Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi gosti članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, težišni deo rasprave do sada se uglavnom svodio na ono što bih nazvala spoljnom politikom ili spoljnim prikazom budžeta, odnosno kako se do njega došlo, koji je njegov okvir, konture, sa fokusom na obrazloženja kako se došlo do smanjenja deficita, što je svakako za pohvalu.
Ja ću se osvrnuti na neke stvari u onoliko malo vremena koliko je ostalo za LSV i što moj predsednik Nenad Čanak juče nije stigao, a vidljivo je iz nekih pozicija budžetskih direktnih korisnika i što svako razume ko učestvuje u ovoj raspravi i koji je prati naravno u direktnom prenosu.
Najpre, ono što je nama bolo oči jeste pozicija koja se odnosi na usluge po ugovoru u iznosu od gotovo 20 milijardi dinara, gde npr. to je manji iznos, ali opet vredan pažnje, za usluge po ugovoru za predsednika Republike predviđen iznos od 36 miliona dinara. Mi smo mišljenja da su ova sredstva, bilo bi bolje da su planirana za programe zapošljavanja mladih ljudi npr. u okviru Ministarstva omladine i sporta ili za pripadajući Fond za mlade talente istog ministarstva, jer smatramo da mladi ljudi, najdarovitiji, sa pravim diplomama treba dodatno da se obrazuju i da će svojim daljim stečenim znanjima mnogo više i bolje služiti Republici Srbiji, nego aktuelni predsednik Republike.
Ono što nam je takođe bolo oči jeste enorman iznos dotacija za Srpsku pravoslavnu crkvu, i to na više pozicija, kako kroz Kancelariju za KiM, tako i kroz druge pozicije. I, da se razumemo odmah, ono što moj predsednik kaže – nemamo mi problem sa Bogom, nego sa njegovom administracijom na zemlji, a ta njegova administracija, za razliku od svih drugih priznatih tradicionalnih crkava, kojih ima još četiri, to sveštenstvo prima plate iz budžeta Republike Srbije, to sveštenstvo prima penzije iz budžeta Republike Srbije, što ne prima ni jedno sveštenstvo drugih priznatih tradicionalnih priznatih crkava u Republici Srbiji.
Mi smatramo da su ta enormna sredstva od jako mnogo stotina miliona dinara bila bolje da su uložena u Ministarstvo prosvete u poboljšanje učeničkog i studentskog standarda, a koliko prati ministar prosvete, prepoznaje inovativne ideje i sigurna sam da bi ta sredstva npr. radije uložio u nove obrazovne sadržaje o reproduktivnom zdravlju, o seksualnom obrazovanju, o prevenciji HIV-a, Ministarstvo zdravlja npr. za prevenciju HPV virusa, kobnog za naše žene, na najvišem nivou u odnosu na sve žene Evrope.
Dalje ono što nas deranžira, pošto stalno slušamo vapaje nad problemom kuge, da nas je sve manje, i ne znam kome će svi ovi budžeti, planovi služiti ako se ovako nastavi, ali s druge strane ovaj budžet predviđa svega 130 miliona za populacionu ili pronatalitetnu politiku, dok je na primer budžet za avio službu Vlade je 270 miliona.Dakle, gotovo dvostruko veći. Ili ako želite budžetski Fond za lečenje retkih bolesti i stanja koja se ne mogu lečiti u Republici Srbiji sveden je na 200 miliona dinara, što je takođe mnogo manje nego avio služba Vlade. Avio služba Vlade na ovoj poziciji pored toga što svaki direktni budžetski korisnik, svako ministarstvo, sve agencije imaju dodatne posebne pozicije za putne troškove.
Ono što bih istakla da jedini direktni budžetski korisnik koji je po nama razborito planirao svoj budžet, to ne znači da drugi možda nisu umeli, ali nisu raspolagali većim sredstvima, kao npr. Ministarstvo omladine i sporta za koje smatram da je trebalo da dobije više sredstava, kako za razvoj školskog sporta, prosveta paralelno takođe, ali zbog početka novog olimpijskog ciklusa, ali po nama jedini razborit budžet jeste planiran u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Još kada bi Ministarstvo reiniciralo izmenu Zakona o finansiranju lokalne samouprave i vratilo ga na stanje od pre nekog vremena kada je drastično smanjen prihod lokalnim samoupravama na osnovu poreza na zarade, kao najsigurniji prihod za naše opštine i gradove, onda bi zaista ovaj budžet bio kompletan, a ja se nadam da će ministarka imati sluha za to i da ćemo se vratiti na početni stadijum, a da se potom prvo promenio osnovni Zakon o lokalnim samoupravama, a tek onda prateći Zakon o finansiranju jedinica lokalne samouprave.
To su samo neki od razloga, pored onih koje je Nenad Čanak juče navodio, zbog kojih mi nećemo moći da podržimo ovaj budžet, ali ćemo se potruditi kroz amandmane da svojim doprinosom i nadam se, konstruktivnim predlozima pokušamo na ono što je tekuće i postojeće utičemo da on izgleda bolje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Hvala na informaciji o Nacrtu zakona, za koji se nadam da predviđa bar promenu sa monotipskog na politipski sistem uređenja lokalne samouprave.
