikakva tajna ko su oni i nije nikakva tajna to šta su oni do sada uradili. Niko od njih nije pomislio da na sebe preuzme ingerenciju suda, niti je bilo ko u Vladi pomislio tako nešto, niti bi mi kao parlament to podržali.
Vrhovni sud će biti to mesto na kojem će se proveriti osnovanost onih koji smatraju da ne podležu pod odredbe ovog zakona. Vrhovni sud, a ne sud Zorana Đinđića, Koštunice, Batića, Duška Mihajlovića ili Đelića. Ne sud ovoga parlamenta. Upravo ona institucija koja nikako nije bila u prilici da se bavi tim problemima onda kada je morala da se bavi da bi sprečila katastrofu o kojoj mi danas govorimo.
Mi do danas nismo uspeli da napravimo spisak svih onih na koje će se zakon primeniti. Ne zbog toga što nismo želeli, nego zbog toga što je ovih prethodna tri ili četiri meseca i suviše kratak period za takav posao. Ipak, stigli smo do svih onih koji su paradigma vremena u kome smo živeli u prethodnih 10 godina.
Ni jedan veliki privrednik u ovom društvu, koji je stekao kapital i bogatstvo u vremenu dok je država propadala, nije zaobiđen u radu današnje komisije. Ovde imam izveštaj od 50 strana i svaki poslanik može dobiti taj izveštaj. Svako je bio tretiran od strane komisije u skladu sa ritmom komisije, i svako će biti u apsolutnoj meri sankcionisan ukoliko je počinio bilo šta što je u suprotnosti sa ovim zakonom i onim što mi nameravamo da uspostavimo kao sistem vrednosti u društvu.
I, konačno, izgradnja sistema vrednosti jeste posledica ovog zakona, o kome mi moramo povesti najviše računa. Ne ubiranjem sredstava, jer ta sredstva sama po sebi, koliko god naše društvo s jedne strane bilo obespravljeno, a sa druge strane idealizovano u liku pojedinaca koji imaju enormna bogatstva, ne mogu biti dovoljna za pokrivanje svih naših problema.
Ono što je bitno je da kroz ove zakone mi izgrađujemo sistem vrednosti. Sistem vrednosti koji se može opisati jednom sentencom. Ne ponovilo se. A, onaj ko pomisli da krene putem prethodnika koji su krenuli tim putem 1989. godine, sasvim siguno će naići na nas kao na prvu prepreku i sigurno je da ćemo mi sprečiti da se parlament ikada više bavi ovakvim temamam. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da postoje dve ozbiljne teme o kojima, na osnovu onoga što je do sada rečeno, kao predstavnici poslaničke većine moramo dati svoj komentar i argumentovani odgovor. Pre svega, tu mislim na način i metod kroz koji smo prošli da bi došli do ovog predloga o kome danas razgovaramo i mislim na ideološki karakter predloga o kojima je govorio jedan od predstavnika opozicije. To su ozbiljne primedbe kojima prethodi konstatacija koju su takođe izrekli moji prethodnici, sa kojom se  slažem, a kojom se opisuje stanje u našem pravosuđu.
Zajednički možemo zaključiti da je ono loše i da društvo u kome pravosuđe, po mišljenju predstavnika građana, dakle poslanika, nije dobro, ne može samo računati na bolju budućnost. Dakle, ako nešto nije dobro, to se mora promeniti. Mora se promeniti u skladu sa zakonom i to je učinjeno i ovog puta. Mi mislimo da taj zakon treba izmeniti, a ministar je govorio o Nacrtu zakona koji je već urađen. Taj nacrt zakona će korigovati one anomalije koje su uočene i anomalije koje između ostalog danas nas obavezuju da kao narodni poslanici, koji u većoj ili u manjoj meri jesu, obzirom i na ovakvu vrstu posla, tako nam se nameće kroz ovu tačku dnevnog reda, obavezni da o njoj razgovaramo.
Nadam se da ćemo u budućnosti, pošto u ovom parlamentu kroz ozbiljnu diskusiju usvojimo zakon o sudovima, mi toga biti pošteđeni, a odgovornost za takvu vrstu odluke preneti na one koji će biti dužni sami da je sprovode. Što se tiče ideološkog konteksta koji je navodno dominantan u procesu izbora, pre svega predsednika sudova, mislim da je takva vrsta kritike neosnovana, jer koliko je meni poznato, od 15 članova Odbora za pravosuđe, 14 članova je glasalo za predloženo rešenje. Razlike su postojale samo u onim postupcima u kojima su se predlagala razrešenja pojedinih sudija. Nećete naći, posle 120 ili 130 dana vlasti, primer bilo kakvog revanšizma u pravosuđu.
Postoje kritike advokata, ali advokat je u funkciji branioca. On brani interese onoga koga zastupa. Da li je reč o Slobodanu Miloševiću, da li je reč o Zoranu Đinđiću, advokat je uvek u funkciji onoga koga je angažovao. Kada govorimo o ozbiljnim kritikama koje su uperene na pravosuđe, pre svega mislim na revanšizam. Vi imate veoma jasne primere kontraverznih odluka koje su naknadno menjane ili koje nisu menjane, kojima su poništavane odluke koje su išle, recimo, u prilog političkih stavova u koje smo mi kao poslanička većina iznosili, kritikujući svoje prethodnike, a koje su išle u korist naših prethodnika, koje su demonstrirajući, recimo, izvesne sudijske odluke na takav način, potvrđivali sopstveni kvalitet.
Radi se o razrešenju samo jedne osobe, reč je o gospođi Arežini, o osobi protiv koje se vodi krivični postupak zato što je član, odnosno kao član Savezne izborne komisije grubo pogazila zakone i kreirala nešto što je, ne po mišljenju samo predstavnika DOS-a, već i po mišljenju mnogih koji nas danas kritikuju, i bila izborna krađa. Da li osoba koja je učestvovala u izbornoj krađi, protiv koje se vodi krivični postupak, zaslužuje da bude sudija u našem društvu. Da li ona može proceniti šta je pravo i pravda, da li ona može primeniti zakon, ako pri tom nije bila spremna da poštuje ono što je suština demokratskog društva, što je suština jedne skladno uređene zemlje. To je poštovanje volje građana.
I konačno, kada govorimo o svim ovim pojedinačnim rešenjima, bitno je reći da smo u maksimalnoj meri uvažili stavove svih predstavnika stranaka parlamenta koji se nalaze u Odboru za pravosuđe i upravu, da smo u maksimalnoj meri uvažili stavove kolegijuma sudova, i da nigde nema kontradiktorne odluke o ovim predlozima sa kojima danas izlazimo pred Parlament. Moguće je da postoji sporenje unutar DOS-a, da se predlažu sudije koje su sudile pojedinim partijama koje danas čine DOS, moguće je da postoje neka interna nezadovoljstva nekim predloženim rešenjima, ali u onome što je danas pred poslanicima Skupštine, nema nečeg što bi bila slika političkog revanša o kome se priča, a koga realno nema.
