Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa Zdrava Srbija – Pokret socijalista će, uz ostale predložene zakone, podržati Zakon o budžetu za 2026. godinu, jer se kroz njegov predlog nastavlja sprovođenje politike privrednog i ekonomskog rasta i razvoja Srbije, kao i kontinuiranog poboljšanja životnog standarda građana.

Predloženi budžet za 2026. godinu predstavlja temelj za nastavak snažnog investicionog ciklusa usmerenog na dalji razvoj saobraćajne, komunalne i energetske infrastrukture. Za pohvalu je činjenica da su planirane značajne investicije, u auto-puteve, železničke koridore, gasovode i elektroenergetske sisteme, što će dugoročno doprineti bržem i ravnomernijem razvoju svih regiona zemlje.

Ono što je izuzetno bitno jeste činjenica da budžet zadržava kontinuitet ulaganja u privredu, čime se podstiče jačanje domaće industrije, rast izvoza i otvaranje novih radnih mesta. Takođe se nastavlja podrška poljoprivredi, pre svega kroz subvencionisanje, tj. podsticanje poljoprivredne proizvodnje, što bi trebalo pozitivno da utiče na dalji razvoj poljoprivrede, tj. na povećanje poljoprivredne proizvodnje.

Budžetom je predviđeno i povećanje plata u javnom sektoru, što je važna mera za poboljšanje standarda zaposlenih u školama, zdravstvenim ustanovama, Vojsci, policiji i državnoj upravi. Uz zarade, 2026. godine će biti povećane i penzije, čime će i ova republička Vlada nastaviti politiku zaštite i unapređenja životnog standarda starije populacije.

Ne mogu a da ne primetim da su socijalna davanja veća nego ikada ranije, kao i da se kod rad ministarstva jasno vidi posvećenost rešavanju svih ovih pitanja, a naročito briga o onima kojima je pomoć najpotrebnija, deci, starim osobama, osobama sa invaliditetom i ekonomski ugroženim građanima.

Ovom prilikom želim da pohvalim segment budžeta koji se odnosi na mlade, što predstavlja investiciju u budućnost zemlje. Finansijskom podrškom samofinansirajućim studentima kroz subvencionisanje školarina, značajno se smanjuje finansijski teret porodica i omogućava lakši pristup obrazovanju. Kada se tome doda i činjenica da će i tokom 2026. godine biti nastavljena finansijska pomoć mladima za rešavanje stambenog pitanja, to je značajna mera za poboljšanje kvaliteta života mladih u Srbiji.

Ono što je izuzetno bitno jeste činjenica da Predlog budžeta jasno ukazuje na to da je budžet planiran da bude fiskalno održiv, uz očuvanje makroekonomske stabilnosti i niske stope javnog duga. Ništa manje bitno i da je finansijska politika i dalje zasnovana na balansiranom odnosu između razvojnih ulaganja i odgovornog upravljanja javnim finansijama. Tako da slobodno možemo konstatovati da je budžet za 2026. godinu razvojno orijentisan, da podržava dalje ekonomsko jačanje Srbije i da postavlja temelje za brži napredak u godinama koje dolaze, pa je sasvim logična podrška koju će naša poslanička grupa dati Predlogu budžeta.

Momenat u kome usvajamo ovaj budžet je izuzetno težak i komplikovan za naše građane i državu Srbiju, koja je ucenjena i sankcionisana zbog svoje političke doslednosti zbog odbijanja da se u ova smutna vremena odrekne svojih dokazanih prijatelja i saveznika, kao i svoje političke i vojne neutralnosti.

Zbog svega toga Srbija se našla u situaciji da se zbog ozbiljnih političkih pritisaka i sankcija Naftnoj industriji Srbije nalazi na ivici ozbiljne energetske krize. Sankcije protiv NIS-a, uprkos izjavama Vašingtona, ne pogađaju Rusiju, već Srbiju. Rusija može sutra da ostane bez NIS-a i to uopšte neće uticati na njenu ekonomiju, ali ako NIS prestane da radi, a to prema izjavama predsednika Vučića po najgorem scenariju je moguće za četiri do pet dana, to će negativno uticati na celokupnu našu ekonomiju.

Dakle, svima mora biti jasno da su ovo sankcije isključivo protiv Srbije i to je kazna Srbiji i njenim građanima zato što nismo uveli sankcije Rusiji i zato što odbijamo da budemo deo zapadnog antiruskog fronta i histerije.

Drugi cilj sankcija je da se posvađamo i postanemo neprijatelj Rusima. Žalosno je što SAD od Srbije ne traže prijateljstvo koje su kroz istoriju često imale, već traže da postanemo neprijatelj Rusije, a činjenica da je Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, jedina država u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji za njih je neoprostiva. Zbog toga žele da sankcijama kazne Srbiju i da nas nateraju da se oduzimanjem NIS-a posvađamo sa Rusijom. To bi Rusiji nanelo političku i psihološku štetu, a nas bi udaljilo od dokazanog prijatelja i saveznika, pa kada sutra ponovo na red dođe neka rezolucija o Kosovu, kada krenu da ukinu Republiku Srpsku ili se vrati rezolucija o Srebrenici, gde se traži da se upiše da su Srbi genocidan narod, da treba da platimo ratnu štetu Hrvatskoj i Bosni, kada se okrenemo oko sebe, shvatićemo da više nemamo nijednog prijatelja i saveznika.

Zato više od svega želim da vas zamolim za jednu stvar, a to je da koliko god se do kraja bude rešavalo pitanje NIS-a, ono se mora rešiti zajedno i u dogovoru sa Ruskom Federacijom, nikako drugačije. Ne govorim ovo bez razloga. Uz svo poštovanje za predsednika Aleksandra Vučića, koji stvarno poslednjih meseci više nego ikada se lavovski bori i kontaktira sa svim stranama kako bi obezbedio energetsku stabilnost i sigurnost zemlje, ipak ne mogu da ne konstatujem nekoliko stvari vezanih za neke druge funkcionere.

Prosto mi je neshvatljivo da ministarka energetike tokom ovih godinu dana mandata, gledajući značaj gasnog aranžmana sa Rusijom za državu Srbiju, a naročito njene građane, gledajući na problem vezan za sankcije prvo najavljene, a potom i uvedene NIS-u, gledajući na priču o tome kako će da se kao prioritet razmatra izgradnja malih modularnih nuklearnih reaktora, a kao dugoročno rešenje izgradnja velikih nuklearnih elektrana, nije bar jednom otišla u zvaničnu posetu Ruskoj Federaciji i nije se bar jednom sastala sa ruskim ministrom energetike. Neshvatljivo i porazno, ali istinito.

Pitanje koje sam pre više od mesec dana postavio ministarki i na koje još uvek nisam dobio odgovor, a koje je glasilo – gde su bili predstavnici Ministarstva na jednom od najznačajnijih međunarodnih skupova u oblasti energetike „Ruskoj energetskoj nedelji“, koje je okupilo predstavnike više od sto država, 15 lidera različitih zemalja sveta, na stotine ministara i drugih visokih državnih funkcionera, predstavnike svetske naučne zajednice i vodeće svetske energetske kompanije, neću ponavljati.

Ali kada sam spomenuo planove o mogućoj izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji, želim da vas sve podsetim da je tokom ovih godinu dana ruska korporacija „Rosatom“ javno saopštila da je spremna da sarađuje sa Srbijom, ne samo na izgradnji nuklearne elektrane, već na razvoju celokupnog energetskog sektora. Ne smemo smetnuti s uma da „Rusatom“ drži oko 55% ukupnih svetskih investicija u nuklearnoj energiji. Njegova prednost je što ima zaokružen celokupan proces, od istraživanja, projektovanja, izgradnje, preko snabdevanja nuklearnim gorivom, do održavanja i zbrinjavanja otpada koji se prerađuje, tako da na kraju ostaju minimalne količine tog nuklearnog otpada.

I pored svega toga, naše ministarstvo još uvek nije preduzelo nikakve konkretne poteze vezane za ovo, ali jeste uspostavilo čvrstu saradnju sa francuskom energetskom kompanijom EDF. Možda to i ne bi bio problem, da „Rosatom“ nije neprikosnoveni globalni lider, vodeća svetska kompanija, po obimu, prisustvu i investicijama u svetu, gledajući sektor nuklearnih tehnologija.

Gledajući smo poslednjih deset godina, „Rosatom“ je u ekonomskoj eksploataciju pustio isti toliki broj nuklearnih elektrana širom planete, od Irana, Slovačke, Belorusije, do Indije i naravno Rusije, dok su mu u statusu izgradnje ili probnom radu nuklearke u Bangladešu, Turskoj, Egiptu, Kini, Slovačkoj, Mađarskoj i naravno Rusiji. Kada pogledamo EDF saznamo da je on za poslednjih 30 godina realizovao jednu svoju nuklearku u Francuskoj i učestvovao ko manjinski partner i u izgradnji jedne u Kini, a radi na izgradnji još jedne u Velikoj Britaniji.

