Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, sigurna sam da vi i vaši saradnici, da vam je poznato da se LDP od osnivanja zalaže i insistira na modernizaciji obrazovanja i da smo uvek isticali da je za nas osnovni cilj obrazovanja zapravo ulaganje u ljudski potencijal, da je to važno naročito uzimajući u obzir činjenicu da je faktor vreme prilično protraćen u ovoj zemlji, kao i materijalni resursi, kao takođe važan faktor.
Koristili smo svaku priliku da istaknemo važnost obrazovanja. Gotovo da nema zakona, naročito kada su to ekonomski, finansijski zakoni, zakoni o budžetu, pa, evo, i ova prethodna rasprava o porezima, jedino se moglo čuti iz klupa LDP, a to možete poveriti nekom od vaših saradnika i da proveri i pitanja o obrazovanju.
Naime, istakli smo kako je moguće, odnosno nelogično i nenormalno je da zemlja ima višak prosvetnih radnika, a da je pri tome obrazovna struktura tako loša. I vi ste naveli u obrazloženju zakona da je po poslednjem popisu ta struktura 46% zapravo stanovništva ili nema uopšte osnovnu školu ili samo ima osnovnu školu.
Ovo vam govorim zato što bih htela da počenem raspravu, i smatram da je to jako važno, sa rasvetljavanjem odnosa i prema ovim zakonima o obrazovanju i generalno prema prosveti.
Naime, kakav je taj odnos, evo, na kraju krajeva, pokazujemo i mi ovde u parlamentu. Spojena je rasprava o osam zakona, od toga su četiri iz obrazovanja, osnovno i srednje obrazovanje, obrazovanje odraslih i osnove obrazovanja, zatim dva zakona iz nauka, jedan zakon o učeničkom i studentskom standardu i jedan zakon koji se odnosi na plate prosvetnih radnika. Sve je spojeno u jednu raspravu, pri tom samo ova dva zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju, jedan ima 101, a drugi ima 106 članova. Sve smo to objedinili u jedan lonac i vreme za raspravu je bilo pet sati, a inače bi po Poslovniku za svaki zakon imali pravo po pet sati da govorimo, što znači da bi poslanici imali pravo 40 sati da raspravljaju o zakonima. Naravno, mislim da je to nepotrebno, ali smatram da je nekim zakonima bilo potrebno posvetiti i tu pažnju od pet sati. Umesto toga, kao neku veliku stvar i pohvalnu stvar, dobili smo produžetak vremena od 10 sati.
Želim da tu jednu iluziju da je to sad neki veliki pomak, jer, recimo, juče je novinarka RTS, pošto je ovo bila poslednja vest, vest o zakonima o obrazovanju je bila bukvalno poslednja vest na RTS, kao jedan od velikih uspeha rekla to da nam je dozvoljeno da govorimo 10 sati, iako smo zapravo po Poslovniku imali pravo da govorimo 40 sati. Eto, samo je i to jedan od odnosa.
Kada govorim o odnosu, hoću da kažem da smatram da je bilo važno da ministar prosvete prisustvuje i sastancima o paketu ekonomskih mera, odnosno anti-kriznih mera koje se usvajaju. Upravo kada je LDP prošle godine predložila krizne mere, kao osnovne mere, pored smanjenja javnog rashoda i transformacije preduzeća, pored stvaranja uslova za opstanak i razvoj privatnog sektora, predvideli smo i investiranje u obrazovanje. To je za nas bilo jako važno.
Da su barem delimično ovi predlozi razmatrani ili bili usvojeni, mi danas ne bismo bili u ovakvoj situaciji.
Drugo, taj odnos prema ovim zakonima se ogleda i u tome da je danas ovde ministar usamljen. Tu je sa svojim saradnicima, ali nema članova Vlade, nema premijera, nema prvog potpredsednika Vlade.
Mogu da vam kažem da za ovih godina, volela bih da me demantujete, zaista nisam čula od predsednika Republike nijednom, premijer je spomenuo možda u ekspozeu obrazovanje kao jedno pitanje, niti prvog potpredsednika. Prosto, niko ne uvažava to važno pitanje, taj naš osnovni problem.
Podsetiću vas, gospodine ministre, kada ste vi bili opozicioni poslanik, u to vreme sam bila predsednica Skupštine, jedna druga vlada, vlada Zorana Đinđića, kada su se usvajali ovakvi zakoni, pa bilo da se radi o Zakonu o osnovnom obrazovanju ili o Zakonu o visokom obrazovanju, cela Vlada je bila prisutna, a premijer Zoran Đinđić je učestvovao u raspravi od početka do kraja. Dakle, nije samo neki prigodan uvodni govor održao, nego je bukvalno bio od početka do kraja tu i zaista je koristio svaku priliku da javno kaže koliko je važna reforma, odnosno modernizacija obrazovanja.
