On je portparol. Ne ulaze samo zaposleni u Skupštinu. Jovan Najdenov, proverite, portparol i saradnik LDP-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je prethodni govornik spomenuo kako je bilo neustavno uvođenje vanrednog stanja nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, jer vanredno stanje nije bilo uvedeno na čitavoj teritoriji zemlje, htela bih da kažem kao neko ko je tu odluku doneo, naravno, na na obrazložen predlog Vlade, da vanredno stanje nije bilo uvedeno na delu teritorije Kosova, ili uvaženi poslanik smatra da Kosovo u to vreme 2003. godine nije bilo deo Srbije. Prosto, apsolutno jedna neistina i insinuacija da se kršio Ustav.
Elem, od 11 tačaka dnevnog reda u kojima je objedinjena rasprava, ne umanjujući značaj tačaka koje se tiču izbora sudija koji se prvi put biraju, izbora člana VSS, prestanak dužnosti predsednika sudova i izbor predsednika sudova, svakako najveću pažnju privlači izbor, odnosno rasprava o kandidatima koji su predloženi za sudije Ustavnog suda. Dakle, radi se o listi predsednika Republike, od osam kandidata, od kojih Narodna skupština bira četiri i o listi koju utvrđuje Narodna skupština, od kojih predsednik Republike imenuje pet kandidata.
Najpre, dakle, nadležnost i pozicija, organizacija Ustavnog suda jeste određena Ustavom. To je, dakle, Ustav iz 2006. godine, koji ima brojne nedostatke i mane, na šta smo ukazivali i u vreme njegovog usvajanja, a naročito smo upozoravali na pogrešan način njegovog donošenja. Taj Ustav iz 2006. godine, istina, imao je intenciju da poveća značaj Ustavnog suda tako što će mu proširiti nadležnosti i dodati neke nove. Međutim, to apsolutno nije uspelo, ta intencija nije uspela. Ako ništa drugo, zato što se u članu 167. zapravo kaže da Ustavni sud vrši i druge poslove utvrđene Ustavom i drugim zakonima, što je apsolutno degradacija Ustavnog suda, jer Ustavni sud zapravo ocenjuje ustavnost i zakonitost i štiti ljudska i manjinska prava i slobode samo na osnovu Ustava i ustavnog zakona, a ne i običnih zakona.
Zatim, nije omogućeno Ustavnom sudu da rešava u veću i tada bi bio mnogo efikasniji i ne bi mogao da ima izgovor na toliko primera ćutanja umesto odlučivanja u ustavnim sporovima koji uvek imaju manje ili više politički element. Tako da, recimo, još uvek nije doneta odluka koju je pre osam godina LDP podneo, recimo, za ocenu ustavnosti i zakonitosti prodaje NIS-a, a i mnogi drugi slučajevi.
Ono što takođe nije dobro u Ustavu, i trebalo bi razmišljati o tome kad se bude menjao, jeste da naknadna kontrola jeste utvrđena Ustavnog suda, dakle, zakona, dakle, on kontroliše Narodnu skupštinu i zakone koje donosimo.
Predviđena je i preventivna kontrola koja prosto ne može da se sprovede zato što je kratak rok. Naime, poslanička manjina, dakle, najmanje trećina poslanika može pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinog zakona ili neke odredbe, ali Ustavni sud ima kratak rok od samo sedam dana da reši to pitanje i njegova odluka ne zadržava stupanje na snagu zakona koje, recimo, opozicija osporava. Još gore od toga, ukoliko stigne da donese odluku, onda naknadno Ustavni sud ponovo ne može rešavati o tome.
Što se tiče same liste kandidata, trebalo bi spomenuti da je uslov da se biraju istaknuti pravnici sa najmanje 15 godina pravne struke i 40 godina života i da je to, takođe, vrlo arbitrarno određeno u samom Ustavu, tako da nije dovoljno da vas predlože stranke ili predsednik Republike, pošto deset od 15 se biraju, odnosno imenuju, nije dovoljno da vas predlože stranke i da obučete odoru ustavnog sudije. Jako je važno da svaki taj predloženi kandidat ima autoritet, da postoji nesumnjiva ocena, recimo, kad pročitate tu biografiju, da je to neko ko se zaista bavio zaštitom ljudskih i manjinskih prava, da je to neko ko je zaista doneo veliki doprinos u zaštiti zakona u Ustava ove zemlje, preko objavljivanja naučnih radova, knjiga i tako.
Vrlo su raznolike biografije koje su nam ovde predočene. Recimo, sam taj uslov 15 godina pravnog iskustva ne može se, ne želim nikoga da potcenjujem, ali ne možete neke referente koji su pretežni deo svog radnog veka proveli kao referenti za pravne poslove ili u nekim agencijama za promet nepokretnosti ili pravnik u policijskoj upravi, porediti sa nekim kandidatima koji su zaista uložili svoje znanje i koji su radili zaista na podizanju stepena svesti o potrebi poštovanja zakona u ovoj zemlji.
Tako da, može se reći da su faktički da samo dve, tri biografije ispunjavaju ovaj kriterijum, dok su sve ostale biografije nažalost vrlo tanke i ne vidim da te osobe mogu imati kredibilitet da se stave iznad vladajuće partije u situacijama u kojima bi to morale ili trebale, jer bi se očekivalo da urade, a da umesto toga pribegnu ćutanju i izbegavanju…

Prvo pitanje postavljam Regulatornom telu za elektronske medije i Ministarstvu za kulturu i informisanje. Pitanje glasi – zašto REM nije izradio izveštaj o predizbornoj kampanji parlamentarnih izbora koji su se održali 24. aprila ove godine?
Naime, ovo pitanje je više puta postavljeno kako na Odboru za kulturu i informisanje, tako i ovde u raspravi kada smo diskutovali o izboru novih članova REM-a, a takođe je i NUNS zatražio uvid u izveštaj i dobio je vrlo kratak odgovor, i to nakon naloga Poverenika za javne informacije da jednostavno tog izveštaja nema.
Ovo je jedan opasan presedan, kada uzmemo u obzir činjenicu da otkako je ustanovljena ova obaveza izrade izveštaja i otkako je ustanovljeno ovo kontrolno telo koje vrši nadzor nad radom emitera u predizbornim kampanjama, dakle, otkako je ustanovljena ova obaveza Zakonom iz 2003. godine, svaki put smo imali izveštaj o svim izborima koji su se do sada održali, i lokalnim, i predsedničkim, i parlamentarnim.