Nažalost, sa mnogima smo potpisali razne sporazume i memorandume, ali gigant poput „Rosatoma“ će očigledno, nažalost morati još da sačeka, mada mi nikako nije jasno, kao što mi nije jasno zašto je od formiranja nove republičke Vlade marginalizovana saradnja Srbije sa organizacijom BRIKS. Tokom mandata prethodne republičke Vlade, ta saradnja je bila institucionalizovana, pa je čak i državna delegacija prisustvovala samitu BRIKS-a u Kazanju. U okviru te Vlade, Aleksandar Vulin je bio potpredsednik zadužen za saradnju sa BRIKS-om i ona je bila realizovana na obostrano zadovoljstvo. Za razliku od tadašnjeg premijera, Miloša Vučevića, novi premijer ovo zaduženje nije dodelio nikom od članova Vlade, tako da su kontakti Srbije sa organizacijom BRIKS, kao globalno najperspektivnijim i najpoželjnijim integrativnim procesom ponovo marginalizovani.

Nije mi jasno iz kojih razloga je ovo učinjeno, kao što mi nije jasno, ko je to postao toliko gadljiv na BRIKS? Moram da nas sve podsetim da BRIKS danas nije samo akronim pet zemalja, to je sada savez koji okuplja većinu čovečanstva, države koje zajedno imaju više od četiri i po milijarde ljudi, koje čine oko 36% svetskog BDP-a, kontrolišu većinu globalne proizvodnje hrane, energije, sirovina i dok se svet preraspodeljuje Srbija nema interes, ali ni pravo da ostane pasivni posmatrač, samo zato što je neko gadljiv na saradnjom sa BRIKS-om. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana, želim da se obratim i da kažem, naknadnom pameću obogaćenom gospodinu Petru Boškoviću, koji u vreme kada je Aleksandar Vulin bio ministar odbrane bio načelnik Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, sve do odlaska u penziju, kada je kao omiljeni oficir Suzane Vasiljević, molio da ne ide u penziju iako je ispunio sve zakonske uslove. Bošković je tada kao glavni argument naveo da je on lojalan i odan vrhovnom komandantu, Aleksandru Vučiću, koji može da računa na njega i da je spreman na vernu službu vrhovnom komandantu.

Eto, vidite, kada Suzana Vasiljević nije uspela da mu sredi drugo produženje da ne ode u penziju, šta penzija učini od čoveka. Danas je taj čovek spreman da pljuje po svemu onome što je do tada služio, kome je koristio i kome je bio lojalan.

Isto tako, za par meseci kada promeni partiju i kada promeni gospodara, i kada ovom hrvatskom bojovniku Ponošu ne bude više potreban, on će tako i njega da pljuje, kao što sada pljuje vojsku, kao što pljuje instituciju države u kojoj je zaradio penziju, instituciju države koja je obezbedila njegovu starost i ne samo instituciju, već i ovu državu Srbiju, što je sramno gospodine Boškoviću. Koliko, toliko ste mogli kao bivši oficir da zadržite tu oficirsku čast, ukoliko ste je ikada imali. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, svet više nije onakav kakav je bio pre 20 godina, niti će ikada više biti. Period unipolarnosti, dominacije i diktrature globalnog zapada je na sreću završen.

Nažalost, mi ovde u Narodnoj skupštini, iz raznoraznih razloga, još uvek nismo spremni da to i priznamo. Decenijama smo optuživali predsednika Slobodana Miloševića da nije razumeo pad Berlinskog zida i da je Srbija zbog toga platila visoku cenu. A šta smo to mi razumeli, kada se držimo iste politike na očiglednom slepom putu tzv. evropskih integracija, ne prihvatajući i ne priznajući realnost? Svet se drastično promenio i Srbija mora da prati te promene, ne zbog mene ili vas, gospodo poslanici, već zbog generacija koje dolaze iza nas, njima smo dužni da ostavimo i bolju i pravedniju Srbiju.

Molim vas da dobro razmislite da li posle svega što smo tokom prethodnih decenija doživeli tzv. evropske integracije uopšte imaju ikakvog smisla? Slepo sleđenje evropske mantre dovelo nas je do toga da nam danas, nažalost, lekcije o demokratiji i moralu drže oni koji su pre pune tri decenije proterali blizu pola miliona Srba sa svojih vekovnih ognjišta, oni koji su podsticali brojne ratove širom planete, bombardovanje, pustošenje, razaranje i uništavanje suverenih država, danas se usuđuju da nam licemerno drže predavanje o ljudskim pravima i demokratiji.

Da li je potrebno da vas podsećam kako više od 20 godina svakodnevno slušamo gomilu laži, obmana i praznih obećanja raznih evropskih komesara i visokih predstavnika, izvestilaca i drugih, kako svakodnevno slušamo, iste laži istu praznu priču koja glasi – samo još ovo poglavlje, samo još ovaj uslov, samo još ovaj ustupak i bićete deo EU?

Svaki put kada Srbija ispuni sve što se traži, iz Brisela stigne novi zahtev, nova ucena i novo poniženje. Tražili su nam da isporučimo svoje heroje odbrane od NATO agresije, da se odreknemo Kosova i Metohije, kolevke srpske nacije i srpske duhovnosti, da zaboravimo i napustimo Republiku Srpsku, da uvedemo sankcije bratskoj Rusiji, da okrenemo leđa prijateljskoj Kini, jer kažu to je cena evropskog puta, cena koju moramo da platimo na tzv. evropskom putu.

Zato vas pitam, kako vas u ovoj sali, tako i građane napolju, koliko još poniženja treba da prihvatimo, koliko još ucena ćemo morati da progutamo pre nego što kažemo dosta je bilo? Koliko će još vremena morati da prođe pre nego što priznamo ono što odavno znamo, da EU ne želi Srbiju koja je samostalna, suverena, slobodna, jaka i ponosna. Ona želi Srbiju koja je podeljena i posvađana, Srbiju koja će bez pogovora prihvatiti i izvršavati sve briselske naloge i direktive i koja će se odreći svog suvereniteta.

Mi ovim predlog o rezoluciji pružamo Srbiji priliku da to kaže, a na vama je da to podržite. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici, donošenje zakona o obaveznom registru agenata stranog uticaja jeste jedna od najvažnijih tema za svaku slobodnu i suverenu državu, pre svega zbog potrebe da zaštitimo naše institucije i naše građane od prikrivenog stranog uticaja. Došlo je vreme da i Srbija donese zakon o obaveznom registru agenata stranog uticaja, zakon koji postoji u svim ozbiljnim državama koje drže do sebe, uključujući i SAD, a gde takav zakon postoji više od osam decenija.

Šta je suština predloženog zakona? Vrlo jednostavno. On ne zabranjuje ikome da sarađuje sa stranim organizacijama, institucijama ili fondovima. On traži transparentnost, traži da javnost tj. građani znaju ko, za koga i u čije ime deluje. Ako neko prima novac i instrukcije ili materijalnu podršku od strane vlade ili organizacije, onda je dužan da to i prijavi.

Zar to nije pravo svake zemlje koja poštuje sebe? Zar nije pošteno da građani znaju ko oblikuje javno mnjenje, ko utiče na zakone, medije, nevladine organizacije i sa kojim interesom to čini? Zakon o obaveznom registru agenata stranog uticaja nije zakon protiv slobode mišljenja, on je zakon za slobodu države. Nije protiv civilnog društva, već za odgovornost i istinu, pošto slobodno društvo ne može da postoji ako u njemu deluju nevidljive strukture koje sprovode tuđe agende.

Ovaj zakon nije pitanje ideologije, već pitanje opstanka i samopoštovanja. On ne deli ljude na za i protiv bilo koga, već samo jasno razdvaja domaći interes od stranog uticaja, jer ni jedna država ne može imati stabilan politički sistem ukoliko građani ne znaju ko zaista povlači konce iza političkih odluka, medijskih kampanja ili društvenih pokreta. Ako verujemo u slobodu, ako verujemo u suverenitet, ako želimo da naša deca žive u zemlji u kojoj odluke donose državne institucije, a ne strane ambasade, onda je donošenje zakona o obaveznom registru agenata stranog uticaja neophodan. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, predloženi amandman ne možemo podržati, ali nemamo nikakav problem sa Predlogom ovog zakona i spremni smo da ga podržimo uz određeno pojašnjenje, tačnije garancije.

