Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre, kolege narodni poslanici, kao što je moja koleginica Ana Karadžić u svom jučerašnjem obraćanju već najavila, poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati predloženi budžet za 2020. godinu.

Razloga za ovakav naš stav je mnogo, a jedan od glavnih jeste činjenica da se ovim budžetom završava period konsolidacije javnih finansija i ulazi u razvojni period za državu Srbiju.

Ovakav odnos prema planiranju budžeta pokazuje da Srbija stabilno korača sigurnim putem izlaska iz živog blata u koje su nas dosmanlijske vlasti predvođene Borisom Tadićem, Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem i njihovim satrapima, uvlačile sve do maja 2012. godine. Ovakav odnos prema budžetskoj politici pokazuje da je Srbija počela da zaceljuje rane koje joj je bivši režim naneo pljačkaškom privatizacijom, masovnim otpuštanjem radnika, kriminalom, korupcijom, pustošenjem budžeta i budžetskih fondova, zaduživanjem i dovođenjem države na ivicu bankrota i siromaštva.

Budžet za 2020. godinu je razvojni budžet i mora se priznati da je izuzetno dobro odmeren, isto kao i budžet za prethodne četiri, pet godina.

Kada bismo u nekoliko reči hteli da svedemo celokupnu planiranu budžetsku politiku za 2020. godinu, mogli bismo je svesti na pojmove, znači značajan porast investicija, rast standarda građana, odnosno povećanje plata i penzije.

Naravno, ono što nikako ne smemo zaboraviti da pomenemo jeste poresko rasterećenje rada. Kada govorimo o porastu javnih investicija, moram pohvaliti činjenicu da je Predlogom budžeta planirano više novca za javne investicije, što jasno pokazuje razvojnu stranu ovog budžeta, tako da je za njih u 2020. godini, predviđeno 260 milijardi dinara, što je za čak 40 milijardi dinara više nego u ovoj godini.

Od planiranog iznosa najviše je namenjeno za ulaganje u infrastrukturu, pre svega za Moravski koridor deonice Pojate – Preljina, za izgradnju saobraćajnice Ruma – Šabac – Loznica, zatim za brzu saobraćajnicu Novi Sad – Ruma, deonicu Preljina – Požega, projekat Mađarsko – Srpske železnice, kao i za rekonstrukciju železničke pruge Niš – Dimitrovgrad i još veliki broj projekata koje nisam naveo, a biće realizovano tokom 2020. godine.

Samo ovo što sam spomenuo je mnogostruko više nego što su dosmanlijski kriminalci uradili tokom svoje dvanestogodišnje vladavine. Zahvaljujući dobrim rezultatima, kako u ovoj, tako i u nekoliko prethodnih godina, stvoren je fiskalni prostor, koji će uz ovomesečno povećanje zarada u javnom sektoru jednokratnu pomoć svim penzionerima u visini od 5.000 dinara i povećanje penzija od 1. januara sledeće godine, u mnogome uticati na poboljšanje životnog standarda svih građana. Kada govorimo o poboljšanju životnog standarda ne smemo zaboraviti ni značajno uvećanje minimalne zarade za iznos od 3.000 dinara.

Sagledavajući sve ovo i upoređujući ovakve rezultate sa onim koje je ostvarivao dosovski režim pre desetak, petnaest godina kao levičar i socijalista osećam zadovoljstvo što je Pokret socijalista, partija koju pripadam, deo jedne ovakve socijalno odgovorne vlasti, vlasti koje iznad svega stavila interes države Srbije i njenih građana, vlasti koja zahvaljujući odgovornoj politici koju je 2014. godine, zacrtao tadašnji premijer, a današnji predsednik Aleksandar Vučić, uspela da spasi Srbiju sa ivice ponora koju je gurala tadašnja vlast.

Više je nego žalosno kada danas u medijima gledamo Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Bojana Pajtića i sve one koji su pljačkali i pustošili Srbiju, one koji su svakodnevno otpuštali na stotine radnika, one koji su sprovodili pljačkašku privatizaciju, a Srbiju prepustili tajkunima i narko-klanovima koji su im bili i najveći investitori, ali i najvažniji finansijeri. Kada takve gledani kako glume navodnu zabrinutost za državu i građane, ta nazovi gospoda, je imala više od decenije da pokaže na delu svoju brigu prema građanima i da su bar na neki trenutak prekinuli sa krađama, da su se bar na tren setili običnih ljudi, setili njihovih problema, njihovog jada i njihovih muka, da su umesto konstantnog otimanja i trpanja državnih para u sopstvene džepove, umesto da kradu od onih najsiromašnijih, od bolesnih, od trudnica, porodilja, male dece, od osoba sa posebnim potrebama, da su bar na trenutak pomislili da im pomognu, možda danas ne bi bili tu gde se nalaze, tu gde zaslužuju da budu, na političkom smetlištu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ove godine se navršilo pune dve decenije od kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotnom, međunarodnom pravu, bez ikakvog razloga i povoda izvršena agresija NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Stupivši u neravnopravnu borbu protiv nesrazmernog brojnijeg i moćnijeg neprijatelja, naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca, herojske borbe i junačke odbrane državne teritorije pod trenutnim podacima imale 753 poginulih, od čega 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2.500 hiljade, a ranjeno oko 12.500 civila. NATO agresor je tokom svog bezvučnog dejstvovanja, bez ikakve milosti ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nije utvrđen.

Najveći deo podataka o kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine, dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije, izbacuje iz javne upotrebe pojam – agresija, koristeći pojmove intervencija i akcija, a sve u cilju pokušaja da odgovornost za agresiju skine sa NATO alijanse i istu prebaci na državu Srbiju i njeno legalno izabrane organe vlasti.

Predstavnici te iste marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi, tj. tačan broj žrtava agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovornih za neko od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom pripadnicima vojske i policije, među kojima su bili na primer i braća Mazreku, ozloglašeni koljači sa Klečke.

Dužnost mi je da kao narodni poslanik upoznam sve prisutne kolege, ali i javnost Srbije sa činjenicom da u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, koji će za tri do četiri meseca završiti obiman projekat – utvrđivanje i objavljivanja imena svih žrtava Srpskog naroda tokom rata u BiH, u periodu od 1991. do 1995. godine.

Ta imena žrtava će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena na preko hiljadu stranica, što će biti završetak veoma obimnog posla, koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez i jedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpuni dokumentovani spisak svih žrtava kojim će biti sprečen bilo kakav pokušaj revizije istorije i umanjivanje žrtava srpskog naroda tokom građanskog rata u BiH, kako se već decenijama pokušava uraditi sa brojem stradalih Srba tokom kako Prvog, tako i Drugog svetskog rata.

Gledajući na odnos organa u Republici Srpskoj prema broju žrtava, molim Narodnu skupštinu da donese odluku o formiranju komisije koja bi utvrdila i broj žrtava i građana Srbije tokom NATO agresije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dvadeset i četvrtog marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu, otpočela je agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu, ponosnu i suverenu zemlju. Ubijani su oni koji su branili svoja ognjišta, oni koji su branili svoje porodice i svoju slobodu.

Naše vojne i policijske snage su od 24. marta do 10. juna te 1999. godine, imale 753 poginulih, 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. Tako je u Aleksincu porodica Milić stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađoj žrtvi NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božina iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Miljana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir.

Mogao bih još dugo nabrajati imena nedužnih žrtava NATO zločinaca.

Najveći deo podataka sa kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto je u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije, ali zato prvom prilikom iz zatvora oslobađa preko 200 terorista OVK odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom i pripadnicima vojske i policije.

Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda, da smo propustili priliku da po završetku Prvog i Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom, što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu brojem nevinih žrtava srpskom naroda, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti "Jasenovac", kao i sistema logora smrti "Gospić", "Jadovno" i "Pago".

Zbog takvog našeg odnosa prema prošlim vremenima, propustili smo da tačno evidentiramo sve nedužne žrtve koje je ovaj narod položio na oltar slobode. Kako bismo to izbegli kada se radi o poginulim i ranjenim državljanima Srbije tokom zločinačke NATO agresije, bez obzira da li su bili pripadnici vojske, policije ili civili, predlažemo formiranje komisije, čiji bi zadatak bio evidentiranje svakog ranjenog ili poginulog državljanina Srbije sa preciznim opisom tragičnog događaja kako bismo formirali jedinstvenu bazu podataka i sprečili da bilo ko u budućnosti relativizuje i zloupotrebi broj žrtava koje je pretrpeo srpski narod. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalaze predlozi tri izuzetno važna zakona, to su Predlog zakona o kontroli državne pomoći, Predlog zakona o računovodstvu i Predlog zakona o reviziji.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Predlog zakona o kontroli državne pomoći, pošto je on verovatno za širu javnost najveća nepoznanica od tri predložena akta.

Stvaranje uslova za postojanje zdrave konkurencije u tržišnoj utakmici jeste preduslov uspešnog funkcionisanja tržišta i opstanka najuspešnijih privrednih subjekata.

Jedan od načina kako konkurencija može biti narušena i to delovanjem države, jeste državna pomoć. Državna pomoć je specifičan pravni pojam, definisan odgovarajućim propisima i treba ga razlikovati od opšteg pojma državne podrške, koja predstavlja bilo kakvu podršku obavljanja bilo kakve aktivnosti.

Državna pomoć obuhvata praktično sve mere intervencije države u privredi i to kako u formi činjenja, tako i u formi nečinjenja. Davalac državne pomoći je uvek Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave preko nadležnih organa i svako pravno lice koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima i dodeljuje državnu pomoć u bilo kom obliku.

Korisnik državne pomoći je svako pravno i fizičko lice koje u obavljanju delatnosti proizvodnje ili prometa robe ili pružanja usluga na tržištu koristi državnu pomoć u bilo kom obliku.

Kontrola državne pomoći je neizostavni deo zaštite konkurencije, tj. prava konkurencije u širem smislu. Kontrola državne pomoći važna je iz više razloga, radi osiguravanja svim preduzetnicima na tržištu jednakih uslova poslovanja i time jednakih mogućnosti za uspeh, kao i jedan od važnijih faktora povećanja konkurentnosti preduzetnik i radi privlačenja i podsticanja domaćih i stranih investitora.