Dakle, pitanje glasi – zašto nema izveštaja? Evo, sada se već približavaju i predsednički izbori, a možda će biti i parlamentarni. Da li to znači da će se i sledeća kampanja odvijati bez nadzora, bez kontrole rada emitera? Da li je to zapravo fer kampanja? Da ne govorim o tome da je to kršenje zakona.
Drugo pitanje postavljam ministru finansija, ministarki za lokalnu samoupravu i Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Naime, zbog problema sa vodosnabdevanjem grada Užica, koje je prouzrokovano cijano bakterijama, u decembru 2013. godine, početkom januara 2014. godine u gradu Užicu je uvedena vanredna situacija. Nakon toga, zbog dodatnih problema, pojave nemetoda i algi u pijaćoj vodi, ponovo je uvedena vanredna situacija u julu mesecu 2014. godine, i ona traje do dan danas. Vanredna situacija se koristi kao izgovor kako bi se suspendovao Zakon o javnim nabavkama. Sadašnji i bivši gradonačelnik to pravda, tj. uvođenje vanredne situacije uzima kao izgovor da ne bi primenjivao Zakon o javnim nabavkama i tako se već tri godine zapravo one obavljaju mimo zakona.
Na više puta postavljeno pitanje odbornika LDP-a u Skupštini grada Užica, gradonačelnik je davao različita obrazloženja i objašnjenja zašto se ta vanredna situacija još uvek ne ukida. U početku je pravdao to da je potrebno izabrati neposredno projektanta i izvođača radova. U međuvremenu, odavno je već izabran i projektant i izvođači radova, čak se i otpočelo sa izgradnjom fabrike vode, a vanredna situacija je i dalje na snazi.
Gradonačelnik je čak poslednji put, na upućeno pitanje do kada će vanredna situacija trajati i zašto je ne ukida, koji je razlog zašto je ne ukida, verovali ili ne, rekao da više razloga nema, ali da vanrednu situaciju ne može da ukine da ne bi urekao. Verovali ili ne, to je objašnjenje gradonačelnika.
Dakle, molim pomenute državne organe, Ministarstvo finansija, Ministarstvo lokalne samouprave, kao i Republički komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, da preispitaju i pozovu na odgovornost gradonačelnika koji sprovodi javne nabavke ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.

Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani dame i gospodo predstavnici ministarstva, tačno je da je gotovo redovna praksa da se o budžetima raspravlja u zadnji čas, odnosno sa zakašnjenjem i to za nas nije neki problem, naročito što je ministar ponudio dobro obrazloženje, a to da nisu bili gotovi razgovori sa MMF-om, tako da je to za nas prihvatljivo.
Međutim, ono što je neprihvatljivo, jeste da nije podnet završni račun za prethodnu godinu. Ako u ovoj zemlji svaka firma ima obavezu da podnese završni račun, smatram da bi to morala da uvaži i Vlada i da ima tu obavezu. Ovo pominjem i iz razloga što je danas izrečena jedna neistina, da nikad nije podnet završni račun. Dakle, završni račun podnela je Đinđičeva Vlada, prvi i poslednji put, 2002. godine. Ne mogu da verujem da sve sledeće vlade nisu uspele da ispune tu obavezu, da je toliko visoko podigao lestvicu i u tom pogledu.
Da vam ne govorimo o tome, danas ovde isto sede neki poslanici, neki su ministri koji su bili ili deo vladajuće većine ili opozicije, da su i resorni ministri i premijer razgovarali sa poslaničkim grupama i pre podnošenja amandmana kako bi se budžet što bolje pripremio. Tako da, neka vam ovo, nadam se, koristi za ubuduće ili nekoj drugi Vladi, svejedno.
Dobro, najčešće se čulo - budžet je dobar, dobar je budžet i zaista ima stvari za koje mi iz LDP takođe kažemo da jesu dobre. Jeste uvažena realnost. To nije neki ogroman budžet, kada pogledate 10 milijardi evra, da jedan grad Beč ima preko 13 milijardi evra budžet. Znači, nemamo ni neka velika sredstva. Takođe, da su prvi put predviđeni ti projektni zajmovi, da je deficit pao na 1,7%, da je projektovan rast od 3%. Sve je to zaista dobro, a moramo se složiti da je dobro, ako ništa drugo, i zbog toga što poštujemo institucije i ove zemlje, a najkredibilnija institucija za to je Fiskalni savet, a i MMF-a kao međunarodne institucije koja je zapravo i učestvovala u izradi ovog budžeta.
Međutim, naravno da imamo zamerki i da smo očekivali da će ovaj Predlog budžeta biti bolji. U prvom redu očekivali smo da će biti smanjeni porezi i doprinosi na zarade. Naime, premijer je to i spomenuo pre mesec dana da je moguće, i naravno ovi parafiskalni nameti, jer je to način da se taj privatni sektor dodatno ojača, a i da se iskoreni siva ekonomija. Naravno, i da se poveća zaposlenost.
Dalje, spore su i neefikasne te reforme javnih preduzeća. Zaista, i dalje se to jako sporo odvija. Jeste bolja naplata poreska i to jeste pohvalno, ali s druge strane, zaista Poreska uprava i dalje nije moderna i efikasna i na tome bi trebalo raditi.
Spomenula bih jedan podatak koji niko nije spomenuo, a veoma je važan za ekonomiju, a to je da smo po indeksu globalne konkurentnosti devedeseti. Dobra vest je da smo se za četiri mesta u odnosu na prethodnu godinu popravili. Ali, kada uzmete u obzir da su, recimo, jedna Albanija i jedna Crna Gora uspele da napreduju za 13 mesta i da po tim parametrima, za taj indeks globalne konkurentnosti, a ima 12 parametara, zapravo najveći pad beležimo u tehnološkoj osposobljenosti. Sada moj apel ministru prosvete i celoj Vladi jeste, a već sam o tome i ranije govorila, informatika ne samo za učenike, nego i za profesore, isto važi i za javna preduzeća, obezbediti one evropske kompjuterske dozvole ECDL, kako se zovu, da poradimo na tome, jer je to način da podignemo konkurentnost.
