Vi govorite sve vreme, trošeći moje vreme za raspravu.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Gospodine ministre, želim da vam se zahvalim što ste prihvatili ovaj amandman. Suština našeg amandmana je bila da se poslednji član ovog zakona koji reguliše stupanje na snagu zakona usaglasi sa Ustavom. Ustav u članu 196. propisuje da zakon i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, a da mogu da stupe na snagu i ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja.
Mi smo procenili da ne postoje takvi razlozi, iako je u originalnom tekstu Zakona koje je vaše ministarstvo poslalo, pisalo da postoje takvi razlozi, između ostalih i zbog toga što zakon, odnosno neka rešenja iz važećeg zakona stupaju na snagu 5. maja, pa ste vi sami konstatovali da je to bila greška, to je u redu. Pretpostavljam da zato što ste konstatovali da je napravljena greška, da rok nije 5. maj nego 5. juni, da ste i prihvatili ovaj naš amandman i da zakon ovaj stupa na snagu onako kako je to propisano Ustavom.
Ja bih samo želeo gospodine ministre, da vas zamolim. Vi kao član Vlade, glasate na Vladi za svaki zakonski predlog koji dolazi nama u parlament, koji predlaže Vlada. Na žalost, mnogi zakonski predlozi koje nam šaljete, krše ovaj član Ustava i traže od nas, kao što ste i vi, kada ste na Vladi usvajali predlog zakona, stavili rok od narednog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“, ili neki drugi kraći rok, suprotan Ustavu. Molim vas da se založite na sednicama Vlade da ne kršimo Ustav. On propisuje taj rok od osam dana, kako je to jednom ministar pravde obrazložio, zato što je važno da svi subjekti pravna i fizička lica na koja se zakon odnosi, da imaju neko vreme da se upoznaju sa novim odredbama zakona kako bi mogli da postupaju u skladu sa njim.
Kada donosimo zakone koji stupaju na snagu odmah, kao recimo juče, zakon koji smo usvojili, nemaju pravna lica i građani priliku da se na vreme upoznaju i mogu da dođu u situaciju da krše zakon, iz jednostavno, neznanja. Ne mogu da stignu da pogledaju nova zakonska rešenja i da svoje poslovanje ili ponašanje usklade sa njim.
Tako da vas molim ministre ovom prilikom da se založite kada na Vladi glasate predloge zakona koje nam šaljete ovde, pogledajte uvek taj rok i vidite da li je on u skladu sa Ustavom, odnosno ako je kraći od ovih osam dana da li stvarno postoje opravdani razlozi.
Ovde smo konstatovali da je zbog jedne greške predložen bio taj kraći rok od onoga roka koji je u Ustavu, pa pošto smo ustanovili tu grešku, ispravili smo i zakon će stupiti na snagu osmog dana po objavljivanju, ali u nekim drugim slučajevima su Vlada i ministri koji su ovde dolazili da obrazlože zakon insistirali na roku kraćem od osam dana, iako nisu imali obrazloženje valjano, zbog koga je moguće kršiti ovu ustavnu normu. Hvala.

