Poštovane narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, nikako se ne slažem s prethodnim govornikom da je usvajanje ovog predloga zakona gubljenje vremena, i to ne samo zato što sam žena, već i zato što je antidiskriminaciona politika sastavni deo politike LDP-a.
Zato smo, kao poslanička grupa, prvi u proceduru podneli jedan takav predlog antidiskriminacionog zakona, da bi kasnije, nakon godinu dana, zahvaljujući glasovima naše poslaničke grupe, jedan takav Vladin predlog bio usvojen. Ovo ne govorim da bih istakla zasluge LDP-a, nego da bih istakla koliko je nama u LDP-u važna borba protiv diskriminacije i ova koja se konkretno bavi diskriminacijom žena.
Međutim, ono što je očigledno i što je razočaravajuće, jeste da ni institucije, ni ovaj parlament, ni Vlada, niti mediji nisu učinili dovoljno da bi podigli svest o neophodnosti usvajanja ovog zakona, o tome da je to naša civilizacijska potreba. Rekla bih da postoje izvesne sličnosti u načinu i okolnostima u kojima se usvajao i sam opšti antidiskriminacioni zakon. Podsetiću vas da ni tada ovo društvo, ni ova vlada, ni ovaj parlament nisu iskoristili priliku da podižu svest ljudi o tome da je to nužno radi našeg društvenog preobražaja, nego je, umesto toga, rasprava o tom zakonu bila iskorišćena kako bi se diskriminisala jedna manjina. Radi se o manjini drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ono što je najgore, ti glasovi koji su se zalagali za diskriminaciju bili su glasniji od onih koji su je branili, a, uz to, bili su potpomognuti onima koji, zapravo, u ovoj zemlji diskriminaciju ne razumeju, ili se ne bore protiv nje iz čisto populističkih razloga.
Podsetiću, to su bile izjave gradonačelnika grada Beograda, pojedinih ministara, pomoćnika ministara.
Sve se završilo tako da ti ljudi, koji su ostvarili zakonsku garanciju za svoju slobodu, nisu mogli mirno da prošetaju Beogradom.
Bojim se da nas, dame i gospodo, ovakva nepažnja, nepridavanje značaja, vodi u situaciju da će biti otežana i primena ovog zakona. Poći ću samo od nas, od Parlamenta. Znamo da je bila odiseja da se ovaj zakon uopšte nađe u proceduri, višegodišnja borba, a danas se nalazi na dnevnom redu kao 20. tačka od 54 tačke dnevnog reda. Pre ove tačke je uvršćen i predlog koji je suprotan Ustavu i Zakonu o eksproprijaciji. Naime, radi se o zakonu o cevovodnom transportu. Ne znam šta bi još moglo biti gore, možda da ste spojili raspravu s nekim zakonima koji su po redosledu uvršćeni kao sledeće tačke dnevnog reda, kao npr. zakon o žigovima, ili o zaštiti topografije integrisanih kola i tome slično.
Drugo, Vlada nije posvetila potrebnu pažnju, nije alarmirala društvo i tu se, pre svega, moje kritike odnose na resornog ministra. Naime, organizovan je jedan okrugli sto. Odbor za rodnu ravnopravnost, čija sam članica, bio je organizator tog stola. Ministar nas nije udostojio ni da dođe na taj okrugli sto, niti da dođe kasnije, kada se o Predlogu ovog zakona raspravljalo u tom matičnom odboru.
Mislim, ministre, da jesu važni jednokratni dobročini akti kojima se vi bavite, i to pozdravljam, to je lepo, to je korisno, ali mogli ste za te pojedinačne akte da pošaljete izaslanike, a za ovaj jedan opšti akt, koji je reformski, koji ima karakter sistemskog zakona, jer utiče na celokupni preobražaj društva, bilo je neophodno da i vi prisustvujete, da ne govorim o tome da nisu prisustvovali ni mediji, pa su tako ti sastanci bili konspirativni.