Naravno, na kraju, nikakav budžet, bez obzira koliko dobro projektovan i koliko su dobre želje, ukoliko generalno politika ne bude evropska politika, regionalna saradnja, politička stabilnost, nema ekonomske stabilnosti bez političke i zato ne bi trebalo prečesto i vrlo je opasno otvarati, recimo, pitanja državnih udara i igrati se i na taj način. Zahvaljujem.

Hvala, predsedavajući.
Amandman je vrlo sličan prethodnom amandmanu i naravno ne umanjujući važnost ovog zakona, kome su prvi put sistematizovane odredbe kojima se normira sprečavanje nasilja u porodici, na nama svima je ovde i na poslanicima i na predstavnicima Vlade da doprinesemo što efikasnijoj primeni, što boljoj primeni ovog zakona u praksi. Jedna od najslabijih karika jeste procena rizika.
Zato smo, o tome sam govorila, podneli amandman na član 15. kojim smo tražili da se definiše sam postupak procene rizika, a ovim amandmanom, kojim se dodaje, dakle, novi član 16a, zapravo definišemo situaciju u kojoj specijalizovani policijski službenik odluči da nema osnova za izricanja hitne mere i predviđamo obavezu da o tome obavesti zamenika javnog tužioca, socijalni rad, koordinaciono telo, mogućeg učinioca i žrtvu. Takođe, predlažemo stav 2. u kome dajemo ovlašćenje javnom tužiocu da naredi policijskom službeniku da ponovo razmotri slučaj.
Dakle, na ovaj način se preciznije definiše situacija u kojoj policijski službenik može da izvrši lošu procenu, odnosno da odluči da nema hitnih mera. U tom slučaju dajemo ovlašćenje javnom tužiocu da se ta moguća greška, propust ispravi. Ne vidim razlog zašto to ne bi bilo podignuto na viši nivo, na zakonski nivo. Ali, ministarka je rekla u slučaju da se amandman ne prihvati, ovaj ili neki sličan, jako je važno da ovo u podzakonskim aktima regulišete i da imate u vidu, kako ne bi došlo u praksi do jednog vakuuma, što bi moglo da bude kobno i naravno da dovede do novih žrtava.

Hvala.
Naša poslanička grupa podnela je pet amandmana, takođe na predlog civilnog centra, odnosno Autonomnog ženskog centra i od tih pet prihvaćen je jedan koji je zapravo najvažniji, na koji je civilni sektor ukazao. To je na član 35.
Jedan od amandmana jeste i ovaj na član 15. koji se odnosi na način procene rizika. To je jako važno. Prvi put se sistematizuju odredbe o nasilju u porodici. Zaista su napravljene i obimne i ozbiljne promene, ali ima i dosta propusta i nepreciznosti, pa smo pored naših amandmana spremni da podržimo i amandmane drugih poslaničkih grupa, kako bismo doprineli boljem zakonu.
Kažem, ima dosta nepreciznosti i upravo ovaj amandman na član 15. se odnosi na uređivanje preciznosti. Dakle, da se definiše način procene rizika. To je pored ovih hitnih mera, hitnosti postupka, edukacije, specijalizacije, policije, tužilaštva, sudija, zapravo jedan od ključnih elemenata ovog zakona. To je spomenula i sama ministarka, pre nekoliko sati.
Potpuno je nejasno obrazloženje. Dakle, mi tražimo da se član 15. dopuni stavom 2. i 3. Stav 2. glasi – procenu rizika je potrebno obaviti što pre nakon prijema prijave o događaju nasilja u porodici, potrebno je obaviti nakon svake nove prijave nasilja u porodici. Stav 3. glasi – svaki državni organ u kome se imenuju osobe koje su specijalizovane za postupanje u slučajevima nasilja u porodici, dužni su da procene rizik u skladu sa opštim i posebnim protokolima za postupanje.
Dakle, mi ovde ovim amandmanom uvodimo i te protokole koji već važe, već se primenjuju i samo im na ovaj način dajemo na značaju i pomažemo da se uredi ta procena rizika koju bi trebalo taj specijalizovani policajac da uradi.
Onda je potpuno nejasno, rekla bih i neprimereno da u obrazloženju u kome odbijate ovakav amandman, predlagač zakona, odnosno Vlada kaže – podrazumeva se da se procena rizika uvek uradi kada se prijavi nasilje i to nije potrebno unositi u zakon.
Zar nije uvek bolje nešto precizirati i definisati nego ostavljati nekoj proizvoljnosti? Zaista je apsolutno neadekvatno ovo obrazloženje zakona. Kada imamo u vidu da je ta procena rizika jako važna, kada imamo u vidu činjenicu da čak i kada dođe do podizanja krivične prijave, dakle i pre stupanja na snagu ovog zakona, da je naša stvarnost da je 51% tih krivičnih prijava odbačeno ili odbijeno. Dakle, uopšte ne ugleda svetlost postupka, čak i u situacijama kada se žene ohrabre da podnesu te krivične prijave.
Na ovo ukazujem da bismo shvatili značaj definisanja i preciziranja same te procene rizika. I ne zaboravimo da to nasilje u porodici jeste generator novih žrtava, novih nasilnika i da generalno ako se toleriše postaje generator za porast javnog kriminala i nasilja. Zato vas molim da još jednom razmislite. Mislim da apsolutno doprinosi zakonu, a ne nanosi nikakvu štetu način na koji se procenjuje rizik i plus pominjanje opšteg i posebnog protokola koji dodatno obavezuje sve one državne organe i ustanove koju oni obavezuju, a već ima nekakvog iskustva u primeni. Hvala.

Da, ali ovde je ključna reč - prijava nasilja i ona se odnosi i na ponovljeno i na ono nasilje koje se nije dogodilo.
Dakle, prijava nasilja inicira i procenu rizika. Mislim da ste to izostavili, da to niste imali u vidu. Prosto je ovde ključna reč - prijava, bez prijave nema ni procene rizika. Tako da se odnosi i na ponovljeno i nasilje koji se prvi put dešava.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarska, predstavnici ministarstva, dve izmene i dva nova zakona ukazuju na činjenicu da nasilje i dalje eskalira, da i dalje cveta kriminal i korupcija, a da država traga za rešenjima koja bi sprovela kroz svoje organe i institucije.