Praktično, osnovni razlog zbog čega je neophodno kontrolisati državnu pomoć jeste njen negativan efekat za stanje konkurencije na tržištu. Nekontrolisana državna pomoć koja se primenjuje izvan zakonskih okvira dovodi do selektivne, alokativne, proizvodne i dinamične neefikasnosti. To znači da fer tržišnu utakmicu u kojoj su svi učesnici ravnopravni igrači omogućava da opstanu samo najuspešniji. Oni koji ne uspeju napuštaju granu često tako što odlaze u stečaj.

U slučaju državne pomoći, omogućava se upravo da opstanu oni privredni subjekti koji u trenutku odobravanja i primanja pomoći imaju određeni problem u poslovanju. U Republici Srbiji zakonska regulativa otpočela je svoj život 2009. godine usvajanjem Zakona o kontroli državne pomoći i dve prateće uredbe. Formirana je i petočlana komisija za kontrolu državne pomoći, kao nezavisno telo koje nadzire trošenje budžetskih sredstava za podsticaje privrednim subjektima. Ova komisija je ujedno i glavni jemac poštovanja donetih pravila.

Aktuelni zakon o kontroli državne pomoći, kao što sam rekao, donet je 2009. godine, a primenjuje se od 2010. godine. Skoro desetogodišnja primena postojećeg propisa je pokazala da određene odredbe treba preispitati na drugačiji, potpuniji način regulisati, neka bitna pitanja vezana za oblast državne pomoći u koja spadaju vođenje samog postupka kontrole državne pomoći, kao i način organizacija i funkcionisanje komisije za kontrolu državne pomoći.

Iz tog razloga, Vlada Republike Srbije je 2018. godine formirala radnu grupu za izradu Nacrta zakona o kontroli državne pomoći. Radna grupa je izvršila analizu Zakona o kontroli državne pomoći i utvrdila da je potrebno uraditi izmene velikog broja članova kako bi se obezbedila efikasnija primena zakona i nesmetano funkcionisanje tržišta u smislu bolje zaštite konkurencije iz ugla kontrole državne pomoći, pa je u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa jedini način bio donošenje novog zakona koji uređuje oblast državne pomoći.

Osnovni razlog za donošenje takve odluke bila je neodložna potreba da se preciziraju i dopune pojedine odredbe u cilju njihovog efikasnijeg sprovođenja u praksi, kao i da se uvedu novi pravni instituti iz oblasti državne pomoći u pravni sistem Republike Srbije.

Dalje, jedan od razloga za donošenje novog zakona jeste i usklađivanje sa novim Zakonom o opštem upravnom postupku. Postupak pred komisijom je posebni vanupravni postupak koji sprovodi komisija kada postupa u upravnim stvarima, ali se predviđa i primena Zakona o opštem upravnom postupku, pa je s toga neophodno uraditi usklađivanje procesnog dela zakona, dok je drugi razlog postizanje operativne nezavisnosti komisije za kontrolu državne pomoći, tako da komisija stiče status pravnog lica, ubuduće će posedovati sopstveni budžet i za rezultate svog rada odgovaraće Narodnoj skupštini.

Donošenjem novog zakona biće precizirane odredbe i otklonjene nejasnoće koje su uočene u primeni, uz obezbeđenje transparentnosti u dodeli državne pomoći, propisivanjem jasnih pravila, a naročito će se ojačati kapaciteti Komisije, koja treba efikasnom primenom zakona da doprinese podsticanju privrednog razvoja.

Komisija će voditi registar državne pomoći kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka, a registar će sadržati podatke o prijavi, odnosno davaocu, korisniku državne pomoći, pravni osnov za dodelu, vrsti, instrumentu i iznosu dodeljene državne pomoći. Izmene podrazumevaju uvođenje jasne definicije šta se smatra pod državnom pomoći, a šta ne, i pod kojim uslovima, kao jasno označavanje insturmenata za dodelu državne pomoći.

Poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke će u danu za glasanje podržati predloženi zakon, pošto će njegovim usvajanjem biti uspostavljena adekvatna kontrola državne pomoći i transparentnosti u njenoj dodeli, biće sprečeno stavljanje pojedinih privrednih subjekata u povlašćeni položaj, odnosno biće stvoreni jednaki uslovi poslovanja za sve učesnike na tržištu. Na taj način, jača se slobodna konkurencija, obezbeđuju zdraviji uslovi poslovanja, čime se podstiče ulazak i ostanak privrednih subjekata na tržištu Republike Srbije i omogućava njen privredni razvoj, od čega će krajnju korist imati potrošači, odnosno građani Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući, cenjena Poverenice sa saradnicima, kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi, ako se ne varam deveti redovni godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o kom načelno mogu reći samo reči hvale.

Ono što bih pre svega želeo da naglasim jeste činjenica da je ovo još jedan u nizu izveštaj nezavisnih regulatornih tela o kome u poslednjih par meseci ovaj visoki dom raspravlja, što je za svaku pohvalu.

Kada govorimo o samom izveštaju moram napomenuti da je izveštaj celovit, detaljan, iscrpan, upravo onakav kakav jedan izveštaj treba i da bude. U potpunosti je obuhvatio sve segmente delatnosti, odnosno nadležnosti u kojima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti postupa, tako da on u suštini na najbolji mogući način prikazuje sve kako se to iz njega može i videti, intenzivne aktivnosti koje su poverenice i njeni saradnici preduzimali po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i aktivnosti koje su preduzimali po pitanju unapređenja, poštovanja principa ravnopravnosti.

Ono što je izuzetno bitno da danas kažemo jeste činjenica da je načelo jednakosti i zabrane diskriminacije jedno od osnovnih načela ljudskih prava, koje se ogleda u tome da su svi ljudi jednaki pred zakonom, odnosno da svi mogu na isti način da ostvare zaštitu svojih prava pred državnim organima.

Iz ovog univerzalnog prava proističe i obaveza svih nas da poštujemo načelo jednakosti. S druge strane, postoji opšta obaveza, uzdržavanje od vršenja diskriminacije koja se sama može ispoljiti na mnogo različitih načina i zato je sam pojam diskriminacije teško definisati, ali hajde usudiću se da pojam diskriminacije maksimalno uprostim i kažem da je diskriminacija u suštini pravljenje razlike, tj. nejednako postupanje onih koji se nalaze u istoj ili u sličnoj situaciji.

Realno gledajući, ni jedno društvo i ni jedna država nije u potpunosti otporna na određene vidove diskriminacije, pa tako ni Srbija. S tim što moramo napomenuti da je jedan od osnovnih zadataka svih nas, kako poslanika u parlamentu, tako i vas kao institucije koje se bave ovim problemom, ali svakog građanina ponaosob, kao što rekoh, zadatak svih nas i zadatak svakog od nas je da se u najvećoj mogućoj meri bori protiv svakog oblika diskriminacije, kao i da se bori za što veći stepen ravnopravnosti svakog pojedinca.

Rekoh već da je u izveštaju sveobuhvatno i detaljno prikazano šta ste vi, kao poverenica zajedno sa svojim saradnicima, tokom 2018. godine učinili po pitanju sprečavanja i zaštite od diskriminacije, kao i po pitanju unapređenja poštovanja principa ravnopravnosti, ali isto tako je jasno prikazano i hvala vam na tome, šta su po tom pitanju u istom periodu konkretno učinili Vlada Republike Srbije, pojedinačna ministarstva, kao i ovaj parlament.

Kao što je to nedvosmisleno u izveštaju i konstatovano, tokom prošle godine je donet značajan broj strategija, akcionih planova, pravilnika, uredbi i zakona, kojima je ova oblast značajno unapređena, a čime su, kako ste to i sami rekli i javno pohvalili, jednim dobrim delom ispunjene preporuke iz vašeg prethodnog godišnjeg izveštaja.

Sve ovo pokazuje jasnu opredeljenost Vlade Republike Srbije kao najvišeg organa izvršne vlasti, a naravno i Narodne skupštine, kao i najvišeg organa zakonodavne vlasti, da se kroz pre svega zakonodavnu regulativu, utiče na što potpunije ostvarenje principa ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, ali i da se ta regulativa i u buduće unapređuje i usklađuje sa pravnom regulativom razvijenih demokratskih zemalja.

Imali smo priliku da čitajući ovaj izveštaj, ali i slušajući vaše obraćanje saznamo da je prethodne godine najviše pritužbi i to više od polovine od ukupnog broja, podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

Naša država jeste učinila mnogo da omogući što veći stepen ravnopravnosti osobama sa invaliditetom, ali još mnogo toga naročito u oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite moramo učiniti kako bi naši sugrađani sa invaliditetom bili u najvećoj mogućoj meri ravnopravni članovi ovog društva. To je naša dužnost i naša obaveza, ali ujedno i pravo osoba sa invaliditetom da im sve ono što im je potrebno za normalan život bude u potpunosti dostupno, kao i svakom drugom pojedincu.

Pored diskriminacije na osnovu invaliditeta, najviše pritužbi je bilo zbog diskriminacije na osnovu starosnog doba, naročito dece, zbog čega je potrebno preuzeti konkretne aktivnosti za uređenje svih vidova podrške, naročito deci sa invaliditetom i smetnjama u intelektualnom razvoju, potom podrške deci koje je život naterao da žive i rade na ulici, kao i što veće podrške svoj deci koja su na bilo koji način predmet eksploatacije, zlostavljanja ili bilo kog drugog oblika diskriminacije.

O potrebi ravnopravnosti muškaraca i žena, kao pre svega ekonomskoj ravnopravnosti, tako i svakoj drugoj, lično sam ja i mnoge moje kolege u ovom domu puno puta do sada govorili i naravno da stojimo na čvrstom stavu da žene moraju u svakom pogledu biti ravnopravne sa muškarcima, kao i da moraju biti u potpunosti zaštićene od svakog mogućeg oblika nasilja koje bi mogle da trpe.