Volela bih samo dodatnu informaciju od ministra zdravlja oko prevencije HPV, odnosno HPV vakcina koje je pominjao. U kom režimu su, da li se i dalje odnose na devojčice od 10 do 14 godina, koja populacija će biti obuhvaćena, s obzirom da je neuspela inicijativa, nažalost, u AP Vojvodini propala pre nekog vremena oko HPV vakcine, prvenstveno zbog nesaglasja roditelja koji su imali premalo informacija da bi prihvatili ovakvu jednu meru?
Što se tiče budžetskog fonda, koji ste pominjali, da, znam, on je 2013. godine osnovan, međutim, i pre toga su prihodi na osnovu Zakona o igrama na sreću bili delom u odnosu na 40%, pa jedna petina od toga, pored Crvenog krsta, istraživanje retke bolesti itd, bili negde opredeljivani. To je trebalo da bude budžetski fond i neka sredstva su se slivala za istraživanje retkih bolesti. Ne znam kako su se trošila, ali volela bih da i taj podatak znam.
Znam da je fond uspostavljen 2013. godine i ja već nekoliko sednica za redom idem sa inicijativom za izmenu Zakona o igrama na sreću, kojim bi se 5%, po osnovu Zakona o igrama na sreću, na 25% povećalo sredstva koja bi se dodatno, direktno slivala u ovaj budžetski fond. Jer, koliko god vi kažete da je on zadovoljavajući, mi i dalje imamo situaciju da imamo humanitarne apele kroz SMS i humanitarne koncerte da bismo najranjivijim grupama obezbedili lečenje van naše zemlje ili, kako vi kažete, dovođenjem stranih stručnjaka da intervencije obavljaju ovde. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.
Odmah na početku današnje rasprave želim da izrazim zadovoljstvo u ime LSV što je predlagač ovog Predloga zakona za sprečavanje nasilja u porodici uvažio dva amandmana LSV i za nas je, bez obzira na ostale ne usvojene amandmane, neupitna potreba za usvajanjem jednog ovakvog zakona i naročito izražene namere i cilja koji želi da se postigne, iako je potpuno jasno da svakako ne možemo konačno završiti sa ovim problemom, već da ovo jeste zaista tek prvi iskorak.
Međutim, to nije slučaj i sa ovim amandmanom na član 16. i ja bih zamolila ministarku Kuburović da još jednom obrati pažnju na naš predlog ove amandmanske intervencije i u nadi da će ipak uzeti u obzir, s obzirom da ovo jeste, kao što su i moji prethodnici rekli, suštinski član koji se bavi zapravo postupanjem svih nadležnih organa kada se steknu uslovi za izricanjem hitne mere ili hitnih mera, pošto mogu i obe biti istovremeno izrečene.
Naime, mi smo predložili da se dodaju nova tri stava u okviru ovog člana. Stav 6, 7. i 8. a prvi bi glasio: „Ukoliko je izrečena mera privremenog udaljenja iz stana, u naređenju se konstatuje da su od lica kome se izriče mera uzeti ključevi od stana koji će biti vraćeni nakon isteka mere, da je licu omogućeno da uzme svoje lične stvari i da je lice obavešteno o mogućnostima privremenog smeštaja ukoliko nema gde da boravi tokom trajanja mere“.
Jedan deo obrazloženja koji smo dobili, a povodom odbijanja ovog amandmana, jeste da je u praksi ovaj problem rešiv tako što se mogu zameniti brave na vratima. Međutim, mi ne smatramo da treba žrtvu ili potencijalnu žrtvu prepuštanju snalaženju promena brave, naročito kada je vremenski ovo vrlo problematično, s obzirom da je prvih narednih 48 sati najteskobnije, i to se podudara sa onim drugim obrazloženjem kada Ministarstvo kaže da je to period kada je žrtvi potreban predah, te da u tom smislu smatramo da ključevi, kao simbol vlasništva nad stanom, jesu jedna od mera koja ipak treba da se uzme u obzir i da se to normira zakonom, umesto da ostavljamo na snalaženje žrtvi da li će promeniti bravu ili neće promeniti bravu.
Stav 7, koji predlažemo da se propiše zakonom, odnosi se na prethodni stav, a glasi: „Ukoliko lice kome je izrečena mera privremenog udaljenja iz stana odbije da preda ključeve od stana, to će se smatrati kršenjem mere iz člana 35. stav 1. ovog zakona“. Mislim da je potpuno jasno zbog čega je ovaj stav predložen.
Poslednji stav koji predlažemo, a delimično je uzet u obzir od kolega iz SDPS, a to je da je nadležni policijski službenik dužan da o izrečenoj meri odmah obavesti žrtvu nasilja, omogući joj da dobije kopiju naređenja. Ono što razlikuje naš predlog od prethodnog koji je usvojen i postao je sastavni deo Predloga zakona jeste dodatak „i predoči joj broj telefona na koji će moći da bez odlaganja prijavi svako kršenje mere od strane lica kome je hitna mera izrečena.“
Smatramo da pored obaveštenja žrtve da je mera izrečena, kako bi ona uopšte znala da prijave kršenje mere, ukoliko do nje dođe, da je potrebno ipak uputiti žrtvu kome može da se obrati, naravno, kome može da prijavi kršenje mere, ali kome može da se obrati i za pomoć.