Ono što je zajedničko za sva četiri predloga, i to je ono što je pozitivno, jeste da se podiže efikasnost u suzbijanju kriminala, bez obzira da li se radi o nasilju u porodici ili organizovanom kriminalu ili korupciji, uvođenje novih krivičnih dela.
Predlozi sadrže i bolju koordinaciju, saradnju, dalje, edukaciju koju sprovodi Pravosudna akademija i, naravno, svi ovi zakoni su zapravo posledica usaglašavanja sa evropskim standardima.
Zato ne mogu a da na početku ne spomenem tu činjenicu da je naš Ustav daleko od usaglašenosti sa evropskim standardima, da smo prošle nedelje obeležili desetogodišnjicu važenja i da, naravno, nikakvog svečanog obeležavanja nije bilo jer mogla se samo obeležiti jedna kolektivistička euforija iz tog vremena u kome samo nije učestvovala LDP, Liga i deo civilnog sektora. Ovo spominjem zato što je tada propuštena šansa da Srbija postane građansko društvo umesto nacionalne države, a u vezi sa ovim zakonima želim da spomenem da je propuštena šansa da se stvore uslovi, pravni okvir za odgovorno i nezavisno pravosuđe. To je prva prepreka u suzbijanju kriminala i nasilja u ovoj zemlji.
Što se tiče prvog zakona, Zakona o zaštiti nasilja u porodici, naravno, dobro je da se napokon uvode te hitne mere koje se sastoje ili od udaljenja ili od zabrane prilaska i komunikacije sa žrtvom, uvođenje tih specijalizovanih policajaca, tužilaca, sudija, bolja koordinacija, savet se sastaje jednom u 15 dana na lokalnom nivou, pri Vladi se takođe formira savet za praćenje. Naravno, pozitivna je i hitnost postupka, to što je propisana takođe evidencija o porodičnom nasilju, odnosno obaveza vođenja evidencije. Dobro je što je propisana i prekršajna odgovornost za lica u državinim i drugim organima za neprijavljivanje nasilja. Međutim, bilo bi bolje da je propisana i disciplinska odgovornost, da se neprijavljivanje nasilja državnih organa zapravo tretira kao teža povreda radne obaveze i zato smo kao poslanička grupa podneli amandman.
Druga greška na koju su ukazivale i nevladine organizacije u samom zakonu jeste izjednačavanje ovih hitnih mera koje su naravno korisne i veliki pomak i zaštitnih mera koje su predviđene Porodičnim zakonom, a koje su represivnije i koje predviđaju neuporedivo duži rok za zastarevanje.
Međutim, naravno da nisu dovoljne samo represivnije mere, da nije dovoljan samo zakon, da na nasilje, pa nasilje i u porodici, bitno utiče i celokupna situacija, počev od ekonomije, dakle, siromaštvo, nezaposlenost, zatim patrijarhalni model življenja, ali i jedan odnos, i nije to samo dnevna politika. Ovde ukazujem na još jednu primedbu, a to je da je nedovoljno zastupljena u zakonu uloga i značaj civilnog sektora koji bi nam mogao biti dragocen u ovim postupcima. Umesto toga, nažalost, u državi se vodi jedna kampanja protiv civilnog sektora koji se inače svih ovih godina borio i za toleranciju i protiv nasilja. Mi danas svakodnevno zapravo smo svedoci kako se oni targetiraju i nazivaju stranim plaćenicima, a da pri tome niko od zvaničnika Vlade ne reaguje ili barem ne kaže da, recimo, i država Srbija takođe prima pomoć od EU, odnosno najveću bespovratnu pomoć, u iznosu od 3,5 milijarde evra za ovih 16 godina, dobila je sama država Srbija.
Tu su i neke druge loše poruke. Na primer, poruka da ministar policije nema pametnija posla nego da podnosi krivičnu prijavu protiv gospođe Vesne Pešić zbog jednog teksta na određenom portalu. To nije dobro. Kad znamo da to nasilje cveta, da cveta kriminal i korupcija, onda ministar šalje lošu poruku šta mu je prioritet. Prioritet mu je, znači, zaštita nekog ličnog interesa.
Dalje, isto je zabrinjavajuće i to što se nekim advokatima koji su se takođe istakli kao borci za građansku Srbiju pod čudnim okolnostima, recimo, poništava doktorat zbog nekih formalnih nedostataka, iako živimo u eri nekih sumnjivih diploma, a čovek je bio prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Dakle, i to nije dobro.
U vezi sa zakonom htela bih da kažem najpre da cilj ovog zakona jeste i usaglašavanje sa Istanbulskom konvencijom, koja je usvojena 2011. godine, koju je naša država potpisala 2012. godine, koju smo ratifikovali 2013. godine, koja je počela sa primenom tek 2014. godine, i mi sada donosimo ovaj zakon koji počinje važiti u junu 2017, što znači da nam je od ratifikacije do primene zakona o kome raspravljaju prošlo četiri godine.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da je samo prošle godine bilo 35 žena žrtava nasilja, 35 žena je izgubilo život samo u prošloj godini i kada uzmemo u obzir činjenicu da u istoj godini u kojoj je 35 žena izgubilo život broj odbačenih krivičnih prijava za nasilje u porodici iznosi 51%, dakle, više od pola, i kada tome dodamo načelo oportuniteta, odnosno da tužioci imaju mogućnost da odlože krivično gonjenje nasilnika tako što će mu naložiti, recimo, da uplati u humanitarne svrhe, onda je zaista poražavajuće da ukupno 66% uopšte nije procesuirano prijavljenih dela nasilja u porodici. A tolike žene su izgubile život, nemamo ni evidenciju o femicidu, a da ne govorim o tome da apsolutno ni blizu ne znamo koliko žena invalida, kao posledica porodičnog nasilja, je pretrpelo štetu.
