Mi ćemo vrlo rado i iskreno podržati Predlog odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka u danu za glasanje. Ja sam najsrećniji i moram da kažem iskreno, kada raspravljamo o predlozima odluka ili zakona u Narodnoj skupštini koje mi bezrezervno možemo podržati, kada ne treba da imamo neke dileme, pitanja, nego stvarno iskreno i rado možemo glasati za predlog odluke ili zakona. Ova odluka je takva.
Sada bih mogao da vam citiram nekoliko rečenica iz programa SVM, a to ću i učiniti zbog toga što te rečenice skoro u potpunosti imaju istu sadržinu kao obrazloženje vašeg Predloga odluke.
Znači, već 16 godina, otkad postoji SVM, mi govorimo o tome da smo uvereni da je u današnjoj Evropi, koja polako razgrađuje granice i koja se postepeno ujedinjuje, neopravdano održavati jednu ovako brojnu, u odnosu na populaciju zemlje, predimenzionisanu vojsku.
Umesto toga potrebno je formirati brojčano manju, ali tehnički dobro opremljenu, na dobrovoljnoj bazi organizovanu profesionalnu vojsku, koja se najbolje uklapa u organizaciju NATO-a.
Ideja profesionalne vojske je opravdana iz razloga što predstavlja mnogo manji teret za budžet Republike Srbije, odnosno značila bi manje opterećenje za građane, a istovremeno bi, zahvaljujući organizovanosti, opremljenosti i profesionalizmu mogla u potpunosti obezbediti zaštitu naše zemlje. To piše u programu naše stranke i veoma nas raduje što to piše i u Predlogu odluke.
Znači, ova odluka je apsolutno u trendu savremenih tokova i nije nimalo nepromišljena. Mi smo poslednja država na području bivše Jugoslavije koja uvodi profesionalnu vojsku. Takva vojna obaveza postoji i u određenim državama Evrope, na primer u Rusiji, ali i u Nemačkoj, ali smatramo da je za potrebe Republike Srbije profesionalna vojska iz navedenih razloga mnogo adekvatnija.
Znamo da sve manje ljudi želi da provede određeno vreme u vojsci. To je tako bilo prvenstveno 90-ih godina prošlog veka. Srbiju nije moguće uporediti ni sa Nemačkom, ni sa Grčkom, ni sa još nekim državama Evrope ili EU koje i danas imaju vojsku koja nije profesionalizovana zbog toga što te zemlje nisu imale ratne događaje tokom svojih bliskih prošlosti.
Moram da kažem i to da znam za pesmu "Rado Srbin ide u vojnike", ali su 90-ih godina ne tako rado u vojsku su išli pripadnici nacionalnih manjina i bili su primoravani da učestvuju u ratovima u kojima sadašnja naša država zvanično nikada nije učestvovala.
Pre nekoliko nedelja se navršilo 19 godina od prvih antiratnih protesta u tadašnjoj našoj državi koji su organizovani u Senti od strane tadašnje jedinstvene mađarske stranke Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara i Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Ali, bez obzira na tu činjenicu, nažalost, 90-ih godina smo učestvovali ne u jednom ratu, nego u ratovima u kojima, još jednom podvlačim, država nikada nije učestvovala. Nažalost, imali smo situacije da su se na frontu sretali Mađari iz Subotice i Mađari iz Osijeka, na jednoj i na drugoj strani, ili Hrvati iz Sombora i Hrvati iz Vukovara i to nimalo nije bilo prirodno stanje. To se mora reći i ovde u parlamentu i to su, nažalost, činjenice.
Kao što su činjenice i to da pripadnici nacionalnih manjina nisu u većoj meri izbegavali obavezu služenja vojnog roka nego što su to činili pripadnici većinskog naroda i niko nije u pravu ko dovodi pod sumnju lojalnost svih pripadnika Republike Srbije. To se više ne čini, ali se činilo pre 10 ili 15 godina u ovoj državi. Ti ljudi su i ginuli na frontu.
Čuli smo od gospodina ministra da u proseku četvoro kandidata konkuriše za jedno mesto i to je svakako dobro. Ja bih želeo sa ovog mesta da apelujem i na ministra i na pripadnike Ministarstva da se vodi računa o tome da se i pripadnicima nacionalnih manjina omogući rad u profesionalnoj vojsci Republike Srbije.
Naravno, ne tražim da se to omogući po sistemu ključa ljudima koji ne ispunjavaju uslove, ali vas molim da se stvarno obrati pažnja na to da se ljudima svih nacionalnih pripadnosti omogući služenje u profesionalnoj vojsci.
Uopšte ne mislim da je protivno tradiciji ukidanje obaveze služenja vojnog roka. Kao što znamo, služenje vojnog roka je nasleđe francuske buržoaske revolucije, a Francuska je već odavno ukinula služenje vojnog roka.
Tradicija neće biti potpuno ukinuta jer postoji, kao što smo čuli, veliko interesovanje u narodu za profesionalnu vojnu službu i oficirsku karijeru. Veoma bi bilo bitno da profesionalni pripadnici redovno dobijaju svoje plate i da te plate budu takve da se od njih može pošteno živeti.
Apsolutno podržavamo i namere da profesionalni pripadnici vojske imaju pravo na penzijsko osiguranje, ali i na zdravstveno, koje mogu koristiti i članovi njihovih porodica, što podrazumeva i mogućnost lečenja u sistemu vojnog zdravstva.
Isto tako, bitno je da se onim građanima koji se odluče za dobrovoljno služenje vojnog roka u trajanju od tri meseca obezbedi uplaćivanje radnog staža tokom ta tri meseca. Ne znam dokle se stiglo u vezi toga, ali bih želeo da kažem da smo mi još 2007. godine imali inicijativu da se građanima na odsluženju vojnog roka uplaćuje penzioni staž.
Ja bih želeo da vas podsetim da trenutno, prema istraživanju koje je urađeno od strane Centra za istraživačke poslove Narodne skupštine 2007. godine, trenutno postoji 12 zemalja u kojima postoji obavezno služenje vojnog roka, a u kojima se to vreme računa u radni staž – Austrija, Kipar, Estonija, Nemačka, Litvanija, Poljska, Rusija, Turska i Grčka.
Mi smo bili svesni toga da pre dve ili tri godine Srbija nije bila u mogućnosti da uplaćuje to pripadnicima vojske kojih je bilo mnogo više, ali sada, kada govorimo o nekoliko hiljada na godišnjem nivou, mislim da bi to bilo moguće organizovati i da bi to bila jedna ispravna i mudra odluka.
Na kraju, ne mogu da ne iskoristim priliku i da kažem da se mi i dalje zalažemo za ulazak Srbije u NATO. Ja vam, gospodine ministre, neću postavljati pitanja u vezi toga jer mi je otprilike sve jasno, ali bih želeo da vam kažem da i dalje smatramo da je zadatak političara da govori istinu, da ne govori ono za šta misli da građani žele da čuju, nego treba svi mi da govorimo pravu istinu građanima, ne samo u vezi NATO-a nego u vezi svih pitanja.
Treba reći građanima koje su prednosti, koji su benefiti, a koje su mane učlanjenja Srbije u NATO. Treba reći da je Srbija 1999. godine bombardovana, i moj grad je bombardovan, i Subotica je bombardovana i Palić je bombardovan, nevini ljudi su ginuli.
Ali, ne smemo biti vođeni isključivo emocijama. Treba da gledamo šta je interes Republike Srbije i svih građana i treba reći sve bezbednosne, ekonomske i političke argumente u korist učlanjenja u NATO.
Mi znamo da postoje određene države EU koje nisu članice NATO, to su Švedska, Finska, Austrija i Irska, ali u svim tim slučajevima postoje ozbiljni razlozi za takvu odluku, koji su pre svega istorijskog karaktera. Treba reći i to da postoji obrnuta situacija. Na primer, Norveška je članica NATO, a nije članica Evropske unije.
Što je najbitnije, sve zemlje bivše socijalističke su ušle prvo u NATO i tek onda su ušle u Evropsku uniju. Ja ne mislim da se može napraviti izuzetak sa Srbijom i zbog toga bi trebalo energičnije krenuti u tom pravcu.
Mi smo pre godinu dana glasali za Predlog strategije odbrane, baš zbog toga što u toj strategiji nema ni reči o vojnoj neutralnosti Srbije, i to je za nas pozitivan korak.
Jedan analitičar je rekao pre nekoliko dana da se čuju takozvani argumenti da niko nije rekao iz Evropske unije da mi treba da uđemo prvo u NATO, i da tek posle možemo računati na ulazak u Evropsku uniju. To je tačno, a to nam nikad neće ni reći. Taj analitičar je rekao da je to ista situacija kao što nam niko nikad neće reći da treba pristojno da se obučemo pre nego što krenemo u pozorište, jer svi mi znamo da to tako treba da bude.
Slična je situacija i u parlamentu, gospodine ministre, nigde ne piše da ministar treba da govori stojeći, a vi ste govorili stojeći, i jedan ste od retkih članova Vlade koji time simbolizuje poštovanje Narodne skupštine kao institucije i narodnih poslanika. Jedino vam moram reći u zagradi da u Poslovniku piše da sa govornice jedino sme da govori predsednik Republike, pa se nadam da nećete imati problema u vašoj stranci zbog toga.
Zbog toga, bez obzira što nema i neće biti izjava iz Evropske unije da mi prvo treba da uđemo u NATO, mi ipak smatramo da prvo treba da uđemo u NATO i da je to jedina mogućnost našeg učlanjenja u Evropsku uniju, ne zbog toga što je to nekakav preduslov, nego zbog toga što su u 80% slučajeva članice Evropske unije i članice NATO. Znači, radi se o istom sistemu vrednosti i mislimo da je neiskreno, da je licemerno govoriti o ulasku u Evropsku uniju, a da se u istom tom kontekstu ne govori o NATO.
Sve ovo nisam vama želeo da kažem prvenstveno, gospodine ministre, nego sam želeo da iskoristim mogućnost da ukažem na neke prednosti ulaska naše zemlje u NATO. Nadam se da će se najkasnije nakon sledećih redovnih parlamentarnih izbora nova vlada vratiti na put na kojem su bile sve članice nekadašnjeg DOS-a, a to nisu evropske integracije, to su evroatlantske integracije. Hvala.

Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, prekjuče sam vam postavio šest ili sedam pitanja i nadao sam se brzim odgovorima. Nadao sam se, a to sam naglasio i u mojoj diskusiji da ću imati prilike da odmah nakon moje diskusije čujem vaše odgovore, da će ovo biti prva prilika kad ćemo moći tu na plenumu da porazgovaramo o pitanjima finansiranja Vojvodine. Nažalost, prekjuče nisam dobio nijedan odgovor. Nisam dobio odgovor ni na jedno pitanje koje sam postavio.
Juče ste odgovorili na neki način. Imam tu stenografske beleške vašeg govora. Nije mi bilo omogućeno da reflektujem na te vaše rečenice zbog toga što vi obično sačekate kraj diskusije, sačekate da svi poslanici kažu ono što misle, a onda na samom kraju date neka objašnjenja. Po Poslovniku posle završne reči i niko nema mogućnosti da vam postavi neko potpitanje i da zatraži neko pojašnjenje.
Primoran sam, gospođo predsedavajuća, da koristeći moje vreme kao šefa poslaničke grupe, pokušam još jedanput da dobije odgovore na svoja pitanja od gospođe ministarke. Nadam se da će ti odgovori slediti posle ovog mog govora. Ako opet ne budu sledili, nema potrebe gospođo ministarka da u završnoj reči odgovorite, opet neću imati prilike da vas još dodatno nešto pitam. Imam osećaj da mi opet neće biti jasno ono što ćete govoriti.
Rekli ste juče, u vezi moje dileme da li je predlog rebalansa u skladu sa Ustavom ili nije, da bi formalno-pravno odgovor trebalo da dobijemo od skupštinskog Zakonodavnog odbora na to moje pitanje i da prema vašim saznanjima Odbor nije zaključio da je ovaj budžet neustavan. To ste rekli od reči do reči.
Mislim da Zakonodavni odbor nije nadležan da ocenjuje da li je neki predlog zakona ili neki propis u skladu sa Ustavom ili nije. To je Ustavni sud. Sigurno znate da je bilo određenih zakona za koje je Zakonodavni odbor smatrao da su u skladu sa zakonom i Ustavom, Narodna skupština je usvojila te zakone, a naknadno se ispostavilo da ti zakonski predlozi i kasnije usvojeni zakoni ipak nisu bili u skladu sa Ustavom.
Takav je bio, na primer, Zakon o lokalnim izborima, takav je bio, na primer, Zakon o izmenama i dopunama Zakon o informisanju. Nije Zakonodavni odbor taj organ koji je inače politički organ, jedno radno telo Narodne skupštine, nije nadležan da ocenjuje da li je određeni predlog u skladu sa Ustavom, to treba da uradi Ustavni sud. Tek ćemo naknadno saznati jednog dana da li su ovi budžeti u skladu sa Ustavom.
Rekli ste i to, ovo mi nije uopšte jasno zašto ste smatrali da je bitno naglasiti, jer to naravno niko, a ponajmanje ja, nismo doveli u pitanje. Rekli ste da za sebe smatrate da ste elementarno pismeni, a što znači da, pod jedan, znate da čitate, a pod dva, razumete šta ste pročitali. Naravno, znam da čitam i ja i razumem ono što čitam, a znaju i građani Vojvodine, znaju i pokrajinski sekretari.
Slažem se da ste vi pismeni, ali se slažem i da vi smatrate da je pokrajinski sekretar za finansije, gospodin Jovica Đukić, isto tako pismen kao što ste vi ili kao što sam ja. Prošli put sam vam citirao jednu izjavu pokrajinskog sekretara za finansije, a pošto je ponavljanje majka znanja, želeo bih da vam pročitam istu tu izjavu i molim vas da obratite pažnju šta je pokrajinski sekretar za finansije, inače član DS, izjavio za "Novosadski dnevnik", 25. septembra 2010. godine
"Ukupan iznos budžeta Pokrajine samo nominalno ispunjava ustavni minimum od 7% za Pokrajinu, ali i dalje nije moguće obezbediti tri sedmine budžeta za kapitalne investicije zbog toga što veliki deo budžeta čine transferna sredstva. Opravdano je da deo transfera ide kroz naš budžet, ali nije opravdano da tu budu i transferi lokalnim samoupravama. To nema nikakvog utemeljenja". To su reči gospodina Jovice Đukića, pokrajinskog sekretara za finansije iz DS i to je deo intervjua.
Tvrdim isto ovo što je tvrdio i gospodin Đukić. Na to ste vi juče rekli da nigde ne stoji da rashodna strana budžeta Republike Srbije treba da obezbedi tih 7% za budžet AP Vojvodine. Takođe, član 24. Zakona o budžetskom sistemu govori da postoje različiti izvori finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Znači, 10 do 15 različitih izvora. To su vaše reči od juče. Slažem se da je to tako. Uzeo sam Zakon o budžetskom sistemu i pogledao sam šta piše u članu 24. Zakona.
Član 24. navedenog zakona nosi naziv – Finansiranje nadležnosti AP. Tu stvarno ima najmanje desetak različitih izvora, teoretski. Ali, ja ću vam navesti neke izvore prema ovom zakonu, pa bih vas molio za odgovor kako vi procenjujete koliko prihoda AP Vojvodina u jednoj godini ima, na primer, od drugih poreza ili dela poreza u skladu sa posebnim zakonom. Da li danas postoji ijedan poseban zakon koji govori o tome da neki porez ili deo poreza pripada AP Vojvodini? Svi znamo da je to deo poreza na dohodak građana i da je to deo poreza na dobit preduzeća.
Ali, ovde piše – i drugi porezi ili deo poreza u skladu sa posebnim zakonom. Gde je taj posebni zakon? Da li mi imamo zakon o finansiranju AP Vojvodine? Da li imamo neki drugi zakon koji govori o tome da Vojvodina ima još neke druge poreze koji mogu da posluže kao prihodi pokrajinskom budžetu?
Dalje, piše u članu 24. Zakona o budžetskom sistemu da su izvori pokrajinske administrativne takse. Ne znam, gospođo Dragutinović, da li vi znate koliki je udeo pokrajinskih taksi u pokrajinskom budžetu? Ja ću vam reći – to je 0,005% pokrajinskog budžeta. To su posebni dodatni prihodi AP Vojvodine u visini od 0,005%. Znači, to je teorija a u praksi nemamo mnogo koristi u finansijskom smislu od pokrajinskih administrativnih taksi.
U Zakonu o budžetskom sistemu piše da su izvori i prihodi od davanja u zakup odnosno na korištenje nepokretnosti i pokretnih stvari u svojini AP u skladu sa zakonom. Isto tako pitam – koje su nepokretnosti i pokretne stvari u svojini AP Vojvodine danas, 25. novembra 2010. godine? Da li je donet zakon o javnoj svojini? Da li je promenjeno stanje prema kojem je Srbija i dan-danas jedina država u Evropi u kojoj lokalne samouprave i AP nemaju svoju imovinu? Koji su to prihodi od davanja u zakup pokretne ili nepokretne imovine?
Dalje piše – prihodi Vojvodine su i primanja od prodaje dragocenosti. Koje su to dragocenosti? Koja je to visina, otprilike, okvirno?
Ako znamo otprilike odgovore na ova pitanja i ako znamo da su to ili beznačajna sredstva, kao u slučaju pokrajinskih administrativnih taksi, ili ne mogu da postoje ti izvori finansiranja zbog toga što nema zakona o finansiranju AP Vojvodine i zakona o javnoj svojini, onda mi kažite, molim vas, kako može pokrajina da poštuje i da funkcioniše na osnovu člana 184. Ustava Republike Srbije, kada su praktično jedini izvori funkcionisanja AP ona sredstva koja dobija od republičkog budžeta?
Rekao sam vam i prekjuče, a to kaže i gospodin Jovica Đukić, pokrajinski sekretar, da ako pogledamo strukturu sredstava koja Vojvodina dobija iz republičkog budžeta, onda ćemo videti da približno 60% pokrajinskog budžeta čine transferna sredstva koja ne mogu biti sredstva kojima se finansiraju kapitalni rashodi, jer su to transferna sredstva. A ako Vojvodina nema druge značajne izvore finansiranja osim republičkog budžeta, onda kako Vojvodina da nadoknadi ona sredstva koja joj pripadaju i koja bi trebalo da postoje da bi Ustav bio u potpunosti poštovan, ne samo u odnosu na 7% nego i u odnosu na tri sedmine. To je ustavna obaveza i o tome smo prekjuče razgovarali, odnosno, ja sam o tome govorio, nismo razgovarali jer vi niste dali nikakav odgovor. To sada očekujem.
Sva ova pitanja sam postavio i prekjuče, a vi ste juče rekli da ne možete da prihvatite da Vojvodina ne može da utiče na lokalne samouprave u smislu da ona transferna sredstva koristi za kapitalne investicije, onih 6,6 milijardi dinara. Objasnite mi, molim vas, kojim pravnim sredstvima, na osnovu kog zakona AP Vojvodina ima nadležnosti da naredi lokalnim samoupravama na svojoj teritoriji na šta da koristi ta transferna sredstva koja lokalne samouprave dobijaju iz republičkog budžeta? Na osnovu kog zakona? Koja je ta nadležnost?
Vojvodina prema sadašnjem pravnom poretku ne može da naredi svojim lokalnim samoupravama da određena transferna sredstva koristi za kapitalne rashode. Nema tih pravnih mogućnosti. Jedino republička vlada može da naredi AP Vojvodini na šta da koristi određena sredstva. Na primer, da 25 milijardi dinara koristi za finansiranje obrazovanja, plata u obrazovanju i određene programe iz sfere kulture. To je tako definisano budžetom. Ali, onda ta sredstva ne mogu da idu na kapitalne rashode. Zbog toga ovaj predlog nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Pitao sam vas i to da li vi računate na naše glasove, da li imate većinu za izglasavanje ovakvog protivustavnog predloga rebalansa? Nisam dobio odgovor na pitanje. Ukoliko nije potrebno da mi glasamo za ovaj predlog rebalansa, ne znam zašto bismo asistirali nekim ostalim vojvođanskim strankama sa sedištem u Novom Sadu za oduzimanje onih para koje pripadaju građanima AP Vojvodine? To bih vas molio da nam objasnite.
Pošto mi ističe vreme, stvarno bih vas molio da na ova pitanja date odgovor. Ukoliko to tako bude bilo, ja još uvek imam osam i po minuta da vam postavim neka dodatna pitanja.