Može se tražiti razrešenje nekog tužioca zbog toga što taj tužilac zastupa državu u procesu protiv jedne stranke koja ima svoje poslanike u parlamentu, ali će o tome odluku doneti Odbor za pravosuđe, a potom i skupština. To je legitimno, to je u skladu sa zakonom. Ne bi bilo dobro da mi ovde sa skupštinske govornice, bez argumentacije, omalovažimo one od kojih očekujemo da budu stub demokratskog društva. One koji će ukazati svojim stavom na ono što je dobro i korigovati ono što je loše. Na takav način ruši se sigurnost građana, na takav način oduzima nam se pravo za sređenu budućnost. Ako smo rekli da pravosuđe nije dobro, ne ulazeći sada u prošlost i analize zbog čega smo došli do situacije u kakvoj smo danas, moramo onda nešto promeniti i ovo je pokušaj da se nešto tako uradi. Nadam se da ćemo vrlo brzo imati pred poslanicima zakon o sudovima i da ćemo kroz taj zakon mi učiniti još jedan veliki korak napred u davanju prava onima koji pravo mogu najbolje da tumače.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, između ostalog, analizirajući izborni rezultat DOS-a od 24. septembra odnosno 23. decembra, došlo se do jednog kulturološkog zaključka: da građani nisu glasali samo za promenu političke opcije koja će gurati zemlju, već da su glasali mnogo više za promenu života i njegovu suštinu.
Govoreći o svemu onome kroz šta smo kao društvo prošli u poslednjih 10 godina, oni su, a i mi sa njima, došli do jednog zajedničkog zaključka koji jeste i suštinska karakteristika tog vremena. To je jedna, 200 ili 300 godina zaostala, despotija, na prostorima današnje Srbije. Despotija kojom je dominirao despotizam, degradiranje svih institucija, despotija koju su karikirale dvorske lude.
Pre 300 godina dvorske lude su nastupale pred despotom, izvrgavale ruglu njega, i najčešće - sebe. Ali, za 200 godina, ako ništa u Srbiji nije evoluiralo, evoluirala je institucija dvorske lude, pa su tako nastale organizacije dvorskih luda, koje se možda danas, sa pravom, poigravaju i ovim parlamentom, ukazujući na probleme koji su prisutni i koji obeležavaju, između ostalog, i demokratsku opoziciju Srbije.
Jer, ako smo za nešto krivi, krivi smo zbog toga što smo ukazali svoje poverenje onome kome danas to poverenje uskraćujemo. Ali, još veća krivica bi bila da pognemo glavu i da ćutimo, da nemamo hrabrosti da razgovaramo o problemu, da nemamo hrabrosti da taj problem iznesemo pred državne institucije i najodgovornije predstavnike građana našeg društva.
Ali, isto tako nemamo pravo da prećutimo kada neko organizovano, metodom dvorske lude, izvrgne ruglu ne nas, ne naše kuće, ne naša vozila, već kada ruglu izvrgava one koji više tome ne mogu da odgovore. Poigravati se sa stotinama mrtvih ljudi, pored kojih svakog dana, kao potpredsednik Vlade, a potom i kao predsednik SRS, Vojislav Šešelj, poslednje dve godine prolazi, vrlo dobro znajući šta se nalazi tamo gde danas istražitelji Okružnog suda kopaju, više je nego licemerno i ovaj parlament nema pravo da dopusti takvo ponašanje.
Vlast u kojoj ste vi bili to je nazivala asanacijom bojišta. Mi nećemo izvršiti asanaciju političkog bojišta, niti asanaciju parlamenta, ali vam predlažem, pošto ste vi osoba koja je politički hrabra, da formiramo anketni odbor, gospodine Šešelj, pa danas, kada krenete u svoju Batajnicu, ka 13. maju, da skrenemo 200 metara sa puta, da se suočimo sa onim što ste vi napravili od ove Srbije i tako da skinemo ljagu sa svoga društva. Stidite se zbog onoga što ste rekli ovde.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo kao predsednik poslaničke grupe da govorim po drugi put u toku ove sednice, ali neću direktno govoriti o temi, već ću pokušati da ukažem na sve ono što je karikiranje parlamentarne uloge u našem društvu i, između ostalog, omalovažavanje nas kao predstavnika građana.
Najteža sednica Parlamenta bila je sednica na kojoj smo razgovarali o završnom računu budžeta za 2000. godinu. Jedini vladin predlog koji nije dobio podršku većine u Parlamentu bio je Predlog zakona o završnom računu budžeta za 2000. godinu zato što smo, kao poslanici većine, smatrali da je došlo vreme da se građanima položi račun za sve ono što jeste neodgovorno raspolaganje državnim sredstvima.
Ulaskom u Parlament mi smo izmenili, između ostalog, i neka prava poslanika. Definisali smo pravo svake poslaničke grupe da može obavezati Skupštinu da u stalni radni odnos primi do 1/3 poslaničkog kluba. Kada govorimo o našim platama, mi govorimo o trošenju narodnih para, jer smo plaćeni iz budžeta.
Nije tačno ono što je rečeno o nama. Tačno je da je ovaj parlament u svom sazivu za tri meseca imao više radnih sednica, više radnih dana, stotinu puta više radnih sati nego Parlament u prethodnom sazivu, koji se sastao za tri i po godine 28 puta. Recimo, u 2000. godini 8 puta, a poslanici su svakog meseca primali platu koja je, ukoliko je uporedite sa našom današnjom platom, sa svim onim beneficijama koje imaju danas, kao i ranije, neuporedivo manja.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ova tačka dnevnog reda proistekla je iz naše namere da parlament bude mesto na kome se donose razumne i odgovorne odluke. Podsetio sam vas da smo pre tri nedelje razgovarali o Kosovu i Metohiji i da smo izneli veoma jasan, konkretan stav po pitanju ustavnog okvira za privremenu samoupravu Kosova i Metohije.
U međuvremenu je taj okvir formalno usvojen i mi smo danas u poziciji da, kao parlament, znači najodgovornija državna institucija, reagujemo na to što se desilo na prostoru Kosova i Metohije. U toj svojoj reakciji moramo voditi računa o posledicama i moramo naći ishod koji je proistekao iz našeg poslednjeg zasedanja, na kome smo razgovarali o Kosovu i Metohiji.
