Zahvaljujem.

Moja prva dva pitanja upućujem Republičkoj javnoj tužiteljki gospođi Zagorki Dolovac. Šta je učinila, da li je postupila, i ako jeste, kako je postupila i ukoliko nije, zbog čega nije, povodom moje inicijative upućene njoj 5. decembra 2017. godine kako bi pred Ustavnim sudom pokrenula postupak, odnosno inicirala zabranu delovanja organizacije Nacionalni srpski front? Ta inicijativa nije bila amaterska, nije bila u formi jedne rečenice ili običnog pitanja. Ona je bila vrlo detaljna, pravno pripremljena, upravo onako kako i treba i gospođa Dolovac je mogla praktično samo da je prosledi Ustavnom sudu Srbije. Međutim, ja već mesecima ne dobijam nikakav odgovor na ovo pitanje i stoga ga ponavljam ili iniciram ovde.

Drugo pitanje takođe upućujem gospođi Zagorki Dolovac. Naime, da li je u nameri da takođe pred Ustavnim sudom inicira zabranu SRS, a nakon presude međunarodnog mehanizma kojom je predsednik SRS gospodin Vojislav Šešelj osuđen kao ratni zločinac za podstrekivanje progona naših sugrađana 1992. godine u Hrtkovcima. On kao neko ko je predstavljao i tada, a i sada stranku, svoju SRS, koji se ne libi od toga da i javno izrazi, da negira tu presudu, da negira taj zločin i da je spreman da ga, nadam se ne na taj način, ponovi, ovo je apsolutno osnovan uslov i povod da Republička javna tužiteljka pred Ustavnim sudom odmah inicira zabranu ove političke partije koja u svom delovanju i dan danas podstiče na progon naše sugrađane nesrpske ili drugačije nacionalnosti.

Sa treće strane, s obzirom da pokušavam ovim parlamentarnim putem kroz institut poslaničkog pitanja da komuniciram, bar na ovaj način, sa gospođom Dolovac i dobijem neke odgovore, to se ne dešava punih pet meseci, u jednom trenutku sam pitala kada ima nameru da se probudi iz zimskog sna, međutim, zaista se pitam da li je gospođa Dolovac uopšte dobro. Stoga treće pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova i gospođi Neli Kuburović. Dakle, neću se zaustaviti uprkos svim uvredama i pretnjama koje u kontinuitetu traju od strane Vojislava Šešelja i koje se vi pravite da ne čujete, ali vama na čast. Dakle, tražim od ministra Stefanovića i Nele Kuburović da mi odgovore na pitanje da li je Zagorka Dolovac živa uopšte. Da li ta žena radi, postoji i čime se uopšte bavi u svim ovim mesecima, jer ja duboko verujem da se ona ili odselila ili nije više među nama, iako bih to volela da se dokaže da nije tačno?

Drugi set pitanja, odnosno četvrto pitanje upućujem ministru zaštite životne sredine, Goranu Trivanu, tražim da mi odgovori da li je nadležna inspekcija za zaštitu životne sredine bila u „Petrohemiji“, da li je obavila inspekcijski nadzor nad postrojenjem odnosno fabrikom „FEB“ za proizvodnju plastike za koje imam saznanja, dokumentovana saznanja da se iz nje u vazduh već više od godinu dana, dakle od februara prošle godine emituje kancerogeni hrom. Zaposleni su na to odmah upozorili još februara prošle godine, menadžment „Petrohemije“ Pančevo je sa tim takođe bio odmah upoznat, međutim rukovodstvo „Petrohemije“ Pančevo nije želelo da zameni peć koja je porozna, pod opravdanjem da to puno košta, a da bi se time i prikrio problem uoči preuzimanja „Petrohemije“ od strane budućeg ruskog vlasnika ili suvlasnika. Dakle, tražim da mi se odgovori da li je inspekcija bila tamo i da li se uopšte zanima za trovanje Pančevaca i Beograđana kancerogenim hromom. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moja pitanja upućujem predsednici Vlade, Ani Brnabić, ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, ministrima Neli Kuburović, Zorani Mihajlović i Branku Ružiću svakom iz svoje nadležnosti, a radi se o jednom događaju koji je vrlo uznemirio vojvođansku javnost, naročito građane Gakova, te pošto od službenih državnih organa javnost nije dobila adekvatne valjane i pravovremene informacije ovo je, očito, jedini način da do njih dođemo, a zahvaljujući uporno inicijativi vrednih istraživača Vojvođanskog istraživačkog centra – VOIS koji su se pozabavili ovim problemom i doneli nam više početnih informacija da bismo došli do istine.