U skladu sa tim, apelujem, kao što sam rekla na početku, na ministarku Kuburović i njen tim da još jednom uzme u obzir ovaj naš predloženi amandman, da ne bismo zapravo u praksi došli do problema, da ne znajući šta se dešava sa nasilnikom ili potencijalnim nasilnikom, nakon izricanja hitnih mera, da koliko toliko, koliko je u našoj mogućnosti, ipak to normiramo zakonom, s obzirom da nemamo nikakav mehanizam nadzora ili praćenja nasilnika nakon izricanja mere, a takođe ne možemo biti sigurni da će on tako savesno postupiti, pa se sam prijaviti onako kako predlog zakona predviđa nakon 48 sati, da bi čuo, video, saznao koja je odluka potom doneta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Mi ćemo ipak zamoliti da još jednom, dok traje rasprava, uzmete u obzir, s obzirom da mere koje smo predložili kroz ove naše predloge idu u prvom redu u pravcu zaštite žrtve i zapravo, dodatnog ohrabrenja žrtvama da prijavljuju uopšte ovakve slučajeve. Jer, ako žrtva, polazeći od iskustva koje ovako normiran zakon predviđa, pomisli na primer - zašto bih ja uopšte i prijavila nasilje kada će on u bilo kom trenutku, slobodno i šetajući da uskoči kroz prozor i usmrti me, na primer. Ne znam koliko joj ovakve odrednice ulivaju poverenje da ima smisla da prijavljuje nasilje, a sve ide u pravcu toga da podstaknemo žrtve da prijavljuju.
Vama je sigurno poznat podatak da je nasilje u porodici najređe prijavljivano nasilje. Procena nevladinih organizacija, sigurna sam da vi raspolažete i konkretnijim podacima, jeste da na jedno prijavljeno nasilje imamo 15 do 16 ne prijavljenih nasilja i da ovakve odredbe takođe u smislu zaštite žrtve podstiču i žrtve da prijave nasilje, osećajući sigurnost kroz zakonsko normiranje. A naročito ako imamo u vidu da svako nasilje nad ženom, u konkretnom slučaju kada je nasilje nad ženama u pitanju, između dva partnera, bračna druga, vanbračna, kako god, je uvek i nasilje nad decom, ukoliko ih u porodici ima.
Mi, kada su deca u porodici postojeća, imamo uvek višestruko nasilje. Najmanje dvostruko, a vrlo često višestruko nasilje, s obzirom da se pretežno radi i o porodicama, odnosno partnerskim odnosima koji su u težoj ekonomskoj situaciji, sa više dece, i ja vas zbog toga molim da, izlazeći u susret zapravo žrtvama i radi dodatnog podsticaja da se ovakvi slučajevi prijavljuju, a jedinu sigurnost potencijalne žrtve imaju kroz ovakvo zakonsko utemeljenje i normiranje da ipak uzmete u obzir, bez obzira što povratak nije povratak, po uzimanju ličnih stvari i to bi bilo pod nadzorom, odnosno uz pomoć policije koja se ovim slučajem bavi, tako da bi to zaista bilo pod apsolutnim nadzorom i ja mislim, kao i moje kolege iz LSV da je bolje to odrediti nego ostaviti otvoren prostor. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da, želim u ime LSV još jednom da izrazim zadovoljstvo što je predlagač zakona, odnosno Ministarstvo, prihvatilo ovaj amandman.
Govorim samo radi dodatnog pojašnjenja za one koji ni do ovog trenutka nisu uspeli da razumeju da se ovim zakonom ne izriče mera pritvora, odnosno zadržavanja. Tačnije, mi smo ovim amandmanom tražili da se obriše poslednji stav člana 20, koji kaže – vreme provedeno u pritvoru i svako drugo lišenje slobode uračunava se u trajanje hitne mere. U obrazloženju smo naveli da je rešenje preuzeto iz Porodičnog zakona, ali da ovakva odredba nije primenjiva, zbog toga što hitne mere koje bi se izdavale u ovim situacijama nisu situacije koje predviđaju određenje zadržavanja ili pritvora. Prema tome, ova odredba ne bi bila primenjiva. Ali, ovim bismo odagnali svaku sumnju ili spekulaciju onih koji bi tretirali da kroz hitne mere one podrazumevaju pritvor za nasilnika, odnosno potencijalnog nasilnika. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.
Ovim našim amandmanom smo pokušali da utičemo na član 31. zakona koji uređuje resornu, odnosno centralnu evidenciju. Smatrali smo da sadržaj evidencija treba da bude dopunjen, kako smo i naveli. Stav 1. glasi – nadležna policijska uprava vodi evidenciju o prijavljenim slučajevima nasilja u porodici i o izricanju i izvršenju hitnih mera i izvršenju mera zaštite od nasilja u porodici. Mi smatramo da sadržaj treba dopuniti i sledećim rečima – i o svim preduzetim merama iz nadležnosti policije.