U šumi ovih odredbi i zakona naravno da neke stvari postoje pozitivne. Prosto bi bilo previše da nije ništa pozitivno. To je ono što su uglavnom moje kolege pominjale. To su, recimo, odredbe o uvođenju mreža srednjih škola, odredbe o učenju na daljinu i kod kuće, odredbe o inkluziji, o osipanju, o uvođenju školskih vežbaonica, o obaveznoj velikoj maturi itd. Ima i tih pozitivnih odredbi, ali to za nas nije dovoljno. Da li znate zašto? Zato što mi i te pozitivne odredbe zapravo vidimo samo kao stihijska rešenja. Nema tu suštine. To je više forma i nema nikakvog entuzijazma.
Gospodine ministre, moram da kažem, mada mi je malo neprijatno, već sam to podelila sa kolegama, vaš govor koji je trajao duže od sat vremena, meni je zaista ličio na čitanje izveštaja o vodostaju i to u redovnoj situaciji, ne sada kada nam prete poplave. Pri tom, da stanje bude gore, znam da niste loš i da možete da budete vešt govornik. Znači, nema entuzijazma i to je ono što je problem. Nakon vlade Zorana Đinđića zaustavljene su reforme i ugušen je taj entuzijazam i mi se od toga još uvek nismo povratili, dame i gospodo.
Da se vratim opet na pozitivne odredbe, ali ne bi ih dalje nabrajala, nego da kažem da one nisu dovoljno dobre. Nisu dovoljno dobre ne samo zato što se predlažu po nekoj inerciji, već i iz razloga što se, najblaže rečeno, predviđa sporovozna realizacija.
Evo, pogledajte. Recimo, rekla sam uvođenje mreža srednjih škola. Zakon je bio povučen. Bio je u proceduri godinu i po dana, pa je povučen. Vi ste u novoj vladi već godinu dana ministar ponovo i sada nam kažete da vam je potrebno još dve godine, znači tri i po godine da se isprojektuje ta mreža srednjih škola. Isto tako je sa podzakonskim aktima. Uglavnom su vam potrebne dve godine. Zamislite kako ćete se osećati kao ministar? Znači, bili ste već pet godina ministar i potrebne su vam još dve godine da se uvede mreža srednjih škola i onda ćete moći reći – moj rezultat je da sam za sedam godina uspeo na čelu svog ministarstva da isprojektujem mrežu srednjih škola?
Još je gora situacija sa velikom maturom. Tu se predviđa rok od pet godina. Znači, vi ćete moći da kažete – bila mi je potrebna decenija da bih uveo obaveznu maturu? Priznaćete da je to depresivno, barem tako meni izgleda.
Takođe predviđate agenciju za vaspitanje i obrazovanje. To je jedno novo telo koje se uvodi. Postavlja se pitanje da li je to telo zaista potrebno. To pitanje su postavili i drugi, između ostalog i sindikati, kojih da nije bilo, to da vam kažem, takoreći se ne bi znalo ni da se ovi zakoni o obrazovanju usvajaju, nego su oni ipak skrenuli pažnju sa nekim primedbama na usvajanje ovog zakona i mislim da je to dobro.
Dakle, pored tih sporovoznih rešenja, tu bih takođe rekla zašto je to tako štetno. Ne znam da li znate da u 21. veku 10 najprofitabilnijih, najplaćenijih zanimanja u 20. veku apsolutno nisu postojala?
Na primer jedno takvo zanimanje je optimizator za pretraživanje na internetu. To naši studenti, naši đaci verovatno i ne znaju. Kako će i da znaju? Doneli smo strategiju do 2020. godine bez svesti o tome da su najdinamičnije promene civilizacijske, globalizacijske u 21. veku upravo u sferi popravljanja komunikacijske i obrazovne strukture stanovništva, gospodine ministre. To je ono što nedostaje. Zato nema entuzijazma, zato nema ni dovoljno suštine.
Pored toga što je ova realizacija tako sporovozna, ono što nije dobro jeste jedan pogrešan pristup da se umesto u ulaganje i investiranje u obrazovanje, na obrazovanju se štedi. Kažete – nisu ekonomske prilike. Svi mi znamo da nisu ekonomske prilike, ali kada su bile ekonomske prilike? Nisu bile ekonomske prilike ni početkom 19. veka kada je ministar prosvete bio prvi ministar Dositej Obradović. Što, bile su ekonomske prilike pa je napravio pomake. Nisu bile ekonomske prilike ni kada je Zoran Đinđić bio premijer. Sve je bilo devastirano, institucije, infrastruktura, zaduženi i prezaduženi, pa su reforme započete.
Evo primer i kako se štedi u obrazovanju i vi ste deo tog paketa, a to je pogrešno. Prvo to da broj učenika u učionicama može biti do 30 iako je i struka podržala predlog za 25, iako je to i evropski standard, mi smo ipak predvideli taj standard do 30 učenika, sa vašim obrazloženjem da škole nemaju kapacitet, da nemaju dovoljno učionica.
