Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi predsedniče Vlade, cenjeni ministri, kolege narodni poslanici, pa na kraju ovog mandata kako Skupštine, tako i Republičke Vlade, ne mogu, a da ne pohvalim ono što je bilo pozitivno i dobro. Mislim pre svega na usvajanje Zakona o roditelju negovatelju, postupanje srpske policije tokom blokada i protesta, kao i zalaganje Sektora za vanredne situacije, pre svega vatrogasaca spasilaca, tokom ove nadljudske borbe protiv vatrene stihije. Takođe, mislim i na doslednost oko ne uvođenja sankcija bratskoj Rusiji, na vraćanje redovnog vojnog roka, na pomoć materijalno građanima Srbije.

Pokret socijalista kao odgovoran koalicioni partner nikada nije bežao od političkog dijaloga. Uvek smo bili spremni da razgovaramo, ali za dijalog i sam dijalog ima smisla samo ako postoje dve strane.

Nažalost, postoje neke stvari koje smo tokom mandata aktuelnog skupštinskog saziva delegirali kao deo našeg političkog programa koji nije naišao na podršku ni Vlade, ni kolega u parlamentu, a od kog mi ne možemo, a pre svega i ne želimo da odustanemo. Pa, bih pored želje da ta pitanja delegiram kao predlog novoj Vladi koju će Srbija uskoro dobiti. Želeo bih da čujem i vaše iskreno mišljenje o njima i šta je to bilo prepreka za njihovo usvajanje?

35/2 JJ/MP

Pod jedan – već nekoliko godina predlažemo da se uvede posebna zbirna budžetska stavka kojom bi direktno i neposredno bila planirana sredstva koja su opredeljena kao pomoć Republici Srpskoj, njenim institucijama, gradovima, opštinama i drugim subjektima.

Ja sam kao potomak tzv. prekodrinskih Srba, naravno, zahvalan za sve što Srbija tokom prethodnih 15 godina je činila, čini i pomaže Republici Srpskoj, ali sam kao i veliki broj građana Srbije uveren da je više nego potrebno opredeliti i ustanoviti zbirnu budžetsku stavku kojom bi direktno i neposredno bila opredeljena sredstva za pomoć Republici Srpskoj.

Mi smo to dužni našim sunarodnicima, mi smo to dužni svima onima koji su ono najvrednije što su imali, tj. svoje živote dali, ugradili u temelje slobode srpskog naroda na prostoru Republike Srpske.

Ako postoji budžetska stavka – pomoći starim vladama, ne vidim problem da se formira posebna zbirna budžetska stavka za pomoć Republici Srpskoj i srpskom narodu na tom prostoru. Voleo bih premijeru da čujem i vaša mišljenje o tome.

Kao što vam je, siguran sam vam poznato, Pokret socijalista je u skupštinsku proceduru predao Predlog zakona o državljanstvu koji uvodi pravo na državljanstvo Republike Srbije, imao svi pripadnici srpskog naroda, što znači da državljanstvo Srbije stiču pripadnici srpskog naroda rođeni u drugoj republici bivše SFRJ, kao i njihovi potomci bez obzira na mesto rođenja, državljanstvo i prebivalište pod uslovom da su se pred državnim organima države u kojoj žive na nesumnjiv način izjasnili kao pripadnici srpskog naroda.

Ti dokazi moraju da budu javne isprave i ovo je način da svi onim pripadnicima srpskog naroda koji vode poreklo iz bivših republika SFRJ, bez obzira gde žive pružimo priliku da postanu državljani Srbije što je veliki broj njih i očekuje od Srbije kao svoje matice.

Nadam se da delite naše mišljenje i nadam se da ćemo čuti od vas šta mislite o ovom predlogu i zašto nije uspeo da prođe.

Ono od čega ne možemo pobeći, jeste činjenica da se pred nama nalazi pitanje pravca kojim će Srbija krenuti u godinama i decenijama koje dolaze. Naš izbor neće biti samo ekonomsko već pre svega civilizacijsko pitanje. To je pre svega izbor da li ćemo biti deo sveta u kome nam već decenijama konstantno prete, ucenjuju nas i beskrajno nameću nove neprihvatljive i ponižavajuće uslove saradnje ili sveta u kome nas pre svega poštuju i uvažavaju, u kome nas gledaju kao sebi jednake i ravnopravne, u kome se saradnja između država članica zasniva na iskrenosti i dobronamernosti.