Što se tiče drugog zakona, dakle, Krivičnog zakonika, naravno, dobro je što se preciziraju postojeća i uvode nova krivična dela, kako u privredu, kao što je prevara, pronevera, zloupotreba zastupanja, zloupotreba poslova upravljanja, davanje, primanje mita. Za nas je veoma važno, za našu poslaničku grupu, što se uvodi i kažnjivost za negiranje genocida i to nekako ni gospođa ministarka nije spomenula u obrazlaganju ovih zakona, a i u medijima je ostalo prilično nepropraćeno, a mislim da je to jako važno za Srbiju koja bi trebalo da se suočava sa svojom prošlošću.
Dakle, zakon i definiše bolje i šta je korupcija, ali kada govorimo o korupciji, onda bi bilo važno pitati, a koristim i prisustvo gospođe ministarke, i to šta je i dokle se stiglo sa Zakonom o poreklu imovine. Taj zakon se često pominjao u izbornim kampanjama i vladajućih partija i nekih opozicionih, a LDP je na tome insistirao ne izbornim kampanjama, nego u redovnoj parlamentarnoj proceduri. Mislim da bi to bio važan korak za borbu protiv korupcije.
Dakle, ima dosta pozitivnih stvari i to što su pooštrene kazne za krijumčarenje nelegalnu proizvodnju, promet i nošenje oružja, i to što se pooštravaju kazne za krijumčarenje migranata. Međutim, postavljamo pitanje i podneli smo amandman na član 89. – zašto se, iako je, dakle, duh zakona da se kazne pooštravaju, zašto se ublažava kažnjavanje huligana? Odnosno, zašto se briše stav po kome učinilac koji je prekršio zabranu prisustvovanja sportskim priredbama ili nije izvršio dužnost javljanja i boravka u policijskoj stanici, moga biti kažnjen od 30 dana do tri meseca?
Zašto se briše ovaj stav? Da li možda imate da nam javite dobru vest da smo rešili problem sa huliganima, pa onda te represije nisu više potrebne, uopšte prosto, iskače iz čitavog duha zakona, kao što sam rekla, ovakva jedna odredba.
Ono što je zabrinjavajuće, jeste ta neka neodlučnost, neko lutanje u samom zakonu, mada ministarka je najavila i donošenje novog Krivičnog zakonika. Tako, recimo, delo malog značaja, koji u većini zemalja uopšte ne postoji, izbacili su ga i Slovenija i Crna Gora, mi vraćamo na rešenje koje je važilo pre zakonika iz 2009. godine.
Onda kad govorim o usaglašavanju sa evropskim standardima o toj potrebi, odnosno o potrebi ispunjavanju uslove iz člana 23. i 24, zaista je zabrinjavajuće ovakvo obrazloženje, pa bih ga citirala, kaže - kada je u pitanju usaglašavanje Krivičnog zakona sa svim relevantnim dokumentima EU bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi. Hajde, to i da razumem. Pazite, sledeću rečenicu – do ulaska Republike Srbije u EU ima još vremena, a i sama EU će neke svoje akte u međuvremenu menjati ili donositi nove. Što nam govori kao da predlagač zakona, odnosno Vlada gleda na evropski put kao da je beskonačan i samo još fali da kaže, da u obrazloženju piše – a možda će se EU i raspasti. Meni to, eto, tako deluje.
Što se tiče uvođenja novčane kazne u dnevnim iznosima. Dakle, najpre se konstatuje kako je nizak nivo novčanih kazni, a onda predlagač zakona, odnosno Vlada istovremeno hoće i da pokaže zube prema kriminalcima, ali istovremeno ublažava odgovornost sudova i uopšte pravosudnih organa, i ima blagonaklon stav prema izbegavanju odgovornosti na koji su obavezne. Evo da vam pročitam samo taj deo.
Znači, radi se o uvođenju novčanih kazni u dnevnim iznosima, onda kažete u obrazloženju da bi trebalo zakonodavac nešto tu da učini, ovo ne samo zbog toga što je taj sistem danas postao evropski standard, već i zbog toga što on predstavlja bolji sistem od onog tradicionalnog, kaže – poznato je da sudovi izbegavaju ono što im je teže i složenije, pa se i u ovom slučaju opredeljuju za stari sistem koji je mnogo jednostavniji, u zagradi, ali ne i bolji, iako su tako na ivici kršenja zakona. Molim vas lepo, zar ovo ne svedoči o mojoj tvrdnji, dakle o podršci sudova za neko izbegavanje odgovornosti, a istovremeno se ovde radi, dobro, na ovaj način se zapravo sudovima daju jedno kompromisno rešenje. Ali, uvek treba razmišljati u pravcu ubrzanja reformi. Ta kompromisna rešenja obično ne vode nigde.
Što se tiče Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom. U redu, isto su pomaci, definiše se imovina bolje, dodaje se i udeo u pravnom licu, proširuje se krug krivičnih dela na koje se zakon odnosi i sve je to pozitivno. Ali, znate šta me zabrinjava? Taj začuđujući ponos sa kojim država, pa i danas ministarka, govori o tome silnom novcu i pored, i sa visinom budžeta, sa socijalnom pomoći, sa PDV, to takođe isto ima u obrazloženju, kao da se radi o nekoj novoj privrednoj grani, odnosno kao da država u buduće računa na sve veće prihode, odnosno na eskalaciju kriminala. Mislim, ukazujem samo na to kao na jedan propust koji u buduće ne bi trebalo da činimo.
Što se tiče Zakona o organizovanog kriminala, naravno, bolja organizacija, podržavamo to što se uvodi i službenici za vezu i te udarne grupe. U praksi se to ne neki način i radilo i dobro je da se to sada podiže na viši zakonski nivo. Mi smo što se tiče te organizacione strukture, takođe predložili jedan amandman za koji povećavamo trajanje tih organizacionih modela sa četiri na osam godina. Nadamo se da će predlagač imati u vidu ovaj predlog.
Na kraju da kažem, da će naša poslanička grupa LDP-SDA u načelu podržati ove predloge zakona. Da se naravno radi o tome kako će se oni u praksi sprovoditi, da je potrebno jačati dalje institucije. Da smo podneli 15 amandmana, da nismo sujetni da glasamo za amandmane drugih poslaničkih grupa koji bi popravili ove predloge. Da imamo razumevanje za napor i neka nova, bolja rešenja, ali kažem, nadam se da će zakon u toku rasprave biti izmenjen na bolje i da ćemo kao poslanička grupa glasati za zakone u celosti.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministarka, hvala vam na odgovorima. Naravno, prvo, raduje me što ćemo uskoro imati priliku da raspravljamo o zakonu o poreklu imovine. Mislim da će nam to svima biti od koristi, a i društvu posebno.