Ono što smo u vašem obrazloženju za odbijanje amandmana dobili kazuje da smatrate da bi ovo bio previše širok sadržaj evidencija, da, jeste namera narodnih poslanika LSV da prošire sadržaj tih evidencija upravo stoga što ovi podaci koje tražimo da budu sadržaj evidencija, misleći konkretno na policijske podatke jesu izuzetno značajni prilikom utvrđivanja neposredne opasnosti od ponavljanja nasilja, s obzirom da su nasilnici povratnici nešto što bih rekla da je garantovana pojava ili gotovo redovna.
U tom smislu, zbog onih ljudi i službenika koji će procenjivati rizik, naročito od ponavljanja nasilja, smatramo da treba dopuniti i ovim sadržajem evidencije. Apelujem na vas da ipak uzmete u obzir ono što smo predložili.
Drugi deo amandmana se odnosi na nešto o čemu smo ovde već i neposredno pre mog izlaganja govorili, to je produženje roka trajanja evidencije. Govorim o centralnoj evidenciji, predviđeno je predlogom zakona u trajanju od pet godina, mi smo predložili produženje od 20 godina. Malopre smo čuli od vas, a u obrazloženju i videli da je prihvaćen amandman kolege Petra Petrovića da se centralne evidencije čuvaju u trajanju od 10 godina.
U raspravi u načelu takođe ste se pozivali i obrazlagali zašto se rukovodili petogodišnjim rokom, pozivajući se i na neke druge zakone i na preporuku, odnosno zaključke Poverenika za informacije od javnog značaja. Tada ste nam rekli da je taj petogodišnji rok čuvanja evidencije nešto što ste vi na osnovu preporuka Poverenika procenili da je primereno da bude u predlogu zakona. Drago nam je da je kakvo-takvo produženje prihvaćeno, pa makar i kolega iz neke druge poslaničke grupe, apelovali bismo na vas da to ne bude trajno tako i da u svakoj prilici kada bude moguće produženje ovog roka da ipak uzmete u obzir, zato što 20 godina za nasilnike je takođe mali rok za čuvanje evidencija, pošto od svog punoletstva, neki do kraja života uspevaju da ostanu u nameri da budu izvršioci nasilja. Ovu meru prvom prilikom u okviru nekog propisa uzmite u obzir i da u ovom trenutku 10 godina bude nešto što je prihvatljivo, jer je korekcija ipak na mestu. Prilikom nekog sledećeg uzimanja u obzir, 20 godina ili nešto trajno imajte to u vidu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Za nas nije sporno uspostavljanje ovog Saveta i u prvom redu ga vidimo kao savetodavno telo onako kako ga i naziv sam karakteriše, a manje kao koordinaciono telo. Pošto ste vi definisali ovde da mu je jedan od zadataka da poboljšava koordinisanje, što ne znači da koordinira. Tako da, mislim da i u tom smislu, leksičkom, treba da prepoznajemo razliku i za nas to nije sporno. Potpuno je jasno da se radi o Vladinom telu i da će Vlada kao u poslednjem stavu utvrditi sastav, način rada i odlučivanje Saveta, odnosno bliže ga uraditi onako kako se uostalom postupa i kada su drugi saveti u pitanju.
Međutim, ono što je za nas sporno, ja bih molila da imate to u vidu, da još jednom razmislite o ovom predlogu kojim se predviđa da Savet po potrebi može uključiti u rad i predstavnike naučnih i drugih stručnih institucija, udruženja čija je delatnost povezana sa zaštitom od nasilja u porodici.
Mi smatramo da u Savet moraju biti uključeni predstavnici reprezentativnih organizacija civilnog društva, odnosno nevladinih udruženja. Između ostalog, mislim da je i rasprava ukazala dovoljno na to da nije bilo poslanika, kolega, niti iz pozicije niti iz opozicije, koji nisu pomenuli u jednom trenutku bar Autonomni ženski centar.
Potpuno je jasno da ne možete zakonom napisati da je to Autonomni ženski centar, ali postoji načini na koji možete prepoznati koja su to reprezentativna udruženja, odnosno reprezentativno udruženje bar jedno. Ti načini postoje, primenjuju se i kada je reč o nekim drugim oblastima.
Naprosto, delegira se od strane na vaš poziv tema, odnosno poziv organizacijama civilnog društva, koje kao svoju glavnu misiju imaju sprečavanje nasilja u porodici, da predlože svoje predstavnike, odnosno predstavnika ispred tog reprezentativnog udruženja koji može da sublimira, odnosno zbirno da predstavlja i treba da predstavlja druga udruženja.