Dakle, moramo imati rezultat koji bi bio u skladu sa našim namerama i sa interesima društva i države. U deklaraciji koju smo usvojili na sastanku, koji je prethodio popodnevnom delu sednice, mi smo iskazali dve osnovne namere - da u svakom trenutku insistiramo na pravima koja proizilaze iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i istovremeno da u potpunosti odgovorimo obavezama koje prate ta prava, a koje nas, kao društvo, obavezuju u skladu sa tom rezolucijom.
Sve ono što je rečeno u prethodna dva dana treba tumačiti kao iskrenu nameru i nastojanje poslanika da problem Kosova i Metohije, koji je posledica nasleđa i o kome je dovoljno rečeno, rešimo najkonkretnije, bez obzira na sve ono što je bilo predmet rasprave.
Dakle, očekujem od poslanika Republičkog parlamenta da usvoje ovu deklaraciju. Želim da kažem da smo u maksimalnoj meri uvažili stavove opozicije, da nisu prihvaćena samo ona nastojanja predstavnika poslaničkih grupa, koja su sama po sebi neprimerena formi deklaracije i kontekstu u kojem želimo da tretiramo problem ustava za privremenu samoupravu Kosova i Metohije.
Očekujemo da će ova deklaracija imati drugačiji epilog od naše poslednje rezolucije, jer će sasvim sigurno Republika Srbija (i SRJ), na osnovu ove deklaracije, moći da odgovori našim osnovnim namerama - da ostvari pravo koje proizilazi iz Rezolucije 1244 za građane Kosova i Metohije srpske i nealbanske nacionalnosti i da istovremeno u potpunosti odgovori obavezama, koje mi, kao parlament, postavljamo pred Vladu.
Tražimo od poslanika DOS-a da podrže ovu deklaraciju i očekujemo od poslanika ostalih poslaničkih grupa da, u skladu sa interesima društva, u ovoj deklaraciji prepoznaju našu iskrenu nameru da taj problem rešimo bez stranačkih svađa i bez svođenja na partijske programe. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da po drugi put razgovaramo o Kosovu i Metohiji, a nema nepunih mesec dana. To dovoljno govori o rezultatima našeg rada. Ako možemo iz svega onoga što smo izgovorili 4. maja za skupštinskom govornicom izvući neke zaključke, onda nas ti zaključci nas obavezuju danas da ne ponovimo ono što je bilo pogrešno i što je bilo neefikasno,  izemeđu ostalog, i Rezolucija koju smo izglasali, iako se ona nama po svemu sudeći dopala i iako iza nje mi možemo sigurno stajati danas. Svaka rezolucija i svaki naš rad u ovom parlamentu ima smisla samo u onoj meri u kojoj se ostvaruju oni interesi za koje se mi zalažemo. Mi smo bili veoma konkretni u jednom deklarativnom stavu, koji je iznet kao naša reakcija na nameru međunarodne zajednice, da se stanje na Kosovu i Metohiji uredi ustavom za privremenu samoupravu.
Konkretna posledica tog našeg tadašnjeg rada je između ostalog i današnja sednica, a s obzirom da se u međuvremenu promenilo samo jedno, ne naš stav prema Kosovu i Metohiji, ne naše ideje koje smo izneli u tom zaključku ili u Rezoluciji, već stav međunarodne zajednice koja je mimo svega što smo mi uradili samo potvrdila jedan politički projekat za koje se zalaže više godina.
Ako uđemo u analizu tog projekta, mislim da ne smemo ponoviti greške prošlosti u kojima smo odnose sveta prema nama tumačili nekim zaverama, netrpeljivošću. Pre svega, moramo razmišljati o onome na šta možemo da utičemo, o sopstvenoj spremnosti i sposobnosti, da u realnim političkim okvirima, u realnim okolnostima koje su takve kakve su i na koje mi ne možemo uticati, zaštitimo svoj interes, a ne da od njih odustanemo, ne da ih transformišemo, ne da ih prilagodimo nečemu što je samo po sebi neprihvatljivo. Tu pre svega mislim na odricanje od teritorijalnog suvereniteta i na gaženje ustava. Pre svega da u vremenu koje je veoma isključivo izbegnemo ishode sa kojima smo se susretali poslednjih nekoliko godina. Možemo lupati u doboše rata, možemo pretiti svetu, možemo poručiti Hakerupu da nas ne iteresuje to što on radi, ali od toga niko neće imati konkretnu korist.
Mi ćemo sa sebe skinuti odgovornost pred građanima ovog društva zbog toga što smo nešto rekli. Građani nas nisu izabrali da bi mi pričali, već da bi rešili problem. Možemo da razgovaramo o nečemu što je već sada, i zvanično i formalno, ustav za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji. Mislim da smo dužni kao parlament ne da se osvrnemo, već ozbiljno da tretiramo taj ustav i da pokušamo da u zadatim okolnostima izvučemo neku korist za neše društvo. Ta korist se pre svega može konkretizovati kroz argumentovanu kritiku i kroz veoma jasne primedbe, koje ukazuju na nedoslednost međunarodne zajednice koja sama po sebi, priznaćete, ipak insistira na nekim principima, a između ostalog se to u našem slučaju dokazuje i kroz proces rešavanja problema na jugu Srbije. Dakle, želim da kažem, da što se tiče ustava za privremnu samoupravu na Kosovu i Metohiji, da je pogažena Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244. Želim da se osvrnem povodom svoje primedbe na uslove u kojima je taj ustav formalno potvrđen i nametnut, na način i na sadržaj.
Što se tiče uslova, ne postoji ni jedan pravni osnov u okviru Rezolucije 1244 koji međunarodnoj zajednici dopušta da u ovom trenutku uradi nešto što se samo po sebi zove ustav za privremenu samoupravu Kosova i Metohije. Veoma su jasni preduslovi koji prethode nečemu što se može manje ili više protumačiti kao osnov za donošenje nekog pravnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji se ne direktno, ali posebno pominju u Rezoluciji 1244 kao tehnologija, kao proces izbora ne separatnih organa vlasti, već organa vlasti koji bi u zadatim okvirima međunarodne zajednice i Rezolucije 1244 sprovodili lokalnu samoupravu. Dakle, nešto što je samo po sebi proisteklo nedefinisano iz Rezolucije 1244 ima svoju predistoriju. Ona počiva pre svega na dva principa. Na potpunom garantovanju bezbednosti građanima koji žive na Kosovu i Metohiji, na realizaciji procesa povratka onih koji su izbegli zbog ratnih sukoba i, konačno, na otpočinjanju političkog procesa i dijaloga. Ali ne samo predstavnika građana koji žive na Kosovu i Metohiji, već u tom dijalogu i tom procesu političkog definisanja odnosa na Kosovu i Metohiji moraju uticati legitimni predstavnici Srbije i SRJ. To je naše pravo koje proizilazi iz Rezolucije 1244 i to je ono iza čega mi moramo u svakom trenutku veoma jasno stati.