Naime, 18. januara ove godine, 2018. godine, izvršena je zajednička akcija Žandarmerije i pripadnika PU Sombor, u nekadašnjem objektu gakovačkog Graničara, kada je otkrivena laboratorija marihuane, u vrednosti od preko 50 miliona dinara, odnosno gotovo pola miliona evra. Tada PU Sombor nije izdala nikakvo obaveštenje o ovom događaju i to na insistiranje službenika MUP-a, pod obrazloženjem da će oni da se oglase tim povodom. To se nije dogodilo čitavih šest dana i to je prvo moje pitanje ministru, u prvom redu, zbog čega se šest dana čekalo da se izda bilo koja informacija ili rečenica povodom otkrivanja ove laboratorije na ovom nekada značajnom poljoprivrednom dobru Graničara u Gakovu? Nakon šest dana, bez ikakvog preciziranja i detaljnijih informacija, saopšteno je da je u pitanju imovina nekadašnjeg poljoprivrednog giganta, koji je volšebno pre stečaja 2016. godine prešla u vlasništvo preduzeća Vladimira Vrbaškog, inače poznatog kao pod navodnicima kontroverznog biznismena bliskog Srpskoj naprednoj stranci, mada su ti detalji i tada prikrivani.

Ono što zapada u oči pored pitanja zašto je MUP, Žandarmerija i Policija, zašto su ćutali celih šest dana, ono što zapada u oči da odjednom krajem 2017. godine nestaju iz Centralnog katastra prepisi o promeni vlasničke strukture nad gakovačkim Graničarem, ali u katastarskoj evidenciji se kao novi vlasnici pojavljuju lica koja su najdirektnije povezana sa SNS. Citiram – umesto Vladimira Vrbaškog u katastarskoj evidenciji se kao novi vlasnici parcela gakovačkog Graničara pojavljuju Ivan Bojović, citiram – partner poslanice SNS u Narodnoj skupštini Marije Obradović, koja je ujedno i potpredsednica SNS, zatim, Dragana Potpara, poslanica SNS u Skupštini AP Vojvodina, zatim Stefan Videkanić, bratanac predsednika Opštine Kula Perice Videkanića, takođe iz SNS, o čijim je poslovima javnost bila obaveštena, kao i preduzeća u vlasništvu advokata Tomislava Višnjića, koji se inače proslavio kao branilac optuženih za ratne zločine pred Tribunalnom u Hagu.

Dakle, proverom u katastarskoj evidenciji, ova lica su evidentirana kao novi vlasnici parcela gakovačkog Graničara. Međutim, ono što predstavlja predmet mog drugog pitanja jeste zašto Katastar krije na koji način su oni postali vlasnici, da li kupovinom, da li poklonom, da li potraživanjem i upornim pitanjima istraživača VOIS-a, zarad javnosti, Katastar već nedeljama, mesecima, krije ove podatke. Mi ih tražimo ovim putem, naročito od nadležnih ministara, koji imaju nadležnosti da ove informacije donesu na svetlost dana.

Takođe, ministra unutrašnjih poslova želim da pitam kako je moguće da je Više javno tužilaštvo saopštilo da je jedino identifikovano i privedeno i osumnjičeno lice, izvesni Miloš Raičević iz Gakova, povodom ove otkrivene laboratorije marihuane, a da niko u Gakovu ne poznaje ovo lice, čak šta više, da tvrde da se radi o licu koje je zapravo iz Zemuna, a koje je, zarad opšteg dobra unutar SNS preuzelo na sebe odgovornost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko pitanja koje postavljam ministru zaštite životne sredine Goranu Trivanu u ciklusu, rekla bih, bavljenja opasnim otpadom, putujućim otpadom itd.