Moje pitanje je sledeće – šta mislite o primeni i sprovođenju ovog zakona, pošto je vaše ministarstvo nadležno, kako će se žene uopšte upoznati s pravima koja ovim zakonom garantujemo? Na primer, kako će žena koja traži posao znati da poslodavac ne sme da je uslovljava njenim porodičnim statusom, odnosno planiranjem rađanja, ili kako će znati da može da podnese tužbu koja je bazirana na diskriminaciji? Tako što će čitati službene glasnike ili tako što će članice nevladinih organizacija da idu peške od vrata do vrata da bi im to pojasnile?
To nije dobro i mislim da opravdanje ne može da bude ni to o čemu se govorilo ovde pre mene, ni to što postoje prioriteti ovog društva. To je i da osudimo zločinačku politiku koja je činjena u naše ime, to je i činjenica da je zaista prisutno i siromaštvo, i ekonomska kriza, i korupcija, ali sve to, ako ništa drugo, najviše pogađa žene, s jedne strane, a, s druge strane, žene su osvajale slobodu i najbolje rezultate pravile upravo u vreme kriza i posle Prvog i Drugog svetskog rata, ili u toku ratova.
Posebna zamerka ministru, mada bi se, možda, kao neka vrsta opravdanja za njegovo nečinjenje moglo uzeti u obzir to da je ovlašćeni predstavnik za ovaj zakon ministar koji pripada partiji koja u ovom parlamentu nema nijednu ženu narodnu poslanicu. Dakle, od četiri ministra, nijedan nije žena. U 21. veku ste osnovali novu partiju. U toj partiji nijedna žena nije potpredsednik, od četiri potpredsednika, sve su muškarci. Mislim da bi neke konzervativnije partije u ovom parlamentu, koje uvažavaju potrebu da žene učestvuju u odlučivanju, možda ovaj zakon predstavljale i branile bolje.
Međutim, na sve ovo, na to ignorisanje, na taj indifirentan odnos celokupne Vlade, dodala bih i to da bi bilo dobro da je danas ovde došla ministarka pravde, pošto su odlične norme o sudskoj zaštiti u pogledu diskriminacije žena, da bi bilo dobro da je ovde ministar Bradić, da ukaže koliku štetu ženama i celom društvu čine mediji, zato što smo svakodnevno predmet omalovažavanja, zato što nas ukupno u medijskom prostoru ima 15 procenata, a od tog ukupnog procenta, 25 procenata se odnosi na kriminalističke izveštaje, gde su žene žrtve.
Kažem, uzimajući u obzir sav loš i indiferentan odnos, Predlog zakona je daleko bolji nego što se Vlada postavila prema njemu. Pre svega, tačno je da on afirmiše politiku jednakih mogućnosti i uvodi nov režim rodnih odnosa, pokriva skoro sve oblasti, mada ne jednako dobro sve. Tačno je da su napravljeni značajni pomaci u pogledu rada, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, porodičnih odnosa, mada bih i tu imala izvesne primedbe.
Naime, radi se o čl. 13. i 19. To su odredbe koje se odnose na obaveze poslodavaca koji imaju preko 500 zaposlenih radnika. Međutim, videla sam da su i poslanici iz vladajuće većine i opozicija podneli amandmane, pa verujem da će to biti ispravljeno i prihvaćeno. Znači, potrebno je smanjiti broj. Recimo, 50 zaposlenih da bude broj u kome bi poslodavci morali da vode računa o rodnoj zastupljenosti.
Član 19. se odnosi na stručno usavršavanje i obuku poslodavca, dok u članu 31, to je četvrto poglavlje, naslov je – Ravnopravnost polova kao sastavni deo obrazovanja, u 1. stavu, iako se i poglavlje i naslov odnose na obrazovanje, vi razvodnjavate i razblažujete tu obavezu, uvodeći pojam vaspitanje. Ne smatram da je vaspitanje manje važno, ali, s obzirom na to da vi ovde predviđate da je ono sastavni deo predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, kao i trajnog učenja, kako mislite da vaspitavate decu, odnosno mlade koji studiraju? To nisu deca, to su već ljudi. Tu bi trebalo da se koristi termin – obrazovanje.