Naravno da nikome, kako Beogradu tako i u Srbiji, nije interes da u samom centru grada decenijama stoje ostaci zgrade koja je teško oštećena od strane, kako ih to danas nazivamo, naših zapadnih partnera tokom bombardovanja i zločinačke NATO agresije 1999. godine i da u potpunosti možemo da se složimo da je potrebno dozvoliti revitalizaciju tog prostora i ponovnu gradnju na tom mestu.

Za razliku od jednog broja poslanika u Predlogu zakona ja nisam uspeo da vidim ni ko će, ne šta će graditi na tom mestu, pošto to ne piše u Predlogu zakona, tako da na to ne bih ni trošio vreme.

Kada sam spomenuo pojašnjenje tj. garanciju, odnosi se na to da insistiramo da spomen obeležje mora biti i odgovarajuće adekvatnom značaju koji herojska odbrana naše države od agresije NATO pakta ima u istoriji srpskog naroda, kao i pijetetu prema svim žrtvama te zločinačke agresije.

Ne sme se zaboraviti da je 1999. godine nikada u istoriji ljudskog roda veća, jača, bogatija i brojnija sila, kršeći sve norme međunarodnog prava, napala jedan suveren, miroljubiv narod, čija je jedina krivica bila što udruženim šiptarskim teroristima i njihovim zapadnim sponzorima nije hteo da prepusti trećinu svoje državne teritorije.

Tih 78 dana su pucali u Srbiju i njene građane, ali su ubili međunarodno pravo. Zahvaljujući herojskog odbrani Srbija je preživela, a potom se i podigla iz pepela i ruševina, ali međunarodno pravo je mrtvo od tog 24. marta, a NATO pakt ga je ubio prvom bombom koju je bacio na Srbiju.

Takvo herojstvo i poštovanje prema žrtvama zaslužuju adekvatan i odgovarajući memorijal. Zato bih iskoristio priliku i već sada predložio konkretno rešenje za memorijal, nešto što je u prethodnom periodu kao ideja poteklo iz Ministarstva odbrane, a to je da memorijal bude urađen po uzoru na Memorijalni kompleks posvećen svim žrtvama atomske bombe bačene na Nagasaki i da prostor od tzv. prijavnice i samog ulaza u zgradu Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore u Kneza Miloša broj 35 bude poput Memorijala u Nagasakiju, ostavljen dobrim delom u zatečenom stanju, da bude zaštićen, revitalizovan i po potrebi proširen za neophodne sadržaje budućeg memorijala i pokriven staklenom kupolom, a da u unutrašnjost tog prostora bude smeštena stalna postavka posvećena herojskoj odbrani svim žrtvama zločinačke NATO agresije.

Smatramo da bi sama lokacija budućeg memorijala, njegova pristupačnost građanima, a i veličina prostora bila odgovarajuća jednom ozbiljnom memorijalu.

Na kraju imam obavezu da reagujem na neke tvrdnje koje su netačno iznošene tokom rasprave o ovom predlogu. Naime, nekoliko govornika je reklo da Srbija od 1999. godine do danas nije imala odgovarajuću izložbenu postavku posvećenu odbrani od NATO agresije, kao i žrtvama te agresije. Da to nije istina govori nam činjenica da je 17. aprila 2019. godine tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin otvorio izložbu koju je priredilo Ministarstvo odbrane i Vojske Srbije. Izložba pod nazivom „Odbrana 78“ bila je otvorena povodom 20 godina od odbrane otadžbine od NATO agresije. Otvorena je na dan dvadesete godišnjice pogibije male Milice Rakić, a bila je posvećena svim braniocima, vojnicima, policajcima, kao i svim nevino stradalim u NATO agresiji, pre svega ubijenoj deci i ubijenoj pravdi i istini.

Interaktivna i multimedijalna postavka bila je predviđena u prostoru bivše Vojne akademije koja se nalazi u Resavskoj ulici broj 40, a pripada Muzeju grada Beograda. Autor izložbe je bio Dušan Jovović, a realizovana je uz podršku Vojnog muzeja, Muzeja vazduhoplovstva, a dragocen doprinos dale su i brojne jedinice Vojske Srbije.

Izložba „Odbrana 78“ bila je podeljena u osam tematskih celina koje su jasno svedočile o dešavanjima u SRJ, koje su prethodile NATO agresiji, kao i o dešavanjima za vreme NATO agresije. Obilje štampanog, tonskog i video materijala, kao i originalni eksponati bili su jedinstveni prikaz i najbolji putokaz za shvatanje i tumačenje NATO agresije nad SRJ.

Ona više nije tamo, pa me eto interesuje kakva je sudbina izložbe, na osnovu čije odluke je uklonjena, gde se nalazi, u kakvom stanju se nalaze brojni originalni predmeti i dokumenta koja su bila izložena?

Nažalost, ovo jeste bila jedina ozbiljna izložba posvećena ovoj svetloj i ujedno tragičnoj stranici srpske istorije, ali evo imamo priliku da je pronađemo i iskoristimo da bude temelj izložbenog dela memorijala kojim bismo se odužili svim herojima odbrane i svim nevinim žrtvama zločinačke NATO agresije. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici danas se obraćam ministarki rudarstva i energetike, Dubravki Đedović Handanović, pitanjem koje verujem ne zanima samo mene, već i veliki broj građana Srbije koji se sa pravom pitaju – gde su bili predstavnici Ministarstva na jednom od najznačajnijih međunarodnih skupova u ovoj oblasti u ruskoj energetskoj nedelji, koja je održana u Moskvi od 15. do 17. oktobra?

Govorim o izostanku sa foruma koji je, kao što je svima dobro poznato, okupio predstavnike više od 100 država, predstavnike svetske naučne zajednice i vodećih svetskih energetskih kompanija. Govorim o skupu na kom su se razmenjivala iskustva, predstavljale inovacije i gradili temelji budućih partnerstava u oblastima koje direktno utiču na globalnu energetsku bezbednost, ali i na nacionalne interese svake zemlje, pa tako i Srbije.

Dok je u Moskvi ta tri dana bila celokupna svetska nuklearna zajednica, uz njih je događaju prisustvovalo 15 lidera različitih zemalja sveta, na stotine ministara i drugih visokih državnih funkcionera koji su potpisali preko 50 međunarodnih sporazuma, predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike nisu imali interesa ili vremena da se pojave.

Zato ne mogu a da ne pitam ministarku – koji su to važni i neodložni državni poslovi sprečili da makar jedan predstavnik Ministarstva bude prisutan na najznačajnijem svetskom energetskom forumu u ovoj godini? Koje su to obaveze koje su za celo Ministarstvo, pre svega ministarku lično, kao i sve njene saradnike bile važnije od foruma na kome se razgovaralo o budućnosti energetike, o tehnologijama koje će oblikovati svet tokom narednih decenija, o inovacijama u korišćenju nuklearne energije, usklađene sa veštačkom inteligencijom?

Ukoliko se zaista u Ministarstvu tih dana odvijalo i toliko bitnih stvari zbog kojih niko nije mogao da otputuje, a na sajtu Ministarstva kao i u medijima nisam uspeo da pronađem ni jednu jedinu vest vezanu ne samo za ta tri dana, već za celokupnu nedelju koja je prethodila, voleo bih da ovim putem saznam šta je to ministarki i Ministarstvu bilo bitnije od interesa Republike Srbije da saznamo šta je to preče u ovom trenutku od energetske sigurnosti Srbije i njenih građana, naročito pred nadolazeću zimu u kojoj svaka zemlja traži načine da obezbedi stabilnost snabdevanja energentima i dugoročnu održivost svojih izvora energije?

Bilo bi lepo da saznamo da li je u pitanju neka strategija, slučajnost ili propust u planiranju ili je možda, eto, da ministarku i to pitam sasvim otvoreno, neko zabranio odlazak vama i vašim saradnicima?

Vrlo je moguće da je nekome u ovom trenutku neprijatno da Srbija ili on u ime Srbije se vidi na jednom takvom mestu gde se govori o suverenom pravu država da biraju svoje energetske partnere, gde se uvažava i sarađuje sa zemljama poput Rusije, Kine, Indije i drugih slobodnih država koje predstavljaju stubove svetske energetske stabilnosti.

Možda je neko izuzetno mudro procenio da je za Srbiju u ovom trenutku mnogo važnija saradnja sa, na primer, elektranom „Krško“, postrojenjem prve generacije nuklearki, starom gotovo pola veka, koja je izgrađena na tehnologiji sedamdesetih godina prošlog veka, od saradnje, na primer sa „Rosatom“, globalnim svetskim gigantom koji danas predvodi svet u razvoju novih reaktorskih tehnologija, fuzionih sistema i održivih izvora energetske budućnosti.