Prvo pitanje se odnosi na period od pre oko dve godine, na žalost, informacija do koje sam tek nedavno stigla i tražim od ministra da mi odgovori šta se desilo sa gotovo 1.600 ili neka bude i 1.500 tona opasnog otpada iz Petrohemijske fabrike u Elemiru ili o kome je trebalo da se postaraju firme „Delta“ Kladova, „Eko 21“ i „Eko Maber“ iz Pančeva, a za koji se osnovano sumnja da nije tretiran na adekvatan način, već da je završio u Dunavu. To će vrlo lako da se utvrdi tako što će ministar, a ako ministar ne može sam i njegovi nadležni inspekcijski organi, zatražiti pomoć policije ili BIA, koji će od ovih kompanija tražiti, a ja bih takođe volela i molim da mi se i to dostavi na uvid, jer smatram da to jeste informacija od značaja za građane Republike Srbije, tzv. tahograf list koji predstavlja mapu, odnosno tačke kretanja svih prevoznika opasnog otpada koji ili samo transportuju opasni otpad ili ga odvode na skladištenje, na tretiranje itd.

Takođe, kada smo već kod tahograf lista, tražim od nadležnih organa, dakle od ministra Trivana, od BIA ako se time bavi, od nadležnih republičkih inspektora za zaštitu životne sredine da nam se dostavi i tahograf list kompanija „Junirisk“ i „Modekola“ u poslednje dve godine kada je reč o saradnji sa „Petrohemijom“ i opasnom ili o bilo kom otpadu koje su ove dve kompanije preuzimale iz pančevačke „Petrohemije“ i nosile dalje, bilo samo transportovale do neke druge tačke, bilo ga tretirale itd. Dakle, tražim tahograf list od „Juniriska“ i „Modekola“, naravno, uz posredovanje nadležnih organa.

Takođe, tražim od ministra Trivana da mi odgovori na pitanje šta „La Farž“ spaljuje od otpada koje mu ove kompanije, „Juniriks“ i „Modekolo“, donose iz pančevačke „Petrohemije“, ali i iz drugih firmi, industrija ili bilo koga ko je generator opasnog otpada?

Na kraju, u poslednjem delu bih se osvrnula na događaj koji je obeležio jučerašnji dan, posle podne i veče, a to je hapšenje Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici i vraćanje njegovo za Beograd. Ono što mene zanima je pitanje za predsednicu Vlade Anu Brnabić – kada je Vlada odlučila da Marko Đurić, kao njen službenik ode u Kosovsku Mitrovicu? Šta je uradila kada je došlo do incidenta juče, s obzirom da je Marko Đurić, da podsetim sve građane Republike Srbije, službenik Vlade Republike Srbije, dakle vladine Kancelarije za KiM i nema nikakve veze sa kabinetom predsednika Republike?

Takođe me zanima da mi predsednica Vlade odgovori šta je ona preduzela juče nakon hapšenja svog službenika, šta su članovi Vlade odlučili, da li su se uopšte sastali, raspravljali na ovu temu i koji će dalji potezi šefice po zakonu Marka Đurića biti nakon jučerašnjeg dana?

Dakle, želim konkretan odgovor od predsednice Vlade Ane Brnabić, o svemu što se juče dogodilo i o koracima koji treba da uslede nakon ovog incidenta i želim da čujem predsednicu Vlade o tome, a ne isključivo predsednika države, kažem, pogotovo, naglašavajući još jednom da je Marko Đurić službenik Vlade Republike Srbije, šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju koji je sastavni deo Vlade Republike Srbije, koja ima svoj budžet u okviru Vlade Republike Srbije, a ne Kabineta predsednika Republike Srbije sa kojim u izvršnom smislu nema ama baš nikakve veze.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući i nadam se da će ovi zakoni bar malo da uozbilje diskusiju u ovoj Skupštini.

Ovo je predlog za izmenu Krivičnog zakonika koji već godinu i po dana pokušavam da stavim na dnevni red uz podršku, nadam se, ovog puta i većine poslanika koji su ostali u sali zato što on zapravo održava svo naličje ove vlast i svo licemerje. Ovo je jedan od najlicemernijih članova Krivičnog zakonika. Nov je bio pre godinu i po dana i samo naizgled deluje kao opravdan. On zapravo zabranjuje negiranje ratnih zločina i genocida, ali samo onih koji se ne tiču Republike Srbije i onih koji nisu počinjeni u naše ime.