Zato ću se ovaj put osvrnuti na jedan drugi problem, ne samo iz razloga da, eto, to nazovem čak i muškom solidarnošću, već iz razloga što taj problem, tačnije oblik neravnopravnosti, stvarno se i jeste pomalo odomaćio kao stereotip kod nas, a to je činjenica da prilikom razvoda brakova centri za socijalni rad u nesrazmerno većem broju slučajeva daju mišljenje da decu u takvim situacijama treba poveriti majkama, čak i kada je očigledno da takva odluka nije u potpunosti u interesu deteta ili dece. Ali, evidentno prisutna stereotipna podela uloga unutar porodice doprinosi ovakvim stavovima centara za socijalni rad, pa smo često u situaciji da otac prilikom razvoda braka može dobiti dete ili decu takoreći samo u slučajevima kada majka izričito ne želi da deca budu njoj poverena.

Mislim da o ovome kao društvo moramo dobro da razmislimo, jer činjenica da, priznali mi to ili ne, ovaj problem postoji u našem društvu. Još mnogo toga je navedeno u delu izveštaja koji govori o opisu stanja u ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti, kao što je na samom kraju izveštaja dato, koliko mi se čini, 29 preporuka za suzbijanje diskriminacije i unapređenje ravnopravnosti.

Pošto smo konstatovali kako je jedan deo preporuka iz vašeg prethodnog izveštaja već ispunjen, ubeđen sam, a i apelujem na to, da se kao predstavnici građana potrudimo da baš u interesu tih istih građana koji su nam dali svoje poverenje da ih zastupamo ovde, ispunimo i preporuke iz ovog izveštaja i time Srbiju učinimo lepšim i boljim mestom za život njenih građana.

Na kraju, pre nego što izgovorim ono što se iz moje dosadašnje diskusije može i naslutiti, a to je da će poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati ovaj izveštaj o radu, želim da vam se zahvalim na jednom ovako kvalitetnom izveštaju i da vama i vašim saradnicima poželim još više uspeha u budućem radu. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Kolege narodni poslanici, pre svega želim da se zahvalim kolegi Laketiću na iznetom izveštaju o dosadašnjem radu Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine, kao i svim članovima Komisije na dosadašnjem uloženom trudu.

Očigledno da je moralo proteći čak dve decenije da neka vlast posle toliko godina prvi put počne da govori o tome kako je neophodno utvrditi posledice po zdravlje, životnu sredinu, koje je izazvalo korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom tokom zločinačke NATO agresije 1999. godine i to ne samo da govori, već i da preuzme prve konkretne korake u utvrđivanju istine, a koji su se ogledali u formiranju Komisije za izradu posledica NATO bombardovanja 1999. godine.

Kada govorimo o ratnim dešavanjima te godine i kada konkretno govorimo o agresiji koju je na SRJ bez ikakvog realnog osnova i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, sprovelo 19 najbogatijih zemalja sveta, okupljenih u NATO paktu, srpski narod nema čega da se plaši, niti ima čega da se stidi.

Srpski narod nikad u svojoj istoriji nije bio na pogrešnoj strani, nikada nije bio agresor, nikada nije bio osvajački narod pa ni te 1999. godine. Te godine srpski narod je bio prinuđen da se šesti put samo tokom 20. veka suprotstavi nadolazećem zlu, braneći svoja vekovna ognjišta, braneći sve ono što su generacije i generacije građana Srbije i Jugoslavije stvarale.

U vazdušnim napadima koji su bez prekida trajali 78 dana, besomučno su gađani ciljevi poput privrednih objekata, infrastrukturnih objekata, bolnica, škola, crkvi, kulturnih objekata.

Ono što je naročito značajno jeste da je materijalna šteta koju je SRJ pretrpela, iznosi između 60 i 100 milijardi dolara. Pored nepoznanica vezanih za materijalnu štetu, nepoznat je tačan broj žrtava i ta cifra se kreće do 3.000 žrtava, uz preko 7.000 ranjenih. Kako bismo definitivno stavili tačku na nepoznanicu vezanu za broj žrtava, Pokret socijalista je uputio predlog parlamentu da se pored Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja, formira i komisija koja bi imala zadatak da utvrdi tačan broj poginulih i ranjenih građana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kao i da se utvrdi ime i prezime svakog poginulog i ranjenog građanina, bez obzira da li je on tokom NATO agresije bio pripadnik Vojske Jugoslavije, MUP-a ili civil.

Agresija NATO pakta na SRJ nije bila običan ratni sukob, jer na SRJ tada nije krenuo samo neprijatelj u obliku NATO vojnika, već su uz njih krenuli kriminalci, teroristi, zločinci i ubice, jer ko krene u rat da porazi ili ubije neprijateljskog vojnika tj. policajca, taj jeste neprijatelj, pošto su i jedan i drugi krenuli u rat sa istim ili sličnim ciljem. Ali, ko krene u rat da ubije decu, da ubija bolesne, stare i nemoćne, ko krene u rat sa namerom da vam zatruje zemlju, vodu i vazduh i da vam na taj način, slobodno mogu reći, ubija čak i one koji u tom trenutku nisu bili rođeni, taj je zločinac i ubica.

Posle svog vojnog ešalona, godinama potom su nam slali razne eksperte, nazovi diplomate, i razne domaće beskičmenjake, alave na zelenu američku valutu, koji i dan danas pokušavaju da nas ubede da osiromašeni uranijum nije opasan, da je čak šta više lekovit, da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, a ne radioaktivnost osiromašenog uranijuma. Kako drugačije nazvati ove ljude nego monstrumima.

Ali, znaju Srbi jako dobro svoju genetiku, genetiku koja je stvorila jednog Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Patrijarha Pavla, Uroša Predića, Savu Šumanovića, jednog Novaka Đokovića. Znaju Srbi da prostor na kom danas žive nije naseljavan lopovima, kriminalcima, silovateljima, ubicama, kao što su naseljavani prostori pojedinih svetskih sila, koji su takvu svoju superiornu genetiku dokazivali zločinima nad nedužnom srpskom, iračkom, libijskom, sirijskom decom i civilima, kao i zločinima nad mnogim drugim nedužnim narodima sveta. Zločinom i nepravdom koja se evo i dan danas sprovodi, npr. nad nedužnim narodom Venecuele.

Zbog svega ovog, još jednom želim da dotičnoj gospodi poručim da srpski narod jako dobro poznaje svoju genetiku, i to je genetika jednog od najboljih i najhumanijih naroda, koji je kvalitet svoje genetike, eto, npr. dokazao još davne 1885. godine, kada je Srbija na jedan dan prekinula ratna dejstva protiv Bugarske kako bi propustila transport sa bugarskim ranjenicima preko svoje teritorije. Zbog ovog događaja u holu zgrade međunarodnog Crvenog Krsta u Ženevi, i danas stoji tabla sa natpisom – budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine. Posle srpskog naroda ni jedan drugi narod nikada više svojom humanošću nije zaslužio ovakvu zahvalnost, naročito ne neka od 19 vojnih sila koje su izvršile agresiju na SRJ.

Pokret socijalista, partija koju predstavljam u ovom parlamentu je svesna naše obaveze da utvrdimo istinu, da utvrdimo šta je tu uzrokovalo značajno povećanu stopu učestalosti, pre svega malignih bolesti, a naročito malignih bolesti kod onih najmlađih, kod onih koji nisu bili čak ni rođeni tokom sramne NATO agresije. Komisija će utvrditi činjenice i istinu i mi iz Pokreta socijalista ćemo čvrsto stati iza te istine i za nju se uvek i svuda boriti.

Borićemo se zbog naše dece, zbog onih koji se još uvek nisu ni rodili i koji tek treba da se rode, zbog onih koji ničim nisu zaslužili da budu žrtve nečije monstruoznosti.

Ubeđeni smo da će predložena koleginica Milena Turk, moći doprineti kvalitetu rada ove Komisije, te ćemo i u danu za glasanje zajedno sa kolegama iz Narodne ujedinjene seljačke stranke podržati svojim glasovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, što jeste usvajanje predloženog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju ili, jednostavnije rečeno, rešavanje pitanja studiranja starih studenata.

Predsednik naše poslaničke grupe, kolega Đorđe Komlenski je tokom svog obraćanja je već rekao da će poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržati predložene izmene zakona, s napomenom da Pokret socijalista stoji na stanovištu da je ograničavanje roka studiranja nepotrebno i ne vidimo razlog zašto je uopšte potrebno da mi taj rok produžavamo za godinu, dve ili tri, sve jedno.

Ipak, ono što je najvažnije jeste činjenica da svi mi danas prisutni poslanici shvatamo značaj obrazovanja kao univerzalnog ljudskog prava i da imamo volju da, hajde da ih ponovo tako nazovem, starim studentima pružimo šansu da okončaju svoje višegodišnje studiranje.

Srbija nije toliko bogata zemlja da se odrekne tolikog broja visokoobrazovanih stručnjaka koji će završiti studije za godinu, tri ili pet, bez obzira koliko vremena su potrošili na studiranje, a potrošili su onoliko koliko su morali ili želeli da potroše vremena.

Ja lično, kao i moja partija, ali i poslanička grupa smo nepodeljenog stava da je mnogo manje opterećenje i šteta za sve da im omogućimo dalje polaganje ispita, nego što bi bila šteta ukoliko bi njihovo studiranje bilo sada prekinuto.

Naravno, pozdravljamo to što se Ministarstvo opredelilo da se rok za završetak studiranja produži za još dve godine, ali smatramo da ove dve godine, koje su pred nama, moramo maksimalno iskoristiti da po proteku ovog roka ne dajemo neki novi rok od godinu, dve, tri, pet, već da iznađemo neko drugo, kvalitetno i trajno rešenje koje će nam mnogo bolji način rešiti postojeći problem, a studentima dati šansu da u što većem broju okončaju svoje dugogodišnje studiranje.