To je pravi parlamentarizam. Zahvaljujem vam se što ste odgovorili na neka moja pitanja.
Počeli ste time da vam je žao što poslanici izađu i ne saslušaju. Prekjuče sam govorio, a vi ste juče odgovorili. Nadam se da se od poslanika ne očekuje da spavaju u skupštinskoj sali. Posle prekjučerašnjeg dana i posle postavljanja pitanja, kada je bio okončan dan za prekjuče, ovde, skupštinski, naravno, izašao sam iz sale, ali odgovora nije bilo. Odgovor je stigao juče, a posle vašeg odgovora nije bilo moguće postaviti potpitanje ili reflektovati na vaše reči.
Što se tiče citiranja drugih članova Ustava, ima tu jako puno članova. Ima i Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, koji je praktično u rangu Ustava, i tu piše da je Narodna skupština obavezna da svoj pravni sistem i postojeće zakone usaglasi sa odredbama ovog ustava do kraja 2008. godine.
Kada bi Srbija imala zakon o javnoj svojini i kada bi Srbija imala zakon o finansiranju AP Vojvodine ili alternativa tome, ukoliko biste vi izmenili Zakon o budžetskom sistemu na način da osim poreza na dohodak građana i poreza na dobit preduzeća navedete još neke vidove poreza koji čine prihode AP Vojvodine, u tom smislu bi Vojvodina bila u mogućnosti da slobodnije planira svoje izdatke i ne bi bila u potpunosti ili u 99% upućena u izvore iz republičkog budžeta, ali pošto to nije slučaj, ostaje jedino, kao što ste i vi rekli, zaduživanje.
Prekjuče sam vam rekao da ako izračunamo udeo transfernih sredstava, onda vidimo da otprilike sedam milijardi dinara fali za finansiranje kapitalnih rashoda u ovoj godini na teritoriji AP Vojvodine. To je otprilike 70 miliona evra. Ne znam šta bi rekla Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija, kada bi AP Vojvodina razmišljala o zaduživanju u visini od sedamdesetak miliona dinara. Ne znam šta biste na to rekli.
Da ponovim, rekao sam, ne znam da ste vi spomenuli zaduživanje kao mogući izvor finansiranja i ako pogledamo, koliki je udeo transfernih sredstava u budžetu, onda ćemo videti da oko 7 milijardi dinara fali za pokriće kapitalnih rashoda na teritoriji AP Vojvodine, da bi se poštovao Ustav u potpunosti u odnosu na tri sedmine. Ne znam šta bi Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija rekli kada bi Vojvodina razmišljala o zaduživanju veličine 70 miliona evra do kraja godine? Ne znam da li bi to bilo moguće i da li je to pravi način?
Mislim da MMF to sigurno ne bi blagonaklono gledao.
Problem je u tome što ste vi zaboravili i ove godine i svih prethodnih godina da obavestite MMF da vi kao Vlada Republike Srbije imate jednu ustavnu obavezu, odnosno finansiranje AP Vojvodine.
Zbog vašeg propusta, zbog propusta Vlade Republike Srbije, još uvek nemamo zakon o javnoj svojini i zakon o finansiranju AP Vojvodine. Predlažem vam da u što skorije vreme donesemo te zakone i onda biste vi bili u pravu da bi nam bilo mnogo teže da izračunamo da li se poštuje ta ustavna odredba od 7%.
U ovom današnjem slučaju greše svi oni koji kažu da je nemoguće izračunati koliko Vojvodina treba da dobije. Vrlo je prosto, čak i pravnici mogu da izračunaju, koji nisu sa brojkama baš u najboljim odnosima. Odbijemo transferna sredstva, ono što ostaje gledamo da li je 43%, to je tri sedmine. Ako nije, onda Ustav nije poštovan. Tako je jednostavno. Predlažem vam da predložite zakon o finansiranju AP Vojvodine i zakon o javnoj svojini.
Zakon o javnoj svojini je u formi nacrta bio na sajtu Ministarstva finansija u oktobru 2008. godine, pa je nestao i niko ne zna gde je. Ukoliko bi ti zakoni bili doneti tada bi nam bilo mnogo teže dokazati da predlog nije u skladu sa Ustavom. Ovako i dalje tvrdim na osnovu svega iznetog da se zaduživanjem ne može postići cilj.
Zaduživanjem nije moguće obezbediti 70 miliona evra za kapitalne investicije u 2010. godini, da to ne bi ni Vlada Republike Srbije ni MMF blagonaklono gledao i da je Vojvodina još uvek u poziciji da zavisi od sredstava koje iz republičkog budžeta dobija ili ne dobija. Tvrdim da ih ne dobija.

Slažem se, gospođo ministarka, da je smisao decentralizacije da smanjimo troškove i poreska opterećenja, ali tu vidim jednu protivurečnost. Malopre ste mi predložili da predložimo zakon kojim ćemo uvesti nove poreze. Tu ima dva problema.
Prvi je taj o kojem ste malopre govorili, da ne smatramo dobrim rešenjem da uvedemo neka nova poreska opterećenja građanima, a postoji i drugi problem – Skupština AP Vojvodine je od 2000. godine oko 50-ak predloga zakona predložila Narodnoj skupštini i nijedan od tih zakonskih predloga nije stigao na dnevni red Narodne skupštine, tako da mislim da nije pravo rešenje da kao narodni poslanik ili Skupština AP Vojvodine predloži takav zakon.
Predložio bih da to bude Ministarstvo finansija, odnosno Vlada Republike Srbije, ali pošto smo se usaglasili u vezi toga da nije pravi način da se uvedu neke nove dažbine, predlažem da donesemo zajednički zakon o javnoj svojini. To je sigurno bolji način. Time građani neće biti na gubitku, time će biti na dobitku i ne samo AP Vojvodina, nego sve lokalne samouprave.
Meni uopšte nije jasno zašto taj zakon još uvek nije u skupštinskoj proceduri.
Još jedno pitanje za kraj. Ovo rešenje bi moglo da nam reši sve dileme. U budžetu za 2009. godinu je pisalo da 90% prodajne cene NIS pripada AP Vojvodini, da 50% pripada Vojvodini odmah nakon usvajanja tog budžeta. Ta sredstva je Vojvodina i dobila, a 40% nakon usvajanja Zakona o nadležnostima.
Pitam vas gde su te pare, gde je tih 150 miliona evra, zašto Vojvodina ta sredstva nije dobila kada je to bilo predviđeno budžetom za 2009. godinu? Da li je to potrošeno u suprotnosti sa odredbom Zakona o budžetu za 2009. godinu ili možemo ovih dana da očekujemo da Vojvodina dobije tih 150 miliona evra?
Podsećam vas da fali oko 70 miliona. Ako biste nam doznačili tih 150, što nam pripada na osnovu budžeta iz 2009. godine, vi biste dali Vojvodini ne 7% nego 10%. Hvala.

Gospođo predsednice, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da će gospođa ministarka odgovoriti na neka moja pitanja i da ćemo napokon imati jednu živu raspravu ovde na plenumu. U ovim budžetskim raspravama uvek sam iznosio neke zamerke, predloge, neka naša viđenja, u nadi da ćete nam pomoći u rešavanju ovih dilema, ali vi nikad niste odgovarali na ta naša pitanja, barem ne ovde u skupštinskoj sali. Nikada se nije desilo da imamo odgovore na ta pitanja u vezi s budžetom.

Nadam se da će ovaj rebalans biti presedan i da ćemo mi, narodni poslanici SVM, posle ove budžetske rasprave biti pametniji i informisaniji i da ćete nam omogućiti da glasamo za ovaj predlog rebalansa budžeta za 2010. godinu.

Nadam se da nećete zameriti ako kažem da smo mi imali jedan razgovor jutros na sednici Odbora za finansije i očekujem da sličan razgovor obavimo i tu na plenumu, da biste nam olakšali donošenje odluke o podršci ili nepodršci ovom predlogu zakona.

Jutros sam rekao da je, po našem dubokom ubeđenju, ovaj predlog protivzakonit u odnosu na finansiranje lokalnih samouprava i protivustavan u odnosu na finansiranje AP Vojvodine. Znam, gospođo ministarko, da su ovo teške reči, ali ću pokušati u svojoj diskusiji da ovo dokažem, a vi ćete, naravno, imati mogućnost da me demantujete nakon mog obraćanja.

Jutros ste rekli na Odboru za finansije da ima jako malo izmena u odnosu na prvobitni tekst Zakona o budžetu za 2010. godinu i da je ovaj rebalans rađen na istim osnovama na kojima je rađen i Zakon o budžetu za 2010. godinu. Tada sam rekao da je baš to osnovni izvor naših problema, zbog toga što smo i mi ustanovili da nema velike razlike između ovog predloga rebalansa i donetog Zakona o budžetu za 2010. godinu.

Kao što znate, mi smo u decembru prošle godine nažalost bili primorani da glasamo protiv budžeta za 2010. godinu i, ukoliko vi sad kažete da je ovaj predlog rađen na istim osnovama i da ima jako malo suštinskih izmena u odnosu na danas važeći budžet Republike Srbije, onda teško možemo naći opravdanje da podržimo ovaj predlog.

Pre nego što se udubimo u detalje vezane za finansiranje AP Vojvodine, želeo bih da kažem da je za svaku osudu činjenica što se 23. novembra tekuće godine raspravlja o rebalansu budžeta. To je tako zbog toga što ste i vi sigurno svesni činjenice da je Mađarska počela raspravu o budžetu za sledeću godinu 15. novembra, da je Hrvatska počela raspravu o budžetu za sledeću godinu 16. novembra, a mi u Srbiji 23. novembra tek počinjemo raspravu o rebalansu budžeta za ovu godinu.

Rekli ste da je ovo šesti budžet za 28 meseci i mi smo, nažalost, u svim tim prilikama imali probleme vezano za predloge budžeta, jer su svi predlozi budžeta bili protivustavni. U određenim slučajevima smo uspeli da se dogovorimo i da podržimo predloge budžeta, uspeli smo u poslednjim trenucima uvek da nađemo neko rešenje. Izuzetak je bio predlog budžeta za 2010. godinu, kada uprkos razgovorima, nismo uspeli da nađemo rešenje kojim bismo mogli zajednički dovesti u sklad predlog budžeta sa Ustavom.

U Ustavu Republike Srbije, u članu 184, veoma jasno piše da Vojvodina treba da dobije najmanje 7% iz republičkog budžeta, i to je polurečenica koju vi uporno ponavljate, a ne samo vi, nego i svi zvaničnici Vlade i iz ostalih stranaka vladajuće koalicije, ali svi mi vrlo dobro znamo da u Ustavu posle ovih reči ne stoji tačka nego zarez, i posle tog zareza se kaže: "s tim što se tri sedmine obavezno koriste za kapitalne investicije na teritoriji AP Vojvodine" i tu stoji tačka.

Znam da je u današnjim trenucima svetske ekonomske krize i u veoma teškim trenucima za budžet Republike Srbije veoma teško obezbediti 42,85% budžeta za finansiranje kapitalnih izdataka, a tri sedmine izađe negde oko 42,85%. Znači, osnovna situacija po Ustavu jeste da iz republičkog budžeta Vojvodina treba da dobije 7%, a skoro 43% od tih 7% treba da idu na kapitalne investicije na teritoriji Vojvodine. Ako to nije tako, onda predlog budžeta nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Znam da je ovo dosta nesrećno rešenje i da sličnih rešenja nema baš u okruženju, ali vi sigurno znate, gospođo Dragutinović, da naša stranka Savez vojvođanskih Mađara nije bila parlamentarna stranka kada je Ustav donet u Narodnoj skupštini, pa mi, jednostavno, nemamo nikakve veze sa ovim rešenjem, nismo ga mi predložili.

Znam da niste ni vi, gospođo ministarko, ali vi treba da predložite rešenje koje je u skladu sa Ustavom, kada je već donet, jer je to tako po načelima ustavnosti, po načelu pravne države i pravne sigurnosti. To, jednostavno, ne može da bude drugačije. Znači, to je tako predloženo, to je tako prihvaćeno i to je tako prema važećem Ustavu.