Kada je ministarka obrazlagala, ministarka Kuburović, ovog člana Krivičnog zakonika, ona je rekla da nisu uvršteni drugi sudovi u ovu odredbu zato što su to ad hok sudovi, odnosno sudovi sa ograničenim vremenskim trajanjem. Mogla bih da razumem da su to tada rekli frizeri ili pekari koje ona nažalost više uvažava od sopstvene struke. Međutim, to igranje sa pravom čini Republiku Srbiju jedinom državom u Evropi u kojoj je danas da osuđeni ratni zločinci za ratne zločine tokom rata budu predavači na Vojnoj akademiji i to danas čine Republiku Srbiju jedinom državom u Evropi gde osuđeni ratni zločinci mogu da budu promoteri politike vladajuće stranke.

Upravo ovo čini Republiku Srbiju jedinom državom u Evropi gde ministar vojni može da bude Aleksandar Vulin, najprepoznatljiviji huškač i u ratu i za rat, a evo kako vidimo, huškač i u miru.

Još jednom vas pozivam i uvek ću to činiti, dokle god se ovaj predlog ne nađe na dnevnom redu, da što pre pogledate istini u oči i da smognete konačno snage i zapravo, a ne samo falš pred evropskim zvaničnicima, da se suočimo sa prošlošću, da se suočimo sa ratnim zločinima i genocidom koji je počinjen u naše ime i da otvorimo raspravu na ovu temu. Hvala vam.

Naravno da želim reč predsedavajući, a ova opomena se ne može smatrati primenjivom ukoliko ne date obrazloženje zbog čega ste mi izrekli opomenu malopre. Hvala.

Tako je.

Izvinite, ali uopšte mi niste obrazložili zbog čega ste mi izrekli opomenu.

Jeste. Naravno da želim da obrazložim i želim obrazloženje za opomenu, jer vi nemate nikakvo pravo da meni izričete…

Želim i tražim da mi obrazložite zbog čega ste mi izrekli opomenu.

Ako vam je namera da me ućutkate, nećete uspeti. Ja ću nastaviti da govorim, pa ćemo videti ko se ponaša u skladu sa Poslovnikom i zakonima Republike Srbije.
Dakle, izmenom koju predlažem Zakona o finansiranju jedinice lokalne samouprave, namera mi je da se opštinama i gradovima vrati otet iznos od gotovo pet milijardi dinara, koje im je centralna vlast pre godinu i po dana uskratila, odnosno povukla u svoju korist. Kao neko ko je zagovornik što šire autonomije, pa i lokalnih samouprava, naročito finansijske autonomije, moram da se zalažem i smatram da je ispravno da se naročito princip supsidioriteta promoviše kao osnov za uspešan razvoj opština i gradova.
Međutim, uvek imam podeljenu savest, naročito poslednjih godina, kada predlažem ovaj zakon, jer s druge strane, znam da ukoliko bi se čak i usvojio ovakav moj predlog nakon rasprave, to bi značilo da bi javni budžeti nažalost bili i dalje rastrzani i raščerupani od strane gradonačelnika i opština SNS i da bi i ono što bi im se povratilo, pa i u iznosu od ovih pet milijardi dinara, nažalost, završilo zasnovano na partijskim i ličnim interesima.
Daću vam odmah konkretan primer. Moj kolega je nešto ranije govorio o zloupotrebama tekuće budžetske rezerve republičke. Ja ću samo ovde konkretno da pomenem npr. zloupotrebu tekuće budžetske rezerve i uopšte javnih tendera i javnih konkursa, npr. u gradu Pančevu. Vi među vašim redovima imate jednog poslanika koji je takođe iz Pančeva, zove se Dušan Borković, i želim ovde javno da iznesem podatak i dokaze da je iz javnog budžeta grada Pančeva u toku dve godine izdvojeno gotovo preko 200 miliona dinara za dva automobilistička kluba, porodična kluba, iza kojih stoji Dušan Borković, dakle, gotovo dva miliona evra… (Isključen mikrofon)

Dakle, iz javnog budžeta grada Pančeva koji pune i oni koji su glasali za ovu vlast i koji nisu glasali za ovu vlast i koji uopšte nisu glasali, dva miliona evra je otišlo u dva automobilistička kluba Dušana Borkovića, koji je verovatno zbog toga nagrađen poslaničkim mandatom ovde i to za disciplinu, odnosno sport koji nije olimpijski i to za sport gde on vozi auto za premiju, dakle, vozi za pare, a da se pri tom ni na koji način… (Isključen mikrofon)

Zahvaljujem.