Nadam se da je ovo pravo na repliku sada.
Poštovana predsednice, da li je gospodin Tadić kršio Ustav, član 115, znate i vi ja na kraju da može samo Ustavni sud da kaže. Ustavni sud nije rekao da je bio prekršen član 115. i dok se to ne desi, vi i ja možemo politički da diskutujemo o tome šta je rađeno dobro ili loše u prošlom vremenu.
Ja, gospodine Babiću, nemam nikakav problem da priznam greške, da se izvinim građanima Srbije za sve te greške i da prihvatim odgovornost za sve to.
Ono što ja vidim kao problem danas je to što vi niste spremni da priznate svoje greške. Greška je smanjiti penzije penzionerima. Greška je smanjiti plate zaposlenima. Greška je urušavati ekonomiju Srbije. Greška je napadati nezavisne institucije i greška je kršenje Ustava kada izvršna vlast misli da je sve u Republici Srbiji, da je i zakonodavna, da je i sudska, da može da kontroliše i nezavisne institucije koje su ustanovljene Ustavom Republike Srbije.
To je sadašnjost, a ja verujem i u budućnost. Verujem da će budućnost ceniti rad nas danas ovde. Ja se te budućnosti ne plašim, a verujem da se vi plašite, i od tog straha, kad god pogledate napred, vi skrenete pogled u retrovizor i krenete da pričate o nečemu nazad i da tu nalazite opravdanje. Nema opravdanja u tome.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Danas bih iskoristio pravo da postavim pitanje predsedniku Vlade gospodinu Vučiću, više i kao jednu vrstu molbe i apela. Naime, moje pitanje je i apel premijeru, da li može da iskoristi svoj uticaj, kao predsednik Vlade, da Srbija potpiše konvenciju o zabrani korišćenja kasetne municije?
Na današnji dan, pre 16 godina, snage NATO pakta su bombardovale Srbiju, između ostalog, na grad Niš bačena je kasetna municija i tom prilikom poginulo je 15 ljudi. Danas, 16 godina posle, Srbija je, po procenama stručnjaka, i dalje na šest miliona kvadratnih metara svoje površine se nalazi prostor koji je sumnjiv da se na njemu nalazi kasetna municija.
Godine 2008. krenula je u svetu sa potpisivanjem i ratifikacijom Konvencija o zabrani kasetne municije. Srbija je bila jedna od zemalja koja je pokrenula ovu konvenciju. Do današnjeg dana, 116 zemalja je potpisalo a 89 ratifikovalo ovu konvenciju. Srbija to nije.
Konvencija zabranjuje upotrebu, proizvodnju, skladištenje i prenos kasetne municije i obavezuje zemlje potpisnice da u roku od osam godina od ratifikacije municiju koje poseduju kasetnu unište, u skladu sa međunarodnim standardima za zaštitu javnog zdravlja i životne sredine, a u roku od deset godina obavezuje zemlje potpisnice da preuzmu čišćenje ostataka kasetne municije.
Druga obaveza zemalja koje su potpisale ovu konvenciju je da žrtvama kasetne municije obezbede zaštitu, svim licima koja su pretrpela fizičku ili psihološku povredu, ekonomski gubitak, društvenu marginalizaciju i značajno onemogućavanje ostvarivanja njihovih prava usled upotrebe kasetne municije.
Ja sam 6. marta postavio pisanim putem pitanje Ministarstvu odbrane i Ministarstvu spoljnih poslova da li će i kada Republika Srbija potpisati ovu konvenciju. Ministarstvo spoljnih poslova je u roku od deset dana odgovorilo da nije to pitanje u njihovoj nadležnosti, a ministar odbrane je odgovorio posle skoro mesec i po dana. Rekao je da Ministarstvo odbrane, pročitaću vam, i Vojska Srbije u okviru dugoročnih planova modernizacije planira nabavku savremenog oružja i vojne opreme koje bi predstavljalo zamenu za kasetnu municiju. Nakon obezbeđenja novčanih sredstava za modernizaciju i nabavku savremenog naoružanja biće razmotrena mogućnost za davanje saglasnosti Ministarstva odbrane za potpisivanje Konvencije o kasetnoj municiji. Ovi razlozi Ministarstva odbrane postoje od 2008. godine i to je, po mom saznanju, jedini razlog zašto Republika Srbija nije potpisala ovu konvenciju.
Verujem da ovo nisu dovoljni razlozi i smatram da je gubitak za Republiku Srbiju i njene građane ukoliko se ova konvencija ne potpiše. Naime, potpisivanje ove konvencije, koja, između ostalog, ističe pravo svake države ugovornice da traži i dobije pomoć u ispunjavanju obaveza predviđenih odredbama konvencije, bi omogućilo Srbiji da dobije sredstva koja su potrebna za raščišćavanje ovih šest miliona kvadratnih metara. Neka prosečna cena za raščišćavanje terena je dva evra po kvadratnom metru, znači, radi se o iznosu od 12 miliona evra, za koje Republika Srbija, verujem, danas nema para, zbog teške situacije. Ali, možemo, postoje zemlje koje imaju i pružaju pomoć, ali dok ne potpišemo ovu konvenciju mi tu pomoć ne možemo da koristimo.
Ovih dana je grupa od 15 deminera sa Pala došla da ponovo u Nišu nekih 150 hiljada kvadratnih metara sumnjive teritorije proveri, da li se možda pod zemljom, na dubini do pola metra nalaze zaostali podaci kasetne municije.