Prvo, neke škole sigurno imaju. Tamo gde sam ja završila osnovnu školu, ima šest, sedam osnovnih škola u vreme kada sam učila, to je bilo pre 40 godina. Bilo je po sedam odeljenja. Danas ih ima po četiri, pet u tim istim školama. Ne verujem da je moj rad neki izolovani primer. I sami kažete i svi znamo da se smanjuje broj učenika, da ove godine 6.800 učenika će manje upisati srednju školu zbog pada nataliteta.
Nudim vam konkretan predlog. Zašto niste bar pokušali odredili da taj maksimum bude 25, sa izuzetkom da one škole koje nisu u stanju da obezbede materijalne uslove, odnosno učionice, da one taj broj mogu podići do 30? Zar to nije bilo realnije rešenje? Šta fali tom rešenju?
Dalje, gde se štedi? To je katastrofa. Na obuci prosvetnih radnika, jer to ulazi u onih 6% od ukupnog budžeta za ministre. Na ukidanju Fonda za talente. Otvarate tu agenciju za obrazovanje i vaspitanje pod znakom pitanja da li je potrebna? Znam za Zavod za unapređenje nastave da on i među prosvetnim radnicima i nevladinom sektoru i među firmama koje se bave obrazovanjem važi za vrlo konzervativan. Meni je jasno da ne može jedno konzervativno telo da sprovodi modernizaciju. Prosto nije logično, ali pitanje je da li je opravdano ovo otvaranje nove agencije, a pri tom razumem da ovaj Fond za talente možda nije dao rezultat. Trebalo je onda nešto promeniti u načinu rada.
Gde je još ušteda? To je stvarno sramota. To je na stipendijama učenika gde se povećava zahtev proseka sa 8,5 na 9,00. Na 9,00 sa obrazloženjem da se povećao broj studenata koji imaju prosek iznad 8,5. Enormno se povećao za desetak hiljada verovatno. Zar to nije dobro? Zar ne bi trebalo nagraditi? Zar je moguće da smo toliko propali? Išla sam na vaš sajt da vidim koliko iznose te stipendije. Mesečno 6.100 dinara i isplaćuju se 10 a ne 12 meseci. Zar to nije sramota? Zar to nije poraz? Četrnaest hiljada studenata puta 6.100, to je sigurno mnogo.
Ne znam da li je ta informacija tačna, informisala sam se iz medija za PISA testove. Na jednom mestu sam videla da se ove godine neće polagati jer smo zakasnili sa rokom. Možda to nije tačno. Znam kakvi su mediji. Drugo je da nema novca.
(Žarko Obradović, sa mesta: Ima.)
Onda dobro. To je dobra stvar. Kada sam već spomenula te PISA testove hoću da kažem da smo i tu na dnu lestvice evropskih zemalja, da smo kao rešenje da bismo popravili taj rezultat pronašli jedno solomonsko rešenje da smo naučili đake kako da polažu taj test. Morala je posebna obuka za to. Faktički na taj način samo zavaravamo sebe. Zar nije tako? Najslabiji rezultat u tim testovima učenici su pokazali kada je trebalo povezati znanje iz dva predmeta ili više predmeta. To znači da nešto nije u redu sa načinom učenja. Nije dovoljno samo šta će deca da uče, nego je mnogo važno i kako će da uđe.
Dalje, nedovoljna je pažnja obraćena na informatičku pismenost. Postoji odredba da su škole obavezne da imaju svoj sajt. Hajde da vas pitam – šta mislite koji je procenat prosvetnih radnika koji umeju da naprave sajt ili da urede sajt? Verujte mi, pošto imamo dosta prosvetnih radnika članova u LDP i imamo informacije, trećina kluba u LDP su profesori koji se bave obrazovanjem i može se čuti informacija da su neka deca kompatibilnija sa računarima nego što su njihovi nastavnici. Tako se gubi autoritet nastavnog kadra, ali je to je opet priča o usavršavanju nastavnika i o potrebi da je važno za to izdvojiti više novca.
Na kraju rekla bih ono što je ključno a to je da mi ne možemo da se takmičimo sa jeftinom radnom snagom. Naša jedina šansa je da se takmičimo sa kvalifikovanom radnom snagom. Pogledajte činjenice. Juče je otvorena fabrika čipsa, pre toga u ovoj godini je otvorena jedna fabrika kartona, jedna fabrika za proizvodnju kablova, jedna fabrika za proizvodnju selotejpa. Hoću da kažem da su to proizvodi sa najmanjom složenošću i to govori koliko smo u zaostatku i koliko je važno modernizovati obrazovanje.
Da smo u 20. veku ovo bi možda bilo zadovoljavajuće i solidno rešenje. Mi bismo ih podržali, ali pošto je 21. vek LDP zaista ne može iz svih ovih razloga, počev od samog odnosa prema obrazovanju, preko toga da nema suštine, da su rešenja stihijska, da je spora realizacija, da rešenja nisu adekvatna, ne možemo glasati. Bićemo srećni i prvi koji će vas podržati i sa zadovoljstvom podržati one zakone koji u nekoj meri prate novi vek.