Moja pitanja se danas tiču oblasti zaštite životne sredine i upućujem ih ministrima Goranu Trivanu i Branislavu Nedimoviću, dakle, aktuelnom ministru za zaštitu životne sredine i njegovom prethodniku koji se o ovome starao dok nije osnovano posebno ministarstvo.

Zanima me zašto i Vlada, u prvom redu ministri, kriju da se u Pančevu u HIP Petrohemiji krije desetine tona kancerogenog azbesta u sred fabrike, da se krije da, takođe, u sred fabrike postoje desetine tona opasne i toksične žive, od čega je velika količina gotovo čiste metalne žive i za koju vrlo dobro znamo da ne može ni da se prerađuje, ni da se izvozi?

S obzirom da se radi o državnom gigantu, državni ministri bi o tome morali sve znati, a trenutni ministar Trivan, ukoliko nije došao do tih saznanja, mogu da mu preporučim da pita suprugu Jovanu, koja je članica nadzornog odbora te iste Petrohemije.

Takođe me zanima da mi odgovore šta nameravaju da rade sa ovim kancerogenim azbestom i sa ovom toksičnom živom, s obzirom da neki upućeni ljudi kažu da se azbesta rešavaju tako što se određenim operaterima on isporučuje da se melje, solidifikuje i potom prodaje „Lafaržu“. Zbog toga tražim konkretne odgovore od nadležnih lica šta se radi ovim povodom.

Sledeće pitanje, kada smo već u resoru zaštite životne sredine, pitam takođe obojicu ministara, kakav je epilog u slučaju ili aferi putujućeg otpada i da li je to bila samo predstava za javnost u predizbornoj kampanji ili se zaista nešto i čini tim povodom, imajući u vidu da se kao jedan od vinovnika vrlo često pominje, a to je firma „Step trans“ iz Novog Sada. Ova firma se pominje još pre četiri meseca kada je MUP objavio zvanične informacije 27. novembra 2017. godine, da su odgovorna lica iz „Step transa“, kao i odgovorna lica iz preduzeća „Eko karika“ neosnovano dobila kredit od države, odnosno od tada Ministarstva za poljoprivredu i zaštitu životne sredine, i to u iznosu od 43 miliona dinara.

Ispalo je da su krivi samo oni koji su taj kredit dobili i za gotovo 400.000 evra oštetili budžet Republike Srbije, a da niko iz ministarstva ko im je taj kredit omogućio, potpisao rešenje i dodelio, nije kriv. Bojim se da je to daleko od istine i pravde.

Ono što je takođe važno, i to su odgovori koje tražim, da i ministar Nedimović i ministar Trivan konkretno odgovore ko su bili članovi Komisije za dodelu ovih kredita? Pričam konkretno o kreditu i kreditima koji su davani u periodu od 2015. – 2017, i to u tom iznosu od 43.000.000 dinara ovim preduzećima „Ekokarika“ i „Step Trans“? Ko je potpisao i odobrio kredit? Da li je tačna informacija do koje sam došla da je jedna od glavnih osoba koja je bila zadužena za hiperprodukciju i proizvodnju raznih dozvola operaterima, koji se staraju o opasnom otpadu, bila Stana Božović, državna sekretarka tada, a inače u javnosti poznata po ličnim informacija iz svoje biografije, da je prva u Beranama imala televizor, samo da pojasnim o kome se radi?

Da se vratim na kraju na „Petrohemiju“ u Pančevu. Danima su i Pančevci, i ceo moj južni Banat, i moja Vojvodina izuzetno zabrinuti zbog jezive informacije, a to je da se već godinu dana u vazduh ispuštaju ogromne količine opasnog i toksičnog hlora i da je to posledica odgovornosti lošeg remonta pre godinu dana, odgovornosti menadžmenta „Petrohemije“, o čemu takođe ministri moraju znati, i da dolazi do stalne greške u proizvodnji PEVG, dakle PEVG-a, prilikom koje nestaju ogromne količine hlora, a zapravo je potpuno jasno da se emituju u vazduhu. Tražim informacije o tome šta se zapravo dešava ili se samo ovo pitanje poteže u predizbornoj kampanji, a posle ostajemo bez odgovora, izuzetno ugroženi u oblasti zaštite životne sredine. Hvala vam.