Ako je tako, ako je strateški interes Srbije da se oslanja na zastarele i odavno prevaziđene tehnologije, a ne na najsavremenije, onda građani Srbije imaju pravo da to znaju, kao što imaju pravo da znaju na čiju preporuku se to i radi.

Poštovana ministarko, da budemo jasni, moje pitanje nije postavljalo da bi se kritikovala forma, već da bi se osvetlila suština, a za mene je suština svakako i to da li Ministarstvo rudarstva i energetike ima jasnu strategiju u međunarodnom prisustvu i saradnji? Da li zna gde se kroje globalne energetske politike i da li Srbija ima svoje mesto za stolom onih koji oblikuju energetsku budućnost sveta ili ostajemo po strani čekajući da drugi odlučuju umesto nas i da nam potom kažu šta treba da radimo i gde smemo da idemo?

Znam šta bih izabrao za Srbiju, a voleo bih da čujem i kakav je vaš izbor. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, cenjeni ministri, kolege narodni poslanici, naredne minute ću posvetiti Predlogu zakona o potvrđivanju memoranduma o saradnji između Republike Srbije i Republike Kube u oblasti poljoprivrede.

Kada se osvrnemo na taj memorandum moramo biti svesni da je pred nama dokument koji ima ekonomsku i moralnu težinu, jer govori o prijateljstvu, uzajamnom poštovanju i doslednosti dve države koje su se u različitim istorijskim trenucima borili za isto, slobodu, suverenitet i teritorijalni integritet.

U svetu koji se menja iz dana u dan, gde su interesi često jači od principa, ovo prijateljstvo i partnerstvo sa Kubom je dokaz da čast i zahvalnost još uvek postoje.

Poljoprivreda je temelj nezavisnosti svake zemlje. Narod koji može sam da se prehrani, slobodan je narod. Kuba iako je pune 63 godine pod najstrašnijim američkim sankcijama pokazala je da se sloboda ne mere bogatstvom resursa, nego odlukom da se ne poklekne pred pritiscima.

Njihov sistem urbane poljoprivrede, organska proizvodnja, upotreba bioloških đubriva i inovativni načini navodnjavanja nastali su upravo iz potrebe da se preživi bez oslanjanja na one koji su sim uveli sankcije.

Srbija ima šta da nauči od Kube, ali mnogo toga da ponudi. Ovaj memorandum otvara mogućnost za razmenu naučnih i tehničkih znanja, tehnologija, iskustava u poljoprivredi, oblasti koja je za obe zemlje od strateškog značaja, ali pre svega značajno će doprineti međusobnom olakšavanju plasmana poljoprivredno prehrambenih proizvoda između naše dve prijateljske zemlje.

Kuba je uprkos višedecenijskoj blokadi razvila efikasan i održiv sistem organske proizvodnje i naučno utemeljenu poljoprivredu. Srbija sa druge strane poseduje bogate prirodne resurse, znanje i tehnologiju. Naša saradnja može doneti obostranu korist, zajedničke istraživačke programe i projekte u oplemenjivanju semena, saradnju u veterinarskoj i fitosanitarnoj oblasti, saradnju u oblasti biotehnologije, organske poljoprivrede, akvakulture, kao i razmenu stručnjaka, saradnju između preduzeća u oblasti poljoprivrede, i povezanim sektorima. U vremenu globalne nesigurnosti i klimatskih promena, saradnja malih samoodrživih država ima dalekosežni značaj. Pored poljoprivrede drugi stub naše saradnje treba da bude i medicina. Kuba je istinska medicinska velesila, njeni lekari su kroz stotine humanitarnih misija, spasili milone živote ljudi na svim kontinentima. Njihove vakcine i biotehnološki patenti nastali su u zemlji koja se decenijama, odsečena od svetskog tržišta, oslonili se isključivo na sopstvenu pamet i posvećenost čoveku.

Kuba danas, proizvodi lekove za dijabetes, razne vrste karcinoma, hepatitisa, HIV i to ne radi profita, kao zloglasni farmaceutski koncern sa zapada, već radi ljudske solidarnosti.

Njihove brigade lekara, decenijama leče siromašne širom sveta, od Haitija do Afrike. Srbija je potpisivala sa Kubom više memoranduma i sporazuma u saradnji i oblasti medicine, medicinske nauke, medicinskih sredstava i lekova, ali na tom polju možemo još mnogo toga da učinimo, na korist i zadovoljstvo građana i Srbije i Kube.

Zadovoljstvo mi je da ovde u parlamentu prenesem poziv i želju za uspostavljanjem saradnje između Kubanske akademije nauka i SANU, kojim je tokom boravka u Havani, lično saopštio prof. dr Luis Velaskez Perez, predsednik Kubanske akademije nauka, poslaniku u parlamentu Kube i predsedniku poslaničke grupe Prijateljstva sa Republikom Srbijom.

Doktor Velaskez Perez izrazio je želju i spremnost Kubanske akademije nauka da sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti uspostave direktne kontakte i pokrenu zajedničke naučne programe.

Kada govorim o Kubi ne govorim o nepoznatoj zemlji koja je hiljadama kilometara daleko od nas, već o državi koja je poslednje dve i po decenije bila dosledan i iskren saveznik Srbije. Nikada ne smemo da zaboravimo da je Kuba uz Venecuelu bila glavni promoter teritorijalnog suvereniteta Srbije i odbrane Kosova i Metohije u tom delu sveta.

Uz njenu pomoć veliki broj država Latinske Amerike i Kariba nije popustio pod pritiscima globalnog zapada i nije priznao jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Dok su mnogi ćutali, Kuba je govorila u naše ime. To je prijateljstvo koje se ne meri trgovinom i razmenom dobara, već poštovanjem, principima i moralom.

Podsetimo se 1999. godine, kada su bombe padale po Srbiji. Dok su bombarderi NATO pakta sejali smrt širom Srbije, jedan glas iz Havane podigao se protiv nepravde i zločina. Predsednik Kube i veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda, besmrtni Fidel Kastro poslao je pismo podrške rekavši: „Kuba stoji uz narod Jugoslavije koji se bori protiv sile i nepravde. Mi razumemo vašu patnju, jer i sami znamo kako je kada se mali narod suprotstavi moćnima.“

To nije bilo samo diplomatsko saopštenje, to je bio krik savesti jednog istinskog revolucionara i slobodnog čoveka koji je znao da istina i pravda ne zavise od veličine države, nego od veličine njenog karaktera. To pismo je deo svetle istorije srpskog i kubanskog naroda koje treba da nas podseti da dostojanstvo nije roba, već dužnost. Da je tako, više od svega potvrđuje još jedna rečenica iz tog pisma: „Ne može se govoriti o ljudskim pravima onima koji bacaju bombe na decu“.

Poštovane koleginice i kolege, da bismo razumeli veličinu Kube, moramo razumeti težinu njenog tereta. Već pune 63 godine SAD vode protiv Kube najdužu, najširu i najokrutniju blokadu u modernoj istoriji. Ona je počela 1962. godine, a traje i danas, uprkos osudama čitavog sveta.

Ta blokada je pre svega protivpravna i nehumana. Ona zabranjuje izvoz i uvoz lekova, medicinske opreme, rezervnih delova, hrane i osnovnih potrepština. Ona ograničava pristup međunarodnim kreditima i bankarskim sistemima. Zbog te blokade kubanska deca često nemaju pristup modernim antibioticima, bolnice ne mogu da kupe medicinske aparate, škole teško dolaze do materijala i tehnike.

To nisu političke mere, to su kolektivne kazne i užasna odmazda nad nedužnim civilima. Glad, siromaštvo, nedostatak lekova, širenje bolesti, sve je to oružje koje ubija tiše, ali i jednako strašno kao bombe i meci.

Kada se nekome narodu, kao što je to slučaj sa kubanskim, uskraćuje i oduzima pravo na rad, lečenje, obrazovanje, tada se vrši otvorena agresija, ali samo drugim sredstvima.

U izveštaju UN piše da je ukupna šteta od blokada odavno premašila 160 milijardi dolara, ali stvarna šteta se ne meri novcem, meri se patnjom naroda koji je kažnjen samo zato što želi da bude slobodan i svaki put, svake godine kada UN glasaju o toj blokadi, gotovo ceo svet glasa za njeno ukidanje. Prošle godine 187 država je podržalo ukidanje, a samo SAD i Izrael su bile protiv. Ipak blokada ostaje, jer sila, nepravda i licemerje još uvek vladaju međunarodnom politikom.

Ako neko u svetu može i mora da razume patnju i bol naroda Kube pod sankcijama je svakako srpski narod. Nažalost, zna Srbija jako dobro šta su sankcije. Zna Srbija kako je kada ne možeš da kupiš lek, kada ti gase fabrike, kada ti kažu da si sam.