Zašto mislimo takođe da je bitno da mora biti zastupljen predstavnik organizacije civilnog društva? Iz prostog razloga što vi u stavu 2. kažete da - Savet čine predstavnici državnih organa i ustanova nadležnih za primenu ovog zakona. Dakle, neko ko po službenoj dužnosti svakako primenjuje ovaj zakon, ali smatramo da je taj eksterni faktor neko ko nije niti član Vlade, niti je zaposlen u državnim organima koji će primenjivati ovaj zakon, ipak nužan da u stalnoj komunikaciji i saradnji sa onima koji se staraju u najdirektnijoj primeni zakona bude u prilici da raspravlja sa njima i da eventualno donosi, odnosno učestvuje u donošenju predloga Vladi, koja kao i predlagač zakona i neko ko je ključni izvršni organ za primenu ovog zakona, može kasnije interventno da predlaže eventualne izmene i dopune zakona, zašto da ne i ovog koji će za nekoliko dana, cenim, biti usvojen i uz podršku LSV. Zahvaljujem.

Samo zbog toga da navežbamo ime, još jednom hvala i na datoj reči, predsedavajući.
Ja ću ipak nastaviti onom praksom kojom sam u toku današnjeg dana govorila o amandmanima, da se zahvalim najpre na pažljivom slušanju od strane ministarke i da primetim da je jedna od novih ministara u Vladi, koja je aktivno učestvovala u diskusiji, za razliku od nekih svojih prethodnika koji su prvi put na ministarskoj funkciji i evo, želim to javno da kažem i sa punom pažnjom, rekla bih, ne samo zbog toga što su neki amandmani LSV usvojeni, već zato što sam naprosto primetila da postoji pozitivan odnos prema promišljanju i onih amandmana, odnosno sadržine amandmana koji su odbijeni, ali sa nekim bar gestikulativnim naznakama da su opravdani i da će, nadam se u nekom potonjem vremenu, kada takođe dođe do intervencije u zakonima, naći svoje mesto u izvornom predlogu zakona nadležnog ministarstva.
Ovaj naš amandman na član 35. je prihvaćen, kao i koliko sam mogla da primetim svih kolega koji su imali intervenciju na član 35, bez obzira kako taj amandman glasio, da li da glasi ovako do tačke, ili da se posle zareza briše, ali je suština ista, a to je da smo uspeli da sačuvamo i krivično delo, kršenja zaštita mera od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, jer smo svi nekako ipak u načelnoj raspravi reagovali na to da ovo krivično delo, bez obzira na usporenu sudsku praksu i na nedavanje željenih rezultata ovim krivičnim odredbama, ipak ne treba eliminisati kao krivično delo i ostaviti ga u opticaju, jer ne može da šteti. Na kraju krajeva, može samo da koristi, ali svakako ne može da šteti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Novom intervencijom predlagača ovog zakona vi praktično abolirate povratnike koji krše utvrđene mere bezbednosti na sportskim priredbama, koji su inače i dalje prepoznati kao nosioci huliganizma i nasilništva. Ja nisam u ovom trenutku upoznata sa nekim detaljnijim informacijama, a molila sam da, ukoliko je moguće, u toku rasprave dobijemo i konkretne podatke na osnovu čega se ovakav predlog našao pred nama.
Tačnije, predlogom predlagača, dakle, Ministarstva, odnosno Vlade, se predviđa da se briše dosadašnje krivično delo koje glasi – Ako posle izdržane kazne zatvora učinilac prekrši zabranu prisustvovanja određenim sportskim priredbama, odnosno ako ne izvrši dužnosti iz stava 2. ovog člana, sud koji je izrekao meru iz stava 1. ovog člana može ga kazniti zatvorom od 30 dana do tri meseca.
Vaš je predlog da se ovo briše. U obrazloženju ste naveli da Krivični zakonik navodi da je članom 30. Predloga zakona Krivični zakonik dopunjen novim krivičnim delom – kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti prema kome se lice koje prekrši zabranu utvrđenu izrečenom merom bezbednosti kažnjava novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Kao primer sam navela jednu plastičnu simulaciju potencijalnog događaja, odnosno pitanje – kako očekujete da, na primer, sudija objektivno sudi huliganima kada se u sudnici pojavi 20 ili 30 njih i da li će sudija zaista izreći najblažu kaznu, u ovom slučaju novčanu, onako kako vi predviđate, a praktično abolirati od dosadašnje utvrđene isključivo zatvorske kazne povratnike u huliganizmu?
Mi smatramo da je, bez obzira na uvođenje novog krivičnog dela, adekvatnije da ostane i krivično delo za povratnike, odnosno huligane koji prekrše prethodno izrečene mere i da ipak sudijama u opticaju ostane izricanje za njih isključivo zatvorske kazne u različitom rasponu, nego da se oni aboliraju i da im se uspostavi zapravo mnogo lakša, odnosno novčana kazna. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
I mi pozdravljamo raspoloženje Ministarstva da prepozna ovo krivično delo kao novo, s tim što mi predlažemo i novi naslov i nove odredbe, verujem, preciznije nego što su u trenutnom rešenju Ministarstva. Najpre predlažemo da se ovo krivično delo zove „genitalno sakaćenje žene“. Mislimo da je to primereniji naziv i jednostavno univerzalni naziv za sve mutilacije ovog tipa.
