Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 36. je još jedan pokušaj da pokažemo da smo dosledni u   našem principijelnom stavu da se reč "vraćanje" zameni rečima "davanje na trajno korišćenje".
Objašnjavali smo tokom dugotrajne rasprave zašto je naš stav takav i ne bih to ponavljao. U celom tekstu Predloga zakona, pa i u članu koji govori o prelaznim i završnim odredbama, mislimo da reč "vraćanje" treba da bude zamenjena rečima "davanje na trajno korišćenje".

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 3. Predloga zakona je još jedan naš pokušaj da izrazimo naš principijelni stav da je SRS protiv zbog prekomernog i često neopravdanog zaduživanja.
U predlogu teksta zakona krajnji korisnik kredita je EPS, odnosno Javno preduzeće EPS i Javno preduzeće Elektromreža Srbije. Imajući na umu da naša privreda skoro ne troši struju, u odnosu na malo korišćenje kapaciteta, jer je veoma mali stepen iskorišćenosti kapaciteta u odnosu na period od pre desetak i više godina, da postoji velika količina struje koja se može izvesti, po tom osnovu zaraditi novac i uložiti u razvoj EPS-a, bilo da je u pitanju javno preduzeće za proizvodnju struje ili javno preduzeće za elektromrežu, pa smatramo da je nepotrebno dodatno zaduživanje i uzimanje kredita koji će se kasnije teško vraćati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, koliko nema smisla ovaj predloženi zakon, ja ću, par napomena, komentarišući odredbe Zakona o zadrugama, ukazati da ne može imovina koja se stekne u zadrugama, bilo kog tipa, postati društvena, državna, ne može se pretvoriti u preduzeće i na taj način dovesti u kontekst njenu privatizaciju, restrukturiranje preduzeća ili na neki drugi način odlučivanja.
Ako ste imali priliku da pogledate tekst Zakona o zadrugama na koji se pozivate, koji je donet 1996. godine, pa izmene 1998. i 2005. godine, onda znate, u tom zakonu je lepo objašnjeno ko može osnovati zadrugu, kojih tipova zadruga, da li su to opšte ili specijalizovanog tipa, jer zadrugu mogu da osnuju 10 punoletnih građana, gde u zakonu stoji procedura tih zadruga, postoje zadružna pravila, postoji ugovor zadrugara gde je do detalja utvrđeno, odnosno gde su utvrđene obaveze i prava zadrugara, odnosno uloga zadrugara u toj zadruzi, da li je to imovina, novac, osnovna sredstva, mašine ili uređaji.
Zadruga se osniva radi sticanja zajedničkog dohotka, radi lakšeg privređivanja, plasmana proizvoda, zavisno do tipa i vrste zadruge, lakših i povoljnijih nabavljanja osnovnih sredstava repromaterijala. Te zadruge posluju na način kako to zadružna pravila određuju, odnosno Zakon o zadrugama gde se do detalja precizira i ko su zadrugari, način sticanja svojstva zadrugara, način prestanka svojstva zadrugara, podela dobiti u ostvarivanju dohotka u zadrugama, odnosno način nadoknade gubitaka ako nastanu zbog lošeg rada u zadruzi.
Posebno na šta bih skrenuo pažnju to je način upravljanja i rukovođenje zadrugama. Znači, direktor zadruge i predsednik upravnog odbora odgovara i ličnim sredstvima za gubitke koji nastanu zbog lošeg rada u zadruzi. Ne može se desiti da se sada država seti da neka imovina koja postoji u nekoj zadruzi, da li su one zemljoradničke ili radne zadruge, ili neke druge zadruge, po načinu delovanja te zadruge, mogu imati osnivačke uloge, može i članarina, kada je u pitanju studentska zadruga, ali govorim o ovim zadrugama gde su ulozi u pitanju.
Zadruga u prometu, u pravnom prometu istupa u svoje ime i za svoj račun, jedna vrsta, druga vrsta i za račun zadrugara ili u ime i za račun zadrugara, što je slučaj komisionog načina rada. Ako zadruga isposluje i svoj račun, onda su to jasna pravila, način upravljanja zadrugama, način rukovođenja zadrugama, sticanje i uvećanje dohotka, način osnivanja zadruga, pa i prestanak postojanja zadruga. Ne može se na ovaj način zadruga kao preduzeće privatizovati u stečaj ili bankrot, ako se to ne poštuje u postojećim pravilima. Posebno bih napomenuo i uticaj obaveze revizije izveštaja, odnosno završnih računa kod zadruga, odnosno uloge zadružnih saveza, u ono vreme Saveza Jugoslavije, Zadružnog saveza Srbije itd.
U praksi znam da su u poslednjih par godina, te zadruge loše radile zbog lošeg rukovođenja, zbog neprimenjivanja propisa. Veliki broj zaposlenih u tim zadrugama nisu primali zarade, plate, nisu davali otkaze, nisu napuštali preduzeća, a te zadruge nisu uplaćivale doprinose PIO i nastao je jedan veliki problem kod jednog broja zaposlenih.
Postoji i imovina iz koje su se mogli nadoknaditi gubici koji su nastali zbog lošeg rada u zadrugama, odnosno obaveza prema državi kada su u pitanju uplate poreza i doprinosa.
Ne vidim, otkud sada da se država seti da je ta imovina, koja se može steći i na način kako se zakonom određuje osnivanje zadruga, upravljanje zadrugama, način sticanja dohotka, odnosno dobit u zadrugama, kako se to može proglasiti državnom imovinom kada je ona već uknjižena, jer postoje zadružne knjige sa tačnim podacima, imenima zadrugara sa svim potrebnim podacima i to je određeni obrazac, propisan, gde se svi potrebni podaci vode na određeni način.
Posle svega, posle toliko godina, tip tih zadruga je opšti, da li je za poljoprivredu, da li je za stočarstvo, pčelarstvo ili neka druga zadruga posebnog specijalizovanog tipa, isti je razlog i nije u pitanju samo poljoprivreda, već govorimo o zadrugama, i ako imamo na umu postojeći Zakon, način osnivanja i način prestanka rada, način sticanja imovine, podela imovine, pa kaže, sticanja i svojstva zadrugara i prestanak svojstva zadrugara ili nasleđivanja, ako zadrugar umre ili prestane da postoji iz nekog drugog razloga, onda ne vidim kako ta imovina odjednom, zato što je neko u državi odlučio da postane državna, da se na ovakav način izuzme od onih koji su tu imovinu sticali, nadam se, u skladu sa Zakonom koji postoji i nisu regulisali niz obaveza koje su po važećim propisima.
Skrenuo bih pažnju kada se predlažu ove dopune Zakona, da ne vidim nikakvu logiku da li je to moguće tako ako se pogleda postojeći Zakon i ako se njegov sadržaj zna, ne vidim način da se ta imovina proglasi državnom i da se oduzme zadrugarima koji su tu zadrugu osnovali, na način kako je to zakonom predviđeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, neću mnogo da govorim o amandmanu. Mislim da je sve rečeno. Iskoristiću priliku da postavim jedno poslaničko pitanje u želji da pomognem oko nekih nejasnoća koje se pojavljuju i radi bolje primene ovog zakona koji ćemo usvojiti, odnosno postojećeg zakona.
Odnosi se posebno na problem kašnjenja sa obračunom isplate zarade poslodavca i po tom osnovu, pošto ste vezali u članu 13, odnosno članu 10. Predloga zakona, obračun isplate zarade poslodavca istovremeno se obračunava sa isplatom zarade. U praksi veliki broj poslodavaca kasni sa isplatom zarada dva, tri, pet, šest meseci, neki čak i ne isplate zaradu.
U tom smislu želeo bih da dobijem odgovor, kao narodni poslanik, odnosno Skupština, da vidimo kako naše ministarstvo, odnosno resorni ministar primenjuje doslovno Zakon o radu koji smo usvojili 8. marta 2005. godine. Mislim da već ima pet meseci, postoji mogućnost da se proveri kako se taj zakon u praksi sprovodi.
Znači, posebno me interesuje obaveza poslodavca iz člana 121. i 122. Zakona o radu, gde je zaprećena kazna za prekršaj od 600.000 do milion dinara za pravna lica, ako poslodavac ne obračuna i ne dostavi obračun zaposlenom u skladu sa članom 121. stav 1. tačka 5) Zakona ili ako ne vodi mesečnu evidenciju, ono što je napisano u članu 122. To bi pomoglo vama i da vidimo kako ministar sprovodi sopstveni propis koji smo ovde usvojili, koliko izvršna vlast poštuje odluke Skupštine i da se otklone problemi u naplati, a posebno kada se izvrši naknada za dečiji dodatak i ono što ide i što obračunava poslodavac, a isplaćuje država.
Rekao sam da je zaprećena kazna za prekršaj od 600.000 do 1.000.000 dinara za pravna lica, a za preduzetnike od 300.000 do 500.000, za odgovorno lice u pravnom licu od 30.000 do 50.000 dinara. Ima li do sada ijedan slučaj da je napisana prijava i da je pokrenut prekršajni postupak i da je naplaćena kazna kod bilo kog poslodavca u Srbiji, po bilo kom osnovu, ako se nije poštovao Zakon o radu? Interesuje me taj podatak, a onda ćete videti koliko ima problema da se primeni sve ovo o čemu danas pričamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, ako možete da zamolite ministra da uđe u salu, imao bih par pitanja za njega, hteo bih da mi odgovori ili u formi poslaničkog pitanja, koje ću da postavim u toku rasprave.