Zato Srbija ima moralnu obavezu da bude među najglasnijim protivnicima blokade Kube. Niko nema pravo da kažnjava ceo narod zato što misli drugačije. To nije demokratija, to je kolonijalizam novog doba i zato danas odavde, iz Doma Narodne skupštine upućujem apel Ministarstvu spoljnih poslova da na predstojećem zasedanju Generalne skupštine UN, koja će se održati 28. i 29. oktobra, jasno i glasno, kao i decenijama ranije podrži Predlog rezolucije o ukidanju američkih sankcija Kubi. To će biti čin prijateljstva, ali i čin pravde, zahvalnosti i doslednosti.

Poštovane koleginice i kolege, kada budemo glasali o memorandumu, to neće biti glasanje za jedan dokument, to će biti izjašnjavanje o karakteru našeg odnosa sa Kubom. Svet se poslednjih godina drastično menja. Mnogi danas biraju strane iz straha. Srbija ne mora da bira stranu, Srbija mora da bira principe. Princip je jasan. Da budemo uz prijatelje, uz istinu i pravdu, uz međunarodno pravo i uz slobodu naroda, da sami biraju i uređuju svoj put. Kuba je bila uz nas svaki put kada nam je bilo teško – onda kada su nas bombardovali, kada su nas pritiskali da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Bila je uz nas kada su mnogi od nas okretali glavu i gledali kako da profitiraju na našoj muci. Sada je red da mi budemo uz Kubu, da kažemo svetu da postoji narod koji pamti, koji ne zaboravlja i ne ostavlja iskrene prijatelje. Narod koji zna da su solidarnost, istina i pravda bili i ostali jači od blokada, ucena i laži.

Hvala.

(Radomir Lazović: Poslovnik!)

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, polazeći od reči od čoveka koji je sa punim pravom bio dobitnik Nobelove nagrade za mir, Martina Lutera Kinga da na kraju nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već ćutanje naših prijatelja, danas ne mogu da ćutim, već želim da se obratim Vladi Republike Srbije, kao i našoj javnosti povodom sramne odluke Nobelovog komiteta koji očigledno po diktatu zapadnih centara moći bio prinuđen da ovogodišnjim laureatom za doprinos svetskom miru proglasi Mariju Korinu Mačado, političarku iz Venecuele čije je delovanje sve samo ne borba za mir i demokratiju. Izgubivši poslednju trunku ljudskog dostojanstva članovi Nobelovog komiteta su svojom odlukom po ko zna koji put izazvali zgražavanje ljudi širom sveta. Nas sa Venecuelom povezuje iskreno i decenijsko prijateljstvo.

Hugo Čavez tadašnji predsednik Venecuele bio je jedan od retkih svetskih lidera koji je otvoreno osudio NATO agresiju 1999. godine i javno rekao da su Amerika i njeni NATO poslušnici počinili gnusni zločin nad našim nevinim civilnim stanovništvom. U vreme kada su mnogi ćutali, on je govorio i stao uz našu državu i narod. Njegov naslednik Nikolas Maduro, od prvog dana izražava punu podršku Srbiji, našem suverenitetu i teritorijalnom integritetu, kategorički odbijajući da prizna protiv-pravnu i jednostrano proglašenu nezavisnost tzv. Kosova. Zato se mi zbog moralne i političke odgovornosti prema prijateljskoj zemlji i narodu ne smemo praviti da ne vidimo svu sramotu koju nam je donela odluka Nobelovog komiteta. Marija Mačado borac za slobodu već dokazani američki agent i plaćenik. Žena čiji je jedini politički program izazivanje haosa u Veneculi, kao i oduzimanje svih ljudskih i građanskih i političkih prava, starosedelačkom indogenom stanovništvu Venecuele, glavnom nosiocu borbe za slobodu, jednakost i pravdu, idejama utemeljenim u tekovinama Čavizma i Bolivarske revolucije.

Tokom svoje sramne političke karijere Marija Mačado je više puta javno insistirala na uvođenju, a potom i pooštravanju sankcija sopstvenoj državi. Istovremeno, ona je javno pozivala Ameriku da izvrši vojnu agresiju svesna da bi takav sukob doneo razaranje države, građanski rat i odneo više desetina hiljada života.

U svojoj izjavi po objavljivanju sramne odluke Nobelovog komiteta Marija Mačado se naravno prvo zahvalila svojim nalogodavcima Americi i njenom predsedniku Trampu, uz put pomenuvši namučeni narod Venecuele, bestidno zaboravljajući da pozove tu Ameriku da njenom istinski namučenom narodu makar malo ublaži sankcije, tako mu olakša život i sačuva ga od gladi i bolesti, bedno i sramno čak i od strane tako bestidne osobe. Istorija njenog izdajstva nažalost je duga i bogata.

Davne 2002. godine bila je među prvima koji su javno podržali pokušaj oružanog svrgavanja legitimno izabranog predsednika Čaveza. Taj puč je trajao svega 48 časova i odneo stotinak života. To je bio klasičan primer pokušaja nasilne promene vlasti, uz podršku strane, tačnije američke obaveštajne službe.

Čavez se na vlast vratio uz pomoć vojske i najsiromašnijih slojeva stanovništva. Od tada pune dve decenije Marija Mačado je organizovala i podržavala brojne nasilne proteste tokom kojih su njene pristalice ubijale policajce, palile javne objekte i, što je najstrašnije, spalile više živih ljudi na ulicama Karakasa.

Kao što možete da vidite, to nisu metode demokratske borbe, to su zločini užasni, strašni, najteži zločini. Od tada do danas njeni pozivi na pobune i haos u zemlji su odneli preko 300 života građana Venecuele.

Kao međunarodni posmatrač na predsedničkim izborima prošle godine, imao sam priliku da se lično uverim u pravu prirodu delovanja Marije Mačado. Tokom izbornog dana javno je izjavila da neće priznati rezultate izbora i time pozvala svoje pristalice na proteste ukoliko njen kandidat ne pobedi, čime je otvoreno najavila nasilje i haos. Njene pristalice su već tokom popodneva počela sa napadima na policiju, blokadama ulica, paljevinama i oružanim sukobima.

Bio sam direktan svedok kako se nasilje širilo, ne samo Karakasom, već i širom Venecuele, ugrožavajući živote običnih građana, ali i nas međunarodnih posmatrača kojima je dan posle izbora prilikom povratka u hotel, u trenutku kada je već počela nasilna pobuna, prolaz na autoputu Valje-Hoče preprečilo više desetina naoružanih bandita na motorima, verovatno sa namerom da eliminišu nepotrebne i neželjene svedoke čiste pobede Nikolasa Madura na predsedničkim izborima. Tog dana nam je živote spasila hrabra i pravovremena reakcije venecuelanske policije. Hvala im na tome.

Zbog svega toga, imam moralnu obavezu da o svemu ovome ne ćutim i zato želim da odavde, iz Narodne skupštine Republike Srbije, pošaljem poruku da Srbija i njeni građani stoje uz principe suvereniteta, nenasilja i prava naroda da odlučuju o svojoj sudbini. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici, pitanje postavljam predsedniku Vlade Republike Srbije Đuri Macutu i ministru spoljnih poslova Marku Đuriću, a ono se odnosi na odluke prethodnih vlada Republike Srbije kojima se naša država usklađivala sa sankcijama koje su slobodnim državama i narodima sveta uvodile države globalnog zapada, tačnije Evropske unije i NATO.

Sankcije kao instrument spoljne politike zemalja anglosaksonske sfere uticaja su više nego sporne, kako sa političke, tako još više sa moralne, etičke i pravne strane. U najvećem broju slučajeva te sankcije nisu donete od strane Saveta bezbednosti UN, već uglavnom od strane pojedinih država kolektivnog zapada ili saveza tih država.

Kroz dobro razrađeni politički mehanizam evropska vladajuća oligarhija, u cilju zaštite svojih ličnih i uskopolitičkih interesa donosi odluku o uvođenju sankcija i potom, kako bi obezbedila kakvu-takvu podršku van kruga zemalja članica EU, vrši politički pritisak ucenjujući države kandidate za članstvo u EU, koje se najčešće mimo svoje volje, zbog ucene i pretnji da će im proces integracija biti uspored ili zaustavljen, usklađuju sa tim sankcijama.

Ukidanje sankcija, kao i uvođenje u potpunosti subjektivne je prirode i isključivo zavisi od političke volje donosioca, bez obzira da li razlozi njihovog uvođenja i dalje postoje ili su prestali. Da je tako, govore nam konkretni slučajevi uvođenja sankcija Belorusiji. Peti paket sankcija je oficijalno bio posledica tzv. migracione politike Belorusije, koja zbog povećanja broja letova iz Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata, gle zločina, povećala broj letova iz i prema državama svetskim turističkim top destinacijama, optužena da tim letovima organizovano prevozila migrante sa Bliskog istoka u svoju zemlju koja se graniči sa EU.