Hvala vam.

Poštovani potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, gosti iz Ministarstva, kolege poslanici, danas raspravljamo o dva zakona. Prvi je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Albanije o potvrđivanju vozačkih dozvola, koji će naša poslanička grupa podržati. Dobro je da donosimo zakone koji će olakšati život, rad, poslovanje državljanima naše zemlje i državljanima susednih zemalja u regionu, što bi sve trebalo da dovede boljoj saradnji i ekonomskom napretku.
Drugi zakon je prava slika rada Vlade u ovih godinu dana ili u ove tri godine. Baš zato što na pravi način, po našem mišljenju, odslikava kako ova Vlada radi, odnosno ne radi, mi taj zakon nećemo podržati. Ja bih iskoristio ovo vreme koje mi je na raspolaganju da odslikam tu sliku Vlade koja se vidi u svakom od ovih pet članova, koliko Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju ima. Ovo će verovatno, kada se bude ubacio u statistiku, biti još jedan reformski zakon, kao što su svi zakoni koje Vlada predlaže, a Skupština usvaja, koji je, gle čuda, kao i više od 60% zakona koje smo u poslednjih godinu dana usvajali, predložen da se usvoji po hitnom postupku. Zašto po hitnom postupku? Zato što neko nije uradio svoj posao, svoj posao za koji je sam sebi dao rok.
Ova Skupština je 26. novembra 2013. godine usvojila Zakon o privatnom obezbeđenju. Tim zakonom je predviđeno da se u roku od šest meseci donesu podzakonska akta, a da se u narednih 12 meseci uskladi poslovanje pravnih lica koja obavljaju posao po ovom zakonu i da se izvrši obuka ljudi koji će raditi kao privatno obezbeđenje. Taj rok ističe za mesec dana. Mi danas raspravljamo o tome da se rok produži jer nije urađen posao na vreme. Prirodno je da se onda postavi pitanje odgovornosti. Odgovornost, to je jedna reč koju ova Vlada ne zna. Ima raznih vrsta odgovornosti, politička, disciplinska, krivična, moralna. To je nešto što ne znaju ministri u Vladi, nešto o moralnoj odgovornosti, a ministar odbrane pre svih.
Onda, umesto da se priča o odgovornosti, ministar nam priča o tome kako se naporno radilo na izradi podzakonskih dokumenata i kaže – usvojeno je šest podzakonskih dokumenata. Za 17 meseci je napisano šest podzakonskih dokumenata. Ti dokumenti imaju ukupno 75 članova. Od toga na kraju svakog od ovih šest je član koji govori o stupanju na snagu. Znači, Ministarstvu i ministru je trebalo 17 meseci, umesto šest, da napiše šest podzakonskih dokumenata od 69 članova. To vam je da pišete četiri člana mesečno napisali bi u tom periodu. Znači, jednom nedeljno napišete jedan član. Ne znam koliko to može da bude komplikovano da vam treba jedna nedelja da napišete jedan član podzakonskog dokumenta.
Da li je to bio razlog, taj veliki posao u pisanju tih podzakonskih dokumenata, da li je to ministar naučio na Univerzitetu „Džon Edzvid“, bilo bi dobro da znamo ko je Džon Edzvid uopšte, da vam za jedan član treba nedelju dana da ga napišete? To je rečenica dnevno.
Sada možemo da krenemo po ovim članovima, pet članova koliko ima ovaj reformski zakon. Prvi član, sami kažu – kada je donet zakon napravljen je previd, stavljena je široka definicija toga šta se sve privatno obezbeđuju, koji objekti i zaboravili smo da postoje objekti koje obezbeđuje vojska i policija po nekim drugim zakonima. Sada prepisujemo te druge zakone u ovaj zakon, kao što se prepisuju neki doktorati, pa o tome posle ne sme da se priča. Član 2, koji je imao jednu rečenicu, ako se usvoji ova izmena, imaće tri rečenice koje daju ministru ovlašćenje da određuje visinu takse.
Jedna od glavnih zamerki svih ljudi koji privređuju ovoj zemlji su visine i broj taksi koje moraju da plaćaju. Ova vlada pre tri godine je obećala smanjenje taksi i parafiskalnih nameta. A šta je rezultat? Bilo je 360 – 2012. godine, 370, sada je 384. Sa ovim, imaćemo još jednu novu taksu - 385. Gde je ovde borba za bolje uslove poslovanja, za ekonomski razvoj? Nigde. Gde su rezultati? Nema ih. Više je nezaposlenih građana, manje su plate, manje su penzije. To je rezultat ove Vlade i to se vidi i u ovom članu. Priča se jedno, radi se drugo.
Članovi 3. i 4. ovog zakona bave se pomeranjem roka. Vladi nije bilo dovoljno šest meseci da donese podzakonska akta, nego 17, i sada je došla u cajtnot i dolazi u parlament i traži dodatni rok, da se pomeri za još sedam meseci rok po kome će pravna lica uskladiti svoje poslovanje sa ovim zakonom, a obučiti se oni ljudi koji će raditi u privatnom obezbeđenju.
I šta je ministar radio u ovih godinu dana, koliko je on bio ministar, da se ovoliko kašnjenje ne desi? Da li je možda otkrivao ko je odgovoran za žrtve prošlogodišnjih poplava? Da li je možda otkrivao ko je napao novinara Davora Pašalića? Da li se možda bavio ko su amateri koji su pucali u Mišu Beka? Ili je spašavao bebe na auto-putu…