Dakle, međunarodna zajednica je, tumačeći veoma slobodno Rezoluciju 1244, sebi dala za pravo da zapostavi sve one obaveze koje prethode tom pravu. Što se tiče načina na koji je ta Rezolucija doneta, odnosno protumačena i donet ustavni okvir za privremenu samoupravu, on je takođe apsolutno neprihvatljiv. To je ono iza čega možemo stati argumentovano i što možemo potkrepiti činjenicama i dokazima. Neprihvatljivo je zbog toga što je nametnut, što na Kosovu i Metohiji nisu obzebeđeni uslovi za povratak izbeglog stanovništva, što na Kosovu i Metohiji nema elementarnih uslova za bezbedan život, što na Kosovu i Metohiji nije započet istinski, realan, ozbiljan politički proces, koji bi mogao imati za posledicu dogovor predstavnika ili jednog ili drugog naroda. Dogovor predstanika svih etničkih zajednica, uz prisustvo, s jedne strane, međunarodne zajednice, i ponavljam, s druge strane, predstavnika Republike Srbije i SRJ.
Što se tiče sadržaja, taj sadržaj sam po sebi proizilazi iz opet jednog više slobodnog tumačenja Rezolucije 1244, koja je proistekla iz onih dokumenata koje je ovaj parlament odbio da prihvati, koji je ponuđen u Rambujeu, a potom i u pregovorima koji su vođeni u Parizu. Ako analiziramo taj dokument, videćemo da je međunarodna zajednica samo u jednom segmentu bila nedosledna tome što je tamo proklamovala. Ona je izmenila samo one tačke tog dokumenta koje su obavezivale na limitiranje današnje vlasti, one fiktivne i formalne, praktične na Kosovu i Metohiji. Kada je Srbija bila ta koja je odgovarala za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji, postojali su mnogo jači pravni okviri koji su je sputavali u nečemu u čemu se danas albanska nacionalna zajednica ni po čemu ne sputava na prostoru Kosova i Metohije, ne primenom sile, ali primenom pravnih propisa na koje je međunarodna zajednica insistirala početkom 1999. godine.
Dakle, šta mi kao parlament moramo uraditi? Mi moramo, s jedne strane, pokazati tu očiglednu nedoslednost i insistirati na poštovanju Rezolucije 1244 i tražiti sva ona prava koja po međunarodnom pravu, po svemu što jeste pozicija delovanja međunarodne zajednice u procesu rešavanja problema, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u regionu Balkana primeniti ne isključivo na Srbe, već na predstavnike nealbanskog življa na prostoru Kosova i Metohije.
Mi smo sa jedne strane očigledni partneri sveta u rešavanju problema u regionu. Tu mislim na problem koji se pojavio na jugu Srbije i za koji verujem da je ne samo saniran, već i praktično rešen, s obzirom da su obezbeđeni svi preduslovi za nesmetan i normalan život u tom delu naše zemlje. Mislim na sve one političke inicijative koje dobijaju podršku, na političke inicijative koje kreiramo i iniciramo mi, koji dobijamo podršku od međunarodne zajednice u smislu rešavanja problema u Makedoniji. Sada, kada se postave u jedan komparativni odnos, stav međunarodne zajednice prema nama kao vlastima Srbije i SRJ u procesu rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i problema na jugu Srbije, videćete jednu nelogičnost koja je sama po sebi neodrživa. Da je to tako, između ostalog govore i sve inicijative koje su usledile, posle Hakerupovog i formalnog istupa, u kojem je i proklamovao Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, a koje su bile konkretne i u kojima su učestvovali, s jedne strane predsednik SRJ gospodin Koštunica u svojim posetama i kontaktima koje je imao u Sjedinjenim Državama i u Nemačkoj, a s druge strane, predsednik Vlade u svojim kotaktima koje je imao u Francuskoj.
Dve članice Saveta bezbednosti su veoma jasne u svemu što su rekle u tim kontaktima, podržale su politiku koju ne samo deklarativno zastupa današnje državno rukovodstvo, već i konkretno sprovodi. Ako je to tako, onda mi nemamo prava da sami sebi vežemo ruke retirokom koja nema efekta. Ona po mnogo čemu liči na duh prošlosti. Ne oduzimam nikome pravo da je tom retorikom želeo isto ono što mi želimo. Svako može slediti isti cilj, a kretati se različitim putevima. Ali, taj put je put koji je jednosmerna ulica. To je put iz koga nećemo izaći, a njime sasvim sigurno nećemo stići do cilja. Da je to tako govori nam 1999. godina, Kumanovski sporazum i sve one posledice koje mi i dan danas moramo da otklanjamo. Dakle, politikom koju smo demonstrirali u procesu rešavanja problema na jugu Srbije mi moramo ući u proces rešavanja problema na Kosovu i Metohiji i zato, ne snishodljivo, ne nemušto, ne preteći, već veoma jasno moramo reći koji su naši interesi i na kakav način mislimo da ih ostvarujemo. Ne u sukobu sa svetom, ne u sukobu unutar Srbije, između stranaka na vlasti i opozicije, već jedinstvom koje nije fiktivno, nije sramno. Jedinstvom koje nije posledica naše nemoći da nešto rešimo, već jedinstvom koje je posledica zdrave političke svesti koja kaže: Kosovo i Metohija nije stranački problem, to je državni problem. A, država su građani koji su nas izabrali, mi smo njihovi predstavnici i zato moramo reći koji su to putevi kojima će se problem rešiti, a da se ne produbi podela u našem društvu.
Dovoljno je razdora. Po pitanju Kosova i Metohije potrebno je političko jedinstvo u državnom smislu. U tom državnom smislu jedinstvo postoji, u parlamentarnom je iskazano 4. maja. Očekujem da će se i danas poslanici baviti ovim zaključcima, ali ne u smislu omalovažavanja Vlade, već u smislu uvažavanja realnosti u kojoj se mi danas nalazimo i u smislu pomaganja onima koji su izvršna vlast da problem koji je dugoročan, tragičan, dosledno reši.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ipak ovaj naš rad nije uzaludan. Od poslanika koji je od nas tražio da se tek pre dve nedelje izjašnjavamo o tome da ne radimo ponedeljkom, pa utorkom, pa sredom, pa četvrtkom, pa petkom, stigli smo do poslanika koji ipak razgovara o temi, mada u okviru te teme prilično luta, pa smo od zahteva za razrešenje gospodina Batića stigli do pitanja Elektroprivrede Srbije, potrošnje struje i problema sa kojima se suočavamo.