Veoma konkretno i kratko ću govoriti o predlogu teksta zakona o finansijskoj podršci porodici i molim vas za malo koncentracije i pažnje i za ovu poslaničku većinu, koja podržava Vladu, u želji da u nekom tehničkom detalju uočite problem koji ću pokušati da objasnim, a i vama gospodo iz Ministarstva, jer mislim da je veoma važno.
Govorimo o drugim pravima, obimu tih prava, o načinu ostvarivanja prava i imam određene primedbe za koje mislim da su opravdane i za koje mislim da ne treba mnogo napora da se one uvaže.
Počeću od člana 13. predloženog teksta zakona, gde se kaže da obračun isplate naknade i zarade vrši poslodavac, pa obratite pažnju – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade.
Ključna reč je – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade. Zbog gledalaca, da bi bilo jasno šta se smatra naknadom, što je definisano u članu 3. zakona – za ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, znači, porodiljsko odsustvo je u pitanju, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Znači, radi se o toj naknadi kada je u pitanju porodiljsko odsustvo i odsustvo za vreme nege deteta, gde predlagač kaže – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade.
Znate da u Srbiji veoma mali broj poslodavaca isplaćuje redovno zarade, zarade kasne tri, četiri i više meseci. Ako bi se sada na isti način vršio obračun i isplata sa zaradom, onda porodilje i sve majke koje su u tom svojstvu treba da čekaju da li će poslodavac isplatiti, kada i koliko. Ne znam zašto postoji takva potreba za tim.
Ako bi izostavili ovu reč – istovremeno sa obračunom i isplatom zarade, ovu reč "isplatom" zarade, onda bi se situacija poboljšala. Hoću da vas podsetim na obaveze iz Zakona o radu.
Znači, da je poslodavac obavezan da jednom mesečno isplaćuje zaradu ili naknadu zarade, ili ako nije isplatio zaradu, onda do kraja tekućeg meseca da obračuna i dostavi obračun zarade zaposlenom i da objasni razloge zašto nije isplatio zaradu.
Onda bi praktično izvršilac ovih obaveza imao obračunatu zaradu i ne bi imao potrebu da čeka da poslodavac isplati, pa da u to vreme isplati i naknadu zbog trudničkog bolovanja ili nečeg drugog, i zašto majka, porodilja, da čeka na poslodavca, koji nije u stanju to da uradi. Često nije u stanju zbog računa, kasni se sa isplatom, i da li se do kraja isplati to sve. Mislim da je to veoma važno da se na ovakav način formuliše ta obaveza iz člana 13. zakona.
U dosadašnjoj praksi, samo iz neznanja, obračun naknade za bolovanje privremene sprečenosti za rad i način da država plaća, poslodavac treba samo da obračuna, da dostavi nadležnoj službi, da li Zavodu za zdravstveno osiguranje, znači, samo zbog toga što nije znao da obračuna i dostavi, jer tu su tačno na određeni način propisima regulisane obaveze, rokovi su kratki, ta sredstva ne mogu biti predmet naplate po drugom osnovu, nego samo za tu namenu, a ako se ne isplati, mora se u određenom roku vratiti, sa određenom kamatom, zato i u ovom delu mislim da to može biti u redu.
Član 8. predloženog zakona kaže da roditeljski dodatak ostvaruje majka za prvo, drugo, treće dete i tako redom i kaže, pa sada uslovi, ako je državljanin Srbije i Crne Gore, ima prebivalište u Republici Srbiji i sada ključno – ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu, preko Republičkog zavoda.
Šta ćemo za one koji ne ostvaruju? Šta ćemo sa velikim brojem mladih bračnih parova ili porodica koje ne rade, a imaju decu? Da li je to podrška porodici? Da li je to podrška povećanju nataliteta?
Posebno skrećem pažnju na problem sela. Pre nekoliko dana, za ovom govornicom, naveo sam jedno selo iz Majdanpeka, gde sam zatekao porodicu sa troje dece, mlad bračni par, niko ne radi, deca su u uzrastu od 13, 11 i dve godine.
Majka je plaćala troškove boravka u bolnici za vreme porođaja, troškove izlaska iz bolnice; nema zdravstvenu knjižicu, nema po kom osnovu da bude osigurana. Ako je to uslov, mora da bude osigurana preko Zavoda. Ne vidim način, u smislu zakona, šta se smatra porodicom.
Pored tog bračnog para sa troje dece, živi domaćin koji je rano otišao u invalidsku penziju, radeći u rudniku izgubio je zdravlje, radnu sposobnost, takođe sa njima živi i njegova supruga i deda, solunac. Oni imaju prihod od poljoprivrede, tj. ono što im je poreska uprava izračunala, ukupno 11 dinara.
Veliki broj porodica ima prihod od poljoprivrede jedan dinar. To je razlog što Zavod za zdravstveno osiguranje insistira da se plati obavezno zdravstveno osiguranje da bi se dobila zdravstvena knjižica. Ali, problem je ovih isplata, naknada, bolovanja, dečijih dodataka.
Isto je i u članu 17, kada je u pitanju ostvarivanje prava na dečiji dodatak. Borim se za sela zato što je to poseban primer. Govorim o selima iz Majdanpeka. Doneo sam kartu. Posle ću to povezati sa službom za socijalni rad. Ona ide od nadmorske visine 70 metara, put pored Dunava, do 800 i nešto metara nadmorske visine, znači, potreba opremanja te službe, a kasnije ću se vratiti da detaljnije to objasnim, i mogućnosti odlaska, s obzirom na mesto i značaj službe za socijalni rad, u smislu stvaranja uslova i ostvarivanja prava iz te socijalne zaštite.
Pre neki dan sam rekao, potičem iz sela gde je u mojoj porodici, pored roditelja, bilo je osmoro članova domaćinstva: šestoro braće i dve sestre. Puno je bilo istih slučajeva u porodicama Todorović. Kako je koje dete raslo, školovalo se, odlazilo iz sela, napuštalo selo. To selo je danas pusto. Nema nijedne kuće. Doduše, nalazi se na terenu gde je vođen građanski rat u Bosni i Hercegovini, gde su muslimani imali većinu i, praktično, selo je spaljeno, nema nijednog domaćinstva u tom selu.
Nastavimo li sa ovom politikom, biće raseljena i sela u okolini Majdanpeka. Pominjem okolinu Majdanpeka, razlika je od okoline Negotina, Stiga, Pomoravlja, Šumadije, jer su to bogata sela, plodna je ravnica, što god bacite to nikne, rodi.
U ovim selima to nije slučaj. Svi su živeli od industrije koja je sada prestala da radi. Veoma je težak materijalni položaj tih ljudi, gde još uvek postoje određene porodice – mladi ljudi sklapaju brakove, rađaju decu, ali nemaju nikakve materijalne mogućnosti da tu decu podignu, školuju i da im stvore uslove za život. Odlaze svi oni koji mogu da odu, ali je ostalo dosta njih koji nemaju gde.
Desilo mi se, radeći ovaj politički posao na terenu, da mi kaže domaćin, koji je u godinama, da je pao sa traktora, kaže – umalo nisam stradao, mislio sam da još uvek mogu da vozim, deca su otišla u Italiju, odveli su i decu, ostao sam sam, sve sam pozatvarao, nemam više ni kokošku, ni svinjca, ni kokošinjca, nemam ništa, mislio sam da mogu nešto da radim, preturio sam se i umalo nisam poginuo. Tako da su nam sela u tom delu ostala nezbrinuta.
Pozivam sve koji imaju mogućnosti i snage, posebno ministarstvo i državu, da svojim autoritetom i snagom države pomognu sela u opštini Majdanpek, posebno Centar za socijalni rad, jer nemaju terensko vozilo, nemaju nijedan računar.
Nevladini sektori, njima su to obezbeđivali, u Majdanpeku postoji desetak nevladinih organizacija, svi su dobili od američke, ili ne znam koje nevladine organizacije, neki računar, svi su to odneli kući. Ima tamo entuzijasta, stručnih ljudi koji su postavljeni po ovoj ili nekoj drugoj političkoj liniji, ali materijalne uslove, prostor, tehničke, vozilo, računare, nemaju – nemaju uslove za rad.
U nekoliko navrata sam pričao.
(Zoran Krasić s mesta: Kakve to veze ima sa ovim zakonom?)
Ima, zato što se radi o socijalnoj podršci deci, porodici, posebno sela, insistiram da se obiđu sela.
Ostaviću vam ovu kartu, tu ima puno podataka – i broj domaćinstava, broj stanovnika. Opština Majdanpek ima blizu 10.000 stanovnika manje nego pre dva popisa; odlazi, raseljava se; sva sela će ostati pusta, raseljena. Pritisak je na gradove, u gradu nema mogućnosti zaposlenja.
Ne znam šta je bilo teže – ostati bez posla u gradu, da imate stan sa četiri zida i nikakve mogućnosti da preživite, ili u selu da imate malu okućnicu, pa imate mogućnosti nešto da uradite, uz nečiju pomoć itd. Ne znam gde je teže. Mislim da su sela u tim siromašnim krajevima, gde je loš kvalitet zemlje, gde nema mogućnosti prihoda od poljoprivrede, gde je prihod od poljoprivrede jedan dinar, u najtežoj situaciji.
Zato vas molim, Majdanpek nije daleko, ovde imate i kilometražu, nadmorsku visinu, koliko su druga mesta udaljena od Majdanpeka, pošaljite nekoga ko je nadležan iz ministarstva da obiđe i interveniše i da se tim ljudima, koji su u teškoj materijalnoj situaciji, pomogne. Da se ne pravi diskriminacija, ako radi – onda ima pravo na dečiji dodatak, na sve ostalo, a ako ne radi – nema. Veliki broj ljudi danas ne radi i nisu u prilici da dođu i ostvare nešto od ovoga što država, po ovom zakonu, nudi.