Govorim o tome šta je ministar radio ili nije radio u ovih godinu dana, jer je zbog njegovog rada, odnosno nerada…

Ja govorim o tome zašto mi danas raspravljamo o ovom zakonu, gde se konstatuje da ministar nije uradio svoj posao, njegovo ministarstvo. Ja govorim o tome i molim vas da me pustite da završim.
Ili se ministar bavio Zaštitnikom građana? I šta se dešavalo u njegovom privatnom životu pre 22 godine.

To je ministar radio.
(Zoran Babić, s mesta: Je li zabranjeno?)
Nije zabranjeno. Nije zabranjeno. Ali, evo, ministre, ja vas molim, pre tri godine predsednik vaše stranke tada, sada predsednik Republike, je izašao ispred ove zgrade sa džakovima i rekao: „Neko je krao glasove!“.

Poštovani predsedavajući, ja govorim načelno o tome kako je ministar radio i kako su rezultati njegovog rada, odnosno nerada, doveli do toga da danas raspravljamo o ovom zakonu. Ja vas molim da me pustite da završim, govorim o tome da Ministarstvo nije uradilo posao za šest meseci, koliko je ova skupštinska većina, odnosno ista ovakva skupštinska većina usvojila i dala rok ministru, to nije urađeno za šest, nego je urađeno za 17 meseci. Govorim o odgovornosti i govorim o tome šta je ministar za to vreme radio ili nije radio. Molim vas da me pustite da završim.
Ako imate već toliko slobodnog vremena pa istražujete sve šta je bilo, ja vas molim, istražite ko je pokrao glasove. Predsednik Republike je rekao: „To će biti prva stvar koju ću da uradim!“.

Vi i ja gospodine Arsiću, znamo da to što ste rekli sada na kraju nije istina. Nije istina. A neistine su takođe nešto što je obeležilo rad ove Vlade.
Nije istina da je rok za isticanje zakona 5. maj. I ministar se izvinio i rekao je - to je greška. Hvala vam, ministre.