Ipak, s obzirom da me je gospodin pomenuo, dužan sam da kažem da nisam uočio ozbiljnu argumentaciju u kritici. Naime, pomenuta su tri čoveka i dovedena su u vezu sa DOS-om, a ja nisam u prilici da to sada proveravam. Dajem reč da ću tako nešto učiniti. Od devet članova Opštinskog veća, tri su, navodno, člana DOS-a.
(Stevan Ž.Gudurić, sa mesta: Nije o članovima reč, već o kandidatima, slušajte me kada pričam.)
Što se tiče uvođenja privremenih mera u nekim lokalnim samoupravama, jasno je da su te privremene mere uvedene u vanrednim okolnostima i jasno je da su one bile posledica nastojanja građana u tim sredinama da reše probleme koji su, istina na bitno višem nivou i u drugačijim okolnostima, rešavani 5. oktobra. Svi problemi koji su uočeni, rešeni su u skladu sa zakonom. Taj zakon nije donela DOS, taj zakon je usvojen dok su vlast činili predstavnici današnje opozicije i možemo razgovarati samo o kršenju tog zakona, a nikako o efektima njegove primene. Taj zakon nigde, ali nigde ne odriče pravo Vladi da u privremenim organima lokalne samouprave delegira predstavnike stranaka, niti odriče pravo Vladi da delegira predstavnike stranaka koje su na vlasti. On samo definiše postupke kojima Vlada obezbeđuje poštovanje zakona i sprovodi red u konkretnoj, lokalnoj samoupravi u kojoj je tako nešto neomogućeno. Dakle, o Titelu možemo da razgovaramo kao o opštini u kojoj su postojale vanredne okolnosti i da vidimo da li danas te vanredne okolnosti postoje ili ne.
Onima koji misle da Titel, Kladovo, Batočina, Lebane nisu sredine u kojima se dešavalo nešto posebno, u odnosu na recimo Savski venac, Niš, Kragujevac, Kraljevo, neka razjasne zbog čega je predsednik Opštine Batočina i dan-danas u bekstvu. Zbog čega ste za predsednika Opštine Batočina predložili osobu protiv koje je podneto nekoliko krivičnih prijava i protiv koje se vodi više krivičnih istraga, zbog teških zloupotreba. Reč je o gospodinu Živuloviću koji je i dan-danas nedostupan organima gonjenja. Da li je Batočina trebalo da bude opština bez rukovodstva zbog toga što je gospodin Živulović bio vaš predstavnik na vlasti tamo.
Niste spominjali one opštine o kojima nemate argumentaciju, ali kažem da se zakon primenjuje prema svima. Dakle, u privremenoj, odnosno u lokalnim samoupravama gde su uvedene vanredne mere biće organizovani izbori u skladu sa zakonom, i možemo samo razgovarati o tome da li je negde prekršen taj zakon ili ne. Ja vam garantujem da nije.
Što se tiče problema koji imamo sa strujom, ti problemi su ozbiljni, ali svakako nisu posledica naše nemarnosti, već naprotiv posledica su teške situacije, opštedruštvene, u kojoj je EPS preuzela na sebe teret obezbeđivanja socijalnog mira, recimo kroz činjenicu da je kod nas struja cenovno tretirana po tri puta nižoj vrednosti od one njene tržišne ili ekonomske. Dakle, to su činjenice koje ne želim da stavljam u funkciju diskreditacije prethodne vlasti, ali niko ovde neće moći da dokaže da EPS nije preuzela na sebe teret obezbeđivanja socijalnog mira. To je tako moglo pet, deset godina, ali više ne može. Prazne akumulacije, dotrajala postrojenja, to su sasvim sigurno posledice takve vrste politike sa kojom mi danas moramo da se suočavamo.

Potpredsednice Mićić, molim vas da prosudite da li imam pravo na repliku gospodinu Nikoliću koji me je pomenuo.

Gospodin Radovanović je predstavnik stranke koja pokušava da brani istinu posle svega što je uradila. Ne želim da mu repliciram.

Gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, želeo bih da pokušam ovu našu raspravu da usmerim ka onim činjenicama koje su same po sebi presedan i na koje je potrebno ukazati.
Novi parlamentarizam u Srbiji ušao je u jedanaestu godinu, ali za 11 godina parlamentarnog života u Srbiji nikada se nije desilo da narodni poslanici raspravljaju, odlučuju, kritikuju ili podržavaju nekog od članova Vlade, zbog toga što je pokrenuta takva inicijativa u skladu sa skupštinskim Poslovnikom o radu.
Imam izveštaj skupštinske službe koji govori da je, recimo, samo u periodu od 1993. do 2000. godine pokrenuto 10 predloga za razrešenje nekog od ministara republičke vlade i jedan predlog za opoziv čitavog kabineta, ali se nikada te tačke nisu našle u tačkama dnevnog reda o kojima će razgovarati poslanici.
Mislim da smo onim što smo kao poslanička većina uradili, u najboljoj meri negirali sve ono što bi u svojoj suštini moglo da bude ta suštinska kritika koja se danas upućuje DOS-u, a koja stanje u društvu definiše kao nezakonito, a zemlju u kojoj živimo, kao protivpravno društvo.
Takve činjenice, koje su pomenute ovde, same po sebi ne mogu potkrepiti jednu takvu spekulaciju, koja proizilazi iz predloga za opoziv gospodina Batića. Kada bi bilo reči samo o Vladanu Batiću, onda mi, kao poslanici, ne bismo bili dužni da ga branimo. On je sam sposoban za nešto takvo i sasvim sigurno, činjenica da je posle 11 godina pobornik u jednoj političkoj borbi koja je po svemu bila teška, isključiva, beskompromisna, dovoljno govori o njegovoj sposobnosti da demantuje sve ono što mu se danas stavlja na teret, kao pojedincu, roditelju, verniku, građaninu ovog društva.
Međutim, mnogo je važnije ono drugo, što proizilazi iz osude gospodina Batića, a što se tiče poverenja koje smo mi, kao poslanička grupa DOS-a, dali gospodinu Batiću u vršenju i obavljanju jednog veoma odgovornog posla. Mi danas možemo razgovarati - da li živimo u zemlji koja je pravno uređena i da li ovo društvo vodi Vlada, iza koje stoji poslanička većina, koja želi dodatno da je uredi u skladu sa zakonom ili u skladu sa svojim ličnim interesima, koji mogu, ali recimo, ne moraju biti posledica našeg nastojanja da sve bude u skladu sa zakonom.