Naravno, ova molba se odnosi kako na studente koji studiraju po starom programu, tako i na one koje su studije upisali kao prve generacije studenata po bolonjskom sistemu, koji su svoje studiranje proveli, da ne kažem, kao pokusni kunići i koji zbog toga trpe brojne posledice. Na te studente se ne odnosi predložena izmena zakona, ali su i ovo studenti zaslužili da dobiju šansu da svoje studije napokon privedu kraju.

U svakom slučaju, što se tiče Predloga izmene Zakona o visokom obrazovanju, poslanički klub Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Cenjene kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, a to je izbor novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. U ovoj godini se navršava 15 godina od uspostavljanja institucije Poverenika, institucije koja je trebala da radi isključivo u interesu građana, ali je više nego često, lično od strane samog Poverenika korišćena zarad ostvarivanja političkih interesa raznih stranih ambasada i finansijsko političkih centara moći.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti bi morao da bude nepristrasan, objektivan branilac prava, nezavistan od svih drugih državnih organa, koji ne sme tražiti, niti primati naloge i uputstva za svoj rad od drugih državnih organa ili drugih lica, a kamoli od stranih ambasadora i tajkuna, što znači da bi Poverenik morao biti nezavistan i samostalan državni organ. Kažem morao, jer je dosadašnji Poverenik bio sve samo ne ono što je trebao da bude, što će, iskreno se nadam, posle ovog izbora novog Poverenika biti promenjeno.

Kada pričamo o Povereniku, to mora da bude neko od poverenja, kako mu i samo ime jasno govori, neko ko će posredovati između javnosti, pojedinaca, raznih udruženja i organa javne vlasti, jer Poverenik jeste zadužen da štiti pravo na slobodan pristup informacijama, a istovremeno i organ koji štiti pravo na privatnost podataka o licima.

Funkcija Poverenika je regulisana Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji, između ostalog, utvrđuje da Poverenika bira Narodna skupština na mandat od sedam godina. Do sada je funkciju Poverenika obavljala jedna osoba u dva mandata, s tim što je veliki deo drugog mandata, kao što sam već rekao, zloupotrebljavala u političke svrhe i zato sada prilikom izbora novog Poverenika ne smemo da dozvolimo da se ponovi greška koja je počinjena pre osam godina prilikom reizbora prethodnog.

Na sreću, Rodoljub Šabić nije bio inokosni organ, već je sa njim radio veliki broj zaista čestitih ljudi koji su uložili ogromnu pozitivnu energiju u rad ovog organa tokom proteklog perioda, ali zbog samovolje i više nego neodgovornog ponašanja tog istog Rodoljuba Šabića, pod ozbiljan znak pitanja su dovedeni njihovi ukupni rezultati rada.

Zbog svega ovoga naša odgovornost pri izboru novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je još veća, pošto onaj koga izaberemo na mesto Poverenika mora da poseduje sposobnost da nastavi kontinuitet onoga što je bilo pozitivno i dobro u radu ovog državnog organa, ali i da napravi jasan diskontinuitet sa političkim zloupotrebama funkcije Poverenika koje je činio Rodoljub Šabić, čovek koji je svojim neodgovornim ponašanjem ozbiljno narušio ugled i značaj same institucije Poverenika, tretirajući je kao da funkcija Poverenika treba da služi interesima Rodoljuba Šabića, a ne da Rodoljub Šabić treba da služi interesu funkcije građana i države Srbije.

Čitajući biografiju kandidata koga nam je skupštinski Odbor za kulturu i informisanje dostavio, uz Predlog odluke o izboru Poverenika, mišljenja sam da obrazovanje, nesumnjiva stručnost i iskustvo gospodina Milana Marinovića garantuje upravo potreban kontinuitet, ali još potrebniji diskontinuitet koji Pokret socijalista očekuje od novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Uvereni smo da Milan Marinović poseduje sve neophodne stručne, ljudske i moralne kvaliteta i da je izbor osobe poput Milana Marinovića garantuje da će institucija Poverenika napokon postati nezavisna, nepristrasna i samostalna, kakva je morala biti svih ovih 15 godina koliko institut Poverenika postoji i radi.

Ubeđeni smo da će gospodin Marinović, kada za koji dan bude zvanično izabran, u šta ne sumnjamo, odmah prionuti na posao, da će odgovornim radom pokazati da, za razliku od prethodnog Poverenika, ovu funkciju može da obavlja časno, nepristrasno, profesionalno, te da takvim radom povrati preko potrebno poverenje građana u ovaj državni organ. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, postaviću nekoliko pitanja republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi, Ministarstvu kulture i informisanja, Agenciji za privredne registre, kao i REM.

Pod jedan, da li je televizijske programe N1, Nova S i Sport klub, emituju domaći ili strani emiteri? Odakle se tačno emituju ti televizijski programi? Da li nadležni organi uključujući i REM i da li su izvršili proveru navoda da se sedište napred navedenih emitera kao i mesta odakle se emituju navedeni programi nalazi u Luksemburgu? Da li su nadležni organi uključujući REM izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub imaju neophodne dozvole za emitovanje televizijskog programa u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li emiteri programa N1, Nova S i Sport klub poštuju sve zakonske propise i plaćaju propisane nadoknade? Ukoliko plaćaju molio bih da mi odgovorite koje naknade i kome plaćaju i naravno u kom iznosu, a ukoliko ne plaćaju molio bih da mi se odgovori po kom osnovu ne plaćaju?

Sledeće pitanje, da li emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub, da li su upisani u registar medija koje vodi APR? Da li se emiteri TV programa N1, Nova S i Sport klub poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju sve svoje obaveze u celosti? Da li ovi napred pomenuti emiteri plaćaju naknadu SOKOJ-u i OFPS-u u kom iznosu i ukoliko ne plaćaju po kom osnovu su oslobođeni plaćanja naknade?

Šta su nadležni državni organi, uključujući i Komisiju za zaštitu konkurencije, preduzeli po pitanju emitovanja reklama kod ovih nazovi inostranih TV kanala, pošto Zakon o elektronskim medijima zabranjuje da se menja izvorni sadržaj programa koji se u Srbiji reemituje, a ovi nazovi prekogranični kanali i dalje čitavog dana emituju višeminutne EPP blokove, kao i zašto niko od nadležnih državnih organa nije naložio kablovskim operaterima da iz mreže isključe sve prekogranične kanale koji krše zakon, a protiv odgovornih lica nije pokrenuo zakonske postupke?

Na koji način je REM utvrdio da N1, Nova S i Sport klub nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični, kao i da na tim kanalima nema domaćih reklama koje, izuzev njih, vide svi građani Republike Srbije?

Da li su nadležni organi preduzeli korake, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu, N1, Nova S i Sport klub, eventualno prekida izvorni signal koji ide sa mastera iz inostranstva i ubacuju reklame na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću nadležne da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja tako što prema odredbama ovog zakona reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja bez menjanja, prekrajanja, ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja, priloga, rubrika, reklama, oglasa i reportaža.

Takođe se članom 46. istog zakona garantuje sloboda prijema reemitovanja medijskih usluga iz drugih država koja je Republici Srbiji zajamčena potvrđenim međunarodnim ugovorima, a članom 100. određeno je da nadzor nad emiterima vrši REM. Takođe je propisano da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio i TV emitovanje istovremeno i u potpunosti bez promena, kao što je propisano da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom zakona u pogledu oglašavanja vrši regulatorno telo za elektronske medije, poznatije kao REM, a Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza, može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti, očekujem da ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koja imaju nadležni organi u utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih i krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem roku, koliko odmah, kao i da ova moja pitanja tretiraju kao prekršajne i krivične prijave protiv odgovornih lica ova tri emitera. Hvala.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Cenjena potpredsednice Vlade sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, pitanje koje se rešava pomenutim zakonom mora se posmatrati u jednom širem kontekstu.

Ovim zakonom se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti koji nemaju rešeno stambeno pitanje, već rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za samo jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Imajući u vidu značaj i odgovornost posla koje pripadnici snaga bezbednosti obavljaju i njihov značaj za bezbednost čitave države, kao i lica koja su u ranijim ratnim dejstvima dala značajan doprinos bezbednosti, odbrani suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnoj celokupnosti države, a polazeći od toga da je najveći broj nerešenih stambenih potreba zaposlenih u državnim organima upravo među pripadnicima snaga bezbednosti koji decenijama nisu uspeli da trajno reše svoja stambena pitanja, aktuelna Vlada Republike Srbije je posle niza godina koje su bile od kraja 2000. godine pa do sredine 2012. godine, tokom koje su snage bezbednosti, a pre svega Vojska Srbije ponižavane i dovedene u status dobrovoljnog lovačkog društva, a njeni pripadnici dovedeni na ivicu životne egzistencije, i kao što rekoh, aktuelna Vlada je tokom prethodnih nekoliko godina pristupila sistemskom rešavanju svih problema kako samih snaga bezbednosti, tako i njenih pripadnika.

Upravo i sama odluka da država otpočne sa gradnjom stanova za pripadnike snaga bezbednosti doneta na osnovu brojnih potreba pripadnika tih snaga bezbednosti.

Sagledavši sve realne potrebe Vlada Republike Srbije je donela odluku da prvo otpočne sa izgradnjom stanova u Vranju, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Novom Sadu, Sremskom Mitrovici i Beogradu.

U prvo fazi projekta planirano je da se izgradi ukupno 8.022 stana u sedam gradova, a to na početku realizacije, odnosno u prvo A fazi iznosi 1.530 stanova, od čega je već otpočeto sa izgradnjom 792 stana, dok je u prvoj B fazi planirano da se izgradi još 6.492 stana, što stvarno predstavlja značajan pomak u odnosu na situaciju od pre deceniju ili više.

Trenutno se radovi izvode u četiri grada, Nišu, Vranju, Kragujevcu i Kraljevu, a početak radova u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu se očekuje sredinom avgusta ove godine. Tender za izvođenje radova na izgradnji stanova u Beogradu se očekuje krajem oktobra ove godine.