Dosta je jednostavno, čak i za pravnike, izračunati da li je ova ustavna odredba poštovana. Treba, jednostavno, izračunati koje su te stavke namenjene Vojvodini koje sigurno nisu kapitalne investicije. Tom logikom možemo ustanoviti da li ostaju tri sedmine za pokrivanje kapitalnih izdataka.

O tome sam govorio i u decembru prošle godine, ali pošto nisam imao uspeha, ponoviću, pošto su brojke, praktično, iste. Oko 25 milijardi dinara ide na transfere u obrazovanju i kulturi na teritoriji AP Vojvodine. To su, naravno, vrlo značajne stavke i uopšte ne sporimo da to tako treba da bude. Prosvetari treba da dobiju plate, ali prosvetari dobijaju platu i u Beogradu i u Zaječaru i u Nišu. Tako da to nisu sredstva koja mogu biti upotrebljena za kapitalne investicije, zbog toga što su to namenska transferna sredstva.

Oko 6,6 milijardi dinara su transferi lokalnim samoupravama na teritoriji AP Vojvodine. To su isto značajna sredstva, ali organi AP Vojvodine nemaju, i ne treba da imaju, bilo kakav upliv u to na šta lokalne samoupravne troše ta sredstva, sa jedne strane, a sa druge strane, transfere iz republičkog budžeta ne dobijaju samo opštine na teritoriji AP Vojvodine, nego dobijaju sve, a čini mi se da ima 173 opštine i grada na teritoriji čitave Srbije. Znači, ni ova sredstva nisu sredstva koja mogu ići u kapitalne investicije.

Oko četiri milijarde dinara ide na kapitalne transfere za Koridor 10 i to, naravno, mi možemo da računamo kao sredstva za kapitalne investicije, ali ako saberemo ove stavke, onda imamo stavku od 36 milijardi dinara, što znači da oko 60% pokrajinskog budžeta čine transferna sredstva. Ako dodamo još oko pet milijardi dinara za funkcionisanje AP Vojvodine, koja isto nisu sredstva za kapitalne investicije, onda imamo sumu od 41 milijarde dinara.

Ako znamo da budžet AP Vojvodine trenutno iznosi oko 60,75 milijardi dinara, i ako uzmemo činjenicu o kojoj sam malopre govorio, da 41 milijarda sigurno ne ide u kapitalne investicije, onda dobijamo činjenicu da ni slučajno tri sedmine ne mogu biti upotrebljene za finansiranje kapitalnih investicija na teritoriji AP Vojvodine, što znači da i ukoliko Vojvodina dobija 7%, sigurno ne dobija tri sedmine za kapitalne investicije, što je isto tako ustavna obaveza.

Imam običaj da vam u ovim skupštinskim raspravama citiram vašeg kolegu Jovicu Đukića, pokrajinskog sekretara za finansije, koji je dao jednu izjavu još 25. septembra ove godine koja mi pomaže u dokazivanju ovih tvrdnji. On je rekao: "Ukupan iznos budžeta samo nominalno ispunjava ustavni minimum od 7% za Pokrajinu, ali i dalje nije moguće obezbediti tri sedmine budžeta za kapitalne investicije, zbog toga što veliki deo budžeta čine transferna sredstva. Opravdano je da deo transfera ide kroz naš budžet, ali nije opravdano da tu budu i transferi lokalnim samoupravama. To nema nikakvog utemeljenja".

On je to izjavio još 25. septembra tekuće godine, ali prema ovim stavkama iz predloženog rebalansa, ništa se tu drastično ne menja i ova izjava je, nažalost, i dalje aktuelna.

Kao što znate, Jovica Đukić ne pripada Savezu vojvođanskih Mađara, nego Demokratskoj stranci. Ako on tvrdi isto što tvrdimo i mi, i ako mi uspevamo da dokažemo naše tvrdnje brojkama, ciframa, koje nikad ne lažu, što sam malopre i učinio, onda imamo situaciju da opet možemo da biramo između dva zla. Možemo da uskratimo podršku i ovom rebalansu budžeta, kako smo činili u decembru prošle godine u vezi s budžetom za 2010. godinu, i da ostanemo principijelni, pošto je Ustav na našoj strani, ili možemo da podržimo ovaj predlog i onda imamo situaciju da postajemo saučesnici u donošenju jednog antivojvođanskog i protivustavnog budžeta.

Koliko vremena još imam, predsednice?

(Predsednik: Još šest i po minuta.)

Za nas ciljevi ovog rebalansa nisu sporni. Mi isto smatramo da Kraljevo treba da dobije ona sredstva koja su predlogom ovog rebalansa namenjena za pomoć Kraljevu, policajci treba da dobiju ona sredstva koja im pripadaju, komunalne obaveze države, naravno, treba da budu plaćene, PIO treba da dobije onih dodatnih sedam milijardi dinara za redovne isplate penzija. Sve to nije sporno, ali je sporno ovo o čemu sam malopre govorio. Doduše, sporno je to što je Ministarstvo poljoprivrede dobilo samo polovinu sredstava od onih koje je tražilo.

Nije sporno ni to što će Ministarstvo obrazovanja dobiti oko 892 miliona dinara, sve mi to podržavamo, ali je pitanje, i tu vas molim, gospođo Dragutinović, da nam pomognete – kako mi sad da podržimo predlog rebalansa koji, dokazano je, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije?

Nameće se još jedno pitanje, gospođo Dragutinović – da li vi kao Vlada imate većinu za izglasavanje ovog rebalansa bez četiri glasa Saveza vojvođanskih Mađara? Neću reći nikakvu tajnu kada kažem da sa nama razgovora o ovom predlogu budžeta uopšte nije bilo. To onda znači da vi kao Vlada imate većinu za izglasavanje ovog rebalansa.

Što je još bitnije, ne znamo da li se o ovim činjenicama vodi računa kada vi, kao Ministarstvo finansija, pripremate predlog budžeta za 2011. godinu. Da li mi možemo da dobijemo, naravno ne garancije, ali bar nekakva uveravanja ili nekakve dobre vesti o tome da će se voditi računa o finansiranju Vojvodine kada se bude pripremao budžet za narednu godinu?

Jer, da uprostim situaciju, ukoliko vi kažete da ne možete da donesete ovaj budžet bez pomoći Saveza vojvođanskih Mađara, mi smo spremni da vam damo podršku za ovaj rebalans, i to zbog toga što će se rebalans primenjivati svega mesec dana, što nema skoro nikakvog značaja, zbog toga što su pare koje su predviđene ovim rebalansom već uglavnom potrošene i ovaj rebalans služi samo za pokriće nečega što je već urađeno. S druge strane, mi ne želimo da budemo doživljavani kao faktor nestabilnosti, ne želimo da nas bilo ko optuži za destrukciju, jer nam to nije cilj ni sada, nije nam bio cilj ni u decembru prošle godine.

Znači, ukoliko vam je potrebna naša podrška, možemo je dati, ali bi trebalo da znamo da li je ta naša podrška neophodna. Jer, moram vam reći da nećemo rado glasati za ovakav rebalans, no u ovom slučaju to možemo uraditi. Ali, sad kažem javno i budite sigurni da ovakav budžet za 2011. godinu, sa sličnim ciframa, sigurno nećemo biti u mogućnosti da podržimo. Ukoliko vi, kao Ministarstvo finansija, imate nameru da u skupštinsku proceduru uputite predlog budžeta za 2011. godinu koji će biti sličan ovom rebalansu, onda sigurno nećete imati našu podršku.

Nadam se da ćemo za ovih nekoliko dana do potvrđivanja predloga budžeta za narednu godinu moći da se dogovorimo da taj predlog bude u skladu sa Ustavom.

Spremni smo da podržimo ovaj rebalans i zbog toga što nemamo podršku od ostalih stranaka vladajuće koalicije, pre svega od jedne stranke koja bi isto tako trebalo da se bori za interese AP Vojvodine. Tako je bilo i u decembru prošle godine.

Ukoliko bismo imali podršku još nekih poslanika koji govore često o Vojvodini, kojima su puna usta decentralizacije i regionalizacije, tada bismo sigurno bili u drugačijoj situaciji i tada bismo mogli da se dogovorimo sa Vladom, jer bi tada Vlada bila primorana da izađe u susret Vojvođanima. Ovako, Vlada i vladajuća većina mogu da nađu i drugačija rešenja, tu su samostalni poslanici, i zbog toga očekujem veoma jasan odgovor na pitanje – da li vi očekujete našu podršku ovom rebalansu?

Skrećem vam pažnju još jednom, ne vama, gospođo Dragutinović, nego Vladi Republike Srbije, da se obrati pažnja na ovu ustavnu obavezu kada se bude radio budžet za sledeću godinu, jer država koja sopstveni Ustav ne poštuje, sigurno ne može da uđe u EU. Temelji EU su načelo ustavnosti i načelo vladavine prava, a ova načela se uporno krše već godinama predlozima budžeta.