Drugo jedno obrazloženje, mada ne na ovaj amandman koji smo čuli, jeste da, pomenuli ste migrante koji se kreću kroz našu zemlju, s obzirom da je ovaj fenomen tipičan za uglavnom i pretežno afrički kontinent, međutim, ne možemo izuzeti činjenicu da i razne druge životne okolnosti mogu dovesti ljude sa drugih kontinenata koji praktikuju ovakve ritualne obrede, po nama, koji duboko zadiru i narušavaju prava, naročito malih devojčica u uzrastu od četiri do osam godina, kada se uglavnom ovakve neverovatne intervencije nad ženskim telom sprovode, tako da smatramo da je to samo parcijalno obrazloženje da usled ovih migrantskih pojava u poslednje vreme jeste ovo osnov za prepoznavanje ovog krivičnog dela.
Ono što smo mi pokušali jeste da ne samo čin sakaćenja bude inkriminisan, već i pokušaj, odnosno pomaganje u ovom delu, jednako kako Krivični zakon predviđa da je krivično delo i saradnja, odnosno pomoć, u nedozvoljeno prekinutoj trudnoći. Smatramo da je to jednaka krivica, tako da tražimo da se uvede novi stav, odnosno naš član kompletan koji u prvom stavu kaže: „Ko ženu genitalno osakati ili pokuša, odnosno pomogne da se žena genitalno osakati, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.“ Sledeći stav koji predviđamo glasi: „Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom ženskom licu ili je nastupilo teško narušavanje zdravlja ili je učinjeno prema više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina.“ Treći stav: „Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt ženskog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.“
U obrazloženju koje, moram reći, nije nas zadovoljilo, odnosno ne smatramo da je opravdavajuće, jeste da predlagač zakona smatra da postoje naročito olakšavajuće okolnosti pod kojima se ovo krivično delo može izvršiti. Niste nas uverili da je tako, jer osakatiti, naročito devojčice, u periodu od četvrte do osme godine, kada se genitalno sakate, zapravo, još uvek devojčice, čak ni žene, ne može biti osim jasne namere da se to krivično delo izvrši.
Po nama ne postoji ni jedna olakšavajuća okolnost koja bi abolirala izvršioca ili saizvršioca u ovom krivičnom delu, te apelujemo na vas da još jednom uzmete u obzir. Verujemo u ozbiljne argumente u okviru ovog našeg amandmanskog predloga i utičete da i sam predlog zakona prepozna kao sastavni deo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Osetila sam po amandmanu prosto potrebu da se javim kao žena u prvom redu i nadovezujući se na branjenje uspostavljanja ovog krivičnog dela od strane ministarke rekla bih predlagaču, ili preporučila, ovog amandmana da nije potrebno da pogleda fotografije, dovoljno je samo da pročita opise svih onih stvari koje podrazumevaju genitalno sakaćenje žena i da više nikada ne izgovori ono što je ovde izgovorio. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je podnela amandman kojim jasno prepoznaje razliku između polnog uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja i po nama obrazloženje koje ste naveli praktično je svedeno na status nelogizma u odnosu na reč „seksualno“ i da stoga niste prihvatili ovaj predlog. Obrazloženje nije dovoljno i nije opravdavajuće iz istih razloga koji su moji prethodnici navodili, odnosno da polno uznemiravanje podrazumeva uznemiravanje između lica različitog pola, seksualno može biti između lica istog pola.
Međutim, dopuniću svoj apel da ipak uzmete u obzir i prihvatite ovaj naš amandman i činjenicom da razni zakoni, strategije i akta Republike Srbije koje se bave direktno ili indirektno ovom problematikom upravo koriste reč „seksualno uznemiravanje“ i dozvolićete mi da ih i pomenem. To je Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakona o oglašavanju, Zakon o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period 2008/13, Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici u partnerskim odnosima 2011/15, Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije 2013/18, dakle tekuća, Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost period 2016/20, dakle tekuća, opštim i posebnim protokolima za zaštitu žena i dece, žrtava nasilja, kao i u prevodima presuda Evropskog suda za ljudska prava.
U svemu što sam navela se isključivo koristi sintagma „seksualno nasilje“, „seksualno uznemiravanje“. Molim vas da ako vam druga obrazloženja ili apeli nisu bili dovoljni da uzmete ove amandmane u obzir, još jednom dobro razmislite i, pozivajući se na tekuća akta Strategije i druga dokumenta koja su važeća i tekuća u Republici Srbiji, ipak prihvatite ovaj amandman i prepoznate polno uznemiravanje kao seksualno uznemiravanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi gosti, članovi republičke Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, onoliko koliko sam čula u trajanju prethodne rasprave gotovo da niko nema dilemu da je potreba ovog zakona neupitna. Imamo samo nekoliko dilema, odnosno pokušaja da ga upotpunimo i poboljšamo kroz dodatne naše amandmane kako verujemo, barem mi iz LSV možemo da zaokružimo samo postupanje u fazi i nakon faze izricanja hitnih mera.
Na moju veliku žalost, ima i kolega koji priznajem, nisu razumeli suštinu ovog zakona i u nekoliko navrata su pokušali da relativizuju čitav ovaj problem, postavljajući ga na osnovama potencijalne zloupotrebe od strane žena, što mislim da je nedopustivo da se u tom tretmanu postavlja na dnevni red, pa čak i u okviru nekog opravdanja ovde u Narodnoj skupštini, naročito ne kada raspravljamo o ovakvoj zakonskoj inicijativi.