Što se tiče imovine oduzete krivičnim delom, samo sam pokušala da vam kažem da naravno da je potrebno da iznesete te iznose o kojoj količini vrednosti se radi, ali da nije dobra glorifikacija i preterano poređenje, kažem, vi ste podneli i sa visinom budžeta, pa do socijalne pomoći, tako da se stiče utisak kao da je to privredna delatnost. Prosto sam htela da vam ukažem na to da je to jedan pogrešan način.
Što se tiče civilnog društva, mislim da se u tom delu apsolutno nismo razumele. Ja znam da je civilni sektor učestvovao u javnoj raspravi, ali isto tako znam da je ta javna rasprava održana tek u martu i aprilu. Vaš prethodnik, ministar pravde, gospodin Nikola Selaković, je održao javnu raspravu u toku izborne kampanje, na kraju mandata 2016. godine, već su bili uveliko raspisani izbori. I, civilni sektor je dao svoj doprinos, ali niste me razumeli, ja sam rekla, svesna činjenice da civilni sektor ne može imati i represivnu ulogu kao državni organi, apsolutno sam toga svesna i to podržavam, ali sam rekla da u samom Predlogu zakona sam sigurna da im se mogao dati veći značaj, a ne samo diskreciono pravo…

Pitanje za predsednika Republike kome uskoro ističe mandat, a koji je tim povodom obznanio da smatra da građanima duguje još jedan mandat. Ne znam na osnovu čega je to zaključio jer pre svega nama građanima duguje odgovore na mnoga pitanja i mnoga objašnjenja i bilo bi dobro da funkcioneri pri kraju svojih mandata polože račune i daju potrebna objašnjenja.
Na prvom mestu, zašto predsednik Republike konstantno dovodi u pitanje evropski put Srbije, otvarajući sumnju da ne zna šta se nalazi na kraju tog puta ili otvarajući sumnju kako neko nešto ima protiv Srbije, naravno misleći na zapad? Zašto nije iskoristio svoj ugled kako bi doprineo regionalnoj saradnji, nego je naprotiv na svako varničenje u regionu on zapravo dolivao ulje na vatru.
Zašto je stavljao privatne i lične interese ispred državnih, i to u više primera, gde je ponižavao i domaće državne organe i pravosudne organe? I, zašto je imenovao za počasnog konzula Genadija Timčenka, ruskog milijardera, koji je pod sankcijama SAD i na njihovoj „crnoj listi“, i time doveo u pitanje naš odnos prema zapadu, pre svega, naše odnose sa SAD? Da li mu odgovara što gospodin Timčenko je izjavio da Srbija nema interes da uđe u EU i da je EU protiv Srbije? Kako može da mu bude slučajno da li se neko lice nalazi na „crnoj listi“ ili ne, da mu bude svejedno i da to pravda time da je i on nekad bio na takvoj nekoj listi?
Jedino što je u toj poseti Sankt Peterburgu Tomislav Nikolić je izjavio, a sa čim bih se mogla složiti, jeste da je najbolji primer saradnje Rusije i Srbije prodaja NIS-a, samo što ja mislim, za razliku od njega, da je to najnegativniji posao, najlošija prodaja, čiju cenu plaćamo i dan danas na štetu svih građana. Ako ništa drugo, tu rudnu rentu naplaćujemo samo 3%, iako po zakonima naše zemlje ona iznosi 7%, i to na 30 godina smo zaključili takav ugovor.
Na kraju, takođe bih pitala za imenovanje počasnog konzula, da li je Ministarstvo inostranih poslova dalo neku vrstu saglasnosti i da li uopšte postoje neki kriterijumi za postavljanje, odnosno imenovanje konzula?
Na samom kraju, da kažem da je krajnje neuobičajeno da predsednik Vlade, koji je inače sklon komentarima, da se apsolutno uzdržava i ne komentariše nijednu izjavu ni postupak Tomislava Nikolića koji nas udaljava od EU.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, rekla bih najpre da Vlada na unutrašnjem planu zapravo ima dva najvažnija zadatka. Jedan se tiče izgradnje institucija jer je to jedini garant sigurnosti i ostvarivanja sloboda u ovoj zemlji, a drugo jeste infrastruktura, izgradnja infrastrukture kao jedne od neuralgičnih tačaka Srbije.
Znamo, svi smo svesni činjenice da je naša putna infrastruktura u veoma lošem stanju i tako nas vide i ocenjuju oni koji su pozvani da o tome daju svoje mišljenje, pa tako Svetski ekonomski forum je najlošije ocenio Srbiju po kvalitetu i raspoloživosti transportne infrastrukture i tu zauzimamo 118. mesto ispod svih zemalja u Evropi, pa čak i bivših zemalja Sovjetskog Saveza.
Drugo, recimo podatak da gustina puteva koja danas iznosi 6,2 kilometra na 1000 stanovnika je duplo manja nego što je evropski prosek. Pazite, duplo manja od evropskog proseka pošto je prosek u Evropi 12,1 kilometar.
To sve pominjem da bih dala na značaju, da bih istakla koliko je važno, važno je produžiti dejstvo ovog ugovora. I ono što nije dobro i mi ćemo to kao LDP, kao odgovorna partija, mi ćemo podržati ovo produženje ugovora, ali imamo ozbiljne zamerke, Vlada se vrlo neodgovorno i vrlo neozbiljno ponašala povodom ovog pitanja.
Prvo, dobro je što je napokon zapadna Srbija došla negde na red, jer ako uzmemo u obzir i radi bezbednosti da godišnje gine preko 600 ljudi na našim putevima, a najveći broj je upravo na Ibarskoj magistrali, mogli bi da uzmemo i važnost te infrastrukture u zapadnoj Srbiji i to je iz vašeg resora ministre po pitanju ekonomskog razvoja.
Apsurd je da zapadna Srbija učestvuje u izvozu trećinu, 2014. godine 33% učestvujemo u izvozu, a zapravo se toliko sporo i tako neodgovorno pristupa nekim osnovnim pitanjima, kao što je pitanje izgradnje infrastrukture.