Sve ovo što sam do sada izneo jasno nam pokazuje da je ova Vlada Republike Srbije za razliku od prethodnih vlada iz perioda vladavine DOS-a pristupila odgovornom i sistemskom rešavanju ovog pitanja. To znači da će u narednom periodu veliki broj pripadnika snaga bezbednosti, ono što je najvažnije, ravnomerno bez ikakvih privilegija po pitanju grada u kom žive imati šansu da u potpunosti reše svoje stambene probleme.

Posle nešto više od godinu dana, koliko je na snazi Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, stvorila se potreba da se izmenama i dopunama važećeg zakona dodatno urede uslovi, kriterijumi i način i postupak za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, kao i za borce, porodice palih boraca, ratne vojne invalide i mirnodopske vojne invalide. Te izmene se odnose pre svega na proširenje kruga lica koja se smatraju pripadnicima snaga bezbednosti, definisanje pojmova borca, člana porodičnog domaćinstva palog borca i vojnog invalida, kao i na utvrđivanje prava na kupovinu stana pod povoljnijim uslovima i prioriteta za kupovinu stana na teritoriji grada Beograda.

Tako se izmenama i dopunama zakona proširuje krug lica koja mogu ostvariti mogućnost na kupovinu stana pod povoljnijim uslovima na borce, članove domaćinstva palog borca, ratne vojne invalide i mirnodopske vojne invalide.

Razlozi zbog kojih je bilo neophodno proširiti krug lica je činjenica da su i ova predložena lica dala doprinos nacionalnoj bezbednosti i odbrani suvereniteta Republike Srbije. Zbog velike zainteresovanosti za stanove koji će biti građeni na teritoriji Grada Beograda izvršeno je i preciziranje koja lica imaju prioritet pri kupovini stana po povoljnijim uslovima na teritoriji Grada Beograda, precizirajući da su to zaposleni pripadnici snaga bezbednosti kojima je mesto zaposlenja na teritoriji Grada Beograda.

Na kraju, želeo bih da odam priznanje republičkoj Vladi što ja za razliku, na primer, od perioda između 2008. do 2012. godine na sasvim drugi način rešavala, tj. rešava pitanja obezbeđivanja stambenog prostora. U tom periodu od 2008. do 2012. godine reći ću vam kako se na primer rešavao problem stana tadašnjeg ministra odbrane, čiji je suvlasnik na sadašnjem stanu na Vračaru, tj. vlasnik četiri desetine istog stana, firma „Vilafarm LTD“, koja je tokom mandata ministra Šutanovca dobila blizu 10 javnih nabavki i prihodovala oko 350.000 evra iz tih javnih nabavki.

Firma „Vilafarm LTD“ je imala zajedničkog direktora Radomira Bzika sa firmom „Pejton Medikal“ koja je dobijala sredstva od Ministarstva odbrane. Onda nije čudo kako jedan bivši ministar odbrane, Dragan Šutanovac sa samo četiri i po godine mandata može doći do stana koji vredi preko milion evra.

Mislim da nije na odmet izvući računicu kako je za preko milion evra bivši ministar odbrane, Dragan Šutanovac izgradio stan veličine 190 m2 i galeriju od 139 m2, a danas se za tih milion i nešto evra, po ovim uslovima koje Ministarstvo i Vlada daju, može izgraditi stambena zgrada za pripadnike snaga bezbednosti koja bi brojala preko 50 stanova. E, upravo u ovom leži razlika u odnosu kako se nekad rešavalo stambeno pitanje ljudi, na primer u Ministarstvu odbrane, policije od 2008. do 2012. godine i kako se isto pitanje rešava posle promene vlasti 2012. godine. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, ceni ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pred nama se danas, na dnevnom redu nalaze tri izuzetno važna zakona, koja će poslanička grupa PS-NSS-USS u danu za glasanje podržati.

U odnosu na trenutno važeći Zakon o trgovini i Zakon o elektronskoj trgovini, predlozi novih Zakona o trgovini i izmena i dopuna Zakona o elektronskoj trgovini, detaljnije uređuju elektronsku trgovinu i njene modele, kao i obaveze trgovaca koji na ovaj način posluju. To je pre svega odraz trenda rasta elektronske trgovine i njene ekspanzije, pre svega na svetskom, ali i domaćem tržištu.

Pohvalno je to što je resorno Ministarstvo za trgovinu i telekomunikacije, prepoznalo značaj i potrebu da ovaj oblik trgovine detaljnije uredi, pre svega unapređenjem zakonodavnog okvira u ovoj oblasti. Ono što je takođe za pohvalu, jeste činjenica da su nacrti zakona rađeni u bliskoj saradnji sa privredom, to je što su u radoj grupi za izradu zakona učešće uzeli predstavnici Privredne komore, Nacionalne alijanse za ekonomski razvoj, kao i neformalna grupa najznačajnijih pružalaca usluga u oblasti elektronske trgovine u Srbiji.

Opšte je poznata činjenica da broj korisnika računara i interneta u Republici Srbiji neprestano raste. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2018. godini preko tri miliona i 750 hiljada lica koristilo je računar u poslednja tri meseca, što čini 70,7% građana. Za 3,3% se povećao broj korisnika računara u odnosu na 2017. godinu, za 4,5% u odnosu na 2016. godinu, a za 5,9% u odnosu na 2015. godinu. Porastao je broj plaćanja transakcija kupovine robe i usluga putem interneta, beleži se povećanje sa dva miliona i 750 hiljada transakcija u 2015. godini na deset miliona i 200 hiljada u 2018. godini. U 2015. godini plaćanja su vršena platnom karticom i na domaćim sajtovima je realizovano 26,86% transakcija dok je ne inostranim 73,14%, a u 2018. godini plaćanja su vršena pored platnih kartica i upotrebom e-novca kao i elektronskim bankarstvom. Na domaćim sajtovima je realizovano 32,27% transakcija dok je na inostranim 67,73%.

Mislim da nije zgoreg napomenuti da kurirske službe beleže sve veći porast pošiljki naručenih preko interneta, prevoz pošiljki u oblasti elektronske trgovine ima učešće u čak 25%. Pored svih ovih rezultata naša realnost je da smo se ipak u praksi susretali sa ogromnim nepoverenjem građana u elektronsku trgovinu te zato više od 40% interneta u Srbiji nikada nije kupovalo online, takođe da veliki broj elektronskih prodavaca nije poslovalo po propisanim zakonima u vezi sa klasičnom e-trgovinom, kao i da postoje veliki problemi u troškovima distribucije proizvoda naročito u segmentu prekogranične trgovine, što nam govori da je za dalji razvoj elektronske trgovine uz donošenje novih propisa neophodno da se poveća poverenje građana u taj oblik kupoprodaje kao i da se maksimalno radi na sprečavanju sive ekonomije u ovoj oblasti što se ovim predlogom zakona u velikoj meri i omogućava.

Gledajući tekst predloženih zakona moram pohvaliti to što se u prvim članovima predloženog Zakona o trgovini uvode potpuno novi pojmovi, a koji između ostalog po prvi put definišu elektronsku prodavnicu i elektronsku platformu. Elektronska prodavnica ili veb šop predstavljao oblik trgovine u kom potrošači naručuju robu direktno od trgovca, odnosno sa njegove internet prezentacije, a trgovac tu robu isporučuje iz svog magacina to jest skladišta. Kod elektronske platforme sa druge strane potrošač je ugovornom odnosu sa trgovcem ali procedura naručivanja plaćanja, isporuke ne obavlja se od strane trgovca nego putem platforme koja je takođe u ugovornom odnosu sa trgovcem iako platforma ima i mogućnost direktne prodaje robe potrošačima. Ona se najčešće javlja u opisanom obliku, odnosno samo kao spona između trgovca i potrošača.

U daljim članovima zakona predložen je potpuno novi sistem podele trgovine. Prvo je izvršena osnovna klasifikacija trgovine na veliko, trgovine na malo i pružanje usluga, a u daljem članovima i detaljnija podela trgovine na malo prema načinu obavljanja. Tako bi od usvajanja novog Zakona o trgovini, trgovina na malo bila podeljena na trgovinu na prodajno mesto, trgovinu ličnim uvođenjem i daljinsku trgovinu. Pod trgovinu na prodajnom mestu potpadala bi trgovina koja se odvija u fiksiranim objektima što su prodavnice i boksovi ali i ona koja se obavlja u prenosivim objektima kao što su kosci, tezge i automati. S obzirom na to da u važećem Zakonu o trgovini ne postoji definicija koska, tezge i automata, predloženim zakonskim odredbama kao i podzakonskim aktima koji će kasnije biti doneti konačno bi se tačno odredio njihov pojam na našem tržištu čime bi se otklonile nedoumice i olakšao inspekcijski nadzor.

Što se tiče daljinske trgovine, odnosno trgovine putem sredstava komunikacije na daljinu, njene regulacije, u predloženom Zakonu o trgovini posvećena je posebna pažnja. Cilj detaljnog uređenja bio je zaštita potrošača koji zbog fizičke udaljenosti nemaju mogućnost neposrednog uvida u predmet kupovine i ponudu trgovaca. Predloženo je da se daljinske trgovine podele na elektronsku trgovinu i ostalu trgovinu putem drugih sredstava. Elektronska trgovina je oblik daljinske trgovine koja se ostvaruje tako što se roba ili usluga nudi, naručuje, prodaje preko interneta, a što može da se izvrši na različite načine. Prvo postoji mogućnost prodaje preko elektronske prodavnice, elektronske platforme o čemu sam već govorio.

Sa druge strane, postoji mogućnost prodaje putem elektronske prodavnice i platforme, ali tako da se potrošaču iako je u ugovornom odnosu sa trgovcem koji je vlasnik elektronske prodavnice ili platforme roba ne isporučuje iz magacina trgovca, nego direktno iz magacina proizvođača tj. veletrgovca.

Što se tiče ostale trgovine u nju bi spadala sva daljinska trgovina koja se ne obavlja putem interneta, već putem drugih sredstava masovne komunikacije, kao što su kataloška prodaja, TV-prodaja, trgovina posredstvom pošte, reklamnih materijala, telefona, tekstualnih i multimedijalnih telefonskih poruka i govornih automata.