Upravo u tom smislu postoji u samom postupanju, u samoj hronologiji onako kako predviđa ovaj predlog zakona, ne pritvor od osam sati i ne zatvor od 48 sati, nego su to sve postupci ka potencijalnom drugačijem ili pritvorskom zaustavljanju nasilnika ili potencijalnog nasilnika, ukoliko prekrši ove izrečene hitne mere.
Dakle, koliko sam razumela verujem da jesam, osam sati traje zapravo procena nadležnog specijalizovanog policajca koji je u sedištu policijske uprave i koji ima jedan vrlo sadržajan upitnik, između ostalog, a i vrši druge procene u koordinaciji sa drugim resornim službama, da bi uopšte procenio hoće li izreći hitne mere naređenja, udaljenja nasilnika iz stana, odnosno porodičnog okruženja ili eventualno zabrane žrtvi.
Ono što nas brine jeste šta se dešava u situacijama u kojima je hitna mera izrečena, u konkretnom slučaju mera udaljenja iz stana u trajanju od 48 sati, odnosno 40 sati, pošto će se sigurno uzeti u obzir ovo osmočasovno vreme zadržavanja kada nadležni policijski službenik obavlja procenu, pre nego što izrekne hitnu meru, šta se nakon toga dešava sa nasilnikom? Mi nismo videli odgovor na ovo pitanje u ovom Predlogu zakona i smatramo ga ključnim da bi ceo ovaj preventivni proces imao smisla.
Već sam rekla da sam u komunikaciji sa ljudima na terenu koji će sutra biti zaduženi za sprovođenje ovih mera, mogla primetiti njihovu zabrinutost upravo od trenutka izricanja mere udaljavanja iz stana, kada ne znamo gde će boraviti potencijalni nasilnik ili nasilnik, gde će ga oni naći ukoliko se on sam ne javi, onako kako zakon predviđa, nakon isteka mere od 48 sati, gde će znati da ga traže? Ako je parcijalni model austrijskog zakona bio u nameri da se ovde primeri, nije se to postupanje zaokružilo, tako da se npr. predviđa da se tačno zna gde će boraviti na nekoj drugoj adresi potencijalni nasilnik ili eventualno da mu se obezbedi, što znam da podrazumeva dodatne troškove, smeštaj tamo gde može da bude na sigurnom u smislu praćenja šta on radi.
Kao što sam rekla, on apsolutno može besan i ljut, zbog izricanja mere da ode u kafanu, da se napije, da uskoči kroz vrata ili prozor i da ubije žrtvu. Međumera ovde nema.
Ono što je za nas takođe diskutabilno jeste ne predviđanje obaveštavanja žrtve o izrečenim merama, tako da ona ne može ni da zna kada nasilnik pokuša da prekrši meru ili je prekrši kako bi prijavila da je on u prekršaju.
Ono što takođe bih volela da čujem u odgovoru ministarke, jeste kako je predviđena ova obuka, s obzirom da je zakon u planu da bude primenjen, odnosno da stupi na snagu za dosta meseci od današnjeg dana, od 1. juna naredne godine, što mislimo da je kasno, a ima naznaka da će se raditi o jednodnevnoj obuci. Volela bih da čujem da li je tačno i radovalo bi me da to nije tačno, ali ne možemo da vidimo s obzirom da zakon ne propisuje pravilnik. Kako će izgledati ta obuka, ko će biti zadužen? Mi smo mogli samo da zaključimo da je ovde najbitnija stvar sertifikacija ljudi koji će proći obuke, a ne kako će ta obuka izgledati.
Ono što je takođe diskutabilno za LSV i mi ćemo amandmanom pokušati tu da intervenišemo jeste da savet koji je u nameri da se konstituiše kao vladino telo, ovaj član predviđa da može po potrebi uključiti i predstavnike organizacija civilnog društva. Smatramo da taj savet mora u svom sastavu imati bar jednog člana reprezentativnog udruženja, odnosno organizacije civilnog društva, upravo zbog toga što ovaj savet pretpostavljam da će biti političko telo, u odnosu na to kako je opisan njegov sastav. Smatramo da je potreban i taj eksterni član koji nije član Vlade, koji ne radi u organima državne uprave, da bude deo ovog saveta kao korektivni faktor i kao neko ko se svakodnevno, možda i češće sreće sa žrtvama nasilja ili sa informacijama koje je i do sada prikupljao, a nadležni organi to nisu.
Ono što je takođe problematično za nas, tu ćemo isto pokušati da vas zamolimo da uzmete u obzir ovaj amandman i da ga usvojite kao predlagač, jeste član 35, odnosno ukidanje praktično krivičnog dela prekršaja mere zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, a sada svođenje na prekršaj u okviru člana 35. jednako sa prekršajem izrečenih hitnih mera. Smatramo da treba i krivično delo kakvo je bilo i do sada, a po osnovu porodičnog zakona da ipak ostane na snazi, nije na odmet da imamo i ovo krivično delo. Neće nikome biti zbog toga teže, ali možda će nekome biti lakše.