Nemam puno vremena, a ima puno toga da se kaže. Rekla sam, odlične su odredbe koje se tiču sudske zaštite, zapravo, građansko-pravne zaštite.
Koristim priliku da kažem, možda neke žene slušaju, da te odredbe imaju u vidu i prevenciju, znači, sprečavanje daljeg vršenja nasilja i zaustavljanje tog akta i, drugo, što je jako dobro, predviđa se hitnost tog postupka, tako da je sud obavezan da prvo ročište održi u roku od 15 dana od prijema tužbe.
Takođe je jako dobro i pozitivno što se predviđa i rodno osetljiva statistika, znači, vođenje podataka koji se zasnivaju na različitosti polova. Naročito bih istakla da je zakon dobar u onom delu, tj. to su dve odredbe koje uvode udruženja u sistem države. Dakle, udruženja koja se bave ženskim pravima će činiti sastavni deo radnog tela Vlade koja se bavi ovim pitanjem, to je jedno. Drugo, ženama koje budu podnosile tužbu za diskriminaciju moći će da pomažu, kao umešači, te nevladine organizacije. To je sve bilo pozitivno i ima velikih pomaka.
Međutim, kada je reč o odredbama koje regulišu učešće žena u odlučivanju, u političkom i javnom životu, u jednakoj dostupnosti poslova i položaja, tu ovaj zakon pada i možemo reći da ovaj zakon, zapravo, znači – ženama čast, muškarcima vlast, jer nisu napravljeni nikakvi pomaci od postojećih, tako da ovaj zakon nije ledolomac, nije čak ni čamac za spasavanje, po sistemu, prvo žene i deca. Jer, u zakon čak nisu inkorporirane odredbe koje već postoje u Zakonu o lokalnim izborima i Zakonu o izboru narodnih poslanika, iako jesu neke druge odredbe, koje se tiču, npr., opšte norme o pravu na biračko pravo, ili iz drugih oblasti porodičnih odnosa, bez obzira na to što su sastavni deo posebnih, dakle supsidijarnih zakona.
Druga stvar, i u vezi s tim sam podnela amandmane na čl. 14. i 32, što se tiče jednake dostupnosti poslova i položaja i ravnomernog učešća prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih odbora u javnim službama, ovde je korišćen termin "treba da nastoji". Pošto sam po profesiji pravnica i radila sam i u sudu i u advokaturi i više godina sam poslanica u Narodnoj skupštini, ne znam koliko sam zakona pročitala, ali ovo je prvi put da vidim da postoji u zakonu jedna takva deklarativna odredba. Ovo bi mogla da bude deklaracija, ili preporuka, ali nikako ne može da bude sastavni deo zakona.
Šta znači – ''treba da nastoji'' i kako će se meriti da li onaj koji je dužan da treba da nastoji to činio ili nije? To mora da se ispravi. Podnela sam amandmane, ali sam videla da su i predstavnici kako vladajuće većine, tako i opozicije, podneli amandmane u vezi s tim, pa se nadam da će i ovo pitanje biti rešeno.
Što se tiče ravnomerne zastupljenosti, već sam rekla da nisu inkorporirane odredbe koje nam to garantuju. Mogao je da se napravi pomak, ne da budu kandidovane u procentu od 30%, nego da budu imenovane. Ali, ministre, s obzirom na to da sam objasnila vašu situaciju, na neki način je razumljivo da bi vam možda bilo teško da to branite.
Međutim, ne možemo zbog jednog pojedinačnog slučaja i zbog jedne političke partije da ispustimo ovakvu šansu, s obzirom na to da poslednji u Evropi donosimo ovaj zakon i da bi trebalo da se u svim segmentima oseti neki pomak.