Drugi razlog je bio hapšenje prozapadnog novinama i opozicionog aktiviste Romana Protaševiča, koji je tada bio optužen za brojna krivična dela protiv bezbednosti države i građana. Tim sankcijama je teško pogođena beloruska državna aviokompanija „Belavija“, kojoj je zabranjen prelet kroz vazdušni prostor država članica EU i država kandidata za članstvo u EU, koje su bile prinuđene da se usklade sa sankcijama. Među njima je, nažalost, i Srbija.

Migrantska kriza na granicama Belorusije je odavno, tačnije 2022. godine, okončana, a Roman Protaševič je pred sudom u potpunosti priznao izvršenje svih dela koja su mu stavljena na teret, odslužio je deo kazne, pomilovan, još sredinom 2023. godine izašao na slobodu. Razloga za dalje postojanje sankcija nema, ali su kompanija „Belavija“, kao i građani Belorusije i dalje pod istim represivnim merama.

Zbog svega toga želim da iz parlamenta Republike Srbije pokrenem novu i inicijativu za stavljanje van snage odluke o usklađivanju sa sankcijama Republici Belorusiji, pošto zahtevi našeg lidera i osnivača Pokreta socijalista, Aleksandra Vulina, koji je kao član Vlade na njenim sednicama više puta predlagao ukidanje sankcija Belorusiji, nažalost nisu usvajani.

Jedan od najozbiljnijih argumenata da je pravo vreme za takvu odluku, jeste i činjenica da su Sjedinjene Američke Države pre tačno mesec dana javno priznale ne postojanje dalje potrebe za sankcijama avio-kompanije „Belavia“, ukinuli ih i uz to najavili obnavljanje međunarodnih letova, nastavak poslovne saradnje sa Belorusijom i ponovno otvaranje ambasade u Minsku.

Nadam se da se i ovaj put kao što je to bio slučaj prilikom glasanja u Ujedinjenim Nacijama nećemo kositi sa političkim stavovima Amerike, Rusije i Kine, a onda povlačiti svoj glas i izvinjavati se zbog svoje lakomislenosti.

S obzirom na sve izneto, očekujem odgovore na pitanja - da li je za Vladu Republike Srbije dovoljan razlog za stavljanje van snage Odluka o usklađivanju sa sankcijama uvedenim avio-kompaniji „Belavia“? Činjenica da nijedan od razloga zbog kojih su sankcije uvedene više ne postoji kao i činjenica da su Sjedinjene Američke Države ukidanjem istih sankcija to zvanično i priznale. Kada možemo očekivati da Ministarstvo spoljnih poslova uputi Vladi mišljenje o osnovanosti Odluke o usklađivanju sa sankcijama protiv Beloruske avio-kompanije „Belavia“, kao i eventualni predlog za stavljanje van snaga takve odluke?

Molim vas da ovo o čemu sam govorio pristupite maksimalno odgovorno pošto svi znamo da se radi o jednoj nama najprijateljskijih država koja je predviđena Aleksandrom Lukašenkom, nebrojeno puta do sada pokazala i dokazala svoje prijateljstvo prema Srbiji i srpskom narodu. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, na početku bih iskoristio priliku da u sopstveno ime, ime poslaničkog kluba kom pripadam, kao i u ime ogromnog broja građana Srbije, odavde iz Narodne skupštine Republike Srbije uputim najsrdačnije čestitke povodom 73. rođendana predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Vladimiroviču Putinu, velikom prijatelju, iskrenom savezniku Srbije i srpskog naroda.

Obrazlažući predlog rezolucije o pridruživanju BRIKS-u, ja danas govorim o strateškom izboru koji će odrediti ne samo našu budućnost, već pre svega budućnost naših potomaka, o jednom jedinom putu kojim možemo da krenemo, dostojanstveno njim idemo i na cilj stignemo kao suverena, nezavisna i teritorijalno celovita država. Na svakom drugom putu bićemo ucenjeni da se toga odreknemo, kao što nam je to Brisel besramno učinio na putu tzv. evropskih integracija.

Naš izbor nije samo ekonomsko, već pre svega civilizacijsko pitanje. To je, pre svega, izbor da li ćemo biti deo sveta u kom nam već decenijama konstantno prete, ucenjuju nas i beskrajno nameću nove, neprihvatljive i ponižavajuće uslove saradnje ili sveta u kom nas, pre svega, poštuju i uvažavaju, u kom nas gledaju kao sebi jednake i ravnopravne i u kom se saradnja između država zasniva na iskrenosti i dobronamernosti.

Evropska unija je možda nekada i bila simbol ekonomskog i privrednog prosperiteta, mira i političke stabilnosti, ali danas pred našim očima vidimo ruševine nekadašnje unije, koja se svakim danom sve više suočavaju sa dubokim krizama, političkim, energetskim, ekonomskim, demokratskim, a nadasve moralnim.

Vidimo političkog i vojnog predatora koji nas svakim danom sve više ucenjuje i uslovljava, koji više i ne krije da pored suvereniteta i trećine državne teritorije želi da nam oduzme vekovnu kulturu, tradiciju i veru.

Nasuprot tome, BRIKS predstavlja drugačiji svet, svet jednakih i ravnopravnih, a ne nadređenih i podređenih, svet u kom se donose odluke dogovorom, a ne uslovljavanjem i nametanjem. To je savez koji okuplja zemlje sa najvećim ekonomskim rastom, najvećim investicionim potencijalom, ogromnim, gotovo neiscrpnim prirodnim resursima i tržištima budućnosti.

Pristupanjem BRIKS-u naša država bi otvorila vrata tih ogromnih tržišta, ubrzala dolazak investicija, povećala tehnološku nezavisnost, osnažila svoj međunarodni i politički položaj i zaštitila državnu teritoriju, pogotovo onu pod privremenom okupacijom.

Svako od nas za koji trenutak će glasati za ili protiv ovog predloga ili se uzdržati od glasanja i tako odlučiti da li za sebe i svoje potomke bira da u budućnosti budemo deo zajednice koja će nas uvažavati i poštovati ili zajednice u kojoj ćemo biti pokorni, obespravljeni i ucenjeni podanici. Izbor je bio i ostao isključivo naš. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, cenjeni građani Srbije, danas govorim o jednoj od najvažnijih tema za svaku slobodnu i suverenu državu, o potrebi da zaštitimo naše institucije, naše građane od prikrivenog stranog uticaja.

Govorim zato što je došlo vreme da donesemo zakon o obaveznom registru agenata stranog uticaja, zakon koji postoji u svim ozbiljnim državama koje drže do sebe, uključujući i SAD, gde takav zakon postoji od 1938. godine, pod nazivom FARA zakon.

Šta je suština tog zakona? Vrlo jednostavno. On ne zabranjuje nikome da sarađuje sa stranim organizacijama, institucijama ili fondovima, on samo traži transparentnost da javnost tj. građani znaju ko, za koga i u čije ime deluje. Ako neko prima novac i instrukcije ili materijalnu podršku od strane vlade ili organizacije iz druge države, onda je dužan da to javno i prijavi. Ništa više i ništa manje.

Zar to nije pravo svake zemlje koja poštuje sebe? Zar nije pošteno da građani znaju ko oblikuje javno mnjenje, ko utiče na zakone, medije, nevladine organizacije, akademske projekte ili kulturne programe i sa kojim interesima?

Danas više nego ikad svedoci smo kroz tzv. meku moć, donacije i projekte često pokušamo usmeriti naš politički i društveni razvoj. Pojedine strane organizacije često deluju pod lažnom maskom humanitarnih, kulturnih ili istraživački misija, dok u stvarnosti finansiraju medije, razna udruženja, pa čak i političke pokrete koji zastupaju tuđe interese, a koji se sve češće ne poklapaju sa našim državnim i nacionalnim interesima.

Zakon o obaveznom registru agenata stranog uticaja nije protiv slobode mišljenja, on je za slobodu države. Nije protiv civilnog društva, već za odgovornost i istinu, jer slobodno društvo ne može postojati ako u njemu deluju nevidljive strukture koje sprovode tuđe agende.

Zamislite situaciju u kojoj neko pokušava da utiče na američku politiku bez prijave, da deluje u ime stranog entiteta, pa bio bi odmah strogo sankcionisan.

Zašto bi se naša država razlikovala? Zašto bismo mi dozvolili da se o našim resursima bezbednosti i budućnosti odlučuje u tuđim kabinetima? Ovaj zakon nije pitanje ideologije, već pitanje opstanka i samopoštovanja. On ne deli ljude na za i protiv bilo koga, već samo jasno razdvaja domaći interes od stranog uticaja, jer nijedna država ne može imati stabilan politički sistem ukoliko građani ne znaju ko zaista povlači konce iza političkih odluka, medijskih kampanja ili društvenih pokreta.