Živimo u društvu koje nije bilo spremno, voljom onih koji danas nas kritikuju, da uredi jedan ustav, živimo u društvu koje je bilo spremno (govorim o republičkom Ustavu) da odnose između dve federalne republike uredi na partijskom skupu, Ustavom koji je u svojoj suštini uzrok velikog dela problema, koje mi danas pokušavamo da rešimo (mislim tu na neuređene odnose Srbije i Crne Gore).
Potom, živimo u zemlji koja ima prevaziđena pravna rešenja, prevaziđena pre svega zbog toga što su ona samo plod izmena one pravničke prakse i prava koje je proisteklo iz komunističkog uređenja našeg društva. Priznaćete da će se teško naći analogija između komunizma, zakona i pravde.
Slušao sam pažljivo obrazloženje ove inicijative i čini mi se da je najsnažniji motiv, koji zaslužuje komentar, motiv koji se obrazlaže insistiranjem na časti i odgovornosti onih koji vrše javne funkcije. To je tačno, i zbog toga mi moramo jasno ukazati prstom na svakoga od nas ko se suprotstavlja ovom principu na kome mora počivati demokratsko društvo u kome mi danas živimo.
Ali, da li je moguće govoriti o časti i odgovornosti, a potom suditi onima koji ne misle samo o ličnoj časti i o ličnoj odgovornosti, u onom smislu u kome to, recimo, proizvodi neku vrstu političke koristi za ono što oni rade, ili što su radili, već odgovornosti prema nečemu što će se desiti u bliskoj ili daljoj budućnosti.
Da li je bilo odgovorno upustiti se u konflikt sa najvećim delom sveta, a pritom izbeći odgovor na pitanje - kakav je realan ishod jednog takvog sukoba? Da li je odgovorno danas reći - Haški tribunal ne počiva na principima međunarodne pravde, Haški tribunal ni sam ne zna koliko je puta menjao postupak kroz koji se definiše procedura njegovog delovanja, ili je potrebno reći - uprkos svemu, Haški tribunal je institucija međunarodne zajednice, a za Srbiju nema sreće i budućnosti mimo sveta.
Kritikovati gospodina Batića za nepoštovanje izborne volje građana, koja se iskazuje kroz uvođenje prinudne uprave u nekim lokalnim samoupravama, zapravo jeste kritikovanje DOS-a po istim onim temama i pitanjima po kojima smo mi kritikovali prethodnu vlast. Budite sigurni da DOS danas ne bi postojao, da je jedna, ne reč, nego jedno slovo iz kritike kojom se obrazlažu prinudne mere koje su uvedene u nekim lokalnim samoupravama, istinito.
Tačno je, prinudne mere su uvedene u 17 lokalnih samouprava, zbog toga što te i takve lokalne samouprave nisu funkcionisale. Nisu funkcionisale zbog toga što nisu proistekle iz izborne volje građana, nego iz izborne manipulacije. U suprotnom, građani bi, koji su dolazili pred opštinske kancelarije i vaše izborne štabove, odnosno vaše stranke, vas podržavali, a ne isterivali. To su okolnosti koje nisu dobre, koje se menjaju, to su okolnosti koje se uređuju u skladu sa zakonima koji postoje u ovom društvu.
I ranije je zavođena prinudna mera u lokalnoj samoupravi. Reći ću vam, recimo, o svemu onome što se dešavalo na opštini Stari Grad - po istim propisima, u skladu sa istim zakonom, Republička vlada, ne samo Ministarstvo pravde, uvela je lokalnu samoupravu u onim sredinama u kojima nije bilo moguće normalno funkcionisanje.
Često ovde citirate rezultate ponovljenih lokalnih izbora u nekim izbornim jedinicama u kojima su odbornici opštinskih skupština odustali od svog mandata i napustili položaj predstavnika, najčešće vaših stranaka, u lokalnoj samoupravi.
Na tim ponovljenim izborima negde uspeh ima DOS, negde SRS, negde socijalisti, ali se izbori održavaju, i to je krunski argument koji negira sve ono što ste u smislu kritike upućene zloupotrebi Ministarstva pravde u obračunu sa političkim neistomišljenicima rekli.
Danas nema smisla govoriti o svrsishodnosti ideje kojom se sve ono što se dešava u sektoru "B" konpene zone bezbednosti smatra komandom i voljom Severnoatlantskog pakta. Oni koji su za skupštinskom govornicom izrekli da danas NATO komanduje srpskom vojskom i policijom koja ulazi u kopnenu zonu bezbednosti, u potpunosti, nisam siguran da će smeti nešto tako da ponove onima koji danas to rade u naše ime.
Važno je reći da to nije politički projekat DOS-a, to je nacionalni interes našeg društva, našeg građanskog društva. Povratak mira i stabilnosti u onaj deo prostora i teritorije naše zemlje koji, sam po sebi, nije bio prostor u kome se tako do sada živelo. Nama nisu potrebni tutori i zato je dobro što organi ovog društva, institucije države sprovode zakone i zavode red tamo gde ga do sad nije bilo, u meri u kojoj je to bilo potrebno.
Nije to volja NATO pakta, niti je to volja bilo koje strane zemlje, to je isključivo pozicija sposobnosti, mudrosti državnog rukovodstva koje je u okolnostima, koje su bile slične okolnostima u kojima ste vi vodili zemlju, pronašlo drugačiji izlaz i, sasvim sigurno, mnogo kvalitetnije rešenje.
Ja bih želeo da se ova skupštinska rasprava vodi u duhu činjenice koja govori o presedanu, za kojim smo mi danas posegli, i sasvim sigurno sam uveren da će građani zemlje umeti da razumeju poruku koju smo im na takav način uputili.
Ništa ne krijemo od javnosti, u svakom trenutku smo spremni da položimo račun za ono što radimo, pa i ovom prilikom argumentima i činjenicama demantujemo sve one koji kažu da je nova Srbija zemlja koja se treba stideti, zbog onih koji je vode. Hvala. (Aplauz.)

Gospodine predsedniče, molim vas da iskoristim svoje pravo na repliku, obzirom da sam pomenut u izlaganju kolege poslanika, koji je pokušao da interpretira  ono što sam ja rekao.
Dakle, za poslaničku grupu DOS-a ovo nije rasprava o gospodinu Batiću, već o našoj iskrenosti u definisanju okvira i same suštine pravne države.
Da li možemo da se složimo oko toga da je ovaj parlament slika društva u kome mi živimo? Uglađeni, neuglađeni, patriote, izdajnici, obrazovani, neobrazovani, ponavljači, doktori nauka, da li je to slika Srbije u kojoj mi danas živimo?