Poštovani predsedavajući, jedini ko mene ometa danas ste vi, a ja ne znam kome da se žalim na vas, pošto ste vi ti koji držite sve u svojim rukama.
Znači, laž, kao što je laž kada pričamo o Zakonu o „Beogradu na vodi“, pa premijer kaže – biće sve izgrađeno za četiri godine.

Poštovani predsedavajući, ja ću govoriti onako kako smatram da je prikladno govoriti o jednom ovakvom predlogu zakona koji pokazuje svu nesposobnost lažljive vlade koja upravlja Srbijom u poslednjih godinu dana.

Molim vas da ovo vreme koje ste mi oduzeli sada ubacite u vreme za diskusiju, koje ja više i ne znam koliko iznosi, s obzirom da ste me nekoliko puta prekinuli u izlaganju.
Vlada je rekla u obrazloženju zakona, krenula je sa nekom matematikom koja mi liči na način na koji se računaju državne finansije kako će se stići da se do kraja godine obavi obuka svih ljudi koji treba da rade poslove privatnog obezbeđenja. Sada se tamo nešto množi, koliko treba 17 radnih dana puta broj centara. Taj broj centara ministre, trenutno koji rade, je šest, tako smo čuli od vaše saradnice juče na odboru. Sedamnaest je dobilo akreditacije, a 27 je podnelo zahtev.
Sada vas ja pitam. Tu matematiku koju ste izveli, koju ste vi rekli da mislite da do kraja godine može da se tempom obavi, da li ste, pošto nisam uspeo čitajući nekoliko puta obrazloženje, da vidim da li ste to radili na osnovu toga da ima šest centara za obuku ili 17 ili 27? Iz tog razloga smo mi podneli amandman za produženje roka kako ne bi došli ovde ponovo vi, krajem godine, i objašnjavali nam da od silnog rada da niste našli ni ko su amateri koji su pucali na Beka, ni ko je krao glasove, ni ko su huligani koji su prelepljivali ime ulice Zorana Đinđića u Ratka Mladića. Kažete – mora, treba nam novi rok. Zato vas pozivam da prihvatite naš amandman koji daje onih godinu dana koliko ste predvideli kada ste usvajali zakon kao rok da se ovaj posao završi od strane pravnih lica koja se bave poslovima obezbeđenja i od strane fizičkih lica koje treba da prođu obuku.
Sve ovo, i vaša nervoza danas, mislim na predsedavajućeg i na poslaničku većinu, kada se govori o ovom zakonu, koji je slika i prilika vašeg rada u ovih godinu dana, govori o tome da smo na pravom putu, da će se promene u Srbiji desiti, da će se desiti brzo i da sva vaša priča o tome kako vi radite, kako najbolje, najviše, kako najviše reformišete, kako bolji život samo što nije, vrlo brzo će pasti u vodu gospodine ministre. Podsećam vas na reč odgovornost. Podelite to sa vašim kolegama iz Vlade. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.
Želeo bih da repliciram i ministru, a u opšte ne znam na koji način se gospodin Babić našao prozvanim, jer nisam govorio o njegovoj stranci, ni o predsedniku njegove stranke, ali dobro to je način na koji se vodi ova Skupština.
Vi ste doneli zakon, hvalite se ministre, posle 20 godina, koji godinu i po dana pošto je donet se ne primenjuje. Sami ste rekli, ne primenjujemo ga do danas, jer nismo mogli da završimo podzakonska akta, trebalo nam je dva puta više vremena nego što smo mislili. Toliko smo stručni i sposobni da nam je trebalo dva puta više vremena od onoga koliko smo predvideli.
Vi niste ministre radili svoj posao. Vaš posao nije da jurite otmičare beba, nego da vodite Ministarstvo, da se u njemu zna ko šta radi i u kojim rokovima posao treba da završi i tu je vaša odgovornost. Ta reč koju vi u Vladi ne znate.
Za gospodina Babića, vi koristite najlošiji mogući argument. Kada ja kažem – zašto donosite zakon o postupku, vi kažete – i vi ste. Deca u vrtiću se tako raspravljaju, gospodine Babiću, u vrtiću.