U tom smislu zakon pravi veliku diskriminaciju. To treba ispraviti na bilo koji način. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam Nikola Todorović, igrom slučaja, tačno pre 58 godina, na današnji dan, rođen sam u jednom selu podno Ozrena, u okolini Doboja, kao šesto dete u porodici oca Todora i majke Zorke. Posle je rođeno još dvoje mlađih, znači, iz osmočlane porodice.
Došao sam u Srbiju 1967. godine, počeo da radim, završio fakultet u Beogradu, bavio se poslovima u privredi, bio sam i još uvek sam predsednik nekoliko sportskih i društvenih organizacija, udruženja građana.
Politikom se bavim od uvođenja višepartijskog sistema. Tada sam znao da odaberem društvo, društvo najboljih – društvo srpskih radikala: Tome Nikolića, princeze Nataše Jovanović, Gordane Pop-Lazić, Vjerice Radete, Mome Markovića, Sulejmana Spahe, Zankova, mog druga Branka Rankovića iz Koceljeva i da ne nabrajam sve.
Hoću da vas podsetim da je to dobro društvo, najbolje društvo srpskih radikala, da zaslužuju poverenje građana. Posle ovog nastupa ministra Dinkića, samo da vas podsetim kako on često ima običaj da kaže: "Ne poštujem odluke Skupštine, uvešću u Skupštinu privremene mere, ne dam platu poslanicima, mogu da radim šta hoću".
Njegov odnos kao ministra prema Skupštini je krajnje negativan i pogrešan. Ukazivali smo vam na to više puta. I sami ste svesni činjenice, ali ste nemoćni da gospodinu Dinkiću na bilo šta ukažete. Odmetnuo se i od vas kao stranke i od Vlade Vojislava Koštunice. Ne možete da ga kontrolišete.
Nema političke opcije u Srbiji koja to ne primećuje i koja gospodinu predsedniku Vlade, Vojislavu Koštunici, to ne govori. Jednostavno, nemoćan je. Da li ga drži neko iz MMF? Jednostavno, oteo se i radi šta hoće.
Veoma je teško sa takvim ministrom polemisati. Ako uvažene dame iz SRS izađu i kritikuju njegov predlog zakona sa dosta argumenata i on to tako oceni, onda tu nema dijaloga.
Preneću vam ono što znam iz kraja gde živim, Majdanpek, Timočka krajina, gde nam, posle naših govora u Skupštini; a morate priznati da samo mi i govorimo o predlozima zakona, retko ko iz poslaničke grupe koja podržava ovu vladu, izađe da se upusti u ovu raspravu, da iznese druge argumente u odnosu na naše; sve veći broj ljudi prilazi i kaže: ostali ste jedini, i traže da se učlane u SRS. Vole Tomislava Nikolića, vole i Natašu Jovanović i Krasića, koji izađe i onako akademski, profesorski, svaki predlog zakona obrazloži. Jasno im je to i znaju koga imaju u Skupštini, kome veruju, koga poštuju.
Nemojte dozvoliti da se jedan predstavnik Vlade na taj način odnosi prema Skupštini i na taj način ponižava Skupštinu. Zato vas molim, sve kritike koje upućujemo na predlog teksta zakona se ne odnose na vas kao poslanike u grupi koja podržava Vladu. Pokušavamo svojim argumentima da kažemo da je predlog loš ili može biti bolji, a vaše je da to podržite i prihvatite. Retki su dijalozi.
Ono što ne valja sada i zbog ovog poslovnika i zbog odnosa poslaničke grupe koja podržava Vladu, stvara se utisak i potvrđuje se stvoren utisak u narodu, da se u ovoj skupštini ništa ozbiljno ne dešava, da je sve rešeno u nekom poslaničkom klubu ili u samoj Vladi, da je rasprava, koja se ovde vodi, nekorisna, sem što građani saznaju da se o nekom predlogu zakona raspravlja u Skupštini i na taj način saznaju da ova skupština donosi zakone, za koje građani ne bi ni saznali da nema naših prijava za diskusiju i naših rasprava o nekim predlozima zakona.
Zato je veoma prijatno kada se neko od ove strane javi za reč i iznese neke argumente koji su drugačiji u odnosu na argumente koje mi iznosimo na određene predloge zakona.
Moram da priznam da sam počeo da poštujem i gospodina Aligrudića, Prorokovića i ovu gospodu, zato što uvažavaju gospodina Tomu Nikolića kad izađe, i vidim sa kakvim poštovanjem i uvažavanjem se odnose prema Tomi Nikoliću, jer on to zaslužuje. Ne može niko poslaničku grupu koju predvodi gospodin Toma Nikolić da nazove barabama niti primitivcima. To nije dozvoljeno. Nije tačno i nije prihvatljivo ni za koga.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz resornog ministarstva, meni je taman ostalo toliko vremena da ukratko iskritikujemo jedan tekst Predloga zakona i to zakona o inovacionoj delatnosti. U toj oblasti sam radio, dosta poznajem to i neću da kritikujem ono što ne znam.
"Pod inovacijom, u smislu ovog zakona, smatra se novi proizvod, proces, tehnologija itd."
Po meni, tu nedostaju pojmovi, pronalazak, tehničko unapređenje, korisna ideja, a kasnije ću objasniti šta to znači i zbog čega mislim da bi ti pojmovi trebalo da budu u tom članu 3. Znači, pronalazak, tehničko unapređenje, korisna ideja.
U članu 4. kaže se: "U obavljanju inovacione delatnosti, kao i korišćenju podsticajnih mera, privatni i javni sektor su ravnopravni".
Mislim da bi u terminološkom kontekstu doslednosti radi trebalo da bude "pravna i fizička lica" jer to već u članu 11. stav 4. pominjete.
Radi terminološke doslednosti moglo je da stoji "pravna i fizička lica", ne bi ništa smetalo.
U delu ko su subjekti koji se bave inovacionom delatnošću nedostaje majstor, a objasniću vam pojam majstora. To je radnik iz proizvodnje.
U bogatom iskustvu, najveći broj inovacija su radili ljudi koji se neposrednim poslom bave u nekom procesu rada bilo koje vrste, na određenoj mašini, pa smisle neku inovaciju, poprave, uštede u potrošnji materijala, povećaju produktivnost na toj mašini, povećaju dohodak, smanje troškove.
To je značajna inovacija gde su se kasnije u postupku pokazali rezultati, gde su ljudi zahvaljujući toj inovaciji ostvarenih rezultata rada u procesu proizvodnje, ostvarili velike uštede, podneli zahtev da im se to prizna, da im se eventualno materijalno verifikuje.
Često su vođeni i dugi sporovi da se naplati rad koji je opredmećen na osnovu te inovacije, pronalaska, tehničkog unapređenja itd. U tom smislu ću kasnije objasniti na šta mislim. Nisam majstor da napravim bure, al'' sam majstor, kako ide u narodnoj pesmi.
Mislim da u članu 13. ova podela na visoke i srednje nije baš srećno urađena. Još jedna kratka primedba, ne insistiram na tome, ali mislim da je loš prevod "poslovno-tehnički inkubator". Pojam inkubator u nekim drugim oblastima vezuje se za nešto drugo.
Moglo se možda naći neko bolje rešenje, ne insistiram, ali za moj pojam to nije baš dobro. Šta se smatra u članu 22, gde se kaže da inkubator "okuplja u svom sastavu najmanje tri člana", u smislu ovog zakona šta se smatra članom te društvene institucije koju pravite kao sistem, tu ne sporim ništa.
Šta je ono što bih hteo da pokažem iz mog bogatog iskustva iz prakse, baveći se ovim, recimo 80-tih godina prošlog veka, u jednom velikom sistemu, kao što je RTB Bor.
RTB Bor tada je imao preko 40 velikih radnih organizacija, sa osnovnim ili bez osnovnih organizacija, sa velikim brojem zaposlenih, gde je prerađivao preko 500.000 tona koncentrata bakra, što domaćeg, što uvezenog.
Pravio je proizvodnju od preko 120.000 tona bakra, preko 10.000 kilograma zlata, preko 120.000 kilograma srebra, selena itd, gde je imao u svom sastavu taj rudarski deo proizvodnje, hemijsku industriju, kao "Prahovo", kao "Zorka", gde je imao prerađivačku industriju "Sevojno", fabriku cevi, fabrike bakarne žice. Jedan veli sistem.
Reći ću vam zašto to govorim. Mi smo hteli da naučimo naše direktore tih velikih sistema, da organizujemo inovacije znanja, pa u jednom velikom hotelu na Borskom jezeru, u jednoj sali koja je otprilike ovolika i veća, angažujemo vama svima poznate profesore na određene teme, pa u oblasti upravljanja i rukovođenja, između ostalog pojavila se i ova tema inovacije, doprinosi tehničkog unapređenja.
Razvila se žustra rasprava i vama poznati i cenjeni profesori, i meni i vama, Stjepan Han, javi se za reč, bio je problem tehničkog unapređenja, pronalazaka, mogu li nešto da kažem. Predsedavajući jedva dočeka da čuje uvaženog profesora i on počinje ovako. Parafraziram, setićete se svi onog gradiva iz srednje škole, Arhimed, stara Grčka, izašao je, eureka, pronašao sam, i u to vreme u staroj Grčkoj kaže - kada god se nešto pronađe oni zakolju vola da proslave to, pa ako je mali pronalazak, malog vola, ako je veliki pronalazak, velikog vola. Od tada volovi ne vole pronalaske. To sam ispričao da ne bi neko ušao u polemiku šta je pronalazak, a šta ne, da ne bi došlo do neprijatne situacije.