Očekujem vaše odgovore. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, narodni poslanici, mi smatramo da je prostorni plan pored budžeta najvažniji dokument, najvažniji zakon koji Narodna skupština treba da usvoji.
Predlog prostornog plana i sa stručne strane je temeljan dokument, kvalitetno urađen, ali postoji problem što se on oslanja na trenutno važeće podele Srbije, na upravne okruge. Problem je u tome, gospodine ministre, što i kod stručnih predloga zakona uvek treba da se vraćamo politici, odnosno političkim problemima, pitanjima, zato što ta politička pitanja nisu blagovremeno rešena.
To je, nažalost, problem sa prostornim planom, ali to nije vaša krivica, nije krivica vašeg ministarstva, ali vi morate razumeti da je ovo pitanje za nas od izuzetne važnosti i da ne bi bilo dobro kada bi se prostorni plan i čitava logika prostornog plana, jednog strateškog dokumenta, važnog dokumenta, a ona se donose na deset godina, kada bi se oslanjala na nelogične upravne okruge.
Mi smo zbog toga podneli jedan amandman o kojem ću malo kasnije govoriti, ali želim da vam kažem, da vas ubedim, zbog čega nije dobro bazirati prostorni plan na postojeće upravne okruge, a na kraju ću vam predložiti jedno rešenje, koje ukoliko prihvatite, u tom slučaju ćemo moći da glasamo za ovaj prostorni plan.
Vi niste govorili maločas o upravnim okruzima, govorili ste o opštinama, o gradovima i o regionima. Doduše, ne može biti jasno na šta vi mislite kada govorite o regionima, da li su to AP, da li su to statistički regione, da li su to upravni okruzi, da li su to budući administrativni regioni ili šta su regioni.
Pažljivim čitanjem Predloga prostornog plana mogli smo da ustanovimo da je čitav prostorni plan građen na logici upravnih okruga. To smatramo jednim pogrešnim rešenjem.
Za nas je razumljivo, pretpostavljam da je i to bilo rešenje, ne pretpostavljamo zlu nameru, nego je verovatno to rađeno jer je jednostavnije tretirati 29 upravnih okruga, nego 170 i nešto opština, odnosno jedinica lokalnih samouprava. To je verovatno razlog. Izuzetno je štetno jedan razvojni dokument graditi na logici uredbe o upravnim okruzima iz 1992. godine, koja uopšte ne uzima u obzir privredne argumente, ekološke argumente, razumske argumente. To je problem.
Pravnici znaju da je Valtazar Bogišić napisao u imovinskom zakoniku, mislim na zakonik Crne Gore iz 1888. godine, da – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Ne znam da li je to tako u medicini, gospodine ministre, ali je u pravnoj nauci to tako, a tako je i u životu.
Znači, ne možemo bazirati plan regionalnog razvoja na upravnim okruzima. Vi ste čak i naveli u ovom dokumentu kod regionalne organizacije Republike Srbije da Republika Srbija ima tri nivoa javne administracije: centralni tj. republički, pokrajinski i opštinski. To je tačno, prema Ustavu Republike Srbije.
Kao što znate, upravni okruzi nisu ustavna kategorija. Znam da svesno mnogi pričaju neke stvari koje nemaju utemeljenje u Ustavu i često se govori da je za promenu granica upravnih okruga neophodno izmeniti Ustav, ali to naravno nije tačno. Upravni okruzi nisu čak ni zakonom regulisani, upravni okruzi su regulisani uredbom Vlade Republike Srbije.
Dalje, vi kažete u ovom dokumentu: "Analiza izvornih i ustupljenih nadležnosti ukazuje da okruzi nemaju ni dodatne atribute regiona karakterističnih za EU. Iako u svom sastavu imaju opštine, okruzi ne predstavljaju oblik teritorijalnih decentralizacija sa političkim i administrativnim nadležnostima."
Ali, u istom ovom dokumentu kažete i sledeće: "Za manje teritorijalne segmente oblasti uzete su već postojeće jedinice u organizaciji države, upravni okruzi". To je problem, pošto okruzi, kao što stoji tu u ovom dokumentu na nekoj drugoj stranci, nisu oblici teritorijalnog organizovanja, to su područni centri državne uprave.
Čak upravni okruzi gube smisao svog postojanja jer još nekoliko inspekcijskih službi ima unutar upravnih okruga, ali, kao što vrlo dobro znate, neke inspekcijske službe su prenete na jedinice lokalne samouprave, a neke inspekcijske službe su prenete na AP Vojvodina, na teritoriji te naše pokrajine.
Vi ste spomenuli određene reči u svom obraćanju, govorili ste o reformi, o decentralizaciji, o privrednom razvoju. Govorili ste i o tome da ovaj dokument nudi planska rešenja, a spomenuli ste i reč "racionalnost". Zbog toga vas molim, gospodine ministre, da prepravimo ovu grešku zajednički u ovom dokumentu, da se logika ovog dokumenta ne oslanja na upravne okruge. U tom slučaju nam omogućite da možemo glasati za ovaj vrlo značajan dokument.
Imam ogromnu sreću što ste vi iz Subotice, što ste bili načelnik Severnobačkog okruga i zbog toga vam ne moram detaljno obrazlagati gde je Subotica, gde je Kanjiža, gde je Senta, gde je Ada, gde je Bačka Topola, gde je Mali Iđoš, vi odlično znate.
Zbog javnosti da kažem i ovog puta, te lokalne samouprave su na teritoriji Bačke. Senta, Ada i Kanjiža su već 18 godina u Severnobanatskom upravnom okrugu, bez obzira na to što ove opštine uopšte ne mogu i ne čine jedno jedinstveno područje sa Kikindom, već čine jedno jedinstveno područje sa Suboticom, Bačkom Topolom i Malim Iđošem. To je tako i privredno, to je tako i ekološki, to je tako i infrastrukturalno, to je tako i po zdravoj ljudskoj logici, jer jednostavno sve te opštine su na teritoriji Bačke.
Neko je pre 18 godina promenio tok Tise i te tri opštine su prebačene u Banat iz isključivo političkih razloga. Da smo mi zajednički tu štetnu odluku, tu štetnu uredbu promenili u poslednjih deset godina, mi danas ne bismo imali problem sa prostornim planom, ali nažalost nije to slučaj.
Samo nekoliko primera da vam navedem, na šta baziram moju tvrdnju kada kažem da je čitav ovaj dokument rađen na osnovu upravnih okruga. Na primer, kada se govori o logističkim centrima, onda se kaže da je prilikom kriterijuma i određivanja lokacije logističkih centara vođeno računa o sedištu upravnog okruga.
Znači, ovde se radi o veoma bitnim praktičnim stvarima, ne radi se o nekakvim političkim stvarima, još manje o nacionalnim stvarima, nego se radi o ekonomiji i privredi. Uopšte nije svejedno gde će biti logistički centri i nije prihvatljivo da će logistički centri, da će lokacija logističkih centara biti određene na osnovu sedišta sada postojećih upravnih okruga.
Tako je navedeno i kod industrijskih parkova i industrijskih zona. Čak ste u obrazloženju naveli da su materijali u štampanom i digitalnom obliku prosleđeni svim jedinicama lokalnih samouprava preko sedišta upravnih okruga.
Govori se o privrednom, odnosno piše u ovom dokumentu da je osnovni cilj uspostavljanje efikasne regionalne organizacije i koordinisane regionalne politike koja odgovora preporukama EU. Preporuka EU sigurno nije da mi menjamo tokove reka, preporukama EU sigurno ne odgovaraju kriterijumi koji su iz političkih razloga doneti, odnosno zacrtani pre 18 godina, jer se time onemogućava ravnomeran regionalni razvoj i uopšte razvoj tih jedinica lokalnih samouprava, jer jednostavno Kikindi nije u interesu da razvija Kanjižu, Sentu i Adu, pošto su to rubna područja tog Severnobanatskog upravnog okruga u Bačkoj. Zbog toga smatramo da je ovo logika maksimalno štetna.
Mi tu imamo jako puno argumenta koje ovom prilikom ne bih želeo da iznesem, pošto ste odlično upoznati sa materijom i odlično znate o čemu govorim. Želeo bih na kraju samo da vam kažem u čemu se sastoji ovaj naš amandman koji smo podneli.
Mi smo mogli da biramo između tri rešenja. Jedno rešenje je bilo da mi glasamo protiv ovo prostornog plana, što nismo želeli i ne želimo. Drugo rešenje je bilo da podnesemo amandmane na svaku rečenicu gde se spominju upravni okruzi, ali bismo u tom slučaju morali podneti barem 60-ak amandmana, što mislim da ne bi bilo celishodno. Treće rešenje je bilo, i mi smo izabrali to rešenje, da se predloži amandman na član 5. ovog zakona.
Član 5. govori o tome da će se prostorni plan usklađivati sa stanjem društvenog i privrednog razvoja Republike Srbije na svakih pet godina. Mi smo tu predložili jedan novi stav koji govori o tome da ukoliko se promeni Zakon o teritorijalnoj organizaciji ili Uredba o upravnim okruzima ili Uredba o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica, znači, ako se izmeni taj sistem na kojem ste vi bazirali čitav ovaj dokument, u tom slučaju će Vlada predložiti izmene i dopune ovog prostornog plana Skupštini u roku od godinu dana.
Mi smatramo da je taj rok od godinu dana u potpunosti razuman. Mi bismo, naravno, u tom slučaju želeli da se te izmene urade još u kraćem roku, recimo, u roku od šest meseci, ali smo videli da u prostornom planu nema roka kraćeg od godinu dana. Zbog toga smo predložili u ovom slučaju rok od godinu dana, a rok od pet godina bi svakako bio predugačak i jednostavno ne bi bilo celishodno ostaviti taj rok.
Mislim da bi bilo maksimalno korektno da ministarstvo prihvati ovaj amandman, čime ništa ne gubi. Ovde se govori o nekakvim pretpostavkama. Znači, ukoliko se taj sistem izmeni, onda će se menjati i prostorni plan.
Nadam se da ćemo do kraja godine doći do izmena uredbe o upravnim okruzima, jer je to koalicioni dogovor, ali je to već politička tema i o tome sada ne bih želeo da govorim.
Molim gospodina ministra da prihvati ovaj amandman i možemo razgovarati o tom amandmanu bilo kada i da nam omogući da glasamo za prostorni plan, koji je stvarno moderan i koji bi bio racionalan. Trenutno ovaj predlog zbog navedenih razloga nije racionalan.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara će podržati Deklaraciju o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, na isti način kao što smo 30. marta ove godine podržali Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici.
Mi smatramo da svaki zločin treba da se osudi bez obzira ko je izvršio taj zločin i ko su bili žrtve. Raduje nas činjenica da su neki naši predlozi na kolegijumu Narodne skupštine usvojeni, da je čak i naziv ovog dokumenta, ovog predloga izmenjen i da se u naslovu deklaracije ne govori isključivo o srpskom narodu, nego i o građanima Srbije, pripadnicima drugih naroda.
Svi mi vrlo dobro znamo da su u ratovima 90-ih godina ginuli, u onim ratovima u kojima Srbija zvanično nikad nije učestvovala, da su u tim ratovima ginuli i pripadnici nacionalnih manjina, i Albanci, i Bošnjaci, i Hrvati, i Bunjevci, i Mađari i svi drugi, da su i ti ljudi bili primoravani da učestvuju u tim ratovima u kojima zvanično Republika Srbija nikada nije učestvovala, naravno i pripadnici tih nacionalnih manjina su ginuli u tim ratovima i zbog toga deklaracija treba da nosi ovaj naziv koji nosi.
Mi smo predlagali da se malo ublaži formulacija iz tačke 5. ove deklaracije jer smatramo da u 21. veku tužbe i protivtužbe ne treba da budu sredstva za rešavanje sporova između država, ukoliko postoji drugi način da se ti sporovi prevaziđu i smatramo da je u interesu i pripadnika srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj i pripadnika hrvatske nacionalne manjine u Srbiji da se sporovi između Hrvatske i Srbije rešavaju vansudskim putem.
Naravno, na tome nismo insistirali. To nije pitanje za mađarsku nacionalnu manjinu u Srbiji, ali sam smatrao važnim da napomenem da na takav način gledamo na ovo pitanje.
Veoma je dobro što je u 3. tački ovog predloga deklaracije navedeno da Narodna skupština pruža punu podršku svim državnim organima i institucijama da istražuju zločine, da prikupljaju dokaze u skladu sa najvišim krivičnim pravnim standardima i da čuvaju trajno sećanje na žrtve, stalno podsećaju svetsku javnost na stravične zločine počinjene nad srpskim narodima i građanima Srbije tokom 90-ih godina 20. veka.
Isto tako smatramo da ovi principi treba da se odnose na sve zločine koji su učinjeni i pre 90-ih godina 20. veka. Kao što znate, genocid i druga slična krivična dela ne zastarevaju. Zločini nisu činjeni samo 90-ih godina 20. veka. Istorija nije počela 90-ih godina 20. veka i zbog toga, kao što sam uradio i u martu, kada je Narodna skupština raspravljala o Predlogu deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, ovom prilikom želim da podsetim javnost Srbije na zločine koji su činjeni 40-ih godina prošlog veka u Vojvodini, ne samo u Vojvodini nego na teritoriji čitave tadašnje Jugoslavije.
Naravno, ne sporimo i to treba da bude uvek prva rečenica, to sam rekao i u martu, da su činjeni stravični zločini protiv srpskog naroda 1941. i 1942. godine, mislim pre svega na Novosadsku raciju. Isto tako, treba da čitava javnost Republike Srbije zna za zločine koji su činjeni 1944. i 1945. godine protiv onih koji su streljani samo zbog toga što su pripadali određenoj naciji, koji su bili optuženi za saradnju sa okupatorima, ali njihova krivica nikada nije dokazana. Krivica nije dokazana zbog toga što ni sudski postupci nisu vođeni ni presude nisu donete.
Treba neko da odgovori gde je onih pola miliona Nemaca iz Vojvodine koji su živeli na ovim područjima do 1944. godine. Kako je moguće da je prema tadašnjim popisima stanovništva živelo oko pola miliona Nemaca u Vojvodini, a sada ih je oko četiri ili pet hiljada.
Samo ako govorimo o pripadnicima mađarske nacionalne manjine, oko 20.000 Mađara je streljano 1944. i 1945. godine. To je rađeno i hrvatskom narodu i svim drugim narodima koji su živeli na teritoriji Vojvodine, uključujući i Srbe koji su bili optuženi od tadašnjih vlasti za saradnju sa okupatorima.
Najveće žrtve su sigurno bili Nemci i Mađari, ako gledamo broj streljanih tih godina. Mađari su proglašeni kolektivnim krivcima. Samo u Čurugu, Žablju i Mušorinu je streljano više hiljada građana pripadnika mađarske nacionalne manjine. Oni koji nisu streljani bili su deportovani. Njihova imovina je konfiskovana i te odluke su na snazi dan-danas u Republici Srbiji. Oni su streljani bez sudske odluke ili presude.
Samo u logoru Bački Jarak od decembra 1944. do aprila 1946. godine ubijeno je 6.429 lica, od njih 955 dece. O tim istorijskim činjenicama javnost Republike Srbije treba da zna i zbog toga govorim o ovoj temi.
Naravno, ovu temu nikad nismo spominjali u svetlu ili sa namerom sticanja dnevno-političkih poena, ali kada se govori o zločinima u Narodnoj skupštini, onda treba govoriti i o ovim zločinima.
U mađarskoj zajednici je prisutno živo sećanje na nevine žrtve tih vremena, a skoro u svakom selu je određeni broj građana streljan.
Svi mi pripadnici mađarske nacionalne manjine na Dan mrtvih obeležavamo dan sećanja na njih.
Kao što sam rekao, nevinih žrtava je bilo 1941. godine, ali je Mađarska država u periodu nakon Drugog svetskog rata ispoljila značajne gestove priznavanja krivice za nasilje i, kao što znate, još je pre nekoliko decenija snimljen film pod naslovom "Hladni dani" u kojem je reč o tim zločinima 1941. godine u Novosadskoj raciji.
Petnaestorica glavnih krivaca iz redove mađarskih vojnih i žandarmerijskih snaga i još tokom 1943. godine osuđeni su delom na smrtne kazne, a delom na kazne zatvora. Tadašnji premijer Mađarske je 1942. godine okarakterisao zločinom ta dešavanja, ta ubistva 1941. godine. Skupština AP Vojvodine donela je rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice. Tom rezolucijom se zalažu za punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih, nevino stradalih tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost.
Sve ovo govorim zbog toga što očekujemo da s punim pravom takvu rezoluciju ili deklaraciju donese i Narodna skupština RS. Parlament i Vlada ćute o tim zločinima i neko mora ovo pitanje da pokrene pred javnošću.
Godine 2009. su predsednici Srbije i Mađarske, Boris Tadić i Laslo Šoljom, dogovorili se oko formiranja mešovite komisije istoričara. akademija nauka i umetnosti Srbije i Mađarske. Smatramo da je to pravi put. Treba da se formira mešovita komisija istoričara i ti istoričari treba na isključivo naučnoj osnovi da istraže šta se desilo od 1941-1945. godine i nakon obavljanja tog rada, smatramo da treba doneti i u parlamentu Srbije i parlamentu Mađarske, usvojiti parlamentarnu rezoluciju o međusobnom priznavanju krivice.
Smatramo da je to jedini ispravan put, ali je problem u tome što bez obzira na činjenicu da je mađarska strana imenovala istoričare još pre skoro godinu dana, srpska strana, Republika Srbija, to nije učinila. Ukoliko se to ne dogodi u dogledno vreme, a mislimo da nema razloga da se to ne dogodi, onda neće doći do uspešnog obavljanja tog rada u što skorijem periodu i tada neće biti moguće doneti tu zajedničku rezoluciju i u Narodnoj skupštini Srbije i u parlamentu Mađarske.
Zbog toga apelujem pre svega na predsednika Republike, Vladu RS da se što pre ovi istoričari imenuju, da ova tema ne bude dnevno-politička, kao što nije ni danas, i da se to poglavlje naše zajedničke istorije zatvori.
Bili bismo veoma srećni kada bi i pre obavljanja tog veoma teškog naučnog rada parlament Srbije, Narodna skupština RS, delegacija Narodne skupštine učestvovala u prvim danima novembra u Vojvodini na onim manifestacijama gde se sećamo tih nevinih žrtava. Takvih manifestacija ima skoro u svakom selu Vojvodine i mislim da je 2010. godina pravo vreme da delegacija Narodne skupštine bude prisutna na tim događajima.
Znači, očekujemo što skorije formiranje te mešovite komisije istoričara u punom sastavu i što skorije donošenje rezolucije o priznavanju krivice i u parlamentu Mađarske i u parlamentu Srbije, a mi ćemo danas glasati za ovaj predlog deklaracije.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ne mogu da delim vašu radost što ovim predlogom zakona započinjemo redovno jesenje zasedanje Narodne skupštine, jer bih voleo konačno da ovo jesenje zasedanje započnemo raspravom o Predlogu zakona o javnoj svojini.
Kao što znate, Narodna skupština je bila u obavezi, po Ustavu Republike Srbije, da do 31. decembra 2008. godine donese zakon o javnoj svojini. Mi to nismo mogli učiniti jer Vlada nije dostavila taj predlog zakona i mislim da bi ovako, skoro dve godine posle isteka tog ustavnog roka, već bilo krajnje vreme da imamo u skupštinskoj proceduri predlog tog zakona koji je izradila Vlada Republike Srbije.
Neke stranke su najavljivale tokom leta da neće dozvoliti početak redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine ako taj predlog zakona ne bude na dnevnom redu, ali će te stranke objasniti svojim biračima zašto mi danas ne raspravljamo o zakonu o javnoj svojini, već o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu.
Vi ste naveli u obrazloženju da su ciljevi koji se zakonom postižu – jačanje fiskalne odgovornosti i fiskalne discipline zbog neadekvatnosti veličine i strukture javne potrošnje, uvođenje fiskalnih pravila, što je s jedne strane obaveza prema MMF, a s druge strane je to bitno zbog namere ulaska Srbije u Evropsku monetarnu uniju.
Vi ste čak naveli u obrazloženju da će Unija biti rigoroznija zbog iskustva sa Grčkom, ali nema ničega o tome da li će biti Unija rigorozna prema Srbiji kao što je bila rigorozna prema svim ostalim sadašnjim članicama EU i po pitanju poštovanja ustavnosti.
Da li jedna država može da uđe u EU, a da Vlada i Skupština te države ne poštuje Ustav sopstvene države? Mislim da je to nemoguće, da bi to bio presedan i da to nije bilo omogućeno nijednoj zemlji koja je danas članica EU.
Naveli ste i to šta je cilj formiranja nezavisnog fiskalnog saveta koji će biti nezavisan državni organ. To je svakako dobro, to svakako treba pohvaliti. Jedino mi nije jasno u vezi tog fiskalnog saveta kako će u praksi izgledati rešenje iz zakonskog predloga, da će fiskalni savet davati mišljenje o svim amandmanima koji su podneti na Predlog zakona o budžetu, jer je tako navedeno u Predlogu zakona, da će fiskalni savet davati mišljenje u pisanoj formi o svim podneti amandmanima na sve buduće budžete.
Više bih želeo da se bavim time čega nema u zakonu, a trebalo je da bude. Vi ste u članu 24. naveli da će finansiranje nadležnosti autonomnih pokrajina izgledati na sledeći način – da je to deo poreza na dobit preduzeća, to je već i sada tako, to je i 42,7% od poreza na dobit preduzeća ostvarenih na teritoriji AP Vojvodine i 18% od poreza na zarade prikupljene na teritoriji AP Vojvodine.
Naveli ste u Predlogu zakona da se finansiranje nadležnosti autonomnih pokrajina vrši i drugim javnim prihodima i primanjima, pa ste naveli – i drugi porez ili deo poreza, u skladu sa zakonom. U skladu sa kojim zakonom i zašto još taj zakon nije u skupštinskoj proceduri? Kada ćemo saznati kojim drugim vidovima poreza će AP Vojvodina biti finansirana? Zašto toga nema u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu? Dokle ćemo još gledati formulaciju u vezi Vojvodine, u skladu sa zakonom koji će biti donet jednog dana, niko ne zna kada?
Dalje, naveli ste da su među javnim prihodima i primanjima i primanja od prodaje prirodne imovine, a govorimo o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. Kojom i kakvom imovinom AP Vojvodina raspolaže danas? Zašto još nema te imovine, kada je Skupština i Vlada bila u obavezi da taj zakon o javnoj svojini donese do kraja 2008. godine? Taj rok je pre skoro dve godine istekao. Da bude još tragikomičnije, naveli ste i primanja od prodaje dragocenosti. Kakve dragocenosti ima AP Vojvodina i kada će imati?
Zakon o javnoj svojini je trebalo da predložite, odnosno Narodna skupština je trebalo da donese do kraja 2008. godine. Radna verzija ovog zakona je bila na sajtu Ministarstva finansija u oktobru 2008. godine, pre tačno dve godine, pa je nekom misterijom ta radna verzija nestala sa sajta Ministarstva finansija i niko ne zna gde je ta radna verzija i kada će steći formu nacrta, pa posle toga predloga zakona. Niko ne govori o tome šta je sa tim zakonom o javnoj svojini.
Molio bih gospođu ministarku da posle moje diskusije odgovori ne samo meni, nego svima nama, narodnim poslanicima - šta je problem sa ovim zakonom o javnoj svojini? To nije bitno samo zbog AP Vojvodine, to je bitno zbog svih lokalnih samouprava, zbog svih opština i gradova.
Srbija je danas još jedina država u Evropi u kojoj lokalne samouprave nemaju svoju imovinu. To nije jedno načelno pitanje, to je jedno vrlo značajno, praktično pitanje, odnosno praktičan problem. Lokalne samouprave ne mogu da se razvijaju, ne mogu da stvaraju nova radna mesta, ne mogu da privuku investicije jer nemaju šta da predlože, da ponude potencijalnim investitorima.
Čuo sam čak jedan stav od ljudi u vašem ministarstvu da ovaj zakon nije donet i da nije predložen zakon o javnoj svojini jer se čeka mišljenje Ustavnog suda o jednoj odredbi Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama. Ako ćemo tako, onda ćemo možda čekati još 10 godina, ne možemo krivicu da prebacimo na Ustavni sud.
Znači, prema Ustavu, Vlada je bila u obavezi da ovaj zakon o javnoj svojini predloži Narodnoj skupštini, a Narodna skupština bi bila u obavezi da ovaj zakon donese do kraja 2008. godine. To je jedna ustavna obaveza, to je kršenje načela ustavnosti i to je mnogo veći problem, kada već govorimo o ulasku u EU, nepoštovanje Ustava, nego što bi bio problem to što nema fiskalnih pravila u Zakonu o budžetskom sistemu.
U članu 27a uvodite pojam odgovornosti i kažete da je Vlada odgovorna za sprovođenje fiskalne politike i upravljanje javnim finansijama, u skladu sa principima, pravilima, procedurama itd. Onda je izvršni organ lokalne samouprave odgovoran za sve to na svojoj teritoriji.
Ko je odgovoran za upućivanje predloga budžeta koji nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije? Ko je odgovoran za to da se već godinama predlozi budžeta upućuju u Narodnu skupštinu tako da direktno krše član 184. Ustava Republike Srbije koji se odnosi na finansiranje AP Vojvodine?
U članu 27b uvodite pojam "fiskalni principi". Navodite pet opštih principa i šest posebnih. Među opštim principima su: princip polaganja računa, princip pravičnosti, princip odgovornosti, princip stabilnosti i princip transparentnosti. To je svakako dobro, ali još jednom pitam – gde je princip ustavnosti? Ko je odgovoran ako u Narodnu skupštinu stigne predlog budžeta koji nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije?
U članu 27ž imamo fiskalna pravila za lokalnu vlast. Kažete da deficit ne može biti veći od 10% prihoda, a kada govorimo o lokalnoj vlasti, onda prema Predlogu zakona, mislimo i na autonomne pokrajine i na jedinice lokalne samouprave. Ovde se navodi da izvršni organ, organ lokalne vlasti, može podneti zahtev Ministarstvu do 1. maja ako ne može da poštuje taj limit od 10%, kada govorimo o deficitu.
Ukoliko lokalna vlast prekorači limit, ministar obustavlja prenos sredstava i to se odnosi na lokalne samouprave, odnosno na pripadajući deo poreza na zarade i dobit, a to se verovatno odnosi na finansiranje AP. Ne znam koliko je ova odredba u skladu sa Ustavom Republike Srbije, ali se nameće još jedna dilema, šta ako AP u skladu sa članom 24. dobije i druge poreze, pored poreza na zarade i pored poreza na dobit.
Da li to znači, želim da vam ukažem na jednu grešku u Predlogu zakona, šta ukoliko republička vlast želi da kazni AP Vojvodinu, da obustavi prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i dobit, a šta ako Vojvodina do tada dobije neki drugi vid poreza, jer to bi onda značilo da ne može da bude obustavljeno. Znači, tu je jedna greška u zakonu.
Nadam se da ovde ne treba da pomišljamo na to da Vlada ipak ne želi da da druge vidove poreza Vojvodini, osim poreza na zarade i poreza na dobit. Porez na dobit preduzeća je inače jedna "veoma značajna stavka" u vremenu ekonomske krize.
Onda u članu 27z govorite o izuzetnim okolnostima: "Vlada može izuzetno i privremeno odustati od fiskalnih principa u slučaju prirodne katastrofe, ekstremnih šokova koji utiču na ugrožavanje zdravlja ljudi, nacionalne bezbednosti" i u tom slučaju Vlada podnosi Skupštini odluku sa obrazloženjem.
Želim da pitam, gospođo ministarka, kada ste upućivali u skupštinsku proceduru Predlog zakona o budžetu za 2009. godinu koji je bio protivustavan, da li je to učinjeno zbog prirodne katastrofe, a za mene je nepoznato da je bila, hvala bogu, neka prirodna katastrofa u 2009. godini, odnosno krajem 2009. godine, kada ste uputili u proceduru budžet za 2010. godinu ili su bili neki ekstremni šokovi koji su u ticali na ugrožavanje zdravlja ljudi ili nacionalnu bezbednost.
Još jednom bih vas zamolio da date odgovore na ova pitanja, pre svega, vezano za donošenje zakona o javnoj svojini, kada ga možemo očekivati, i zakonu o prihodima AP Vojvodine, kada već to pitanje nije rešeno ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, a pravno-tehnički je to bilo moguće rešiti.
I pored očekivanje vaših odgovora želeo bih da vas zamolim da kada budete upućivali u proceduru Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu i Predlog zakona o budžetu za 2011. godinu da onda ti predlozi ne budu u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, a tu mislim na član 184.
Mi smo jedna dosledna stranka i mi smo to dokazali u više navrata. Ukoliko nismo mogli da glasamo za predlog budžeta u decembru prošle godine, kada je on bio protivustavan, to nećemo moći da uradimo ni sada kada budemo raspravljali o rebalansu i o budžetu za 2011. godinu.
To nije nikakva pretnja, to je namera da nađemo rešenje i da nam se omogući da glasamo za rebalans, odnosno za Predlog budžeta za 2011. godinu.
Želeo bih da vas podsetim, gospođo ministarka, da smo mi u decembru 2009. godine govorili o tome da je poštovan princip da Vojvodini pripada najmanje 7% republičkog budžeta, ali nije poštovan drugi deo odredbe člana 184. Ustava Republike Srbije, da od tog iznosa tri sedmine treba da idu na kapitalne investicije.
To smo dokazali na način što smo vam prezentovali koliki je udeo budžeta za transfere u obrazovanju, koliki je udeo za transfere lokalne samouprave i koliko su troškovi za funkcionisanje Pokrajine i ukoliko saberemo sve iznose, nije teško izračunati da nema tri sedmine za kapitalna ulaganja, odnosno nema 42% za kapitalna ulaganja od onog iznosa koji pripada Vojvodini.
Tražili smo da u budžetu i dalje postoji ona odredbe koja je postojala u prethodnom budžetu da Vojvodini pripada 90% od prodajne cene NIS, a to je postojalo u budžetu za 2009. godini, ali je zaboravljeno da se prepiše u ovaj budžet koji je još uvek važeći.
Vojvodina je dobila 50%, a još 40% nismo dobili, a trebalo je da dobijemo nakon donošenja Zakona o nadležnostima AP Vojvodine, i tih iznosa nema.
Znači, republička vlast Pokrajini duguje oko 150 miliona evra i još uvek ne znamo gde su te pare. Verovatno su potrošene, ali nisu potrošene u skladu sa zakonom.
Meni bi bilo veoma neprijatno, ukoliko bismo došli u istu onu situaciju u kojoj smo bili u decembru prošle godine kada su nas optuživali za nameru rušenja Vlade, kada je konstituisana kaznena ekspedicija, pa je SVM izbačen iz vlasti u Subotici, u Senti i ne bih želeo da se to ponovi samo zbog toga što se mi principijelno držimo Ustava Republike Srbije.
Na kraju bih želeo da citiram izjavu pokrajinskog sekretara za finansije, gospodina Jovicu Đukića, izjavu koju je on dao u ''Dnevniku'' 25. septembra 2010. godine u vezi sa predlaganjem rebalansa budžeta AP Vojvodine za 2010. godinu.
Sekretar Đukić, koji je inače član DS, ne pripada opciji kojoj pripadam ja, kaže da ukupan iznos budžeta od 60,7 milijardi dinara samo nominalno ispunjava uslov minimuma od 7% za Pokrajinu, ali da i dalje nije moguće obezbediti tri sedmine budžeta za kapitalne investicije, zbog toga što veliki deo budžeta čine transferna sredstva.
Znači, gospodin Jovica Đukić, član DS u izjavi za novosadski ''Dnevnik'' kaže isto ono što sam ja malopre vama rekao. Nadam se da će ovaj problem biti rešen.
Ako to ne bude tako, Ustav Republike Srbije neće biti poštovan i to nikako ne bismo želeli da se desi.
Još jednom očekujem odgovor na pitanje šta je sa predlogom zakona o javnoj svojini i o finansiranju AP Vojvodine i apelujem da do predlaganja rebalansa budžeta nađemo neko rešenje, da bi predlog bio u skladu sa Ustavom Republike Srbije i da bismo mi bili u mogućnosti da podržimo taj predlog, pošto želim da podvučem crvenom i žutom bojom 10 puta, nije nam namera rušenje Vlade, ali nam je namera donošenje budžeta koji je u skladu sa Ustavom i koji je u skladu sa interesima građana AP Vojvodine.

Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je peta odluka o KiM u Narodnoj skupštini za protekle tri i po godine. Imali smo jednu Rezoluciju 14. februara 2007. godine. Imali smo drugu Rezoluciju 24. jula 2007. godine, treću 26. decembra 2007. godine, onda jednu u februaru 2008. godine. Ovo je peta odluka o KiM.
Što se tiče prethodnih predloga odluka ili rezolucija, uvek smo bili uzdržani. Bili smo uzdržani zbog toga što smo smatrali, a i dalje smatramo, da pojedini delovi tih predloga i rezolucija nisu bili u saglasnosti sa savremenim rečnikom diplomatije.
Smatrali smo da su određeni pojmovi, određeni izrazi iz tih predloga rezolucija neodređeni i nejasni. Stavljali su u izgled prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama sveta. Deklarisali su vojnu neutralnost, za koju mi smatramo da je štetna po građane Republike Srbije.
Iz tih razloga nismo podržali prethodne rezolucije. Ali smo uvek naglašavali i u februaru 2007. godine, i u julu 2007. godine, i u decembru te godine, da je za SVM jedino prihvatljivo mirno rešavanje svih nesporazuma i sukoba političkim i diplomatskim sredstvima, kroz dijalog i uvažavanje interesa i većine i manjine na celoj teritoriji KiM. I dalje smatramo da je to jedini mogući ispravan put.
Za razliku od nekih drugih stranaka vladajuće većine, mi u potpunosti poštujemo Ustav Republike Srbije. Poštujemo i preambulu Ustava Republike Srbije. Poštujemo i prvi član, poštujemo i poslednji član 206. Ustava Republike Srbije, a poštujemo, za razliku od nekih, i član 184. Ustava Republike Srbije. Ko ne zna o čemu govori taj član Ustava, nek proveri i pogleda. Znači, mi poštujemo Ustav Republike Srbije u celini. Nikada nismo dovodili u pitanje teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak Republike Srbije.
Kada kažem da nismo dovodili u pitanje, onda ne govorim samo o SVM, nego govorimo o vojvođanskim Mađarima u celini. Ali isto tako, svi mi znamo da postoji određeno faktičko stanje, koje ne bi trebalo da ignorišemo i koje ne možemo da ignorišemo i da hoćemo. To je da već 11 godina nema ubiranja poreza na teritoriji KiM, nema nijednog pripadnika policije Republike Srbije na teritoriji KiM, nema nijednog pripadnika Vojske Srbije na teritoriji KiM. Jednom rečju, nema države Srbije na teritoriji AP KiM.
Treba reći i to, da su od 2000. godine sve vlade, i Vlada Zorana Đinđića, i Vlada Zorana Živkovića, i Vlada Vojislava Koštunice i Vlada Mirka Cvetkovića, činili sve, činili natčovečne napore da se KiM vrati pod suverenitet Republike Srbije. Srbija je izgubila suverenitet nad Kosovom još pre 20-30 godina. Osamdesetih i devedesetih je Republika Srbija izgubila suverenitet nad KiM.
Sada vidimo u Predlogu odluke da se zalažemo za istorijsko pomirenje između albanskog i srpskog naroda. To je, naravno, za pohvalu i svakako za podršku. Ali, mislim, čini mi se da je ta inicijativa malo zakasnila. Zakasnila je zbog toga što da je bilo te inicijative pre 20 ili 30 godina, sada možda ne bismo vodili raspravu o ovakvoj odluci i povod ne bi bio ovakav kakav jeste.
Tužna je činjenica da su pripadnici političke elite pre 20 ili 30 godina vodili takmičenje o tome ko će žešće da odbije i samu mogućnost i ideju da se sedne sa predstavnicima Albanaca sa teritorije AP KiM.
Sada više nisam siguran da je moguće o bilo kakvim natčovečnim naporima da govorimo da se ta situacija promeni.
Ne bih želeo da govorim o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde. Smatram da odluke sudova, bez obzira da li se radi o Međunarodnom sudu pravde ili o nekom drugom sudu, da li se radi o presudi ili savetodavnom mišljenju, ne treba komentarisati, ali neki uticajni stručnjaci za međunarodne odnose koji su bliski Vladi Srbije, kažu, izjavljivali su prethodnih dana da je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde otrežnjavajuće. Mislim da toga treba da budemo svesni.
Vlada danas nije došla sa predlogom rezolucije koju namerava uputiti Generalnoj skupštini UN. Ne znamo kakvi su planovi za posle odluke Generalnog skupštine UN. Ne znamo šta je plan ako ta odluka bude pozitivna. Ne znamo šta je plan i nećemo saznati šta je plan, ako ta odluka bude bila negativna.
Ne bih želeo da govorim ni o određenim rešenjima iz Predloga odluke koju je Vlada uputila na usvajanje Narodnoj skupštini. Želim toliko da kažem da je ovaj tekst mnogo bolji i za nas mnogo prihvatljiviji u odnosu na tekstove, u odnosu na predloge rezolucija iz 2007. i 2008. godine. Naravno, ne slažemo se sa svim formulacijama iz ovog predloga odluke, ali je prihvatljiviji tekst nego što su bili dosadašnji.
Kao što sam malopre rekao, mi možemo da podržimo isključivo napore da se mirnim diplomatskim, političkim sredstvima reše ona pitanja koja su za sada nerešena i za to od nas Vlada Republike Srbije ima podršku. Nećemo mi biti oni, neće Savez vojvođanskih Mađara biti stranka i neće vojvođanski Mađari biti narod u Srbiji koji će osujetiti Vladu Republike Srbije u tome da se obrati Generalnoj skupštini UN.
Voleli bismo kada bi se to činilo u saglasnosti, u dijalogu, u razgovoru sa EU, sa članicama EU i sa svim onim državama na koje Republika Srbija može i treba da računa u godinama i decenijama koje dolaze.
Treba da kažem i to, o tome još ovde u Narodnoj skupštini nismo govorili i nadam se da ove moje rečenice neće biti pogrešno protumačene, da mi vojvođanski Mađari u potpunosti razumemo u ovim trenucima srpski narod.
Želeo bih da vas podsetim, pre svega javnost, jer se o tome isključivo malo govori u Srbiji, da smo mi, Mađari, 4. juna ove godine obeležili 90. godišnjicu od potpisivanja Trijanonskog mirovnog sporazuma.
Tadašnja Mađarska je 4. juna 1920. godine izgubila više od dve trećine tadašnje svoje teritorije i tada je Mađarska izgubila više od polovine stanovništva, 3,3 miliona pripadnika mađarskog naroda se probudilo izvan granica dotadašnje Mađarske i mogu vam reći, kao pripadnik mađarske nacionalne zajednice, i iz iskustva da kažem da treba više generacija da prođe da bi te rane zarasle, ukoliko je to uopšte moguće. Zbog toga mi u potpunosti razumemo srpski narod u ovim vrlo, vrlo teškim trenucima.
Ali, isto tako smatramo da Vlada treba da vodi politiku koja je u interesu svih građana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu i svu dugu pripadnost i na sve druge eventualne razlike.
Ne treba ugrožavati evropske integracije. Ne sme se ući u otvorenu konfrontaciju sa zemljama sveta, jer to nije u interesu građana Republike Srbije.
U interesu građana Srbije je da se Republika Srbija razvije, da imamo nova radna mesta, da imamo strane investicije, da budemo punopravna država članica i EU i, prema našem dubokom ubeđenju, NATO-a. To je taj pravac koji je prema nama u interesu svih građana RS, to je ta politika koju Vlada treba da vodi.
EU je nudila zajedničko pisanje rezolucije za Generalnu skupštinu UN. Savet ministara EU je danas razmatrao, ili razmatra možda i u ovim trenucima, situaciju na Kosovu posle objavljivanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde.
Nadam se i duboko se nadamo i smatramo jedino ispravnim koracima ako Vlada Srbije bude razgovarala o svim narednim koracima sa ovim državama.
Smatramo da je konfrontacija usporavanje ionako veoma mukotrpnog evropskog približavanja i veoma sporog evropskog približavanja, nije u interesu ni Srba, ni Mađara, ni drugih naroda koji žive na teritoriji RS.
Nismo sigurni da će ova odluka doprineti ubrzanju evropskih integracija. Nismo sigurni čak ni u to da će ova odluka pomoći Srbima na KiM.
Ali, s obzirom na to da je za nas prihvatljiv dijalog, da smatramo da o svim do sada nerešenim pitanjima treba razgovarati i sa Albancima i sa državama u svetu, danas ćemo glasati za ovaj predlog odluke, uz nadu da Vlada RS neće učiniti ništa što bi bilo na štetu građana RS.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije previše elegantno govoriti o amandmanu koji je prihvaćen. Iskoristio bih ovu mogućnost i do pauze da kažem nekoliko rečenica o našim podnetim amandmanima, jer nisu svi prihvaćeni, pa se kasnije neću javljati za reč. Ukazao bih na nekoliko problema koji postoje u visokom obrazovanju. Nadam se da će ministar dati odgovor i na ta pitanja.
Što se tiče predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, smatramo da su predložena rešenja dobra i svakako ćemo glasati za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Mislimo ipak da je trebalo izvršiti još nekoliko izmena, ali je ministar izneo na sednici Odbora za prosvetu Narodne skupštine da je Ministarstvo predložilo samo one izmene koje su bile neophodno radi povećanja efikasnosti sistema visokog obrazovanja.
Mislim da je trebalo detaljnije regulisati pojam, odnosno institut gostujućih profesora. Nažalost, toga nema u ovim predloženim izmenama. Ako je mobilnost studenata i profesora cilj u visokom obrazovanju u RS, onda bi svakako trebalo u što skorijoj budućnosti regulisati status gostujućih profesora.
Što se tiče podnetih amandmana, narodni poslanici SVM su podneli osam amandmana. Od tih osam prihvaćeno je pet amandmana. Nadam se da će i ostali biti prihvaćeni u danu za glasanje.
Od onih amandmana koji su prihvaćeni smatram da je najbitniji onaj koji će nedvosmisleno regulisati, posle 20 ili 25 godina, pravo studenata pripadnika nacionalnih manjina da polažu ispite na svojim maternjim jezicima, na maternjem jeziku u slučaju da postoji nastavnik, odnosno profesor koji razume određeni jezik i ukoliko je nastava bila na tom jeziku organizovana.
To je jedno odlično rešenje. Toga je bilo u RS prethodnih godina, ali nije bilo regulisano na nedvosmislen način. Mnogo toga je zavisilo od određenih fakulteta, određenih dekana, pa i profesora. Sada je to na nedvosmislen način regulisano i to je svakako za pohvalu, i poboljšava sistem visokog obrazovanja u Srbiji.
Drugo sličnije rešenje je vezano za pravo pripadnika nacionalnih manjina na odbranu završnog rada, magistarskog rada i specijalističkog rada na maternjem jeziku. Ni to nije bilo tako regulisano. To je bio propust zakonodavca 2005. godine, jer je za mene nelogično da je ta mogućnost data za doktorske disertacije od 2005. godine, a nije data za magistarske radove, završne radove i specijalističke radove. To sada zajednički ispravljamo.
Ostala tri amandmana se odnose na usklađivanje rešenja iz predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju sa postojećim rešenjima iz Zakona o nacionalnim savetima i svakako je dobro što neće doći do kolizije. Uspeli smo to da rešimo, kao što smo uspeli pre nekoliko meseci, kada je na dnevnom redu bio Zakon o učeničkom i studentskom standardu, i svakako će dovesti do efikasnijeg visokog obrazovanja stanje kada nema kolizije između raznih pozitivno-pravnih rešenja u pravnom poretku RS.
Moram i to da kažem da su ove izmene bile predložene još 2005. godine od strane Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, ali 2005. godine ti predlozi nisu bili uzeti u obzir, ali sada posle pet godina će postati sastavni deo pravnog poretka.
Tri amandmana koji nisu prihvaćeni se odnose na određena rešenja vezano za proces akreditacije za nadležnosti AP Vojvodine, ali je neke od tih amandmana već podržao Odbor za prosvetu Narodne skupštine i nadamo se da će biti prihvaćeni.
Što se tiče problema u visokom obrazovanju, govoriću samo o dva problema. Znamo da ima mnogo, mnogo više i mislim da se ne tiču isključivo obrazovanja pripadnika manjinskih zajednica.
Prvi problem se odnosi na dvopredmetne nastavnike, gospodine ministre. Ovo rešenje bi bilo dobro i za pripadnike većinskog naroda. Znamo vrlo dobro da je u toku racionalizacija obrazovnog sistema u Srbiji. Znamo koliko odeljenja ćemo biti primorani da zatvorimo sledećih godina. Znamo i za to da ima manjka kadrova profesora.
Mislimo da bi bilo dobro rešenje, kažem još jedanput i za manjinske zajednice i za srpski narod, da se u naš sistem uvede mogućnost za školovanje dvopredmetnih nastavnika, dvopredmetnih profesora. To jednostavno danas ne funkcioniše. Mi nismo želeli da podnesemo amandman vezano za to jer to nije zakonska materija, ali bi to trebalo regulisati podzakonskim aktima, uredbama, pravilnicima Ministarstva, jer bi to bilo jedno rešenje za probleme koji nastaju zbog neminovne racionalizacije.
Drugi problem je vezan za nostrifikaciju, odnosno za priznanje stranih visokoškolskih isprava, da upotrebi zvaničan termin iz člana 104. Zakona o visokom obrazovanju.
Ovde naravno ima i tačaka kojima se ovaj problem vezuje za dvopredmetne nastavnike, a reći ću i zbog čega. Ako neko stekne zvanje profesora matematike i fizike, recimo, u Mađarskoj, na primer, dajem vam primer iz života, onda se ta diploma, odnosno te diplome ne mogu nostrifikovati, može se nostrifikovati ili diploma matematike ili diploma fizike, jer u originalnoj diplomi piše profesor matematike – fizike, pa dotična osoba dobija objašnjenje da ne postoji matematika – fizika, nego postoji samo matematika ili samo fizika.
To je jedan ozbiljan problem tehničke prirode koji bi trebalo rešiti, jer ako ima neko zvanje profesora oba predmeta, onda bi to trebalo svakako rešiti na način da se ta osoba posle nostrifikacije diplome može zaposliti i kao profesor fizike i kao profesor matematike.
Na kraju, u vezi nostrifikacije još jedan problem koji isto nije materija i ne treba da bude materija zakonskog uređenja, nego pravilnika i ostalih podzakonskih akata. U zemljama u okruženju se stiču nazivi i postoje fakulteti kakvih kod nas još nema. Siguran sam da će biti u dogledno vreme.
Daću vam opet jedan primer iz života. Jedan mladi gospodin mojih godina mi se obratio pre nekoliko nedelja i rekao mi je da je završio fakultet, radi se o fakultetu od osam semestara za četiri školske godine i stekao je naziv organizatora u procesu obrazovanja odraslih.
Kod nas nema ni zakona o obrazovanju odraslih, ali znam da se sprema taj nacrt u Ministarstvu i nadam se da će biti prihvaćen do kraja godine i usvojen ovde u Narodnoj skupštini, ali zbog toga što nema tog zakona ne može biti ni tog zvanja na našim fakultetima, ali će biti za nekoliko godina.
Ukoliko se usvoji taj zakon o obrazovanju odraslih do kraja ove godine, onda će biti neophodno da postoje stručnjaci koji u početnoj fazi mogu organizovati tu nastavu, koji imaju stručne kvalitete i zvanje za to.
Ovaj dotični gospodin mi je rekao da je bio na tri državna fakulteta i na dva privatna fakulteta i da mu je rečeno da se to jednostavno kod nas ne može nostrifikovati. Naravno, znam da univerziteti, odnosno fakulteti imaju autonomiju. To je jedno civilizacijsko dostignuće i to nije sporno.
Ali, mislimo da bi trebalo i da bi bilo dobro da Ministarstvo da neku preporuku, recimo, fakultetima da malo ekstenzivnije tumače ta rešenja, da se omogući ljudima koji žele da se vrate u Srbiju nakon okončanja školovanja u inostranstvu da to učine, jer to trenutno u ovim slučajevima, mogao bih da navedem još nekoliko primera, nije moguće.
Na kraju jedan podatak. Mi smo u Nacionalnom savetu mađarske nacionalne manjine osnovali jedan fond za nostrifikaciju, 391 osoba je dobila novac iz tog fonda Nacionalnog saveta Mađara u visini ukupno od 13 miliona dinara i time smo pomogli skoro 400, odnosno više od 390 studenata, odnosno mladih ljudi je uspelo zahvaljujući tome da nostrifikuju diplome, ali mi ne možemo pomoći u tome kada na fakultetu ne žele, odnosno nisu u mogućnosti da nostrifikuju zbog raznih problema te diplome.
Zbog toga mislimo da bi tu Ministarstvo trebalo da odigra neku ulogu i da utiče na to da se oni ljudi koji završe studije u inostranstvu mogu vratiti u Srbiju.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam jedan od predlagača ovih izmena i dopuna Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji i veoma  mi je drago što je ovaj predlog zakona stigao na dnevni red, zbog toga što se u ovom sazivu samo jednom desilo da predlog zakona čiji predlagač nije Vlada stigne na dnevni red. Ovo je druga takva prilika, kada govorimo o predlozima zakona; bilo je još jedne deklaracija koja je stigla na dnevni red, a čiji predlagač nije bila Vlada.
Mislim da bismo ovakve mogućnosti morali češće koristiti. U regionu nema nijednog parlamenta u kojem su samo u par navrata poslanici bili u mogućnosti da njihovi predlozi zakona stignu na dnevni red parlamenta i očekujem da će se ova praksa nastaviti u budućnosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Kada govorimo o Državnoj revizorskoj instituciji, mi smo svesni važnosti nezavisnih regulatornih tela za razvoj demokratije u Republici Srbiji. Sada ne govorim isključivo o Državnoj revizorskoj instituciji nego i o poverenicima, Zaštitniku građana i drugim nezavisnim regulatornim telima, odnosno organima koji postoje i funkcionišu u Republici Srbiji.
Kada govorimo o funkcionisanju i radu Državne revizorske institucije, onda moramo reći to da prethodnih godina, od kada DRI funkcioniše po Ustavu i zakonu, u Republici Srbiji nisu bili stvoreni uslovi za vršenje onih nadležnosti koje spadaju u nadležnost ovog tela. Ovde mislim, pre svega, na poteškoće u radu ove institucije i na nedovoljan broj revizora i nedovoljno dobre uslove rada DRI.
Ove napomene je dala i grupa država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope koja je rekla da je funkcionisanje DRI u punom kapacitetu jedna od njihovih preporuka. Takođe, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2008. i 2009. godinu su date preporuke. U izveštaju za 2008. godinu je rečeno da zbog nedostatka kapaciteta Državna revizorska institucija još uvek nije u potpunosti operativna, a u izveštaju o napretku Srbije za 2009. godinu je istaknuto da je DRI počela da obavlja svoje prve revizije, ali da zbog manjka ljudskih resursa i revizorskih kapaciteta još uvek nije obezbeđen adekvatan nadzor javnih rashoda i da ovaj veoma značajan organ još uvek nije potpuno operativan, potrebno je da se kadrovski ojača.