Zato, ako verujemo u slobodu, ako verujemo u suverenitet, ako želimo da naša deca žive u zemlji u kojoj odluke donose državne institucije, a ne strane ambasada, onda je donošenje zakona o obaveznom registru agenata stranog uticaja neophodno, hitno i moralno opravdano. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Želim na samom početku u ime Pokreta socijalista da čestitam predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i SNS veliku pobedu koja prevazilazi veličinu biračkog tela koje je biralo odbornike u Zaječaru i Kosjeriću. Srbija je u nedelju 8. juna rekla da neće prihvatiti nasilje umesto izbora i da neće prestati da sama odlučuje o sebi.

Ono što je u ovom, ali i u svakom drugom trenutku, važnije od toga ko je koliko glasova osvojio jeste, ako nijedan drugi od predloženih zakonskih akata, sigurno Predlog zakona o ostvarivanju prava iz Alimentacionog fonda. Možda je nekom mnogo bitnije politikanstvo, ali našim građanima, posebno onim najmlađim koji zavise od tuđeg, kako finansijske tako i svake druge vrste pomoći, usvajanje ovog zakona mogu slobodno reći je od životne važnosti.

Predlog zakona o ostvarivanju prava i za Alimentacionog fonda, koji je donet na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ima za cilj da se uspostavi sistem koji će deci obezbediti neophodnu finansijsku podršku u trenucima kada roditelj ili drugi srodnik ne ispunjava svoju obavezu izdržavanja, a naplata je otežana.

Svedoci smo da se nažalost svaki treći brak u Srbiji završi razvodom, a u gotovo polovini razvedenih brakova postoje deca u kojima su, po slovu zakona, oba roditelja dužna da vode računa i nakon razvoda. O nepoštovanju zakona veoma ilustrativno govori činjenica da oko 200 hiljada roditelja smatra da je sa prestankom bračnog prestao i njihov roditeljski status i ne plaća izdržavanje za svoju decu. Sve ovo nam govori o velikoj neodgovornosti ogromnog broja pojedinaca koje je, priznaćete, društveno neprihvatljivo i krajnje je vreme da država napravi ozbiljan iskorak i zakonski reguliše ovu oblast.

Kako bi ovu ružnu i sramnu svakodnevnicu napokon prekinuli, Predlogom zakona je predviđeno osnivanje Alimentacionog fonda kao budžetskog fonda za koji će sredstva biti obezbeđivana iz republičkog budžeta, donacija i drugih prihoda. Država će, naravno, imati pravo na povraćaj isplaćenih sredstava dužnika sa kamatom i to pravo neće zastarevati, a javni izvršitelji će imati obavezu da prate imovinu dužnika i obaveštavaju fond o mogućnostima naplate kako bi se sredstva vratila.

Kada govorimo o izmenama i dopunama tri medijska zakona, tačnije Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima, oni su od izuzetne važnosti za Srbiju, pre svega zbog pokušaja da se još kvalitetnije uredi medijska scena i da se aktuelni zakonski propisi usklade sa najboljom praksom u svetu. Istina, kod Zakona o elektronskim medijima, koji smo doneli pre dve godine, se ne radi o nekim revolucionarnim i bitnim izmenama, već o izmenama pravno-tehničke prirode kojima se preciziraju i dopunjuju pojedine odredbe. Tu, pre svega, mislim na one kojima se određuju odnosi između parlamenta i REM-a. Naravno, svako unapređenje je bitno, naročito u ovom periodu, dok očekujemo donošenje nove medijske strategije koja bi trebala da definiše dalji razvoj medija u Srbiji, a koja će odrediti sve buduće korake koje će država preduzimati kako bi se poboljšalo stanje u medijskoj sferi.

Izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, iako male, kao i kod prethodnog zakona, predviđaju uspostavljanje jedinstvenog sistema za praćenje sufinansiranja medijskih projekata, a čime će se obezbediti veća transparentnost u korišćenju javnih sredstava. Takođe, osiguravaju bolju zaštitu novinara i uvođenje mehanizama za očuvanje njihovog profesionalnog integriteta, čime se podržava sloboda i bezbednost rada u medijima, a unapređuje se i rad samoregulatornih tela, što doprinosi većoj odgovornosti medija i poštovanju etičkih standarda.

Izmenama i dopunama Zakona o javnim medijskim servisima, moramo priznati da imaju poseban značaj u svakom društvu, predviđa se nepristrasnost i nezavisnost informisanja i raznovrsnost sadržaja programima koji moraju biti u skladu sa najvišim etičkim i međunarodnim standardima. Predložene izmene i dopune ovog zakona, koji se primenjuje više od jedne decenije, imaju za cilj da unapred rad javnih medijskih servisa, da obezbede veću odgovornost prema korisnicima i stabilizuju finansiranje javnih medijskih servisa. Te izmene i dopune trebale bi da doprinesu jačanju javnog interesa u oblasti informisanja.

Posebno bih pozdravio uvođenje instituta poverenika za zaštitu prava slušalica, gledalaca i čitalaca, koji će biti nezavistan i samostalan u svom radu.

Na ova tri medijska zakona kolega Komlenski i ja imamo određene manje primedbe, koje smo uobličili u amandmane i predali u skupštinsku proceduru.

Od ništa manjeg značaja nisu ni ostali predlozi zakona koji su uvršteni u dnevni red, poput Predloga zakona o vazduhu, čije će donošenje doprineti unapređenju kvaliteta vazduha, doprineti da imamo čistiji i zdraviji vazduh, a samim tim i zdraviju celokupnu životnu sredinu. Kod pomenutog zakona bih posebno istekao obavezu Agencije za zaštitu životne sredine i ovlašćenih zavoda za javno zdravlje da, kada dođe do prekoračenja koncentracija, a pogotovo koncentracija koje utiču na zdravlje ljudi, obaveste jedinicu lokalne samouprave, a koja je obavezna da o tome obavesti sve svoje građane. Ništa manje značajno i preciznije definisanje instituta inspektora, preciziranje i pooštravanje kaznene politike tj. kaznenih mera.

Zbog svega napred navedenog, kao i stvari koje će u raspravi u pojedinostima izneti moje kolege, u danu za glasanje poslanička grupa Zdrava Srbije – Pokret socijalista će podržati sve predložene zakonske tekstove. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Macut, predložena Republička Vlada će imati punu podršku Pokreta socijalista kao pouzdanog i lojalnog koalicionog partnera, ukoliko bude Vlada kontinuiteta i ukoliko bude dosledno sprovodila politički program „Skok u budućnost 2027“ za koju predsednik Aleksandar Vučić ima našu punu podršku, što je više nego čvrst garant da će Srbija nastaviti putem napretka, da će biti sve jača ekonomski, privredno i finansijski, a samim tim politički stabilnija i socijalno odgovornija.

Gospodine Macut u svom ekspozeu ste rekli da sve mora biti podređeno interesima otadžbine, našoj Srbiji i mi to u potpunosti podržavamo, kao što podržavamo i ono kada ste rekli da sve mora biti podređeno interesu srpskog naroda. Ne mogu, a da ne konstatujem da je, zarad toga, u ovoj Vladi moralo da se nađe mesto za nespornog ideologa političkog ujedinjenja srpskog naroda, kroz ideju srpskog sveta, Aleksandra Vulina i bojim se da će vreme to i pokazati. Njegov angažman i rezultati rada od Kancelarije za Kosovo i Metohiju, preko Ministarstva za rad, Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova, BIA, kao i poslednjih zaduženja koja je obavljao kao potpredsednik Republičke Vlade, mislim pre svega na uspostavljanje saradnje sa organizacijom BRIKS na održavanju veza sa Srbijom i srpskim narodom, dokazano prijateljskim zemljama i narodima poput Rusije, Belorusije, Kine, jeste preporuka da se uz brojna kvalitetna rešenja koja sadrži ovaj predlog Vlade među njima nađe i ime Aleksandra Vulina.