Brzo se završava rasprava, svi smo shvatili šta je tema, zaključilo nas nekoliko, veliki broj rukovodilaca u tom delu, shvatili smo šta je inovacija, značaj te inovacije, niko se tome nije protivio. Bio je problem zapravo da li treba priznati nekom majstoru, inženjeru, inovaciju, ako je on to otkrio tokom rada. Mislilo se da je plata bila dovoljna da čovek zaradi, pa ako nešto izmisli revolucionarno, značajno, da mu je to dovoljno što je on dobio platu i ne mora ništa van toga da dobije.
To je bilo pogrešno, nije dalo stimulans tim mladim ljudima da razmišljaju, da unaprede proces rada, tehnološki proces da poboljšaju, ako ništa drugo uslove rada, zaštitu na radu, da postignu bolji kvalitet, da urade u smislu smanjenja troškova, smanjenja materijala ili funkcionalnosti proizvoda. Sve je to inovacija i mislim da vam nedostaje malo, ne vidi se taj pojedinac, a moglo bi, jer se svodi sve na institucije.
Sada pod pojmom inovacije, ono što smo mi napisali, zato sam doneo jedan skroman pravilnik o inovacijama koji je tada važio na nivou radne organizacije, osnovnih organizacija, da li su proizvodne ili stručne službe itd. Onako, kratko ću, imam još par minuta.
Pod "pronalaskom" se smatra novostvoreno tehničko-tehnološko rešenje kojim se rešava konkretan problem.
Smatra se da je pronalazak nastupio ili stvoren u toj osnovnoj organizaciji itd. Posle isteka toga, možda je čovek radio, pa je otišao, pa je podneo zahtev da je nešto smislio, izmislio, pa traži da se naplati. Napustio preduzeće, pa je onda bio problem spora oko toga itd. To smo onda u tom smislu definisali.
Pojam "tehniko unapređenje". Tehničkim unapređenjem smatra se svaka racionalizacija rada, koja nastaje primenom poznatih tehničkih sredstava, tehnoloških postupaka u svim fazama procesa rada kojima se postiže, pa onda kaže - povećanje dohotka, povećanje proizvodnosti rada, poboljšanje kvaliteta, poboljšanje tehničke kontrole proizvoda, poboljšanje zaštitite na radu, životne sredine itd.
Pojam - korisnik predloga. Korisnik predloga smatra se svako racionalno i primenjeno rešenje u cilju poboljšanja postupaka, pa da li je u pitanju proizvodnja, održavanje sredstava rada, povećanje produktivnosti mašine, da li je smanjenje utroška materijala itd.
Dalje smo razrađivali to podnošenje, kada se dođe do korisne ideje, predloga, da se to kvalifikuje, odredili smo način podnošenja predloga za unapređenje proces rada, postupak podnošenja rešenja i obrada predloga, pa organi koji razmatraju i odlučuju o priznavanju prava na predlog unapređenja itd. Govorili smo o utvrđivanju efekata nagradnog. Morali smo ako je neko podneo zahtev, dokazuje da je on to ugradio u procesu rada, postigao određene efekte, uštede, povećao proizvodnost ili produktivnost, materijalizovao to kroz ostvarenje dohotka, koji je deo njemu pripadajući, zato što je čovek radeći u tom poslu nešto uradio.
U cilju unapređenja inovacione delatnosti, poboljšanja, stimulisanja što većeg broja ljudi da se tim poslom bavi i da bude nagrađeno za taj rad, pored svih tih teškoća, sujete, zlobe, nezadovoljstva, nepoznavanja ili nedobronamernosti, mi smo pored tih opštih, posebnih, zajedničkih odredaba, napisali - i obavljanje stručnih poslova od zajedničkog interesa.
Majstor koji ima dobru ideju, otkrije nešto, a nije u stanju da to tehnički obradi, u smislu da podnese zahtev, da ga nacrta, skicira, onda smo mu odredili službu koja će da mu pomogne da tu ideju predstavi na najbolji način, da je tehnički opremi, da nacrta ako treba, pa smo onda u tom smislu čak osnovali i aktiv, koji smo zvali Aktiv pronalazača u tom preduzeću, koji se bavio tim poslovima, pomagao inovatorima da podnesu zahtev, borio se da ostvare svoja prava, pomagao im da učestvuju na izložbama radničkog stvaralaštva u to vreme itd.
Sve u svemu, mislim da je kratak zakon, pa je kratka i kritika, ali imalo bi možda prostora i mesta da posvetite tom majstoru, tom neposrednom izvršiocu, nezavisno da li je hemijska industrija, rudarstvo, metalurgija, tekstilna, industrija piva, mleka itd.
U svakom procesu gde se koriste određene tehnologije, određeni postupci, određena sredstva rada, uvek se može naći, uraditi određena inovacija da se to poboljša.
U tom smislu mislim da je manjkavost ovog predloga i voleo bih da se to uredi, iz razloga što će kasnije opet neka preduzeća, koja su u tom poslu, posvetiti dovoljno pažnje, na osnovu tog zakona bolje urediti svoje pravilnike, lakše regulisati i na taj način nesporazume oko poslodavca i inovatora u toj fabrici otkloniti, jer će biti moguće pozvati se na određenu odredbu zakona gde se to precizira bolje, lakše je ostvariti, a na taj način i stimulisati inovaciju, odnosno inovativnu delatnost na pronalasku tehničkog unapređenja, dobre ideje itd. Ako je moja kritika pomogla nešto, zahvaljujem se, to je na osnovu mog skromnog iskustva iz prakse.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću u ime korisnika usluga da vam postavim dva pitanja. Doktori su ispričali priču i ne bih hteo da ulazim u taj deo.
Prvo pitanje: kako da student posle 26. godine života dođe do zdravstvene isprave, kako ste to nazvali u Predlogu zakona, u članu 142. stav 1. Ne odnosi se na amandman, postavljam pitanje, ali neću imati prilike da vam kasnije to pitanje postavim.
Znate da student posle 26. godine ne može da se prijavi na tržište rada dok god je student. Razlog zašto to pitanje postavljam je da je jedna sugrađanka poslala zahtev pre tri meseca ministru Laloviću. Ministar Lalović je proglasio sebe nenadležnim i uputio je zahtev vašem ministarstvu. Vi na taj zahtev niste odgovorili. Znači, ono što je bilo po postojećem zakonu.
Molim vas, ako ste u prilici, da odgovorite, na osnovu novih propisa, kako ćemo tim mladim ljudima omogućiti da dođu do zdravstvene knjižice da se mogu javiti doktoru u slučaju potrebe i lečenja?
Drugo, problem seoskih domaćinstava, dosta sam sa ove govornice pominjao, veoma siromašno selo iz okoline Majdanpeka u opštini Majdanpek. Zato sam vam dao tu lepu kartu i kada otvorite celu stranicu, videćete. Konkretan primer: deda solunac, imovina se vodi na dedu, prihod od poljoprivrede 11 dinara. U drugim selima često imate prihod od poljoprivrede jedan dinar. U tom domaćinstvu pored dede solunca živi otac invalidski penzioner i majka domaćica, sin i snajka koji imaju troje dece, 13, 11 i dve godine. Dakle, ovde su glavni junaci priče taj mladi bračni par sa troje dece, ne radi ni sin ni snajka. Kako oni da dođu do zdravstvene knjižice? Nemaju nikakvu imovinu, ne rade, nisu po nekom drugom osnovu osigurani, ne mogu da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu jer ne mogu da dobiju zdravstvenu knjižicu. Ta žena sa trećim detetom kada se porodila platila je ležanje u bolnici, porođaj, izlazak, nije mogla da dobije zdravstvenu knjižicu ni po jednom osnovu.
Ta siromašna seoska domaćinstva nisu u prilici da plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje i obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje u smislu obaveznog socijalnog osiguranja. Nisu u prilici da plate nijedan dinar kao prihod od poljoprivrede.
Očekujem vaš odgovor, u smislu člana 22. stav 2. tačka 9) i stav 3. i 4. predloženog teksta zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svi kažu novac je prljav, a ne znamo da ga operemo. Šala na stranu.
Amandman na član 13. kao novi član 13a pokušava da definiše odnos lica kao članova komisije kome prestaje funkcija komisije kada se ispune uslovi za odlazak u penziju ili na lični zahtev lica kada više ne želi da radi taj posao.
U Predlog zakona u članu 13. ministar određuje, na predlog direktora uprave, sistematizaciju radnih mesta, određuje direktora i članove te uprave. Vidi se da je to državni organ. Nejasno je da li su to državni službenici i činovnici u smislu zakona o državnoj upravi ili državnim službenicima. To je svojevrstan način povećavanja te državne administracije.
Ne znam zašto, ko sve prati tokove novca u privredi i poslovanje u bankama. Ako u ovoj fazi, kada već neko dođe do velikog prljavog novca i počne da ga pere na razne načine, šta radi policija, šta radi poreska uprava, šta radi tužilaštvo, sudovi, razne inspekcije? Mogu li oni to da spreče da ne dođe do krađe tog novca ili na nezakonit način sticanje određene količine novca, pa da se u ovoj fazi ne pojavi to pranje novca u nekoj količini gde bi država imala problem pa se osniva poseban državni organ.
Treba zakon da bude regulisan normalno, ali je u predlogu u smislu ovih amandmana bolje da uradi neka komisija, stručna komisija koja će se baviti određenim poslovima na osnovu znanja i iskustva u toj oblasti, nikako neka direkcija, neka uprava. Pored svih ovih silnih inspekcija, policija, oni koji su po prirodi stvari, sprovodeći postojeće zakone dužni da brinu o zakonitosti, ne znam kako je moguće doći do velike količine nekog novca koji treba kasnije oprati, a da se pre toga u nekoj fazi ne primeti da je neko taj novac ukrao, nezakonito stekao ili se obogatio na neki drugi način.