Ovde dolazimo do problema na koji ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama želi da da odgovor, a to je dosadašnja nemogućnost zapošljenja kvalitetnog revizorskog kadra. Želeo bih sve vas da podsetim da su po javnom konkursu iz oktobra 2008. godine primljena četiri ovlašćena državna revizora, a po konkursu iz jula 2009. godine svega jedan državni revizor. Razlog za ovo su, naravno, nedovoljno visoke plate, pogotovo kada znamo kakvu odgovornost nose revizori i DRI kao organ, kao institucija.
Prema još uvek važećem zakonu plata državnog revizora sa zvanjem ovlašćenog državnog revizora je oko 63.000 dinara, a plata državnog revizora sa zvanjem državnog revizora je oko 50.000 dinara. Naravno da ove plate nisu adekvatne i da ne možemo očekivati od ljudi koji imaju adekvatno stručno znanje za obavljanje ovih funkcija da se zaposle u DRI kada u privatnom sektoru za možda manje odgovoran rad, za manje odgovorne poslove dobijaju platu koja je možda i dvostruko veća u odnosu na dosadašnju platu revizora u DRI.
Ovim izmenama i dopunama je predviđeno da će osnovna plata predsednika Saveta te institucije biti u visini osnovne plate ovlašćenog državnog revizora, uvećana za 30%. Ovde ima amandmana opozicije i stranaka koje čine vladajuću većinu da umesto 30% to bude 40% ili 50%. Naravno, o tome možemo i treba da razgovaramo. Što se tiče nas iz SVM, mi smo spremni da podržimo i drugačije predloge ako se stvori dogovor u vezi s platom predsednika Saveta DRI.
Veoma je bitna činjenica da među amandmanima nema amandmana tipa „briše se“, što znači da se sve parlamentarne stranke slažu da treba povećati plate u DRI, i sve parlamentarne stranke su postigle saglasnost o važnosti Državne revizorske institucije.
Takođe, ovim izmenama i dopunama je predviđeno da potpredsednik i članovi Saveta imaju pravo na osnovnu platu od 90% od osnovne plate predsednika Saveta DRI. Treba reći da su plate do sada bile tako niske u DRI zbog toga što su bile vezane za platu predsednika i potpredsednika Skupštine Republike Srbije i da, s obzirom na to, one nisu mogle biti menjane dok se ne promeni plata predsednika i potpredsednika parlamenta. Znamo da naše plate više od pet godina nisu povećavane. To nije dovoljan razlog za to da ne povećamo plate u DRI.
Predloženim izmenama se stvaraju mogućnosti da se DRI kadrovski ojača, kako bi u potpunosti mogla da odgovori Ustavom i zakonom određenim obavezama. Državna revizorska institucija trenutno ima pet državnih revizora i dva vrhovna državna revizora i oni su za sada ti koji mogu vršiti reviziju u 2010. godini. Taj broj je apsolutno nedovoljan.
Predloženim rešenjima je predviđeno da se broj državnih revizora određuje aktom institucije, da državni revizor radni odnos zasniva nakon sprovedenog javnog konkursa, a da odluku o imenovanju državnog revizora donosi predsednik DRI. Izmenama zakona bi se stvorile mogućnosti za prijem revizorskog kadra, a u 2009. godini je planirano da se u toj instituciji zaposle još tri vrhovna revizora i 27 državnih revizora. Za to će u budžetu Republike Srbije iz budžetskih rezervi biti obezbeđeno 25.000.000 dinara, što bi trebalo da bude dovoljno.
Smatramo da će usvajanjem ovih izmena i dopuna Državna revizorska institucija moći kadrovski da ojača, da bude nezavisna i samostalna u svom radu i zbog toga ćemo podržati ove izmene i dopune. Kada DRI ojača onda očekujemo da izvrši i reviziju budžeta onih korisnika državnog budžeta čije poslovanje nije bila u mogućnosti da kontroliše. Pre svega mislim na kontrolu toga da li AP Vojvodina zaista, u skladu sa članom 184. Ustava Republike Srbije, dobija 7% od republičkog budžeta. Znamo da to nije tako, ali to treba da kaže institucija koja ima nadležnost da o tome vodi računa. Za sada nije bila u mogućnosti zbog nepostojanja kadrovskih i drugih uslova, ali će biti u mogućnosti nakon usvajanja ovih izmena i dopuna.
Znači, mi ćemo glasati za predlog ovih izmena i očekujem da Narodna skupština velikom većinom izglasa ove izmene zakona u danu za glasanje.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo da kažem ministru Bradiću da ćemo mi vrlo rado glasati za ove predloge propisa iz sfere kulture, a preostali deo bih želeo da posvetim Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.
Ovaj predlog zakona se nalazi u skupštinskoj proceduri još od 26. decembra 2008. godine, ali je Zakon o službenoj upotrebi jezika donet 1991. godine, u vreme kada su vladali sasvim drugačiji politički i društveni procesi u zemlji. Zbog toga smatramo da su određena mnogobrojna rešenja iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama veoma anahrona. Zbog toga smatramo da nije trebalo predložiti izmene i dopune ovog zakona, nego je trebalo raditi novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.
Ovim predloženim izmenama se na neki način otklanja kolizija između Zakona o službenoj upotrebi jezika i Ustava, sa jedne strane, Zakona o službenoj upotrebi jezika i Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, sa druge strane, i predloženog, odnosno važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. To je dobro jer će se pravna rešenja, postojeća rešenja, ujednačiti.
Nije mi jasno zašto u obrazloženju nije navedena još jedna konvencija, koju je Narodna skupština ratifikovala 2007. godine. Radi se o Povelji o regionalnim i manjinskim jezicima Saveta Evrope?
Smatramo da je trebalo pogledati određena rešenja iz te povelje, koju je naš parlament ratifikovao, i polazeći od tih rešenja izraditi ove izmene i dopune zakona o službenoj upotrebi jezika.
Govori se u obrazloženju i o terminološkoj korekciji koju želimo postići, odnosno koju predlagač želi postići ovim predloženim izmenama. Istina je da će se reč "narodnosti" zameniti rečima "nacionalne manjine", ali ima tu nekih pravno-tehničkih nedostataka i nedoslednosti koje, iz nama nepoznatih razloga, nisu otklonjene. Na primer, negde se govori o opštinama, negde se govori o jedinicama lokalne samouprave.
Ostaće poglavlja u zakonu koja će imati svega jedan član. Mislimo da je to nomotehnički pogrešno i nedopustivo da imamo poglavlje u zakonu koje ima svega jedan član. Trebalo bi uraditi prenumeraciju i izmenu cele strukture zakona i uraditi to na način da tekst zakona bude logičan što se tiče i strukture.
Na neki dosta nespretan način se briše i službena upotreba latiničkog pisma, ali je i to učinjeno delimično, pošto će u članu 1. stav 2. Zakona i dalje pisati da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi ćiriličko pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom.
Dalje će pisati u zakonu, posle usvajanja ovih izmena i dopuna, u članu 10, da kad se u skladu sa odredbama ovog zakona tekst ispisuje i latiničkim pismom, tekst na latiničkom pismu ispisuje se posle teksta na ćiriličkom pismu ispod ili desno od njega. Ta jedna rečenica će ostati, a naslov je – službena upotreba latiničkog pisma.
To poglavlje je među onima koje će imati jedan član, to je jedan problem, a drugi problem je što se na neki način uređuje kako se tretiraju natpisi latiničkim pismom, ali se nigde u zakonu ne definiše pod kojim uslovima i kako jeste, odnosno kakvo će biti latiničko pismo u službeno upotrebi.
Zbog toga kažem da je samo delimično brisana mogućnost korišćenja latiničkog pisma na srpskom jeziku. Ostavljena je mogućnost, ali to neće biti moguće u primeni. Onda je trebalo da izbrišete i tu odredbu i da bude jasno da nema mogućnosti za korišćenje latiničkog pisma srpskog jezika.
Protiv tog rešenja smo i smatramo da treba ostaviti latiničko pismo, ali ako ostavljamo latiničko pismo, onda to treba uraditi na način da to i u praksi bude primenjivo. Ovim izmenama zakona to neće biti na takav način regulisano.
Vrlo je dobro u predloženim izmenama što će se određena rešenja iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina inkorporirati u Zakon o službenoj upotrebi jezika. Određena rešenja će se prepisati. Na primer, precizira se kada treba uvesti u službenu upotrebu jezik određene nacionalne manjine. To su one opštine u kojima već jeste u službenoj upotrebi jezik određene manjine ili na teritoriji koje opštine pripadnici određene nacionalne manjine čine najmanje 15% stanovništva.
U dosadašnjem članu 11. Zakona o službenoj upotrebi jezika je pisalo da opštine u kojima žive pripadnici narodnosti utvrđuju kada su jezici narodnosti u službenoj upotrebi na njihovoj teritoriji. Ovo rešenje je omogućavalo samovolju određenih lokalnih samouprava i to nije bilo dobro. Veoma je dobro i pozdravljamo što će sada to biti precizno regulisano.
Isto tako nije predviđena jedna mogućnost, koja inače postoji u pokrajinskoj skupštinskoj odluci o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji APV. To rešenje postoji u Vojvodini.
Smatramo da bi bilo dobro da to rešenje sadrži i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, da se u službenu upotrebu mogu uvesti jezici nacionalnih manjina i na teritoriji određenih mesnih zajednica unutar opština ili gradova, ukoliko je srazmera pripadnika nacionalne manjine najmanje 25%.
Ima jako puno sela ili mesnih zajednica na teritoriji Srbije koja pripadaju određenim opštinama na teritoriji, odnosno u kojima na teritoriji čitave opštine nije u službenoj upotrebi jezik nacionalne manjine, pošto ne dostižu 15%, ali ukoliko u jednom selu pripadnici nacionalne manjine dostižu 25%, zašto ne uvesti u službenu upotrebu njihov jezik na teritoriji te mesne zajednice, odnosno sela unutar određene opštine?
Pozdravljamo i rešenje prema kojem će se zakoni i propisi objavljivati na jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa posebnim zakonom. Ovo rešenje je postojalo u malopre spomenutom Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine. U odnosu na nekadašnje savezne zakone dobro je što je to rešenje sada predviđeno i za republičke zakone i zakone i propise.
Želeo bih da podsetim sve vas, pre svega narodne poslanike, da su određeni zakoni prevođeni jedno vreme na jezike nacionalnih manjina, npr. na mađarski jezik, 2007. godine, ali smanjenjem budžeta Narodne skupštine te mogućnosti sada nemamo.
Nadamo se, s obzirom na činjenicu da je Skupština dobila svoj budžet, da će od sledeće godine sredstva za prevođenje određenih zakona na jezike nacionalnih manjina biti predviđene budžetom za narednu godinu, parlamentarnim budžetom, jer je to dobro za pripadnike nacionalnih manjina, ne zbog toga što pripadnici nacionalnih manjina ne mogu da savladaju tekst određenog zakona na srpskom jeziku, nego zbog toga što je Srbija jedna multietnička država i dobro bi bilo da se važniji zakoni prevode na jezike nacionalnih manjina.
Predviđeno je i rešenje prema kojem će se pripadnicima nacionalnih manjina omogućiti da komuniciraju sa republičkim organima i da se obraćaju Skupštini na maternjem jeziku. To je isto rešenje koje je prepisano iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Koliko mi je poznato, postoji i jedan amandman koji bi trebalo da prihvati nadležni odbor Narodne skupštine, da se ova mogućnost ne daje samo onim nacionalnim manjinama koje dostižu najmanje 2% u stanovništvu Srbije, nego svim nacionalnim zajednicama, bez obzira da li dostižu 2% ili ne. To bi bilo veoma značajno za one nacionalne manjine koje su malobrojnije. Mi kao pripadnici mađarske nacionalne manjine podržavamo ovo rešenje da i brojčano manje nacionalne zajednice imaju tu mogućnost.
Dobro je što se briše odredba iz sada još važećeg zakona, prema kojem se geografski nazivi i vlastita imena sadržana u javnim natpisima ne mogu zamenjivati drugim nazivima, odnosno imenima, jer bi to značilo da se nazivi naseljenih mesta mogu koristi isključivo na srpskom jeziku, što je u direktnoj suprotnosti sa mnogim konvencijama koje je Narodna skupština ratifikovala u prethodnom periodu.
Sada bih želeo da ukažem na neke probleme i da obavestim ministra Markovića ili da ga zamolim da nam saopšti svoj stav kao ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu vezano za određena rešenja koja postoje u važećem Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama i koja, zbog za mene ne poznatih razloga, nisu predložena da budu izmenjena.
Radi se o tome da prema članu 12. važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika prvostepeni upravni, krivični, parnični ili drugi postupak u kome se rešava o pravima i dužnostima građana vodi se na srpskom jeziku, i to je stav 1. i apsolutno nema nikakvih problema, što je to definisano.
Drugi stav kaže da se postupak iz stava 1. ovog člana može voditi na jeziku narodnosti koji je u službenoj upotrebi u organu, odnosno u organizaciji koja vodi postupak. Ali, u članu 15. se kaže da se drugostepeni postupak vodi na srpskom jeziku i tačka. Jednostavno, nema mogućnosti da se drugostepeni upravni, krivični, parnični ili drugi postupak vodi na jeziku nacionalne manjine.
Rekao sam na početku da je ovaj zakon donet 1991. godine u jednoj drugačijoj atmosferi i zbog toga je najverovatnije razlog što su pripadnici nacionalnih manjina tada onemogućeni da koriste svoj jezik u drugostepenim postupcima, ali smatramo da bi to trebalo promeniti i meni nije jasno zašto Vlada nije predložila da se ovo rešenje izmeni.
Naravno da se ne radi o tome da se koristi, na primer, mađarski jezik u drugostepenim postupcima u Beogradu, ali zašto ne, recimo, u parničnom postupku na drugom stepenu pred sudom u Subotici, Novom Sadu, ako govorimo o pripadnicima mađarske nacionalne manjine, ili u Dimitrovgradu, ako govorimo o bugarskoj nacionalnoj manjini, ili u Novom Pazaru kada govorimo o Bošnjacima, ili u Vranju kada govorimo o pripadnicima albanske nacionalne zajednice? Znači, ovo je rešenje koje bi se svakako moralo promeniti, ovo ne može jednostavno da opstaje 2010. godine.
Još jedno rešenje je apsolutno negativno koje je na neki način u vezi sa ovim malopre spomenutim rešenjem. Član 14. zakona kaže da se zapisnik i odluke u prvostepenom postupku i u vezi sa tim postupkom izrađuju kao autentični tekstovi na srpskom jeziku i na jeziku narodnosti, ako je na jeziku narodnosti vođen postupak.
Naravno, nemam ništa protiv toga da se zapisnik sačini na srpskom jeziku, ali je problem u tome što ovakva odredba na najdirektniji način praktično onemogućava vođenje postupka na jezicima nacionalnih manjina, zbog toga što država očekuje od sudije da uradi dupli posao, a da za to ne bude plaćen, jer nijednim propisom nije predviđena nikakva naknada za sudiju koji vodi spor za izradu zapisnika i sudskih spisa na srpskom jeziku i jeziku nacionalne manjine, ako se na tom jeziku vodi postupak. I jednostavno to rešenje ne može da se održi, jer ovo na najdirektniji način umanjuje i mogućnost vođenja postupka, odnosno vođenje postupka i na prvom stepenu na jeziku nacionalne manjine.
U vezi sa ovim uopšte nam nije jasno zašto nisu predviđena dodatna sredstva jedinicama lokalne samouprave u kojima je neki jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi? Ovo se ne odnosi isključivo na ovo rešenje o kome sam malopre govorio, nego inače, generalno. Ako želimo da se jezici nacionalnih manjina koriste u ravnopravnoj službenoj upotrebi, a taj termin se koristi od usvajanja izmena i dopuna, radi se o ravnopravnoj službenoj upotrebi jezika nacionalnih manjina, onda treba predvideti sredstva u budžetu kojima bismo finansirali te aktivnosti.
Još jedno pitanje – zašto u predloženim izmenama i dopunama zakona nema poglavlja ili barem dve rečenice jednog člana, dva člana o nadležnostima AP Vojvodine u odnosu na službenu upotrebu jezika? Statutom AP Vojvodine je pokrajina dobila nadležnosti u vezi prava utvrđivanja službenih jezika na njenoj teritoriji sa jedne strane i u vezi bližeg uređivanja službene upotrebe jezika nacionalnih manjina sa druge strane. Trebalo bi ove nadležnosti predvideti ovim zakonom, pa brisati tu odredbu iz Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine.
To su te neke naše dileme, naše sugestije. Očekujemo vrlo brzo donošenje novog zakona o službenoj upotrebi jezika.
Na kraju, samo još dve rečenice. Ne mogu da ne pitam nešto kada je gospodin Marković tu. Radi se naravno o upravnim okruzima – kada će Vlada početi da razmišlja o promeni Uredbe o upravnim okruzima iz 1992. godine?
Sigurno pratite, gospodine ministre, da imamo određene uspehe na tom polju. Uspeli smo da izdejstvujemo izmene Zakona o privrednim komorama, pa je u odnosu na to stanje dovedeno u skladu sa normalnom ljudskom logikom. To je učinjeno u vezi područja sudova i javnih tužilaštava. Sve je u redu i u vezi telekomunikacionih područja.
Pre nekoliko dana je gospodin Dinkić prihvatio naš amandman u vezi nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica, pa će bačke opštine posle 18 godina biti u severnobačkoj oblasti što se tiče statističkih regiona i oblasti, a ne u severnobanatskoj gde u ovim opštinama uopšte nije mesto.
Očekujemo da krene razmišljanje na tom planu i u vezi upravnih okruga. Ovo nije nacionalno pitanje, nije političko pitanje, ovo je jedno praktično pitanje i želimo da olakšamo život stanovnicima te tri bačke opštine, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Nadam se da je gospodin ministar Marković partner u tome.