Zahvaljujem predsednice.

Predlažem već gotovo godinu i po dana da izmenimo, rekla bih, najlicemerniji član krivičnog zakonika koji je vladajuća većina Aleksandra Vučića na mala vrata ubacila u Krivični zakonik 2016. godine, sa namerom očigledno da zamaže oči međunarodnoj javnosti. Međutim, ispostavilo se ono što sam tvrdila još tada, da je čisto licemerje u pitanju.

Naime, tada je u Krivični zakonik unet član kojim se naizgled čini dobra stvar, a to je zabrana negiranja krivičnog dela koji se zove genocid i koji se zove ratni zločin. Znači, to je definisano kao krivično delo, negiranje toga.

Međutim, kada ovaj član pogledate malo detaljnije, vi vidite da se on odnosi samo na presude onih sudova koji nemaju ama baš nikakve veze sa Srbijom i koji nemaju ama baš nikakve veze sa genocidom i ratnim zločinima koji su počinjeni u naše ime. To je licemerje ove zapravo političke odluke, partijske odluke da se navodno kažnjava negiranje genocida i ratnih zločina, a zapravo se to ne čini.

Jalov je i tada bio pokušaj ministarke pravde da obrazloži ovaj potez time što se odluke tiču samo stalnih sudova a ne i privremenih sudova. Ona bi kao pravnica i ministarka morala bolje od svih nas zajedno znati da ovo nema utemeljenje u pravnoj nauci.

Mada moram da kažem da me i ne čudi da ona ne uvažava ni svoju struku ni pravnu nauku, jer vidimo kako se poslednjih dana odnosi prema struci, prema pravnicima, sudijama, tužiocima koji predlažu izmenu ustavnih amandmana, odnosno povlačenje predloga za ustavne amandmane, a da su im mnogo važnija udruženja obućara i frizera.

Međutim, isto se to dogodilo i sa ovim vrlo osetljivim delom Krivičnog zakonika sa ovim članom i upravo zbog toga je moguće danas u zemlji Srbiji da Vulin, ministar vojni, Mirin mali, propagira i promoviše u predavače na Vojnoj akademiji, osuđene ratne zločince, koji upravo tamo treba da predaju taktike vojevanja ili ratovanja.

Zato tražim još jednom kao i poslednje dve godine da se suočite sa ratnim zločinima i sa genocidom počinjenim u naše ime, da ovo ne bude predmet samo predsedničkih poseta, takođe u cilju umirenja međunarodne javnosti, već da se nađu u Krivičnom zakoniku gde mu je to... (Isključen mikrofon)

Zahvaljujem, predsednice.

Ovim predlogom tražim da se dopuni član 5. ovog zakona, kojim bi bilo zabranjeno manifestovati fašističke simbole, poruke i sve što pod to potpada, i neonacističke, ne samo u odnosu na crkve i verske zajednice i nacionalne manjine, već i u odnosu na LGBT zajednicu, odnosno u odnosu na sve osetljive grupe. Jer, danas je, mogu to slobodno da kažem, u Narodnoj skupštini celo društvo u Srbiji svojevrsna osetljiva grupa, ili jedna velika grupa, rasparčana na brojne manje osetljive grupe.

Gospodo draga, fašizam nije samo onaj eksplicitni fašizam kojem svedočimo već mesecima unazad, kada se na ulicama glavnog grada okupljaju i skandiraju i fašisti i neonacisti, kada se u službenim prostorijama grada okupljaju fašisti, zajedno sa britanskim fašistima šetaju službenim prostorijama Vlade, u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Sve sam to ovde dokumentovala. Dakle, ljudi koji otvoreno i javno zagovaraju antimigracionu politiku, pozivaju na oružje protiv migranata, koji negiraju Holokaust, mržnju prema manjinskim grupama, itd. To nije samo fašizam, kažem, u ovom eksplicitnom obliku.

Svo huškanje građana jedne na druge, sva mržnja koju ovaj režim proizvodi, koja dovodi do predstanja građanskog rata u ovoj zemlji, je takođe fašizam. I to treba otvoreno reći. Da ne govorim o medijskoj propagandi koju je u svom huškanju i mržnji Aleksandar Vučić apsolutno usavršio, da ne govorim o tome da je fašizam… (Isključen mikrofon.)

Koliko mi je ostalo vremena?