Naravno, ono što je bila dilema i juče kada sam govorila, nisam dobila odgovor, dva puta sam pokušala da dobijem konkretan odgovor od ministarke i molim vas da mi odgovorite. Po kom osnovu i po kojim kriterijumima ste za izmene Krivičnog zakonika uvodeći novi stav koji se tiče uspostavljanja novog krivičnog dela za javno odobravanje, odnosno negiranje postojanja genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, napravili selekciju u odnosu na to koje ćete sudove, odnosno čije ćete presude uzimati u obzir u ovom krivičnom delu, a koje nećete. Zato što ovde nedostaje međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Zahvaljujem poštovana predsednice.
Molila bih kolege narodne poslanike da obrate malo pažnju na ovaj moj predlog zakona, kojim bi se ovaj dugačak naziv, da ga ne čitam ponovo, izmenio, a tiče se prepoznavanja jedne, ne nove, ali nove u zakonskom predlogu, grupe ljudi prema kojima su neonacističke, odnosno fašističke organizacije izuzetno ekstremno opredeljene, što su prethodne godine u javnom životu Srbije i te kako dokazale.
Naime, u članu 1. u Zakonu o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja u članu 5. se prepoznaje ova diskriminacija prema određenim grupama naših građana, tačnije manifestacijom, isticanjem simbola ili obeležja ili bilo kakvim drugim delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva ili podstiče mržnja, netrpeljivost ili diskriminacija prema, u trenutnom rešenju to su, prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine i prema crkvi ili verskoj zajednici.
Moj predlog za izmenu ovog zakona tiče se uvođenja još jedne grupe, odnosno prema osobama drugačije seksualne orijentacije, pripadnicima lezbijske, gej ili biseksualne populacije ili transrodnim osobama, odnosno LGBT populacije, koja bi ovom izmenom zakona prvi put bila prepoznata u zakonima Republike Srbije kroz skraćenicu LGBT populacija.
Potpuno smo svesni, čak i na nivou rešavanja sudova, da se samo postupanje kao u poslednjem slučaju Mladena Obradovića, kada je pre nekog kratkog vremena bio oslobođen za ovakve potencijalne radnje i diskriminaciju i iskazivanje mržnje prema upravo LGBT populaciji, bio oslobođen pod za mene neprihvatljivim okolnostima, recimo, kao što je bila trudnoća njegove supruge. Pošto ona, pretpostavljam, nije više trudna, to više neće biti povod za odbijanje ovakve zakonske inicijative.
Zamolila bih kolege narodne poslanice i poslanike da se saglase da ovaj predlog bar bude stavljen na dnevni red, a kroz raspravu da se možda i dopuni određenim drugim grupama naših sugrađana koji takođe mogu da budu u riziku od neonacista i fašista. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Takođe molim kolege narodne poslanice i poslanike da uzmu u obzir ovu izuzetno značajnu izmenu u statusu predloga u ovom trenutku još uvek i da se takođe postigne saglasnost da se ovaj predlog stavi na dnevni red i da se bar raspravlja o njoj, s obzirom da je inicijativa usmerena na direktno na povećanje sredstava u budžetskom fondu za lečenje retkih bolesti, onako kako i sam Zakon o igrama na sreću u ovom trenutku predviđa, ali u mnogo nižoj proporciji, odnosno mnogo nižem procentu nego što je ova moja inicijativa za izmenu Zakona.
Naime, po Zakonu o igrama na sreću, 60% prihoda od igara na sreću se izdvaja direktno u republički budžet, a 40% u budžetske namenske fondove koji su opredeljeni za rad Crvenog krsta, za lokalne samouprave, za sport i omladinu i, između ostalog, za istraživanje i lečenje retkih bolesti. Ono što je predmet mog predloga jeste da se ovom izmenom izvrši preraspodela na drugačiji način sredstava koja se prihoduju od igara na sreću, naime, da se umesto odnosa 60 naprema 40, odnosno 60% koje idu direktno u republički budžet, a 40% u ove namenske troškove, da se proporcija promeni u jednakom odnosu, odnosno da se za istraživanje retkih bolesti sporta i omladine, funkcionisanje Crvenog krsta izdvoji u prvom krugu 50% prihoda od igara na sreću, a onda unutar preraspodele sredstava u tih pet oblasti da se za istraživanje i lečenje retkih bolesti koje su izlečive, ali ne postoji mogućnost da se one leče u Republici Srbiji, da se odnos od 5% poveća na 25%.
S obzirom da je ovaj budžetski fond osnovan 2014. godine od strane Vlade i da je izuzetno limitiran u iznosu, odnosno u prikupljanju sredstava koja su namenjena istraživanju retkih bolesti, ali i lečenju retkih bolesti i bolesti van Republike Srbije, dakle za bolesti koje su izlečive, ali u ovom trenutku to nije moguće u našoj zemlji. Cilj ove intervencije, kao što sam rekla, jeste da se iznos od 5% namenjen za ovaj budžetski fond od igara na sreću poveća na 25%. To u praksi znači da bi umesto dosadašnjih 40 miliona za ove namene bilo izdvojeno…