Gospođo predsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da govorim isključivo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju.
Taj zakon smatramo za prvi korak ka regionalizaciji, ali ne pridajemo tako veliki značaj ovom zakonu kao što to čini veći deo opozicije. Ne mislimo da će se bilo šta suštinski promeniti što se tiče ustrojstva zemlje, što se tiče stepena regionalizacije i decentralizacije ovim zakonom, ali smatramo da je dobar korak donošenje ovog zakona i svakako je za pohvalu što je Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj bilo spremno da predloži izmene i dopune zakona samo nekoliko meseci posle usvajanja Zakona o regionalnom razvoju u Narodnoj skupštini.
U junu prošle godine sam govorio da se vodi bitka između stranaka o tome koja je više za regionalizaciju, koja je više za decentralizaciju. Sigurno se sećate, gospodine Dinkiću, da sam vam čestitao kao predsedniku jedne stranke da ste dobili bitku jer ste bili prvi predsednik stranke, a ujedno i ministar, koji je konkretno nešto predložio zarad decentralizacije i regionalizacije u Republici Srbiji.
Ali je to malo onako na brzaka učinjeno. Zbog toga danas moramo da menjamo ovaj zakon, ali to nije ništa loše. Za pohvalu je ukoliko neko želi da primeti da nešto nije savršeno i da se nešto mora dopuniti, da se neke izmene moraju uraditi.
Sigurno znate da je SVM za svaki vid decentralizacije i regionalizacije, bilo da se radi o statističkoj regionalizaciji, o ekonomskoj decentralizaciji, o administrativnoj regionalizaciji. Za svaki vid smo regionalizacije, jer smatramo da je to za čitavu državu dobra stvar i da bi što pre trebalo krenuti u suštinsku decentralizaciju.
Zakon o regionalnom razvoju vidimo samo kao jedno oruđe, kao jedno sredstvo za ravnomeran regionalan razvoj, sredstvo za to da se povuku sredstva od pretpristupnih fondova EU i to je otprilike sve što možemo očekivati od ovog zakona, ali je to veoma bitno u sadašnjem trenutku i na sadašnjem nivou integracije Republike Srbije, odnosno puta Republike Srbije ka EU.
Jedan moderan zakon se ne može graditi na lošim osnovama, o tome sam govorio i u julu. Možete reći, gospodine ministre, da nisu sva pitanja, koja su od značaja za ovaj zakon, u delokrugu, odnosno u nadležnosti vašeg ministarstva i da ste vi prinuđeni da se vi oslanjate na određena postojeća rešenja u pravnom sistemu Republike Srbije.
Ali, to s jedne strane nije baš tako, a s druge strane, kao što ste bili spremni da predložite izmene i dopune ovog zakona, tako bi trebalo svi zajednički da pokažemo spremnost da promenimo nešto što ne funkcioniše dobro i što ne daje dobre osnove za primenu ovog zakona.
Mislim na upravne okruge, prema terminologiji ovog zakona na oblasti, jer se ne može govoriti o efikasnim sredstvima za ravnomeran regionalni razvoj kada vi ne uzimate u obzir kao ministarstvo određene logičke, geografske, privredne, telekomunikacione, infrastrukturne činjenice.
Ne možemo govoriti o ravnomernom regionalnom razvoju, razvojnim dokumentima, razvojnim planovima, regionalnim prostornim planovima kada polazimo od maksimalno netačne činjenice da se npr. opština Ada, ili opština Kanjiža, ili opština Senta nalaze u Banatu. To geografski nije tačno.
To stanje se mora promeniti, jer ako se ne promeni, onda nećemo imati dobre razvojne dokumente u tim oblastima, mislim na severnobačku i na severnobanatsku oblast, nećemo imati dobre regionalne prostorne planove kao prvi korak ka ravnomernom regionalnom razvoju i nećemo olakšati život tim ljudima koji žive na teritorijama tih opština.
Cilj ovog zakona, nadam se da se slažemo, jeste taj da ljudi bolje žive. Ovde se radi o praktičnim stvarima, o privredi, o ekonomiji, o infrastrukturi, o telekomunikacijama, o pretpristupnim fondovima EU, ne radi se o politici, još manje o nekakvim nacionalnim pitanjima.
Znam da se prethodnih meseci veštački stvorila klima da Mađari žele svoj region, Bošnjaci žele svoj region, Albanci žele svoj region i sve je otišlo u taj pravac koji ne odgovara stvarnosti.
Na područjima tih opština, govorim o Adi, Kanjiži, Senti, u koje ste vi ranije redovno dolazili, sada vas u zadnje vreme nema, ali bih želeo da dođete, recimo, u Kanjižu, da se zajedno prošetamo obalom Tise i da zajednički ustanovimo da li smo u Bačkoj ili smo u Banatu i da li je u interesu Kanjižana, gde žive i Srbi, Hrvati, Romi, ne samo Mađari, da pripadaju severnobačkoj oblasti, a ne severnobanatskoj oblasti sa sedištem u Kikindi, jer nema nikakvih ni privrednih, ni infrastrukturnih, ni telekomunikacijskih, ni drugih veza između, recimo, Kanjiže i Kikinde, ali ima i te kako jako puno takvih veza između Kanjiže i Subotice.
Zbog toga, nažalost, moram trošiti najveći deo svog vremena na ovo pitanje jer to nije rešeno ni zakonom koji je donet u julu prošle godine, to pitanje nije rešeno ni ovim predloženim izmenama zakona, a još manje Uredbom o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica, koji je na snazi od 1. januara 2010. godine.
Zalažemo se za to da se izgradi dobar sistem, efikasan i da ne ignorišemo određene notorne činjenice. Mislimo da je to pitanje rešivo, da je potrebno samo naći političku volju i političku hrabrost da se promene neke stvari koje su iz nacionalnih pobuda, iz nacionalnih motiva učinjene 1992. godine.
Moram još jednom da ponovim da u našem zahtevu nema politike i nacionalnog predznaka, ali je i te kako bilo nacionalnog predznaka kada je 1992. godine mađarsko biračko telo podeljeno na dve celine zbog toga što je tada bio većinski izborni sistem i trebalo je učiniti sve u interesu toga da Mađari imaju što manje poslanika u Narodnoj skupštini. Zbog toga su tri opštine prebačene, suprotno svakoj elementarnoj ljudskoj logici, u Banat. To stanje je i danas na snazi 2010. godine.
Nešto slično se dešavalo i Bošnjacima i Albancima na teritoriji Srbije, ali se Zakon o regionalnom razvoju ne može bazirati na jednom takvom rešenju. Nadam se da se slažete.
Može se tu reći, kao što je i napisano u Uredbi o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica, da će se poštovati postojeće administrativne podele, da se ovom uredbom, kao ni Zakonom o regionalnom razvoju, ne može dirati u postojeću administrativnu podelu Republike Srbije.
Moram vas podsetiti, gospodine predsedniče, da okruzi nisu ustavna kategorija i o okruzima ne treba govoriti kada govorimo o administrativnoj podeli. Kada govorimo o administrativnoj podeli, onda u Srbiji postoje jedinice lokalne samouprave, tj. opštine, gradovi i grad Beograd, sa jedne strane, s druge strane autonomne pokrajine, za sada dve i Republika Srbija.
Znači, okruzi nisu organi decentralizacije, okruzi su organi dekoncentracije, odnosno okruzi su područni centri državne uprave. Okruzi nemaju veze sa decentralizacijom i regionalizacijom i zbog toga je u potpunosti pogrešan koncept da se oblasti definišu na osnovu upravnih okruga.
Isto tako ste u Uredbi o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica u članu 3. napisali da se kriterijumi po kojima se vrši grupisanje nivoa NSTJ, tj. nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica, baziraju na opštim kriterijuma koji su utvrđeni standardima EU. Tu ste naveli četiri kriterijuma – broj stanovnika, geopolitičku poziciju, prirodni potencijal i kulturno-istorijsko nasleđe.
Meni uopšte nije jasno po kom kriterijumu od ova četiri jeste Kanjiža u Banatu. Kanjiža ne treba da bude u Banatu ni na osnovu broja stanovnika, ni na osnovu geopolitičke pozicije, ni na osnovu prirodnog potencijala, ni na osnovu kulturno-istorijskog nasleđa. Zbog toga bi trebalo da zajednički nađemo način da se ovo stanje koje sputava razvoj tih opština promeni.
Rekli ste da će Vojvodina imati najmanje tri agencije. Naveli ste da će najverovatnije jednu agenciju imati jednu Bačka, jednu Banat i jednu Srem. To je tako logički i za mene geografski. Ukoliko znamo da su Kanjiža, Ada i Senta, kao bačke opštine u severnobanatskom upravnom okrugu i zahvaljujući ovom zakonu u severnobanatskoj oblasti, onda ne znam kako možete govoriti o Bačkoj, Banatu i Sremu, jer je ta logika pala donošenjem ovakvog zakona odnosno uredbe prošle godine.
Isto tako ste rekli da se prilikom definisanja regiona vodilo računa, odnosno polazilo se od Koridora 10. Kanjiža, Senta i Ada su sa one strane Koridora 10 sa koje je strana i Subotica ili Sombor, ili Novi Sad, znači, sa bačke strane, a ne sa one strane gde je Kikinda. Ne znam po kojoj logici onda Kanjiža pripada severnobanatskoj oblasti.
Skupština opštine Kanjiža je 2. marta tekuće godine usvojila jednu inicijativu koju ste vi dobili. To je inicijativa za izmenu Uredbe o upravnim okruzima i Uredbe o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica. Što je veoma interesantno, nadam se da će svi zapamtiti ovu činjenicu, ova inicijativa je u SO Kanjiža doneta jednoglasno. Nisu samo odbornici Saveza vojvođanskih Mađara i Mađara glasali za ovu inicijativu, nego su sve stranke, pa i DS koja ima odbornike, tamo su opozicija, ali imaju odbornike u SO Kanjiža.
Ako ste vi, gospodine Dinkiću, za decentralizaciju, za regionalizaciju, za povećanje značaja opština i gradova, onda bi trebalo ovu inicijativu, koja je jednoglasno usvojena, uzeti u obzir, pogotovo zbog toga što je u ovoj inicijativi i u obrazloženju navedeno jako puno argumenata zbog čega SO Kanjiža smatra da treba da pripadaju severnobačkoj oblasti.
To je geografski položaj. To je povezanost Kanjiže i severnobačke oblasti u oblasti obrazovanja, kulture, zdravstva, pravosuđa, privrede. To je nedavno donet Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava sa jedne strane, i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama sa druge strane. Radi se o jedinstvenom privrednom regionu, o jedinstvenom prostornom razvoju, razvijenosti infrastrukture, o jedinstvenom ekološkom području.
Postoje viševekovne veze u oblasti građevinarstva, proizvodnje i prerade sirovina, voćarstva, vinogradarstva, proizvodnje povrća, stočarstva, prehrambene industrije. Tu je i infrastrukturna povezanost o kojoj sam malopre govorio, baš o Koridoru 10 se radi, naravno.
Mogli bismo pomenuti i značaj kanala Tisa-Palić, povezanost u proizvodnji i preradi žitarica, industriji šećera, proizvodnji i preradi industrijske paprike, povrća. Radi se o prirodno jedinstvenom području. Radi se o jedinstvenom telekomunikacionom području, to je pozivni broj 024.
Ako znamo da je značaj Zakona o regionalnom razvoju stvaranje pretpostavki i uslova za regione da konkurišu kod pretpristupnih fondova EU i da utvrde svoje razvojne planove, onda bi ove geografske, ekonomske, privredne, infrastrukturne, telekomunikacione činjenice trebalo akceptirati i uzeti u obzir.
Razmišljali smo, gospodine ministre, kako da formulišemo amandman da bi to bilo prihvatljivo, da bi se videlo da se ne radi ni o kakvim nacionalnim pitanjima. Pošto u zakonu piše da Vlada, na predlog organa nadležnog za poslove statistike, određuje jedinice lokalne samouprave i gradske opštine koje čine oblast, vidite, gospodine ministre, ni u samom zakonu se ne spominju okruzi, nego se spominju lokalne samouprave i gradske opštine, predložili smo da se ovaj akt donese vodeći računa o tri kriterijuma.
Jedan od kriterijuma bi bile geografske celine, znači da se vodi računa o geografskim celinama. Što je u Bačkoj neka bude u Bačkoj, što je u Banatu neka bude u Banatu, jako je prosta stvar.
Drugo o čemu bi trebalo voditi računa, što smo mi predložili u amandmanu, jeste mreža privrednih sudova i mreža privrednih komora. Sećate se, gospodine ministre, da smo s vama uspeli postići, to nas je veoma radovalo, dogovor i sporazum u vezi privrednih komora, da se te nelogičnosti u tom zakonu isprave. To je veoma dobro, ali bi to trebalo da se uradi i ovim zakonom.
Treći, odnosno četvrti kriterijum, ako smatramo privredne sudove i privredne komore kao dva kriterijuma, onda su četvrti kriterijum telekomunikaciona područja.
Smatramo da oblasti treba definisati na osnovu ovih kriterijuma. To ne bi bilo na štetu nijednog stanovnika ovih opština, to ne bi bilo na štetu ni privrede, ni infrastrukture, baš suprotno. Zbog toga smo predložili da prihvatite ovaj amandman i nadamo se da nećete kompromitovati dobru ideju koja je sadržana u ovom zakonu o regionalnom razvoju i da ćemo zajednički uspeti da izradimo jedan tekst i da prihvatimo jedan tekst izmena i dopuna zakona koji će voditi računa o svim činjenicama o kojima treba da vodi računa jedan ovakav zakon. Hvala.