U ovom parlamentu nećete naći nijedan primer diskriminacije poslanika opozicije od strane vladajuće većine. Nećete naći ni jedan jedini primer. Naći ćete tačke u kojima je bilo nesporazuma. Ti nesporazumi su, recimo, proistekli iz jednog insistiranja, konkretno Srpske radikalne stranke, koja je tražila poštovanje njenoga principa na koji mi nismo mogli da pristanemo zbog okolnosti u kojima je ona to zahtevala. Konačno, jedna takava situacija prouzrokovala je činjenicu da mi danas imamo petu potpredsedničku stolicu, koja je upražnjena jer radikali na tako nešto ne pristaju, kao i izvestan broj upražnjenih mesta u skupštinskim radnim telima koja, formalno, još uvek čekaju predstavnike Srpske radikalne stranke. Ali, u ovom parlamentu, osim u nastupima poslanika koji često iskorače iz onoga što jeste uljudnost, ali što je povremeno posledica kritike kojoj su izloženi, nećete naći nijedan primer diskriminacije, omalovažavanja vas kao predstavnika građana Srbije, jer vi to za nas jeste.
Od septembra meseca kada su bili savezni izbori do decembra meseca SPS je izgubila milion i po birača. Privremene mere uvedene su samo u onim opštinama u kojima je došlo do ozbiljnih incidenata. Pominjali ste najčešće Lebane i Kladovo. I u jednoj i u drugoj opštini dolazilo je do sukoba građana, do blokada puteva, došlo je do situacije u kojoj praktično lokalna samouprava nije mogla da funkcioniše. U Kladovu je do incidenata došlo tek pošto je lokalno opštinsko rukovodstvo odbilo da uvaži rezultate izbora organizovanih u mesnim zajednicama. Da li je to bio dogovor sa vrhom stranke ili neko drugo pitanje, ali u Kladovu su bile blokirane ulice, prilazi gradu, da li hoćete sada da vam čitam prepisku opštinskog rukovodstva SPS-a, Ministarstva pravde, predstavnika građana koji su se pobunili.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, uvođenje prinudnih mera isključivo je urađeno u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi i nikada se nisu u rukovodstvu, novoimenovanom rukovodstvu opština nalazili predstavnici, a danas se nalaze predstavnici DOS-a. Ni u jednom od slučajeva. Po pravilu su to ljudi koji su bili, u meri u kojoj je to moguće, neutralni, nisu članovi ni stranaka koje su danas u opoziciji, ni stranaka koje su danas na vlasti. To je suština privremenih mera i mi ćemo organizovati izbore na kojima ćemo imati priliku da se proverimo na političkom tržištu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mera naše vrednosti je izborni rezultat. ta vrednost naravno nije konstantna, ona je promenljiva, ali mislim da ćemo se ipak složiti, uprkos političkim razlikama, da su građani dovoljno sposobni da procene koliki su između ostalog i moralni kvaliteti svakoga od nas koji je od njih zatražio podršku. Što se tiče predloženog zakona,  pokušao sam da u svom prvom izlaganju ukažem na dve strane koje su po mom mišljenju veoma važne i koje govore o karakteru DOS-a i o kvalitetu predloženog zakona. Naime, mi smo pre gotovo dva meseca, bez ikakvog  ustručavanja, glasajući o dnevnom redu iskazali svoju spremnost da razgovaramo i o dva predložena zakona SPS-a i o jednom predloženom zakonu SRS-a, i o jednom zahtevu za smenu ministra koji je podnela poslanička grupa SRS. Time smo mi uvažili ne samo svoje kolege poslanike iz opozicije, već i građane koji su ih birali, jer smatramo opoziciju predstavnicima dela našeg društva.

Možemo u jednom takvom postupku uočiti veliku razliku u odnosu na ono što je bilo pravilo ponašanja i model paralemntarizma u Srbiji koji je kreirala poslanička većina današnje opozicije tokom prethodnih 10 godina. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati zakoni koje je tadašnja vlast stavila pred ovaj parlament, uvažavajući predlog opozicije, a nema ni jednog zakona koji je vlast prihvatila, osim jednog zakona koji je prethodno potpuno uništila amandmanima. Što se tiče samog zakona o zaštiti maloletnika, a koji je podnela poslanička grupa SPS-a, rekao sam da je to zakon koji se bavi posledicama na jedan loš način, s obzirom da se odredbe sankcionišu nekim drugim zakonima, a između ostalog i postupci koji se pominju u ovom zakonu.

Citiraću vam Zakon o javnom redu i miru, član 2, u kome se javni red i mir u smislu ovog zakona definiše kao usklađeno stanje međusobnih odnosa građana, koje je nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu i delovanjem organa i organizacija u javnom životu, radi obezbeđivanja prava maloletnika na zaštitu.

Citiraću vam član 8. tog zakona, donetog još 1992. godine: "Ko se kocka ili ustupa prostorije radi kockanja, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora. Ko se koca sa maloletnim licem ili ustupa prostorije, ili na drugi način omogućava kockanje maloletnom licu, kazniće se kaznom zatvora. Ko pri prometu alkoholnih pića koja se troše na licu mesta, daje alkoholno piće, očigledno pijanom licu ili maloletnom licu koje nije navršilo 16 godina života, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora. Ko se odaje prostituciji ili ko ustupa prostorije radi prostitucije, kazniće se zatvorom do 30 dana. Ko maloletnom licu ustupa prostorije radi prostitucije, kazniće se zatvorom. Roditelj ili staralac maloletnika, koji izvrši prekršaj iz člana 6. do člana 19. ovog zakona, izuzev prekršaja iz člana 6. ovog zakona, odnosno člana 11. ovog zakona, ako je učinjen prekršaj ili je posledica njegovog propuštanja, dužnog nadzora nad maloletnikom, u mogućnosti, a bio je u mogućnosti da takav nadzor vrši, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora." To je Zakon o javnom redu i miru, kojim je u potpunosti definisana oblast sankcija koje se preciziraju ovim zakonom o zaštiti maloletnika.

Što se tiče Krivičnog zakona Republike Srbije, u njemu se u članu 128. sankcioniše ona oblast koja se ponovo sankcioniše predlogom zakona SPS-a, recimo u članu 128. kaže se: "Ko se, nemajući propisanu stručnu spremu, bavi lečenjem ili pružanjem medicinske pomoći, kazniće se zatvorom od jedne godine i novčanom kaznom."