Ne znam da li je umesno u ovoj priči setiti se nečega sa Zapada. Ne pitajte me kako sam stekao prvi milion dolara, a sve ostalo je regularno, sve je u redu. Kada je u pitanju ulaganje u našu privredu, pustio bih sve one koji su pokrali novac po belom svetu neka naprave neku fabriku kod nas, neka ulože u privredu, bilo da je put, fabrika, neko preduzeće, to je nacionalno bogatstvo i ne mogu da ga odnesu.
Organi gonjenja, ako primete da je taj novac stekao na nezakonit način, oteo, neka u postupku, kako se to radi privredu pravdi, osude za nezakonite radnje i odgovara za nezakonito stečen novac, bilo na koji način da je to uradio.
Kada se govori o državnoj upravi u ovom kontekstu, kada su razni odbori, komisije, pododbori, saveti, imam utisak da vlast otvara veliki broj radnih mesta, da bi mogli da uhlebe činovnike, odnosno one koji su zaslužili iz nekog razloga, pa možda čak i one koji imaju veliku penziju, ali daj još nešto da rade ako ih znanje, snaga i zdravlje služi. Što bi sedeli kod kuće, a mogu da budu od velike koristi.
Voleo bih kada bi ova vlada ili bilo koja druga sledeća istrajala kod ovog zakona o državnim činovnicima, uvela jednu dobru evidenciju i na kraju popisala sve državne činovnike, sa podacima o njihovom stažu, njihovoj kvalifikaciji, godinama života, da li su penzioneri ili su u radnom odnosu.
Videli biste da ima puno penzionera koji zauzimaju važna mesta u upravi, odnosno u raznim komisijama, savetima, odborima, pododborima, u upravnim odborima, institucijama države, mislim na fondove, na javna preduzeća, a velika je nezaposlenost, mnogo mladih, stručnih i školovanih ljudi, afirmisanih ljudi ostaje bez posla.
U tom smislu, napravio bih jedan dobar pregled, sagledao, javno to obelodanio i svi koji imaju dobru penziju, stečenu baveći se politikom ili državnom upravom u bilo kom sistemu, neka uživaju tu penziju, čuvaju unuke ako ih imaju, a mlade ljude pozapošljavao. Napravio bih jedan podstrek da u ovoj državi krene nešto bolje, da stručnost, znanje, energija, mladost daju svoj doprinos i da se krene u bolji razvoj države.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilog raspravi gospodina Rankića, reći ću nešto kratko o opštini Majdanpek. Podstaknut pričom ministra od malopre, gde mu se omaklo da kaže da dolazi u one opštine gde ga pozovu ili gde može da reši neki problem. Tamo gde ne može da reši verovatno i ne ide ili ga ne zovu. Ne mogu da verujem da ga nisu zvali u opštinu Majdanpek.
Znate da je Majdanpek grad koji se smrzava, gde zbog loše privredne situacije i siromaštva ne može da se obezbedi mazut za centralno grejanje.
Radi informacije, ministru, Majdanpek je opština koja se nalazi 180 kilometara jugoistočno od Beograda. Može se doći na dva načina: niz Dunav preko Požarevca, Velikog Gradišta, Golupca, gde je bio, pa još malo da je krenuo niz Dunav, stigao bi do opštine Majdanpek, ili putem preko Požarevca, Kučeva, put nije najbolji, Velja ne održava te puteve, ali je moguće proći ako se ima dobra volja da se stigne.
Opština Majdanpek, po popisu stanovništva iz 2002. godine, ima 23.700 stanovnika, a popisom pre toga bilo je oko 30.000 stanovnika. U opštini Majdanpek živi oko 26 različitih nacionalnosti, jedna sredina gde su dolazili ''trbuhom za kruhom'' iz cele bivše Jugoslavije i iz sveta, ima Poljaka, Čeha, Slovaka, Mađara, Rumuna, Nemaca i Rusa.
Gledam istorijski kako se rudnik razvijao i ko je sve eksploatisao rudno blago u gradu na Peku. Dakle, zato se zove Majdanpek, dakle, Majdan na reci Pek.
Ostaviću gospodinu ministru jednu turističku kartu da usput vidi, pošto ga posao ne dovodi tamo, neka potroši neki turistički dinar i neka obiđe, lepo je videti turističku ponudu opštine Majdanpek. Opština Majdanpek ima 14 naseljenih mesta, najveća su Majdanpek i Donji Milanovac, ali ono zbog čega pričam, veoma su u teškoj situaciji.
Veoma siromašna mesta od Majdanpeka prema Boru, prugom, to su: Debeli Lug, Leskovo, Jasikovo i Vlaole, gde je zbog terena na kome se nalaze svaka aktivnost prestala. Tu su radnici koji su radili u Rudarsko–topioničarskom basenu, da li u borskom delu rudnika ili delu Majdanpeka, ostali bez posla, bez ikakvih sredstava za život, suočeni sa problemom obaveznog plaćanja doprinosa za PIO i u nemogućnosti su to da urade.
Veliki je broj domaćinstava, to želim da prenesete ministru, nema zdravstvene knjižice, jer ne mogu da se po drugom osnovu osiguraju i ne mogu da dobiju tu zdravstvenu zaštitu. Zamislite, prihod od poljoprivrede je jedan dinar i zbog toga su obavezni, bar jedan član domaćinstva, a u smislu zakona o tom zdravstvenom osiguranju, znate šta sve spada u domaćinstvo, da plate određenu sumu. Domaćinstva koja nisu u stanju da to izmire, pa onda nisu ni u mogućnosti da dobiju tu zaštitu.
Ono što je pitanje za ministra, dakle, da neka bakica, posle ne znam koliko godina, imala pravo na penziju po osnovu poljoprivrede, umrla je, porodica ne može da podigne ta sredstva, jer te poljoprivredne penzije kasne više od 24 meseca.
Pitanje ministru, mogu li se te poljoprivredne penzije isplatiti nekako brže, jer je ministar pričao nešto o zaostalim penzijama za penzionere, o velikom dugu, nije ništa pomenuo za isplatu tih zaostalih penzija za poljoprivrednike. Tim ljudima, u tim malim mestima, koja su sada skoro raseljena, a ostali su da žive samo oni koji nemaju gde da odu, značila bi ta sredstva puno.
Obilazeći teren i radeći ovaj naš politički posao, veoma je lepo i prijatno videti salaš na dalekom brdu u ovim selima koja su jako siromašna. Pored ovoga što sam nabrojao, tu su i sela Golubinje, Boljetin. Golubinje ima jedan zaseok, postoji još jedan, ali ne mogu da se setim imena, u veoma pasivnom kraju, gde je kamen, imate utisak da kamen niče iz zemlje, jer je kiša isprala zemlju, pa su ostali šiljci od kamena, da u tom malom siromašnom domaćinstvu imate dvoje ili troje dečice u dvorištu, a na drugim mestima se prave dvorci ljudi koji žive u inostranstvu (pa su u mogućnosti da naprave dvorce, velike ograde, fasade), a u ovom dvorištu je korov, jer nema dečurlije da se igraju, nema stanovništva, sve je raseljeno.
Stanovništvu u tim veoma siromašnim malim opštinama, odnosno mestima, trebalo bi posvetiti malo pažnje u smislu razvoja tog pograničnog dela, a o tome je govorio kolega Rankić. To su opštine Majdanpek, Golubac, nizvodno niz Dunav, Kladovo, Negotin, jer su delovi tih opština, određena sela, jako siromašni, bez ikakih sredstava za život.
U tom smislu voleo bih da ministar više sredstava odvoji za opštinu Majdanpek, a da imam vremena pročitao bih vam kako se borio izvesni gospodin Karamarković, tadašnji predsednik opštine Majdanpek, i kakve je sve načine koristio da ubedi tadašnju vladu da odvoji više sredstava za razvoj te opštine. Ista je situacija i danas, možda teža sa aspekta što je veći broj ljudi koji živi tamo ugrožen, a nemaju gde da odu, jer su ostali na tom imanju da održe porodice. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilog ove rasprave želim da kažem nekoliko rečenica. Jasno je i razumljivo zašto je promenjen Zakon o zaštiti na radu u zakon o bezbednosti i zdravlju na radu.
Video sam osnov iz postojećeg zakona u drugom delu bezbednosti i zaštite na radu, u članu 6. kaže se - preduzeće je dužno da preduzima odgovarajuće mere zaštite zdravlja i bezbednosti radnika na radu.
Preformulisan je postojeći tekst i ono što su bile opšte odredbe sada su preventivne, ono što je bilo obezbeđenje kao zajedničke odredbe, tako da tu nema neke suštine, nema politike, odnosno ideološke razlike. Radi se o jednom tehničkom propisu i nije teško ako se poštuju standardi i nauka postojeća, zaštita na radu. Postoje fakulteti, redovne studije, postdiplomske studije, postoje instituti koji se bave ovom oblašću. Promeniti sam naziv, kako će se sve to uklopiti vezano za primenu ovih propisa, to je opet priča za razmišljanje za predlagača.
U načelnoj raspravi pomenuo sam jednu fabriku u okolini Majdanpeka, kritikujući Predlog zakona i ukazujući resornom ministru da se u pogledu primene propisa iz oblasti zaštite na radu nije ni ranije dovoljno vodilo računa i danas se ne vodi dovoljno računa.