Želeo bih da se zahvalim gospodinu ministru što je najavio da će prihvatiti ovaj amandman. Znam da se mi slažemo u vezi okruga, ali sam samo želeo u mojoj diskusiji da podvučem više puta da ne bi trebalo celu koncepciju graditi na osnovu vrlo loše koncepcije upravnih okruga.
Pročitao sam podatak da je Eurostat predložio da se pođe od upravnih okruga, ali mislim da je razlog taj što iz Srbije Eurostatu nisu na valjan način objasnili šta su okruzi, odnosno šta nisu okruzi. Vi ste veoma pravilno rekli da okruzi uopšte nisu zakonska materija, okruzi se regulišu uredbom Vlade.
Želim samo da pitam, da bi građani u ovim opštinama jasno znali o čemu se radi – da li prihvatanje amandmana onda znači da će konačno Kanjiža, Ada i Senta pripadati severnobačkoj oblasti, jer iz prihvatanja amandmana to proizilazi i to je suština? Praktičan razlog usvajanja tog amandmana, odnosno ta pozitivna strana amandmana bi bila ta.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, veliki mislilac iz 17. veka Džon Lok se bavio, pored političke filozofije, pitanjima jezika i on je na jednom mestu napisao da skoro svi problemi potiču od toga što reči ne probuđuju uvek one ideje u slušaocu na koje je govornik mislio. On je rekao da iste reči koristimo za različite pojmove, a jedan pojam se označava sa više reči. Znači, jezik je nesavršen.       
Značenje pojma genocid možemo svi naći u članu 370. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Tu piše: "Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu, naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela, ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe, ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, kazniće se" itd.
Presudom Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. godine se kazuje da se na području Srebrenice desio teritorijalno ograničen genocid. Rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. godine se na isti način spominje termin genocid.
Danas u Narodnoj skupštini imamo na dnevnom redu Predlog deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Ovaj tekst Predloga se može tumačiti na više načina, zbog toga što sadrži jednu formulaciju prema kojoj "Narodna skupština najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde".
Ko želi da vidi u ovom tekstu, u ovom predlogu termin "genocid", taj će videti termin genocid. Ko želi da u ovom predlogu vidi termin "zločin", taj će sa punim pravom videti termin zločin.
Ne slažemo se, kao narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara, sa svim formulacijama iz ovog predloga deklaracije. Mi bismo želeli da ovaj tekst bude određeniji, ali nemamo pravo da ne podržimo ovaj predlog i zbog toga ćemo glasati za ovaj predlog deklaracije, kao što ćemo glasati za nekoliko dana i za drugi predlog deklaracije o osudi zločina nad srpskim narodom devedesetih godina u građanskom ratu na području SFRJ.
Cenimo nameru i nastojanje za zatvaranjem tog poglavlja prošlosti i usvajanje ove deklaracije, koja je danas na dnevnom redu, vidimo kao način suočavanja sa prošlošću i kao civilizacijsko pitanje. Ovo uopšte nije mađarsko-srpsko pitanje, ovo je civilizacijsko pitanje i mi ćemo podržati ovaj predlog.
Ovakve tekstove, ovakve deklaracije je trebalo doneti i u odnosu na druge zločine, da upotrebim termin iz ovog predloga, "iz prošlosti" ove države. Kao što znate, 1944. i 1945. godine su se na teritoriji čitave države desili zločini. Ne bih licitirao brojkama, ali znamo da je pogubljeno, bez ikakvih sudskih presuda, jako veliki broj pripadnika mađarskog naroda, nemačkog naroda, kao i pripadnici srpsko-hrvatskog i ostalih naroda koji su bili okarakterisani tadašnjim režimom kao saradnici fašističke vlasti.
Samo u Čurugu, Žablji i Mošorinu su proterani svi Mađari, većina njih je završila u koncentracionom logoru u Bačkom Jarku, gde je ubijeno, prema podacima iz matičnih knjiga umrlih, 6.429 lica, od toga 955 dece. U mađarskoj zajednici je prisutno živo sećanje na nevine žrtve iz tog vremena. U skoro svakom selu su se desili zločini i mi, pripadnici mađarske nacije, na Dan mrtvih obeležavamo sećanje na njih, između ostalog i u Čurugu, gde se svake godine ruši krst, nažalost.
Nevinih žrtava je, naravno, bilo i 1941. i 1942. godine. Mislim prvenstveno na raciju u Novom Sadu i niko ne želi da negira postojanje tog tragičnog zločina.
Ali je mađarska strana još tokom Drugog svetskog rata ispoljila značajne gestove priznavanja krivice. Petnaestorica glavnih krivaca iz redova mađarskih vojnih i žandarmerijskih snaga su još tokom 1943. godine osuđeni delom na smrtne kazne, a delom na kazne zatvora, a od strane mađarskog premijera Mikloša Kalaija je još 1942. godine novosadska racija okarakterisana ratnim zločinom.
Skupština AP Vojvodine je 2003. godine donela Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, kojom Rezolucijom se zalaže za punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je 2004. godine doneo Deklaraciju, ali Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Srbije i dalje ćute.
Postignut je sporazum 2009. godine između predsednika Srbije i Mađarske o formiranju mešovite komisije istoričara akademija nauka, koja treba da istraži ta dešavanja iz 1944. i 1945. godine. Očekujemo da ta komisija počne sa radom, a nakon utvrđivanja činjenica da se donese rezolucija i o tim tragičnim dešavanjima i da konačno dođe do pomirenja između srpskog i mađarskog naroda, u tom smislu da dođe do međusobnog priznavanja krivice i potpisivanja zajedničkih izjava o istorijskom pomirenju. To očekujemo, a danas ćemo glasati za predloženu deklaraciju.