Naravno, to neće biti razlog animoziteta između nas, jer suviše dugo mi zajedno koračamo u ovoj našoj borbi za bolju budućnost Srbije, jer verujemo u izbor Aleksandra Vučića koji je poverio mandat vama za sastav Republičke Vlade i svesni smo da samo ukoliko vi u Vladi i mi ovde u parlamentu damo sve od sebe Srbija može postati ekonomski moćna, privredno snažna, politički stabilna i vojno jaka, a samo takva Srbija može biti garant boljeg i dostojanstvenijeg života njenih građana, kao i garant bezbednosti i opstanka srpskog naroda i samo takva Srbija može biti garant da ćemo živeti u suverenoj, samostalnoj i celovitoj Srbiji, samo takva Srbija može sačuvati Kosovo i Metohiju u okviru svojih državnih granica i samo takva jaka i stabilna Srbija može biti garant očuvanja Republike Srpske, garant odbrane političke volje srpskog naroda i garant da zapad neće uspeti da pogazi Dejtonski sporazum, kao što je uspeo da pogazi Rezoluciju 1244. Samo takva jaka i stabilna Srbija može biti nosilac političkog okupljanja i ujedinjenja srpskog naroda što je u ovom trenutku od istorijske važnosti, a samo politički jedinstven narod okupljen oko jedinstvene političke ideje može odgovoriti na nikad veće i teže izazove koji su pred nama. Političko jedinstvo srpskog naroda je ujedno i prvi korak ka našem konačnom cilju - državnom ujedinjenju.

Ukoliko pogledamo trenutnu geopolitičku situaciju u svetu, moramo primetiti da imamo istorijsku priliku da posle više vekova borbe i puno propuštenih prilika objedinimo i ujedinimo srpski narod i tu šansu ne smemo propustiti, pre svega zbog onih koji dolaze posle nas. Mi u Pokretu socijalista tu ideju zovemo – idejom srpskog sveta, ali je nebitno kako se zove. Bitno je da napokon budemo složni i jedinstveni, nepodeljeni i da imamo isti cilj – objedinjavanje srpskog naroda.

Po pitanju ekspozea mogu vam čestita i reći da se skoro u potpunosti slažem sa svim što je izneto, a posebno mi je drago što vidim da niste preterano očarani evropskim putem Srbije i da vam to nije politički prioritet. To mi je drago, jer sve veći broj građana Srbije postaje svestan činjenice da se svet u kome živimo nepovratno menja i da tzv. evropski put Srbije ima jasnu alternativu oličenu u procesu priključenja organizacije BRIKS, kao trenutno najaktuelnijeg globalno-ekonomskog-političkog integrativnog procesa.

Posle više od dve decenije mislim da je krajnje vreme da prihvatimo činjenicu da Srbija kulturološki ne pripada isključivo zapadnoj civilizaciji, da se vekovima ovde susreću kulture istoka i zapada, kao i da je spoljna politika kolektivnog zapada poslednjih decenija uglavnom u suprotnosti, kako sa osnovnim načelima međunarodnog prava, Poveljom UN, univerzalnom Deklaracijom o ljudskim pravima, kao i sa našim vitalnim državnim i nacionalnim interesima. Za našu državu i narod je izuzetno važno da što aktivnije učestvujemo u procesu uspostavljanja multipolarnosti u procesu koje sprovode zemlje osnivači BRIKS-a. Naravno, mi ne očekujemo da neko preko noći okrene smer ekonomskih integracija u državi, ali očekujemo da se u javnosti obezbedi da bar približno isti prostor posvetimo i jednoj i drugoj opciji, stvarajući mogućnost da se građani Srbije u nekom narednom periodu odluče kojim će smerom Srbija ići, a siguran sam da će se velika većina građana Srbije složiti sa mnom da put Srbije u narednom periodu treba da bude dosledna odbrana teritorijalnog integriteta Srbije tj. odbrana Kosova i Metohije, odbrana Republike Srpske, političko ujedinjavanje srpskog naroda, otpočinjanje integrativnih procesa sa organizacijom BRIKS, ni uvođenje sankcija Rusiji, nastavak ekonomske, privredne, političke saradnje sa zemljama koje su naši dokazani prijatelji, poput bratske Kine i, naravno, smirivanje političkih tenzija u državi i obezbeđivanje normalnog funkcionisanja države i normalnog života građana, misleći, pre svega, na omogućavanje srednjoškolcima da se vrate u svoje škole i studentima da se vrate na svoje fakultete.

Slažem se sa vama, gospodine Macut, da je Srbija umorna od podela, blokada i protesta, a da je željna rada, razvoja, boljeg i lepšeg života i zato, na kraju, još jednom da ponovim, poslanici Pokreta socijalista će u danu za glasanje podržati vaš izbor za premijera, kao i izbor predložene Republičke Vlade i u nama i našem lideru Aleksandru Vulinu imaćete iskrene i pouzdane saradnike u budućem periodu. Hvala.

Uzimajući u obzir potrebu da se kako ovde u Narodnoj skupštini, tako i u celokupnom političkom životu aktuelizuju teme vezane za uspostavljanje zvanične saradnje Srbije sa organizacijom BRIKS, kao i da se otpočne sprovođenje procesa pridruživanja toj organizaciji, podigne na viši nivo i da u javnosti pitanje članstva Srbije u BRIKS-u zauzme značajnije mesto, kako bi građani Srbije bili kvalitetnije informisani, kolega Komlenski i ja smo, kao poslanici Pokreta socijalista, predali u skupštinsku proceduru Predlog rezolucije.

Svakim danom smo sve više svedoci da se svet u kome živimo nepovratno menja i to je činjenica koja ne može ostati neprimećena. U životu, kao i u prirodi, mirovanja ne postoji. Nova globalna podela moći, vojni, politički i ekonomski savezi se stvaraju, a stari se redefinišu, dokazujući time da svet nije više isti. Svet je definitivno ponovo postao multipolaran.

Naša država se i dalje nalazi na sredini geopolitičkog puta zapada i istoka. Pređašnji odabiri ili izbegavanje odabira doveli su nas tamo gde se sada i nalazimo. Pri svemu tome, vreme je veoma bitna komponenta. Srbiji se prigovara da je kasno shvatila promene nakon pada Berlinskog zida, a sada je glavno pitanje da li smo u potpunosti svesni najnovije geopolitičke promene i da li ćemo ovaj put reagovati na vreme.

Pred nama je zadatak da sagledamo nacionalne, državne, političke, ali i ekonomske interese da odlučimo kako ćemo se pozicionirati u okviru potpuno novog svetskog poretka. Svi mi u ovoj sali svesni smo da je dosadašnji tzv. evropski put Srbije odavno zapao u ćorsokak i samo je pitanje ko će od nas i kada to javno priznati.

Siguran sam da će ovaj put podrška Predlogu rezolucije biti veća nego pre nekoliko meseci, kada smo se prvi put izjašnjavali, kao što sam siguran da će ova rezolucija u ovakvom ili izmenjenom obliku biti usvojena do kraja ovog skupštinskog saziva, jer svi smo mi ovde svesni, kao što su svesni građani, da je Srbiji mesto među slobodnim državama i narodima sveta, da je Srbiji mesto među prijateljima, da je Srbiji mesto u BRIKS-u. Hvala vam.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Brojna rešavanja tokom poslednje tri decenije, ratovi, ekonomske krize, prirodne katastrofe, masovne migracije nepovratno su promenile svet u kome živimo što je dovelo do toga da neke strateške odluke koje su donete pre dve decenije, pre svega odluke vezane za političke, ekonomske i integracione procese moraju biti preispitane, po svemu sudeći i promenjene.

Svet je posle tri decenije ponovo postao multipolaran uz sve očitiji kraj političkog hegemonizma kolektivnog zapada. Novonastala realnost je dovele do neminovnosti da je pred javnošću Republike Srbije neophodno otvoriti široki društveni dijalog o neospornoj činjenici da tzv. evropski put Srbije posle dve decenije napokon ima jasnu alternativu oličenu u procesu priključivanju organizaciji BRIKS kao trenutnom najaktuelnijeg globalnog ekonomsko-političkog integrativnog procesa.

Eksperiment sa evropskim integracijama kao procesom koji nema alternativu i koji posle dve decenije demokratske prinude je doživeo da zapadne u ćorsokak i da uživa podršku jedne četvrtine građana Srbije. Nedostatak otvorenog dijaloga, nametanje evropskih integracija kao gotovog rešenja i jedinog puta uz licemerstvo briselske administracije, stalne političke ucene i zahteve za odricanje od dela državne teritorije doveo je do toga da građani Srbije napokon masovno shvate da su žrtve dobro smišljene manipulacije kolektivnog zapada.

Jasno izraženo većinsko opredeljenje građana Srbije dovodi do sve većeg i izraženijeg političkog konsenzusa o pitanju pristupanja Republike Srbije organizaciji BRIKS. Istraživanje javnog mnjenja pokazuju da bi za ulazak Srbije u BRIKS trenutno glasalo blizu 51% građana sa tendencijom da ta podrška može da stigne i do punih 60%, dok bi za ulazak u EU sigurno glasalo samo nešto oko 30% građana. Više nego sigurno, da su građani Srbije prepoznali alternativu BRIKS-u i zbog toga predlažem usvajanje rezolucije u parlamentu.

Hvala.