Malo je ko slušao tu raspravu iz prepodnevnog izlaganja, jer su bili na poslu i iz onoga što se kasnije kao efekat te rasprave čulo, iz rekla-kazala, epilog je bio da su postojeći direktori, plašeći se intervencija ministra u želji da sazna šta se stvarno dešava u toj fabrici, provetrili fabriku, našminkali radnike, doveli medije, dopisnike medija iz lokalne sredine, da pokažu da to stanje stvari nije takvo kako je u raspravi rečeno.
Moja namera nije bila ni tada, ni danas, iako nisam pomenuo fabriku, niti proizvod... Htelo se u lokalnim medijima da se prikaže kao pokušaj jedne opozicione stranke da umanji šanse da se ta fabrika u procesu privatizacije dobro proda, što nije bila moja namera. Fabrika ima perspektivu, ima zanimljiv proizvodni program, ali mora se dovesti u red sa propisima koji u ovoj državi važe.
Ona rasprava od pre nekoliko dana je imala efekta. Kaže da su provetrili fabriku, očistili su malo radna mesta, dali radnicima nove radne mantile, našminkali ih, doterali radnike.
Imali su jedino problem sa onim radnicima koji su zbog narušenog zdravlja napustili fabriku, pa su u fazi lečenja, izlaska na ocenu radne sposobnosti ili dugom bolovanju došli pred fabriku saznavši da dolaze novinari, da se sa njima vide i suoče. Nije im dato da uđu u fabriku.
Rezultat je bio da su novinari, saznavši detalje i jedne i druge strane, napisali obiman tekst, dopisnici "Politike" i "Blica". Normalno, te novine nemaju dovoljno prostora da objave sve što novinari iz lokalnih sredina žele da saopšte, jer nema dovoljno prostora da se objavi širok tekst. Zato u tim novinama niste mogli da pročitate sve ono što je napisano.
Da ne dužim mnogo, da ponovim još jednom: znači, fabrika ima perspektivu, ali moraju biti pametni rukovodioci, direktori i upravljačka struktura. U fabrikama ne treba da bude politika, nego struka, tehnološki proces, organizacija rada, zaštita na radu. Onda će ta fabrika moći i dobro da radi i dobro da posluje i fino da se proda.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 15. stav 1. tačka 1) pokušalo se da se kaže ono što je u postojećem zakonu u članu 55, gde su obaveze direktora preduzeća u ranijem tekstu.
Dakle, iz postojećeg zakona, iz oblasti zaštite na radu, "Službeni glasnik" 42/91, i izmena koje su usledile 1993. godine, dva puta 1993. godine, zatim 1994. godine i 1998. godine, gde se naročito ističu, pa ću vam ja sada reći nekoliko stvari.
Ali, ne može biti samo lice koje je zaduženo odgovorno, a ovo lice smo ranije zvali referent zaštite ili šef zaštite na radu, zavisno od toga koliko je to veliko preduzeće.
I poslodavac, direktor preduzeća, sam poslovođa i radnik koji je u procesu proizvodnje, svi su oni na neki način odgovorni, svako u svom delu, zavisno od akata i zakona koji tu oblast regulišu, tako da odrediti samo lice da bude odgovorno za sve ovo što piše u zakonu...
Posebno ono što predlagač kaže i hvali se kao da je to nešto novo, nešto revolucionarno, nešto dobro, kako će se uvesti zaštita na radu u malim i srednjim preduzećima.
Zaštita na radu je obavezna u svim preduzećima, odnosno po novom zakonu kako se ona već zovu.
U tom smislu, ne znam koliko je dobro u ovom članu definisano, dakle, sve obaveze tog lica koje će biti zaduženo za bezbednost i zdravlje na radu. Kada se ovaj pojam "zdravlje na radu" pominje često u tekstu članova odredbi ovog zakona više mi liči na frazu, nego stvarnu želju i mogućnost da se utiče na zdravlje na radu zaposlenog.
Istina je da u toj oblasti ima mnogo prostora za rad i angažovanje državnih organa da se proveri u svim fabrikama, u zavisnosti od tehnološkog procesa i propisane mere zaštite na radu, u zavisnosti od opštih mera, posebnih i pojedinačnih, kakvi su uslovi i kakva je zaštita potrebna.
U ovom delu, ako imam vremena, samo ću nekoliko stvari da citiram iz tog člana 55, ima negde preko 15 odredbi, a ovde ste vi dali nekih osam. Znači, prepričan je, praktično, član 55. gde ćete prepoznati o čemu se radi. Dakle, da se radnik rasporedi na mesto rada na kome su sprovedene mere zaštite na radu; da se radniku poveravaju zadaci koji neće imati štetne posledice na njegovo zdravstveno stanje i bezbednost; da pristup zoni gde postoji opasnost mogu da imaju samo radnici kojima su data odgovarajuća uputstva, ali to se retko radi kod nas.
Dalje, da se na radno mesto sa posebnim uslovima rada raspoređuje radnik za koga je na propisan način utvrđeno da ispunjava posebne uslove, odnosno da se radniku koji posebne uslove ne ispunjava zabrani dalji rad na radnom mestu sa posebnim uslovima rada. To se nigde ne primenjuje i to su strašne zloupotrebe.
Dakle, ako radnik kaže da ne može da radi, znate šta će biti – dobiće otkaz, otići će i nema nikakvu zaštitu, a danas smo izmenili propise iz oblasti na radu, tako da je moguće i nezakonito dati otkaz radniku i nema nikakve zaštite, posebno u odnosu koliko je država u mogućnosti da štiti zaposlene.
Dalje, član 4a postojećeg zakona, odnosno izmenom i dopunom članova 4a, 4b i 4c, to je dodato kao novo, da se radniku može dati na upotrebu oruđe za rad, sredstva i oprema lične zaštite od opasnih materija samo ako je obezbeđena dokumentacija propisana ovim zakonom.
Dalje, da se radniku na upotrebu može dati oruđe za rad i instalacija samo ako je prethodno utvrđena njihova ispravnost na način i po postupku koji je propisan ovim zakonom; da radnik može da radi samo u radnoj sredini gde su hemijske i fizičke štetnosti u dozvoljenim granicama. To je onaj problem gadne materije, gde sam ja pitao ministra kako ćemo meriti stepen gadosti ili gadnosti, ne znam kako ćemo te gadne materije definisati, ako ih bude u našim fabrikama.
Dalje, da se sredstva rada, odnosno sredstva i oprema lične zaštite isključe iz upotrebe ako su neispravna i ako zbog nastalih promena ugrožavaju život i zdravlje radnika, ima i tih slučajeva.
Dalje, da se sredstva rada, odnosno sredstva i oprema lične zaštite koriste prema njihovoj nameni i da ih upotrebljavaju samo radnici kojima su poverena; da se za vreme rada ne uživa alkohol ili druga sredstva zavisnosti, a radnik koji je pod uticajem alkohola i drugih sredstava zavisnosti da bude udaljen sa rada, i da se ne puši na radnim mestima gde to nije dozvoljeno.
Zamislite, radnik koji ima problema sa zdravljem, posebno u fabrikama gde su dnevna oštećenja, i koristi bensedine, dakle, lekove za smirenje i depresiju, pa direktor fabrike naredi lekaru da im zaključi bolovanje, jer nema ko da radi u fabrici, kaže da im ne dozvoljava bolovanje i radnik pod dejstvom tih sredstava dođe u fabriku, radi na liniji gde se mora ispuniti norma. Vi znate kakve posledice mogu da nastupe.
Samo još dve rečenice želim da kažem, dakle, da pri raspoređivanju radnika upozna radnika sa opasnostima, štetnostima i merama zaštite na radu, da zabrani rad radniku koji se ne pridržava propisanih mera zaštite na radu i uputstava i koji ne koristi sredstva i opremu lične zaštite ili odbije da postupi po uputstvu za bezbedan rad. Odgovoran radnik je dužan da preduzme i druge propisane mere zaštite na radu, a u ovom slučaju je to poslovođa, a nekada je šef zaštite na radu.
Dalje, da zabrani rad radniku koji nije osposobljen za bezbedan rad, da zabrani rad radniku jer se nije podvrgao lekarskom pregledu ili je lekarskim pregledom utvrđeno da ne ispunjava uslove u pogledu zdravstvene sposobnosti itd.
Dakle, to je sve ono što direktor jedne fabrike mora da uradi, i referent zaštite na radu, odnosno lice, kako ste ga sada nazvali, kao i poslovođa, ali to podrazumeva ozbiljniji rad i poštovanje radnika, njegovog dostojanstva i mogućnosti da radi i zaradi, a ne da dobije otkaz ako se imalo pobuni zbog neispunjenosti uslova iz oblasti zaštite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, kolega Rankić je podneo amandman na član 28. dodajući nov stav, koji je kolega komentarisao. Ovaj predlog treba shvatiti u kontekstu poslova sa posebno teškim uslovima rada, odnosno gde je rad naročito težak, opasan i štetan za zdravlje i pored toga što su primenjene sve opšte i posebne mere zaštite na radu.
Radna mesta na kojima se obavljaju profesionalne delatnosti ograničena su navršenjem određenih godina života ili zbog perioda i težine poslova fiziološke funkcije opadaju u toj meri da se onemogućava dalje uspešno obavljanje itd. Radi se o poslovima i radnim mestima gde se radni staž računa sa uvećanim trajanjem. Veliki je broj takvih radnih mesta gde sa posebnim i pojedinačnim merama zaštite na radu ne mogu sva štetna dejstva tehnološkog procesa ili opasnih materija da se otklone, pa onda one koliko-toliko utiču na zdravlje. To je posebnim pravilnikom regulisano.