Ono što nam novi zakon o trgovini, takođe donosi, a što do sada nije bilo precizno regulisano, odnosi se na uređenje posebnih tržišnih institucija. Tako predloženi zakon predviđa i jasno definiše koje sve posebne tržišne institucije mogu postojati, te ih deli na robnu berzu, sajam, privredne izložbe i tradicionalne manifestacije, pijace, Veletržnice i aukcijske kuće, uz jasno propisanu odredbu da ove posebne tržišne institucije ne mogu da učestvuju ni kao prodavci, ni kao kupci u trgovini čiji su organizatori.

Zanimljivo je da za razliku od važećeg Zakona o trgovini predloženi zakon o trgovini precizira da će organizatori privrednih izložbi, tradicionalnih manifestacija imati obaveze da istaknu: ime, trajanje manifestacije, ubeleže prostor, vode evidenciju lica koja izlažu ili prodaju robu, kao i da obezbede uslove za prisustvo i rad nadležnih inspekcija.

Razlozi za bliže uređenje ovih tržišnih pravila su velike zloupotrebe koje su prisutne u praksi. Ideja da se na takvim manifestacijama prodaje isključivo roba koja je u skladu sa običajima vezanim za odvijanje takvih aktivnosti i to za to područje, ali da ona bude legalna.

To u praksi znači da će razne tradicionalne manifestacije, poput „Roštiljijada“, „Kobasicijada“, i drugi, vašari, festivali i sve one manifestacije na kojima su u sklopu kulturnih muzičkih, sportskih i drugih aktivnosti prodaje određena roba morati da ima i jasno propisane obaveze trgovaca koji prodaju robu na njima, a koje zadovoljavaju propise za svaku drugu trgovinu na prodajnom mestu.

Novim zakonom o trgovini precizirana je prodaja sa sniženom cenom koja može da bude: rasprodaja, sezonsko sniženje ili akcijska prodaja.

Kod rasprodaje predloženim zakonom se propisuje obaveza trgovca da fizički izdvoji robu koja je predmet rasprodaje od prodaje robe pod redovnim uslovima. Od dana objavljivanja rasprodaje do kraja njenog trajanja trgovac neće smeti da naručuje, uključuje rasprodaju nove količine robe koja je predmet rasprodaje.

Sezonsko sniženje predstavlja prodaju robe po sniženoj ceni nakon proteka sezone i zakonski je regulisano u 10 zemalja članica EU. U tim zemljama održavanje sezonskog sniženja je uglavnom predviđeno dva puta godišnje, zimi i leti. Tako, recimo, u Slovenija ima dva utvrđena termina – zimsko, koje ne može početi pre prvog radnog ponedeljka u januaru i letnje, pre drugog radnog ponedeljka u julu i ne smeju trajati duže od dva meseca.

Francuski trgovci, takođe mogu imati samo dva sezonska sniženja godišnje i oni ne mogu trajati duže od šest nedelja.

U skladu sa ovakvom praksom u drugim zemljama i ovaj Predlog zakona o trgovini koji je pred nama propisuje sezonsko sniženje najviše dva puta godišnje. Ono će započinjati u razdoblju između 25. decembra i 10. januara zimsko, i 1. i 15. jula letnje i moći će da traje najviše 60 dana po sezonskom sniženju.

U skladu sa svim napred navedenim, kao što sam već rekao na početku svog obraćanja, poslanička grupa PS, NSS i USS, u danu za glasanje će podržati sve predložene zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine Sikimiću sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poslanička grupa Pokret socijalista – Narodna seljačka stranka – Ujedinjena seljačka stranka će u Danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati Izveštaj o radu sa Izveštajem o sprovođenju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine i Akcionog plana za njeno sprovođenje, jer za to stvarno imamo razloga.

Izveštaji su urađeni kvalitetno i ono što je kod samog Izveštaja o radu Agencije u 2018. godini najvažnije, jeste činjenica da je izuzetno detaljno opisan, kako rad Agencije po sektorima, tako i rezultati tog rada, uz izdvajanje ključnih rezultata svakog sektora. Tako da, moram priznati, da je pravo zadovoljstvo bilo pročitati dobijeni materijal.

Izveštaj jasno i nedvosmisleno pokazuje da Agencija kao samostalan i nezavistan državni organ u svom radu je pokazala visok nivo profesionalnosti i efikasnosti, što predstavlja značajan napredak u odnosu na neke od prethodnih godina. Ono što je najvažnije vidi se da u radu Agencije ima značajnog napretka da se radi i bolje i kvalitetnije i efikasnije.

Period od petooktobarskog puča 2000. godine, pa sve do promene vlasti 2012. godine, bio je obeležen izuzetno visokim stepenom kriminalizacije bivšeg režima, koji je i to slobodno mogu reći, bio bezobzirno i nepodnošljivo korumpiran. Korupcija je bila toliko ukorenjena u sistem vlasti bivšeg režima da čak ni sam vrh tadašnje Agencije za borbu protiv korupcije nije bio imun na nju.

Da ovo što govorim nisu prazne reči možemo se uveriti ako pogledamo izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije, tokom prvih deset godina svog rada koji se poklapaju sa decenijom vladavine DS ili da budem još precizniji vladavine današnjih opozicionara Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Zorana Živkovića i njihovih satrapa.

Upravo taj Savet za borbu protiv korupcije na čijem se čelu nalazila Verica Barać od oktobra 2001. godine, kada je osnovan, pokrenuo je preko 30 slučajeva visoke korupcije i spornih privatizacija. Najveći odjek u javnosti imali su slučajevi „Novosti“, „Luke Beograd“, šećerne afere, Veterinarskog zavoda, „Sartida“, ali samo jedan slučaj za vreme DOS-ovske vlasti dobio je i sudski epilog. Reč je o privatizaciji „Jugoremedije“.

Savet za borbu protiv korupcije republičkim vladama u čak pet mandata, koliko su ih puta formirale partije okupljene oko DS ili DSS, poslali su izveštaj o svim utvrđenim slučajevima visoke korupcije i kriminalnim pljačkaškim privatizacijama na koje ni jedna od tih DOS-ovskih vlada nikada nije ni odgovorila. Naravno, po naredbi vrha tadašnjih vlasti koju su činili današnji lideri saveza za novu pljačku Srbije, ni pravosuđe se takođe nije izjašnjavalo o preko 90% slučajevima o kojima ih je Savet obavestio ili su davali kratak odgovor da su predistražne radnje još uvek u toku.

Tako na primer, vezano za šećernu aferu, prvi izveštaj o malverzacijama oko šećera Savet je podneo Vladi Srbije 2003. godine. Godinu dana kasnije usledio je drugi, a zatim i treći izveštaj. Nikakav odgovor, čak ni tri Vlade, prve Zorana Đinđića čija je Vlada bila direktno umešana u malverzacije sa šećerom, druge Zorana Živkovića i treće Vojislava Koštunice, nikada Savetu nisu dali odgovor niti je Tužilaštvo ikada istražilo ko je odgovoran za ogromnu količinu šećera koja je bez carinske kontrole uvezena u zemlju, prepakivana, a potom po preferencijalnim uslovima izvožena i prodavana, zbog čega nam je EU na određeno vreme bila i zabranila izvoz šećera.

Sve ovo je dokaz da je Verica Barać u potpunosti bila u pravu kada je u julu 2011. godine za Srbiju, kojom su tada vladali Đilas i Tadić, izjavila da se centar korupcije u državi nalazi u samoj republičkoj Vladi.

Upravo tako su se, dok su bili na vlasti protiv korupcije borili oni koji danas kroz savez za novu pljačku Srbije žele da se vrate na tu istu vlast. Za razliku od slučajeva korupcije i pljačkaške privatizacije, tužbe za klevetu koju su protiv Verice Barać kao predsednice Saveta za borbu protiv korupcije podnosili tajkuni, čija su se imena zbog brojnih kriminalnih radnji nalazila u izveštajima Saveta, bili su odmah procesuirane.

Milan Beko je podneo desetak krivičnih prijava za klevetu, narušavanje ugleda i duševnu bol protiv Saveta i Verice Barać. Krivičnu prijavu protiv Baraćeve je zbog zloupotrebe službenog položaja i navodnog prekoračenja granica svojih ovlašćenja, pred Drugim opštinskim javnim tužilaštvom podneo i Miroslav Mišković zbog nemerljive štete nanete njegovoj kompaniji „Delta“.

Kako je u to vreme bila kriminalizovana celokupna vlast, tako ni pojedinci iz samog vrha tadašnje Agencije za borbu protiv korupcije nisu mogli ostati van, za to vreme, opšte prihvaćenog stila ponašanja. Tako smo, nažalost, imali jednu sramnu epizodu da član, a mislim da je čak bio i predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, bude krivično gonjen i odgovara za krivično delo, doduše ne na način na koji je trebalo da odgovara, ali to je već problem funkcionisanja pravosudnih organa.

Možda će se nekom učiniti da je slučajnost što se radi o čoveku kog su nam nedavno Đilas, Jeremić i Obradović kao vajnog eksperta predložili za nekog pregovarača i zastupnika njihovih interesa, ali kada se radi o ovoj trojci iz saveza za novu pljačku Srbije ništa nije slučajnost.

Naravno da nije slučajnost da zastupnik njihovih interesa, koji se uglavnom zasnivaju na ličnom bogaćenju, bude Čedomir Čupić, čovek koji je odlukom Trećeg javnog tužilaštva u Beogradu, u predmetu KT331/15 omogućeno da izbegne krivično gonjenje tako što se nagodio sa Tužilaštvom i na taj način izbegao da odgovara za falsifikovanje zapisnika koji je počinio u vreme dok je bio član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Osim krivičnog postupka koji je vođen protiv Đilasovog ljubimca Čedomira Čupića, podsetiću vas da se više krivičnih postupaka vodi protiv prve direktore Agencije za borbu protiv korupcije, ne znam da li je uopšte potrebno da napomenem da se radi o kadru DS, kadru koji odgovara zbog zloupotreba službenog položaja koji su se odnosili na nezakonito trošenje dnevnica za službena putovanja, kao i zloupotrebe oko kupovine zgrade u kojoj je danas sedište Agencije za borbu protiv korupcije, gde je utvrđeno da je zgrada kupljena po mnogo višoj ceni od realne, kao i da je zgrada kupljena sa nameštajem, a kada je trebalo da se preuzme, tog nameštaja u zgradi više nije bilo, zbog čega su iz budžetske rezerve ponovo izdvojena sredstava za novi nameštaj, pošto je onaj koji je kupljen sa zgradom, jednostavno ispario, kao što su isparile mnoge stvari tokom vladavine prethodnog režima.