Kada kažem neozbiljno Vlada se ponašala, pre svega, i u samoj realizaciji sporazuma. Nama niko ovde nije objasnio zašto se kasni sa realizacijom. Tek 22. septembra je ponovo zaključen sporazum i tu nema opravdanja. Mogli smo u avgustu kada je izabrana Vlada da potvrdimo ovaj sporazum. Dakle, ponovo još jedno kašnjenje koje zapravo i dalje prolongira celu situaciju. Zatim, poštovanje rokova, da ne kažem da su izborna obećanja premijera 2014. godine bila da ćemo do kraja 2016. godine imati put Beograd – Zlatibor, do toga da je, recimo, pre par meseci izjavio da će se od Beograda do Zlatibora moći stići za sati i po vremena. To je vrlo i neozbiljna i opasna izjava, jer je apsolutno, uz poštovanje saobraćajnih propisa, nemoguće to izvesti.
Dalje, kada uzmemo u obzir da je ova deonica Ljig - Preljina iznosi 40,3 kilometra, da je prošlo četiri i po godine, da su probijeni rokovi da su ti radovi trebali da se završe 25. avgusta, sada je obećano da će to biti 31. oktobar, i ako tu računicu 40 kilometara za četiri i po godine primenimo na obećanu deonicu Beograd – Požega, koja iznosi 160 kilometara, tom brzinom, tim tempom, ako ovako nastavimo, ta deonica do Požege biće tek negde za 16, 17 godina završena. Bojim se negde da će čak, recimo, i realizacija „Beograda na vodi“, koja je planirana za 30 godina, da će možda biti pre završena nego ovaj jadranski put, kako kolege nazivaju.
Dalje, postavlja se zaista pitanje odgovornosti ministarke Zorane Mihajlović i zaista je šteta što ona danas nije tu pred nama poslanicima, jer je izjavila, recimo što je, nažalost, moram da kažem, potpuno nesuvislo, da do februara meseca nije bilo stručnog nadzora nad ovom deonicom Koridora 11 od Ljiga do Preljine. Znate šta, to je vrlo neozbiljna izjava, uzimajući u obzir da član 153. Zakona o planiranju i izgradnji kaže da stručni nadzor obezbeđuje investitor, niko drugi nego investitor, a to je Vlada Republike Srbije, odnosno Koridori Srbije. Dakle, prosto je neverovatno.
Drugo, isti zakon propisuje da je republički inspektor za građevinu dužan da obustavi postupak ukoliko nije obezbeđen stručni nadzor. Nakon toga se još pojavljuju pitanja visine tunela, ne znam, debljine asfalta, kvaliteta radova. Prosto je nemoguće da nije bio nadzor. Zaista ne razumem zašto je ministarka to tako neodgovorno izjavila, jer ne bi mogla nijedna situacija da bude overena bez stručnog nadzora. To je prosto jasno.
Dalje, zaista, postavlja se pitanje zašto ministarka nije prozvala glavnog izvođača, jer to je neki normalan put, a ne da se prozivaju podizvođači. Zatim, kažem, to stare mašine, nove mašine, sve je to toliko neozbiljno i toliko je na površinu isplivala jedna totalna neozbiljnost Vlade da je to prosto neverovatno.
Ponavljam, mi ćemo ipak, uzimajući u obzir da se radi o važnom pitanju, da je taj sporazum, koji je zaključen 2012. godine na period od četiri godine i danas ga produžavamo na dve godine, zaista potreban Srbiji, potrebna nam je bolja infrastruktura, ali bih volela da ubuduće Vlada zaista vodi računa da ne preteruje sa tim nekim glamuroznim, pompeznim obećanjima, a da onda budemo dovedeni u situaciju da kasnimo sa realizacijom sporazuma, da sada Vlada ne može da povuče 26 miliona preostalih sredstava, evra koje joj stoje na raspolaganju i da tako delujemo i prema Vladi Azerbejdžana neozbiljno, a inače kao zemlja dobijamo jedan veliki minus i za neke buduće radove i za sklapanje nekih budućih ugovora. Hvala.

Hvala.
Da me je uvažena koleginica pažljivije slušala, razumela bi da sam ja rekla da će LDP podržati ovaj sporazum, svesni značaja te deonice. Ali, istovremeno, ostajem pri stavu da se Vlada ponašala neodgovorno i neozbiljno, prvo, što je propustila da realizuje ugovor u roku, a isticao je 4. maja ove godine, znači, četiri godine, zatim, kasnila je sa ovim aneksom ugovora, probijeni su rokovi o izgradnji, znači, nismo odgovorni uopšte za Sporazum, ni za sklapanje, ni za realizaciju, a da ne govorim da su nerealna obećanja premijera 2014. godine kako će izgraditi 200 km puta od Beograda do Zlatibora do kraja 2016. godine, merljivi i vremenski, danima, mesecima, godinama, ali i u kilometrima. Sada se to svelo samo na jednu petinu tog obećanog puta, samo 40 km, i opet smo dovedeni ovde u neke razne probleme.
Drugo, što se tiče pomenute užičke fabrike vode, zaista dobronameran savet čitavoj poslaničkoj većini – bolje vam je da to pitanje ne pominjete. Zato što je prošlo tri i po godine od trovanja, zato što građani Užica trpe to sve vreme, zato što je to u nadležnosti Vlade, zato što to nije nikakav hir, nego elementarna potreba građana i zato što je to nadležnost Vlade, „Srbijavode“ i Agencije za životnu sredinu. I tada je ministarka bila Zorana Mihajlović, tada je bila ministarka energetike i ekologije, a doživeli smo da posle tri i po godine tek se završio tender projekat i sad se tek počinje. Znači, trebalo vam je tri i po godine da završite samo projektnu dokumentaciju.

Ja ne znam na koga koleginica misli 30 godina? Pretpostavljam da misli na koalicione partnere SPS, pošto su oni gotovo 30 godina u vlasti, izuzev Đinđićeve Vlade.