Predlagač zakona je to predvideo u prelaznim i završnim odredbama i to je ono što mene raduje, da ovakav zakon neće mnogo smetati ako se poštuju ove prelazne i završne odredbe, tu je sve rečeno da će se do donošenja propisa iz člana 5. stav 2. ovog zakona primenjivati propisi koji važe. To je na dve stranice, nabrojani su taksativno svi propisi koji sada važe, a regulišu ovu oblast. Ne znam koliko će ministarstvo i nadležne službe imati prilike da sve to završe i usklade sa novim propisom, donesu nove pravilnike.
Primenjujući postojeće pravilnike u delu koji se odnosi na posebno teška radna mesta, odnosno gde štetnost po zdravlje ne može da se otkloni posebnim i opštim merama i postupak za utvrđivanje tih radnih mesta... Tu bih skrenuo posebnu pažnju predlagaču. Do sada je u trećem delu postojećeg pravilnika utvrđen postupak, kaže se: "Utvrđivanje radnih mesta iz stava 1. ovog člana vrši komisija za utvrđivanje radnih mesta, kod poslodavca...".
Ta komisija je tročlana. Sastav komisije je: predstavnik poslodavca, predstavnik Fonda PIO i stručne organizacije iz člana 3. stav 4. ovog pravilnika. Stručna organizacija – misli se na institute zaštite na radu.
Poslodavac je u obavezi da pokrene postupak, da zahteva dolazak te komisije. U mojoj praksi smo imali ovakav problem: promena organizacije rada, promena tehnološkog procesa, što nalaže obavezu utvrđivanja uslova rada i pozivanje komisije. Predstavnici Fonda PIO kažu - dolazimo, nije problem, država plaća, imamo dnevnice, putne troškove, ali predstavnik stručne organizacije neće da dođe dok mu se ne uplate unapred troškovi, dok mu se ne obezbedi smeštaj, dok mu se ne obezbede dnevnice. Onda je nemoguće da ta komisija počne da radi i obavi svoj posao u skladu sa propisima, na osnovu znanja i tehnike koja je poznata.
Zamislite one poslodavce koji ne vode računa o zdravlju radnika na radu i koji nisu u prilici da plate. Relativno, to nije velika cena i ne košta mnogo, ali poslodavac jednostavno ne vodi računa o tome. Najveći broj slučajeva je da poslodavac tu svoju obavezu ne izvršava i ne zahteva izlazak komisije, da se utvrde ta radna mesta koja su posebno teška i štetna po zdravlje radnika.
To regulišu propisi iz penzijsko-invalidskog osiguranja, taj pravilnik, govorim o njemu. Ima mogućnost i Fond PIO da pokrene postupak, ali zamislite privredna društva koja su tek formirana, koliko treba vremena da prođe, koliko treba vode da protekne Dunavom da bi se Fond PIO, odnosno nadležni ministar zdravlja i nadležni ministar penzijsko-invalidskog osiguranja setili da dođu u neku fabriku kod nekog subjekta i da rade u toj materiji, da utvrde da li su ta radna mesta toliko štetna, zašto je toliko veliko bolovanje, zašto je gubitak radnog vremena u toj meri, a radnici ne mogu da se leče.
U tom delu resorno ministarstvo ima mnogo posla, koristeći postojeće propise, odnosno obavezu da nove pravilnike uskladi sa novim zakonom, jer je ta oblast danas veoma zapostavljena i sve na štetu zaposlenih.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo par napomena u prilog ovoj raspravi. Dakle, želim nešto da kažem, posebno kada se radi o ženskoj omladini, o mladim devojkama.
Ovo bi važilo, ovo što piše u ovom predlogu zakona, kada je državna firma, fabrike koje su nekada radile, gde su bile određene mere, postojale razvijene službe gde se brinulo o zaštiti omladine i majki sa malom decom.
Kod privatnih poslodavaca, skrećem pažnju resornom ministarstvu, posebno zbog toga što ne kontrolišete rad na crno, jako je velika zloupotreba zapošljavanja mladih, posebno ženske omladine na poslovima na određeno vreme. Određeni poslodavci zabranjuju mladim devojkama da se udaju, teraju ih da potpišu izjave da neće, ako se udaju, ostati u drugom stanju.
Desi li se da poslodavac sazna da je mlada žena ostala u drugom stanju, daje otkaz njoj i mužu, čak ako rade u istoj fabrici. Kod nas u okolini ima jedna fabrika koja je privatizovana. Ima u okolini Beograda puno tih malih fabrika i poslodavaca gde takve ugovore potpisuju na pet godina, a Srbija misli o natalitetu, misli o zaštiti omladine.
Te poslodavce treba prvo naučiti da kada žena ostane u drugom stanju, otvori trudničko bolovanje, pa porodiljsko, da to država plaća, ne plaća poslodavac, toliko može da ostane u radnom odnosu, a za vreme dok je majka na bolovanju, dok je dete malo, može zaposliti radnika na određeno vreme uz zamenu odsutnog radnika, ne gubi ništa.
Ali, postoji strašna diskriminacija i zloupotreba ženske omladine i to bi resorno ministarstvo moralo da reši svojom akcijom, kontrolom, prvo rada na crno i tih privatnih poslodavaca koji takve ugovore ili takve izjave traže od ženske omladine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću moja izlaganja ukratko da skoncentrišem na nekoliko stvari.
Dakle, zakon o zaštiti na radu – za mene je bio dobar zakon i ranije, jasno definisan, nije se primenjivao iz razloga zbog različitih teških situacija, bez obzira o čemu se radilo o kojoj grani i nije to bio razlog da se donese nov zakon sa nekim novim nazivom, nekim novim imenom. Posebno bih o tom imenu zamerio predlagaču, jer, ako je to razlog da se promeni ime zakona zbog ulaska u Evropu, možda bih to i prihvatio – bezbednost i zdravlje na radu, meni to liči na jednu frazu.
Zaštita na radu je sasvim jasan i određen pojam. Postoje fakulteti, instituti, postoji nauka koja se tim poslom bavi. Dakle, zaštita na radu, zaštita životne sredine, zaštita životne okoline i sasvim je jasno prihvatljivo objašnjen pojam koji je sveobuhvatan, malo nejasan, ali ne znam zašto je trebalo promeniti taj zakon, moralo je da se prevede sve zbog Evropljana, odnosno objasniti da je to to što oni imaju, a kod nas se zove drugačije.
Reći ću samo jedan detalj gde bi predlagaču skrenuo pažnju koliko se ide do prevođenja i neznanja određenih materija, preformulisanja teksta iz člana 2. i člana 6. postojećeg Zakona u onom delu koji ste vi nazvali prevencija, u članu 7.
Lepo ste definisali pojmove, objasnili pojmove, nije šala, ali koliko se ide u neku neozbiljnost, (u članu 4.) u tački 10) gde objašnjavate određene pojmove šta znači, pa kažete: ''Opasne materije jesu eksplozivne, zapaljive, oksidirajuće, otrovne, gadne''. Ovo gadne nisam razumeo, ko god je pitao, predlagač je to napisao.
Znam da postoji jedinica mere za štetnost zračenja, ako je vlažnost, ako je temperatura, ako je zagađenost sredine određenim gasovima, ali ne znam kakva vam je jedinica mere za ''gadnost''. Kada se i tako nešto napiše vidi se da to ne pišu ljudi iz struke. Nije šala, ozbiljno govorim.
Imam utisak da ove propise koje smo imali da su dobro urađeni, definisani, jasni. Ovaj zakon je donesen 1991. pa je napravljeno niz promena, izmena, koje su usledile 1993. dva puta 1994. i 1998. godine.
Kade je taj zakon napisan, objašnjeno je da su obaveze poslodavca jako lepo urađene, a ne smeta mi čak ni to da ste vi sada referenta za zaštitu na radu nazvali licem za bezbednost i zdravlje na radu; referent zaštite na radu poznat pojam i tačno određena školska sprema, polaganje stručnog ispita, određena znanja da se bavi i odgovornošću – ako ne uđe u pogon, ne proveri tehnološku liniju, ne proveri uslove koji vladaju u proizvodnoj hali, pusti pogon, zaprećeno je kaznom zatvora kao krivično delo.
Vi to zovete iz nekog razloga lice za bezbednost i tako u tom kontekstu sve ne smeta, čak i da ga prevedete ovako loše kako ste ga preveli i preformulisali, ako će se on primenjivati i ako ćete obezbediti dovoljno sredstava, nadzor ovlašćenih organa, inspekcije da se proces rada ne sme pustiti, a da nema sve ovo što određeni propisi, standardi, nauka ne propiše i ono što je propisala, a da se to u proveri ne konstatuje da su ispunjeni uslovi za početak rada.
Sve greške, dolazim iz rudarstva, znam veoma teške uslove rada u rudarstvu, prava je sreća što veliki broj povreda na radu nije završeno sa smrtnim ishodom u kakvim uslovima smo radili. Lepo je da vi kažete ministre – sada smo uključili sindikat, pa i poslodavce, pa ćemo se mi tu lepo dogovarati. Kada su u pitanju timski propisi tu nema dogovora, pregovora. Imate opis koji definiše, ima stroga kontrola da su ti uslovi ispunjeni.
Znam jednu fabričicu u okolini, u sredini gde živim, 1978. godine puštena u rad, zaposlili su negde 80-tak mladih žena i od njih napravili invalide rada. Rade sa veoma opasnim otrovnim materijama kao trikloretileni.