Srećom po državu Srbiju, pobeda koalicije okupljene oko SNS i promena vlasti 2012. godine, dovela je do korenitih promena u odnosu države, kako prema prevenciji, tako i prema borbi protiv korupcije, koji su danas postali jedan od prioriteta svih republičkih vlada od 2012. godine do danas. Odgovornom politikom i doslednom borbom protiv svih oblika korupcije uspeli smo u velikoj meri da povratimo poverenje građana u državne organe, pre svega u pravosudni sistem koji je zbog brojnih zloupotreba ozbiljno bio poljuljan do 2012. godine. Posle ovih nepunih sedam godina kako se sprovode reforme, moramo priznati da se država nalazi na dobrom putu u borbi protiv korupcije, a ono što je najvažnije, da u toj borbi učestvuju sve državne institucije bez izuzetka.

Shodno tome, tokom poslednjih nekoliko godina povećan je broj osuđujućih presuda kada je reč o krivičnim delim sa koruptivnim elementom, pa, tako samo u poslednjih godinu dana imamo više od 400 osuđujućih presuda kojima je izrečena kazna zatvora, a Tužilaštvo je postupalo po više od 10 hiljada krivičnih prijava. Ozbiljnost i posvećenost u borbi protiv korupcije govori činjenica da je više od tri godine trajala javna rasprava i rad radne grupe za donošenje novog Zakona o sprečavanju korupcije koji smo u ovom domu usvojili pre dva meseca.

Novim zakonom o sprečavanju korupcije proširena je nadležnost Agencije za borbu protiv korupcije, njime je pojačana njena nezavisnost i finansijska samostalnost, pojačana je zaštita javnog interesa, smanjeni rizici od mogućnosti nastanka raznih oblika korupcije i povećana odgovornost organa javne vlasti i javnih funkcionera.

Ovaj zakon počeće da se primenjuje od 1. septembra sledeće godine. Ne samo da su novim zakonom stvoreni uslovi za kvalitetniji i efikasniji rad Agencije, već je to učinjeno i konkretnim potezima Vlade i Skupštine, preduzetim od kraja prošle godine, a koji se odnose, pre svega, na uvećanje budžetskih sredstava namenjenih za rad Agencije, kao i značajno povećanje broja zaposlenih, tako da će biti izuzetno zanimljivo kada ovogodišnje rezultate rada sledeće godine uporedimo sa rezultatima koji će biti ostvareni posle povećanja budžeta i posle povećanja broja zaposlenih i vidimo da li je došlo do povećanja u efikasnosti rada Agencije, u šta stvarno ne sumnjam da će biti tako.

Naravno, da za potpun učinak u prevenciji i borbi protiv korupcije nisu dovoljne samo aktivnosti Agencije, već je neophodno da svi državni organi pruže maksimalni doprinos. Tako je neophodno da sve aktivnosti Agencije u potpunosti prate i pomažu, pre svega, policija, sudovi, tužilaštvo, poreska uprava, Uprava za sprečavanje pranja novca i brojni drugi državni organi. Tek tada, kada sagledamo rezultate ovih organa, možemo stvoriti potpuniju sliku o rezultatima borbe protiv korupcije.

Moram da spomenem i činjenicu da su rad Agencije u prethodnom periodu pojedini mediji često znali da banalizuju i da prikazujući pojedine aktivnosti Agencije, stvaraju lažnu sliku o potpunoj korumpiranosti najvećeg dela javnih funkcionera, što naravno ne odgovara istini. Istina je da su tokom vladavine bivšeg režima brojni funkcioneri koristili javne funkcije u svrhu ličnog bogaćenja i stvaranja monopola za svoj biznis. Ali, sve ove promene, kako zakonske, tako i organizacione, doprinele su da se takvi slučajevi više ne ponavljaju.

Donošenjem novih zakona i uvođenjem novog principa rada, upravo mi se borimo da se Srbiji više nikad ne ponovi neko poput Dragana Đilasa, čoveka koji je tokom mandata provedenih na nekoliko javnih funkcija, brojnim zloupotrebama stekao imovinu koja se meri stotinama miliona evra. Upravo, mi se borimo da u Srbiji nikada više ne bude pravilo da svaka javna investicija mora da preraste u aferu i da bude sinonim za lopovluk i pljačku. Upravo, mi se borimo da više niko u Srbiji poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, samo zato što poseduju stotine i desetine miliona evra, zarađene na nezakonit način imaju mogućnost da kupuju političke partije, cele poslaničke grupe, pojedine poslanike i odbornike. Upravo, mi se borimo da više nikada niko kao što je Boško Obradović ne može da pere pare koje za potrebe kampanje dobio iz republičkog budžeta tako što će nekoj privatnoj zanatskoj radnji uplatiti iznos od pola miliona za fiktivne, tj. nepostojeće elektro radove. Upravo, mi se borimo da na čelo Vlade Vojvodine nikada više ne dođe čovek poput Bojana Pajtića, idejnog tvorca afere „Kamenica 2“, Razvojna banka Vojvodine, Fonda za kapitalna ulaganja i još mnogo raznih pljački pokrajinskog budžeta, kao i da na čelo bilo koje opštine više nikada ne dođe neko poput Radoslava Milojičića Kene, koji je za budžet opštine Smederavska Palanka, bio ravan kataklizmi.

Ono što ovaj izveštaj o kom raspravljamo nedvosmisleno pokazuje jeste da Srbija ima jedan uređen okvir za borbu protiv korupcije i da se borbi protiv korupcije pristupa sistematski. On jasno pokazuje da u aktuelnoj borbi protiv korupcije nema zaštićenih, što je bio slučaj u nekim prethodnim vremenima. Postupci koje Agencija vodi protiv svih funkcionera, bez obzira da li pripadaju vlasti ili opoziciji, bez obzira da li su funkcioneri na lokalnom ili republičkom nivou, jasno pokazuju da u ovoj borbi definitivno nema onih koji su zaštićeni partijskom knjižicom, društvenim statusom, bogatstvom, funkcijom koju obavljaju.

Ono što je iz izveštaja vidljivo, jesu i odlični rezultati Agencije na polju međunarodne saradnje, što je dovelo do toga da direktor Agencije, gospodin Sikimić, bude izabran za jednog od dva potpredsednika mreže institucija za prevenciju korupcije, koju čine antikorupcijske institucije 18 zemalja.

Ovaj uspeh je očigledno priznanje kako gospodinu Sikimiću i Agenciji, tako i državi Srbiji za pokazane rezultate u borbi protiv korupcije.

Na kraju bih ovo svoje obraćanje završio jednom preporukom. Pošto se u izveštaju o radu, u 2018. godini, nalazi odeljak sa karakterističnim primerima iz prakse, a znam da mnogo kolega, koji su zbog nejasnih propisa ili nedovoljno informisanja, grešili prilikom prijave imovinskog stanja, da u nekom skorijem vremenu objavite izdanje u kom bi bile obuhvaćene sve najčešće greške i propusti funkcionera prilikom prijave imovinskog stanja ili prijave promene tog imovinskog stanja kako bismo s jedne strane te greške i propuste sveli na najmanji mogući nivo, a sa druge strane Agenciji uštedeli vreme potrebno za sprovođenje postupka kod takvih banalnih propusta i grešaka, koje mogu biti izbegnute boljom edukacijom. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjena ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, ne mogu da otpočnem svoje izlaganje, a da ne kažem koju rečenicu i o tome kako veći drugi dan raspravljamo o uvođenju doživotne kazne zatvora za krivična dela koja obuhvataju obljubu nad decom, maloletnim licima, trudnicama i nemoćnim licima, a koja imaju za posledicu smrtni ishod. I ako ništa drugo obaveza svih nas narodnih poslanika bila je da zaboravimo na sve političke podele, na borbu za glasove i politički rejting, da pređemo preko svega onoga što nas deli i razdvaja i da svi zajedno kroz jednu otvorenu raspravu maksimalno doprinesemo da se usvoji ova više nego potrebna izmena zakona.

Nažalost, po ovim praznim klupama sa moje desne strane možemo konstatovati da u Srbiji postoje takvi ljudi, tačnije takvi poslanici koji su zarad ličnog interesa, zarad očajničke borbe za davno izgubljeni i zauvek im nedostižni izborni cenzus, zarad slepe poslušnosti tajkunima i lopovima kojima su prodali svoje poslaničke mandate i rentirali svoje partije, odbili da budu u skupštinskoj sali i zajedno sa nama raspravljaju o predloženim zakonskim aktima.

Kakav politički ili lični interes je potreban da bi se izostalo sa jedne ovakve sednice i šta još u ovoj državi treba da se dogodi da bi pojedinci stavili zajednički interes ispred interesa ličnog bogaćenja političkih lešinara Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Pošto su odsutne kolege iz dela opozicije po ko zna koji put pokazale da nisu vredne da se na njih troši vreme i reči, rekao bih par rečenica. Pre svega, u Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika tokom poslednjih desetak i nešto više godina bili smo svedoci užasnih zločina koji su za posledicu imali smrt najmlađih članova našeg društva.