Dakle, LDP nikada nije bio u Vladi. Istina, neki od nas, pojedinci, smo učestvovali u Đinđićevoj Vladi i tada su bili problemi neuporedivo veći, upravo zato što su nam ostavljeni loši putevi, dugovi, bolnice bez materijala, škole bez prozora, krovova, razvaljene puteve i sad ćete vi da kažete… Dakle, apsolutno, LDP nikada nije učestvovao u vlasti, a Vlada Zorana Đinđića je za dve godine uradila više, presvukla je i tu Ibarsku magistralu za te dve godine i dva meseca, pored svih problema i dugovanja uspela je da uradi čak i to, što je mnogo više nego o čemu vi pričate.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ovo pitanje izbora članova Saveta REM-a nije i ne može biti formalno pitanje, a zapravo bi trebalo. To je iz razloga što niti smo mi dostigli taj stepen modernizacije, niti je to telo uspelo da se ostvari kao nezavisno i slobodno telo. Jednostavno nije uspelo za sve ove godine da izgradi autoritet.
Zato bi to pitanje trebalo posmatrati u jednom širem kontekstu, u kontekstu institucija. Ovo telo je dokaz koliko su naše institucije krhke i koliko je spor i površan taj proces njihove izgradnje. Jer, odlično se sećam kada nakon usvajanja Zakona o radiodifuziji 2002. godine i izbora članova Radiodifuznog saveta 2003. godine, da je samo jedan sporan član od tih članova predloženih Radiodifuznog saveta bio tema danima i mesecima. Stručna javnost i javnost uopšte se bavila time mesecima u toj meri da je zasenila i Zakon o lustraciji koji je bio donet otprilike u isto vreme.
Ovde se radi zapravo o pitanju odgovornosti. Samo telo ima veliku odgovornost za samu slobodu u medijima, velike nadležnosti, počev od izdavanja dozvola, kontrole rada emitera, pa na kraju i izricanja kazni i pokretanja prekršajnih i privrednih subjekata. Ali, odgovornost imaju i oni koji su se prihvatili kandidature, odgovornost imaju i predlagači, u ovom slučaju to su Skupština AP Vojvodine i Udruženje elektronskih izdavača i Udruženje novinara. Ali, odgovornost ima i Narodna skupština koja je zaista u prethodnom periodu osujetila i sama prefiks nezavisnosti ovog tela, tako što je u decembru prošle godine odbila predlog civilnog sektora za izbor jednog člana Saveta, da bi nakon toga u martu mesecu ove godine odbila da izglasa jednog od dva ponuđena kandidata koje je predložila Skupština AP Vojvodine. To već dovoljno govori o tome da ta nezavisnost apsolutno nije izgrađena.
Međutim, trebalo bi reći, a nije ovde spomenuto, da inače uopšte ovo telo nije predviđeno Ustavom iz 2006. godine kao nezavisno i regulatorno, jer se tada žurilo po nekim drugim pitanjima, tako da smo zaboravili sopstvene nezavisne institucije, a ovo telo nije bilo jedino. Tu je bila i Agencija za privatizaciju i Kancelarija za hartije od vrednosti, a kasnije i Poverenik za informacije, DRI i Fiskalni savet. Znači, apsolutno su izostavljeni kao kategorija. Oni su svedeni, tj. ovo telo je svedeno pod kategoriju poverenih ovlašćenja. Onda, o kakvoj nezavisnosti možemo govoriti ako se jedno telo već tretira kao telo sa poverenim ovlašćenjima?
Takođe je apsurd da se ovo regulatorno telo, koje je jedan nedržavni subjekt uprave, tretira, odnosno reguliše, pored Zakona o elektronskim medijima, i Zakonom o državnoj upravi. To je takođe jedan apsurd i takođe dovodi u pitanje i u samom zakonodavstvu pitanje postojanja nezavisnosti ovog tela. Naravno, važna je i organizaciona i funkcionalna, a najvažnija je finansijska nezavisnost. Tu bi trebalo razmišljati o tome da nije dovoljna finansijska nezavisnost, jer je Skupština ovlašćena da usvaja finansijski plan, a Vlada daje saglasnost na opšte akte, pa i na visinu naknade, što takođe ugrožava rad ovog tela.
Pošto je ovo deo ukupnog pitanja o slobodi medija, a tačno je da je ta sloboda medija u konstantnom padu, mada je istina da se ona pogoršala u svim delovima sveta, i to je prema izveštajima međunarodnih organizacija kao što su Reporteri bez granica, kao što je „Fridom haus“, kao što je OEBS, zapravo se sa 31. danas Srbija nalazi na 36. mestu. Znači, taj pad sloboda medija u svetu se na neki način prelio i na nas. Ono što je loše, to je da uvek pokažemo da smo deo sveta kada su neki negativni trendovi. Bilo bi dobro da smo tako dobri u deljenju vrednosti sa svetom u nekim pozitivnim stvarima.
Inače, samo telo nema efikasnu regulatornu politiku, neadekvatno vrši kontrolu entiteta, pojedine nadležnosti i ne koristi, blage su kazne. U 2015. godini izrečeno samo 16 opomena. Vrlo je interesantno da su dve od tih opomena izrečene, recimo, rumunskom društvu prijateljstva iz Vršca, jednom romskom centru iz Valjeva, kao da su sada ti programi nacionalnih manjina zapravo najveći problem.
Takođe, ta nadležnost pokretanja prekršajnih i privrednih sporova nije dovoljno ostvarena. Vrlo retko se pokreću ti postupci, recimo, samo ih je 18 bilo u 2015. godini i pet u privrednom, a samo telo je izjavilo samo tri žalbe. Pošto ovo telo prati i ovlašćeno je da prati i javno oglašavanje, dakle, komercijalne programe, pored njegove odgovornosti i blage kaznene politike, rekla bih da su i sudovi blagi u izricanju kazni, pa tako je neverovatno da nijedan sud nije izrekao televizijama kaznu oduzimanje dobiti. I tako se televizijama isplati da plate novčanu kaznu jer više zarade od tog komercijalnog programa, a još nijedanput nije izrečena kazna koja bi zapravo oduzela i tu imovinsku dobit.

Evo, privodim kraju. Dakle, pošto je naša politika LDP osetljiva na pitanje sloboda i na pitanje odgovornosti, mi želimo da ovo telo jednog dana profunkcioniše i stalo nam je, naravno, do slobode medija i sprovođenja pluralizma mišljenja…