Nisu 20 godina slali radnike na sistematski pregled. Nemaju ventilator u hali. U hali je temperatura rada zavisno od spoljne temperature. Leti ugreje se lim, pa je onda 40 stepeni. Zamislite isparenje, lako isparivih materija, koje trajno oštećuju mozak, bez ventilacije. Zamislite da je u hali temperatura kao spolja. Ako je temperatura zimi ispod nule, onda je u hali, hala se ne greje, ne uključuje se ventilator. I, onda inspektor dođe, napravi zapisnik, konstatuje, na intervenciju radnika, na tužbu, pokušaj radnika da zaštiti svoje zdravlje.
Napiše kaznu, kazni nekom malom kaznom, (iako je, recimo, i u Zakonu o radu, setite se ranije, onaj raniji tekst, ne zadnji, bile su kazne oko 200.000, najmanje 200.000 kazna, ako poslodavac ne poštuje određene mere iz oblasti zdravstva na radu) – kazna je 3.500 dinara, poslodavca, direktora oslobode odgovornosti, iako oni nisu pisali prijavu protiv aktivnih direktora, nego direktora koji su zadnjih 10-15 godina radili, a nijedan nije uložio dinar za zaštitu na radu.
Samo da kažem jedan primer. Ta fabrika proizvodi 100.000 jedinica, uglavnom za evropsko tržište. Pravi se u jednom selu u Milanovcu i stavlja se pečat neke fabrike iz Nemačke, Francuske, Hrvatske, iz nekih drugih zemalja, kao da je taj proizvod proizveden kod njih. Zašto je to kod nas?
Ništa se ne ulaže u zaštitna sredstva, u mere zaštite, ni radne sredine, ni okoline. Jeftina radna snaga i dođu da naprave taj proizvod kod nas – izvezu, a direktori su u ovom slučaju veoma nemilosrdni ili nesposobni ili sebični, ne znam kako oni utvrđuju, ugovaraju tu cenu proizvoda kada izvoze.
Ova država mora da poštuje zaštitu životne sredine i okoline i da ulaže nešto u mere zaštite na radu – onda kada pregovaraju i ugovaraju cenu rada neka zatraže neki dinar da se uloži u tu zaštitu, sredstva, jer mi moramo poštovati propise, ne mora to samo Evropa, Nemačka, Italija, Francuska itd.
Nije slučajno da se taj proizvod pravi baš u jednom selu u Majdanpeku, okolini u Milanovcu, nije slučajno, zato što je tamo najjevtinije, nisu tamo radnici najproduktivniji, najkvalifikovaniji, najstručniji da baš taj proizvod najbolje naprave kod nas. Ne pravi se nigde u Evropi, zato što je to prljava tehnologija. Ovu sam vam priču ispričao namerno, ministre.
Zadnjih dana su se veoma uzburkale strasti, zato što su vam još tamo neki direktori, činovnici iz onog DOS-a, kada su postavljeni krizni štabovi, postali rukovodioci, pa je sada proces privatizacije, u toku su pripreme za privatizaciju i prodaju tih fabrika, i dolazi do velikog šikaniranja radnika.
Zamislite radnika koji odbije da radi u nemogućim uslovima – preti mu otkaz. Mora da ispuni radnu normu, mora u uslovima gde su otrovne materije veoma prisutne, ne sme da odbije radni zadatak, a nema određene mere zaštite na radu. Na poziv radnika, hoću samo da skrenem pažnju na ovaj detalj, biće sigurno ozbiljnih problema, inspekcija iz Bora bila je pre neki dan.
Bilo je poražavajuće da mene radnici obaveštavaju da se inspektor iz Bora žali da nema benzin, da nema pare, mogućnosti da dođe da napravi uviđaj na pritužbe radnika, zbog maltretiranja direktora.
Tražili su da im radnici plate prevoz, što su i uradili u ovom poslednjem slučaju. Imena vam nisu važna, vi znate koliko imate inspektora u Boru, koji su bili, naplatili su dolazak u Majdanpek u Milanovac, od radnika koji su tražili.
Posavetovali su poslodavca kako da propuste, greške u postupku, ispravi. Otišli su sa direktorima na ručak, i normalno, radnici su ostali nezadovoljni njihovom intervencijom i veoma nepoverljivi u pravičan ishod inspekcijskog nalaza.
Ako se zbog teških uslova rada, nemogućnosti da se popravi državna fabrika, ovo vam sve govorim zato što je sve ovo državna fabrika i ne poštujete propise u državnim fabrikama. Da li je to neki predsednik upravnog odbora ili neko drugi, pa ne sme ni inspektor ni sudija, ni tužilac da interveniše zato što je to neko iz državne vlasti koji treba nešto da uradi.
Ogorčenje je i kod naroda i kod radnika. U državnim preduzećima, državni organi ne preduzimaju mere; pa se onda dogovaraju poslodavac i inspektor koji mora doći na intervenciju, posle ne znam koliko intervencija, pa zaustavi fabriku, pa očiste, srede, zaustavi proizvodni proces i normalno, drugačiji su uslovi nego kada je proces u toku.
Da bi se pokazalo stanje stvari drugačije nego što jeste, od mene su tražili, kao narodnog poslanika, neću sada da vam čitam materijale, koliko je to komplikovana materija, koliko je tu nauka u pitanju kada je u pitanju težina uslova rada, pa nadležnost ministra zdravlja, nadležnost ministra za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa beneficirani radni poslovi gde se radni staž računa sa uvećanim trajanjem, koliko je to sve komplikovano kada je u pitanju mesto gde su određena kategorizacija radnih mesta po psihičkom opterećenju, po fizičkom opterećenju, po biološkom opterećenju.
Kada se sve uzme u odgovornost, samoinicijativnost, opterećenost, emocionalna napetost, koncentracija pažnje, mišićni rad, kardiovaskularne funkcije, kalorične potrošnje, kada se opasnost vezana za uslove rada, zdravstveno stanje radnika, fizičko opterećenje radnika, odgovornost na poslu, psihičko opterećenje radnika zbog organizacije rada koja je u toku, uticaj na proizvodne efekte radne organizacije, stručnost, kvalifikacije i sve ostalo, kada se sve to uzme u obzir, a znate da poslodavac može da stavi na spisak da ste radnik za čijim radom je prestala radna potreba i da ćete izgubiti posao – pod kojim stresom, pod kojim teškim uslovima ti radnici rade, ako nemaju zaštitu državnih organa, onda je to nešto što je najcrnje, najgore što se može desiti u uslovima gde mi pokušavamo da dovedemo red, da imamo propise, da li se zvali ovako ili onako, manje je važno. Naučićemo mi ove nove nazive, nije problem.
Bitna je primena, suština i ozbiljnost u prihvatanju propisa i odgovornosti. Zamislite koliko je u postojećem Zakonu direktor odgovoran, a ne preduzima mere. Opet vam pričam, sreća je što nam privreda ne radi, nije sreća sa aspekta ekonomije, društvenog značaja, nego sa aspekta šansi za povređivanje, itd. Inače, sigurno bi daleko više bilo gubljenja zdravlja, povređivanja, jer nema sredstava za mere zaštite na radu, ne ulaže se u zaštitu na radu.
Direktori su sada velike zverke, čeka se privatizacija, ona traje godinu, dve ili pet, a ništa se ne radi. Možete onda zamisliti u kojim uslovima radnici rade, kako ih maltretiraju neodgovorni ljudi u želji za ličnom ambicijom ili koristi. Ne mogu da shvatim da je inspektor tražio pare od radnika koji je tražio njegovu intervenciju, i uzeo je pare. Zar država nije u mogućnosti da obezbedi uslove da inspektor ode na teren, da ima vozilo, bonove za benzin, da ruča, da ne mora da ide kod protivničke strane na ručak, da bi kod radnika stvorilo sumnju da li će biti objektivan ili ne.
Toliko sam hteo da ispričam, ali o detaljima nema smisla da vas zamaram, imam priloge od radnika iz te fabrike, gde je do detalja objašnjeno; napraviću kopiju pa ću vam dati. Dobro je da se uključite. Ima prijava od pre godinu dana, tužilac ne sme da je pokrene, jer bi se fabrika drmala iz temelja, neko bi zaglavio u zatvoru. Radnicima nije cilj da nekoga uhapse, nego da se nateraju neodgovorni rukovodioci da primene mere zaštite na radu. Bili su policijski inspektori, uzeli su podatke, uzeli su sve zdravstvene kartone u nekoliko zdravstvenih centara – Bor, Majdanpek, Beograd, Zaječar, najveći broj se leči kod neuropsihijatra.
Vi govorite o zaštiti zdravlja zbog maltretiranja, šikaniranja, kada neko psihički oboli. Na koji način ćete vi štiti to njihovo zdravlje. Najveći deo tih radnika leči se kod neuropsihijatra zbog teškog oštećenja mozga, zbog ovih razređivača; burad su otvorena, jedan radnik je pretakao iz bureta u flašu na crevo, kao što se pretače vino ili rakija iz bureta, ne zna o čemu se radi, nije upućen u opasnost materije. U fabrici ne postoje propisane mere da radnik zna o kakvoj se materiji radi, koliko je opasna i eventualno prva pomoć u slučaju kontakta sa tom opasnom materijom, koja je otrovna. Neke smole iz uvoza, bez deklaracije, bez prevoda, puštene su u upotrebu, a nema nikakvog uputstva za rukovanje tim smolama.
Ispričao sam tu priču, imate puno tih dokaza. Dokazi se nalaze u policiji, nalaze se kod tužioca u Majdanpeku, nalaze se u fabrici. Trebalo je da inspektori rade, jedan inspektor je dao otkaz i pobegao iz Bora zbog tih stvari. Samo treba ući u fabriku, registrovati zatečeno stanje i sve će vam biti jasno kako ta fabrika radi. Hvala.