Kao i prethodna Vlada koju je predvodio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ni ova Vlada ne ćuti i ne zatvara oči ovakvim zločincima, pa zato moramo da se podsetimo da su poslanici Narodne skupštine Srbije u prethodnom sazivu na sednici održanoj 16. jula 2015. godine usvojili Predlog izmene 72. člana Zakona o policiji, koji je predložila Fondacija „Tijana Jurić“, a koji propisuje vreme potrage za nestalom decom i maloletnim licima. Prema toj izmeni policija više ne čeka da prođe 24 sata, već u potragu za nestalim detetom kreće odmah nakon prijave nestanka. Pre usvajanja zakona u praksi policijskog rada taj period je bio između 24 i 48 sati, što je često zločincima davalo priliku ne samo da počine zločin, već i da se bezbedno udalje sa mesta tog zločina. Izmenjeni član je simbolično nazvan „Tijanin zakon“.

Nakon usvajanja izmena Zakona o policiji, Fondacija „Tijana Jurić“ je 9. novembra 2017. godine Narodnoj skupštini Srbije predala još jednu izmenu zakona u cilju poboljšanja bezbednosti, pre svega dece u Srbiji. Reč je o izmeni Krivičnog zakonika, odnosno uvođenju kazne doživotnog zatvora za počinioce najtežih oblika teških krivičnih dela koja su za posledicu imala smrt deteta, maloletnika, trudne žene ili nemoćnog lica. Kazna doživotnog zatvora zamenila bi postojeću maksimalnu kaznu od 30 do 40 godina koja se propisuje za navedena krivična dela.

Osim uvođenja kazne doživotnog zatvora, ovom inicijativom se predviđa da lica koja su osuđena na doživotni zatvor za određena krivična dela nemaju pravo na uslovni otpust, jer je praksa pokazala da neka lica ne mogu biti resocijalizovana i da bi njihov povratak na slobodu predstavljao opasnost za bezbednost građana.

Pored navedenih izmena zakona, Predlog zakona sadrži još jednu značajnu novinu koju ja kao i moje kolege poslanici iz Pokreta socijalista u potpunosti podržavamo, a to je propisivanje pravila za strožije kažnjavanje učinilaca krivičnih dela kada su u pitanju povratnici, odnosno višestruki povratnici i ljudski je svakom dati novu šansu da bude, da se tako izrazim normalan član ovog društva, a ukoliko on ne želi da tu šansu iskoristi i uz to počini i nova krivična dela, zaslužuje da za to bude ponovo i to po strožijim kriterijumima sankcionisan. Hvala.

Zahvaljujem.

Opšte je poznato da su čuvanje zdravlja i briga o obolelima među glavnim zadacima svakog društva u kome je humanost jedna od središnjih vrednosti, ali smo i svedoci kako pojedinci već duže vreme sprovode negativnu kampanju protiv aktuelne republičke Vlade i Ministarstva zdravlja umanjujući ulogu države u lečenju građana Srbije u inostranstvu.

Ne znam da li je potrebno posebno napominjati da je u novembru 2014. godine Vlada Republike Srbije na inicijativu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, osnovala budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji, kako bi pored sredstava koja se daju iz RFZO obezbedila dodatnu institucionalnu pomoć za lečenje dece i odraslih u inostranstvu, kao ni da je 1. oktobra 2018. godine u rad puštena prva info linija na kojoj zainteresovani građani mogu u direktnom razgovoru sa operaterima RFZO da se informišu o potrebnoj dokumentaciji za lečenje u inostranstvu, načinu podnošenja zahteva, statusu predate molbe, trenutnoj fazi obrade podnetog zahteva, ali ni o tome da je ministar Zlatibor Lončar, sredinom novembra prošle godine potpisao Sporazum o saradnji sa domaćim avio prevoznikom Er Srbijom, kojim je predviđeno da se srpski državljani, kojima je za uspešan nastavak lečenja o trošku države neophodna odlazak u inostranstvo, obezbedi besplatan prevoz na svim destinacijama na kojim Er Srbija leti.

Ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru upućujem pitanjem – koliko je građana, svake kalendarske godine od 1. januara 2010. godine do danas lečeno u inostranstvu na račun obaveznog zdravstvenog osiguranja, koja su najčešća oboljenja zbog kojih je odobravano lečenje u inostranstvu i koliki broj od ukupnog broja lečenih čine odrasli, a koliki deca? Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, cenjene kolege poslanici, poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka, neće podržati predloženi zakon o finansiranju APV, zato što smatra da se ovakav zakon ne može doneti bez ozbiljnih sveobuhvatne rasprave, rasprave o kojoj će biti uključene i pokrajinska i republička administracija, rasprave koja će na najbolji način sagledati problem finansiranja pokrajine sa svih aspekata i predložiti jedan kvalitetan i za razliku od ovog primenjiv predlog zakona.

Priča o usvajanju Zakona o finansiranju APV su počele odmah po donošenju Ustava 2006. godine, ali očigledno je sprovođenje najsramnije pljačkaške privatizacije koje tada je bila u svom zenitu, pustošenje budžeta i raznih budžetskih fondova, kao interesni sukob unutar Demokratske stranke doveo do toga da zakon ne bude usvojen.

Mnogo veća šteta od ne usvajanja zakona u tom trenutku bila je štetočinska vlast, pre svega, AP Vojvodini, oličena u liku i delu, ili bolje rečeno kriminalu Bojana Pajtića i njegovih saradnika.

Tih godina bi čak i transfer u visini od 77%, a ne samo 7% Republičkog budžeta bio mali da zadovolji sve apetite Bojana Pajtića i Demokratske stranke. Umesto da donesu Zakon o finansiranju AP Vojvodine, Pajtićeva pokrajinska kao i Tadićeva republička administracija su se bavile onim što su najbolje umeli pljačkanjem države i građana.

Tačno s ovih moji tvrdnji potvrđuju izjave Aleksandre Jerkov iz 2012. godine u kojoj kaže da su Bojan Pajtić i Demokratska stranka najveći krivci za ekonomsko propadanje Vojvodine i da je Bojan Pajtić žrtvovao interes građana Vojvodine zarad svoje funkcije.

Pošto je koleginica Jerkov poznata kao više nego dosadan političar, bez obzira što je samo par meseci posle ove izjave imenovana za Pajtićevog savetnika, očigledno za dalje propadanje Vojvodine, ubeđen sam da bi, samo da je trenutno prisutna u sali, potvrdila da i dalje stoji iza svojih reči.

Milionske malverzacije u Fondu za kapitalna ulaganja pljačka Razvojne banke Vojvodine, afera „Heterlend“, Tesla banka, afera oko završetka izgradnje Bulevara Evrope u Novom Sadu, miliona evra proneverenih kroz Fond za sufinansiranje pogona za primenu novih tehnologija, namešteni konkursi pokrajinskih sekretarijata, malverzacija oko izgradnje „Kamenice 2“, su samo vrh ledenog brega u kriminalu koji je u to vreme sprovođen širom Vojvodine.

Istini za volju, ništa manji stepen kriminala nije bio ni na republičkom nivou.

Sve ovo dokazuje, da je u stvari, pravi cilj petooktobarskog uličnog puča bio pljačka i pustošenje Srbije. Da se onaj 6. oktobar, za koji već godinama plaču i navodno žale pojedini lideri DOS-a, jeste desio, samo što taj 6. oktobar nikad nije bio planiran kao da koji treba nešto bitno da promeni u Srbiji, izuzev promene materijalnog stanja dobrog dela ljudi, koji su predvodili taj puč. Gledajući privatne račune Đilasa, Živkovića i Pajtića, 6. oktobar je za njih više nego uspeo.

Tema o kojoj danas raspravljamo predstavlja suštinu funkcionisanja Srbije i ona u stvari predstavlja pitanje fiskalne decentralizacije Republike Srbije.

Danas kada je po svim ekonomskim analizama domaćih i stranih institucija Srbija ekonomski stabilna zemlja, takva tema bi mogla da bude predmet rasprave unutar koje bi moglo da bude rešeno i pitanje finansiranje AP Vojvodine ukoliko se kako građani, tako i državni organi izjasne da su za prelazak na model fiskalne decentralizacije.

Danas kada je Srbija, za razliku od Srbije pre deset godina, uređena država, mi smo napokon u situaciji da možemo da razmišljamo o ovakvim pitanjima, naravno, pre svega zbog odgovorne politike koju su vodile sve republičke Vlade počev od 2012. godine.

Pokret socijalista se od svog osnivanja zalagao za ravnomerno finansiranje svih delova države, što je od početka bila i politika Vlade čiji smo deo, u šta se možemo uveriti kroz ravnomernu raspoređenost brojnih projekata koje širom Srbije finansira republička Vlada, kao i kroz dovođenje stranih investitora u sve krajeve naše zemlje.

Prošlo je vreme kada su u Srbiji živeli više i manje povlašćeni građani Srbije. Danas, ali i u buduće za nas će svi građani biti isti, biti jednaki, ravnopravni. U sklopu ovakve odgovorne politike republička Vlada se maksimalno trudi da u potpunosti ispuni svoju ustavnu obavezu od 7% prenetih sredstava. Uporedo sa ovim transferima, republička i pokrajinska Vlada su započeli i niz velikih značajnih projekata koje zajedno finansiraju i sa tim ulaganjima iznos koji dobija AP Vojvodina iz republičkog budžeta prelazi tu propisanu donju granicu od 7% i to na način da niko u Beogradu, centralnoj ili južnoj Srbiji ne bude zakinut ni za jedan jedini dinar.

Sve ovo je rezultat politike koju je zacrtao Aleksandar Vučić kao republički premijer, a koju sprovodi aktuelna republička Vlada i upravo zbog takve odgovorne i pravične ekonomske politike Pokret socijalista daje punu podršku svim vladama od 2012. godine. Da je ta politika u potpunosti ispravna, kao i da se finansiranje AP Vojvodine obavlja na zadovoljavajući način potvrđuje i podrška na izborima koju Aleksandar Vučić i njegova politika dobijaju od građana AP Vojvodine u prethodnih sedam godina.

Na kraju, po pitanju rezolucije Skupštine Srbije o Vojvodini, s obzirom da je predloženi dokument neustavan, ne bih ulazio u njegovo komentarisanje, uz napomenu da ni taj dokument nećemo podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.