U članu 132.: "Ko u ugostiteljskoj ili nekoj drugoj radnji, u kojoj se prodaju alkoholna pića, posluži maloletno lice koje nije navršilo 16 godina žestokim alkoholnim pićem, ili ga posluži drugim alkoholnim pićem, u količinama koje ne mogu dovesti do opijanja tog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije, član 251.: "Ko vrbuje, navodi, podstiče i namamljuje ženska lica na prostituciju ili ko na bilo koji način učestvuje u prodaji ženskog lica drugome, radi vršenja prostitucije, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. Ko proizvodi ili prodaje rastvore, javno izlaže ili, radi prodaje, nabavlja, ili drži spise, slike i druge predmete, kojima se teško vređa moral, kazniće se novčanom kaznom i zatvorom do jedne godine." Reč je o članu kojim se reguliše proizvodnja i rasturanje pornografskih spisa, odnosno sankcioniše. Što se tiče ...

(Predsedavajuća: Vreme.)

Molim vas da mi računate još pet minuta i to je moje poslednje javljanje. Što se tiče neovlašćene proizvodnje...

Javio sam se po replikama.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, posao poslanika je da diskutuje o predlozima zakona koji se nalaze na dnevnom redu, pa ću tako i ja iskoristiti to svoje pravo i odgovoriti obavezi.
Gospodin Marjanski je, iako je poslanik SRS, poslanik koji svojim nastupom odudara od onoga što jeste upečatljiv nastup predstavnika stranke, čijem poslaničkom klubu i on pripada, i način na koji je on obrazlagao ovaj zakon je zaista nešto što prijatno odudara od svega onoga što je njegovom nastupu prethodilo, ili što je potom usledilo u oblasti u kojoj su se njegove kolege poslanici zalagali za izglasavanje podrške ovom zakonu.
O čemu se zapravo radi - radi se o Predlogu zakona u kome se izmenama i dopunama samo jednog člana menja postojeća zakonska regulativa, utvrđena 1992. godine Zakonom o zaštiti poljoprivrednog zemljišta, i to se praktično menja jednom dodatnom, temeljitijom definicijom onog termina pod kojim se u do sada postojećem zakonu podrazumevao pojam poljoprivredne zaštite.
U dopuni o kojoj mi danas treba da se izjasnimo kaže se da se pod zaštitom poljoprivrednog zemljišta, u smislu ovog zakona, obuhvata i sprečavanje elementarnih nepogoda, preduzimanjem odgovarajućih mera u cilju očuvanja poljoprivrednog zemljišta. Elementarne nepogode su poplave, suše, vetrovi, korovske biljke itd.
To je Predlog zakona koji je, čak i po mom mišljenju, i po mišljenju svih poslanika, proistekao iz naše stvarnosti i problema koji je realan. Međutim, mi kao Skupština moramo izanalizirati postojeće zakone, kojima se definiše oblast koju tretira ovaj predlog zakona i videti da li možda postoji neki zakon, koji je, nažalost, retko, ili čak uopšte nije primenjivan.
Ako se ponašamo na takav način, onda ćemo videti da postoji, i da je još 1984. godine zakonski regulisana oblast zaštita bilja od bolesti i štetočina Zakonom o zaštiti bilja i da je istovremeno 1993. godine doneta uredba, podzakonski akt, kojim se dodatno preciziraju obaveze, kroz vrstu i sadržinu mera koje je korisnik obradivog poljoprivrednog zemljišta dužan da primenjuje pri njegovom korišćenju.
Ne kažem da je ovaj zakon loš, ali je on sam po sebi suvišan, jer mi već imamo zakone koji do danas nisu primenjeni. Možemo razgovarati kako se dolazi do jednog takvog ishoda, ali sasvim sigurno, kao parlament ne možemo umnožavati zakonsku regulativu, kad već postojeća regulativa nije regulativa koja je primenjena.
Mi smo, kao nova vlast - neki će reći da ona traje osam meseci, Republička vlada je konstituisana krajem januara i mi smo nedavno obeležili prvih 100 dana - iskazali svoje namere u oblasti poljoprivrede i u oblasti definisanja obaveza koje kao država imamo prema poljoprivrednim proizvođačima. Ne bežimo od tih obaveza i danas možemo reći u kojoj meri smo odgovorili onome što smo nagovestili u svojim prvim poslaničkim nastupima, ili u izbornoj kampanji, koja se često pominje kroz kritiku opozicije.
Nikog ne optužujem, samo saopštavam argumente i činjenice - kada smo preuzeli upravljanje našom državom, između ostalog, time i odgovornost za stanje u poljoprivredi, jedan kg mineralnog đubriva vredeo je 3,2 kg pšenice. Danas jedan kg istog tog đubriva vredi 1,2 kg pšenice, jedan litar dizela vredeo je 10 litara mleka, danas jedan litar dizela vredi 1,5 l mleka. Jedan litar herbicida vredeo je 1.100 kg kukuruza, danas isti taj litar herbicida vredi 250 kg kukuruza.
Podsećam vas da smo u raspravi o porezima na promet i reformama u oblasti fiskalne politike oslobodili poreza na promet poljoprivrednu mehanizaciju, seme, sadni materijal, đubrivo, herbicide, pesticide, gde smo time učinili veliki iskorak u smislu poboljšanja okolnosti u kojima danas egzistiraju poljoprivredni proizvođači, da je to ono što smo učinili do sada. To nije naš maksimum. Možda je najskuplje.
Ne bežimo od toga da je danas kg kukuruza u Srbiji skuplji nego bilo gde u Evropi, ali je paritet drugačiji, nego što je bio do januara meseca, i sasvim sigurno, kroz sve ovo što sam vam do sada naveo kao argumente i činjenice, taj odnos će se menjati, ne u korist DOS-a, već u korist poljoprivrednih proizvođača.
To nije oblast uskopartijske politike, jer, ukoliko mi budemo definisali prava i obaveze poljoprivrednika, seljaka, kako se budemo menjali na vlasti, i u opoziciji, ovo društvo neće daleko stići. Postoji segment politike i političkih prava i obaveza, postoji nešto što je samo po sebi šire od toga.
Kažem vam da smo mi živeli u društvu koje je tu oblast definisalo zakonom iz 1984. godine, i taj zakon nije loš. On je dobar, samo nije bio primenjivan poslednjih 10 godina. Zbog toga smo se suočili sa nečim što je samo po sebi toliko katastrofalno, kao što su navodili poslanici, bilo da su dolazili iz redova opozicije ili pozicije. Ali, naša rezerva prema ovom predlogu zakona, nije rezerva prema problemu, niti prema namerama gospodina Marjanskog, već prosto proističe iz jednog realnog saznanja da se ne mogu donositi zakoni koji regulišu one oblasti koje su već regulisane postojećim zakonima, ni manje ni više od toga.