Moramo biti iskreni, građane Srbije niko nikada nije pitao da li žele da budu deo te EU, već je pre nepune dve decenije tadašnja politička elita tu odluku naturila svima nama. Decenijama se u Srbiji govori da je evropski put jedini put. Ako je tako onda je red da se građani o tome izjasne.

Evropska unija je nabrojano puta do sada rekla šta misli o Srbiji i šta misli o Srbima i svaki put je bez srama i ustezanja rekla da ne misli ništa lepo, ali građanima Srbije niko nikada nije dao priliku da kažu šta oni misle o Evropskoj uniji i zato hajde da ih pitamo, pa da kažu šta misle. Pa, upravo mi da budemo ta vlast koja će građanima dozvoliti da na referendum kažu želeli da ostanu na tzv. evropskom putu ili ne. Eto, uzmimo na primer građani Islanda će u subotu na referendumu odlučiti da li

35/3 JJ/MP

žele da otvore razgovore sa Evropskom unijom i ako odluče da počnu 2028. godine će imati još jedan referendum o Evropskoj uniji i rezultatima pregovora. Šta god da odluče građani Islanda, odluka će biti samo njihova. Evropska unija Islanđanima u najgorem slučaju traži da dopusti drugim nacijama da love ribu u njihovim vodama i oni idu na referendum. Evropska unija, da zapamtimo od Srbije traži da prizna tzv. Kosovo to jest njegovu samoproklamovanu nezavisnost, da uvedemo sankcije bratskoj i savezničkoj Rusiji i da se odreknemo partnerskih i prijateljskih odnosa sa Kinom. I mi ne idemo na referendum već bez dostojanstva i plana idemo i dalje prema Evropskoj uniji.

Zato pre svega želim da čujem premijera ali i celu Vladu i da ih pitam – zašto Islanđani zaslužuju da budu pitani, a građani Srbije ne zaslužuju? Imamo nade, imamo vremena, imamo priliku da do raspisivanja parlamentarnih izbora raspišemo i referendum. Na nama i vama je da odlučimo i da to učinimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Upravo, hvala vam, kako premijeru, tako i ministrima. Upravo smo uradili ono što svi pokušavamo već mesecima. Uspeli smo da pokrenemo pitanje i da dobijemo odgovore. Znate kako, kada se već pet-šest puta po istom pitanju obraćamo tokom zasedanja i uvek samo naša strana priča, samo mi pričamo, ne dobijemo odgovore, nije baš svejedno kada sedimo u ovim klupama i kada predstavljamo građane i vidite kad otvorimo temu, kada pokrenemo, i upravo hvala, pre svega, ministru Selakoviću, onda u javnosti dođemo do zaključka da pripadnici srpskog naroda bez obzira na versku opredeljenost imaju problema prilikom ostvarivanja i dobijanja srpskog državljanstva i da to treba rešavati, što se slaže i Vlada, slažemo se i mi.
Dolaze novi izbori, dolazi nova vlada, dolazi novi saziv, ali nadam se da ćemo ovo pitanje delegirati, da će to ostati u nekom budućem periodu, upravo, ali ne samo za pripadnike srpskog naroda. Mi smo tu predvideli još neke druge stvari, da otvorimo temu, da ovde razgovaramo, a ne da blanko zakone, zato što, ne znam, nisu dogovoreni sa Vladom ili nije dogovoreno u okviru većine, automatski skidamo sa dnevnog reda.
Vama, premijeru, puno hvala, hvala vam na odgovoru. Znate kako, ja se iskreno nadam, ubeđen sam i verujem u to da će Srbija dobiti vladu na čijem čelu će biti
38/2 TĐ/MJ
Aleksandar Vučić i vladu koja će jednostavno poveriti mandat građanima da odluči o budućnosti Srbije. Jer, znate kako, kada iza sebe imate raspisan referendum, kada imate jasno izraženo mišljenje građana, kada građani kažu da li za to ili nisu, onda svaka buduća vlast ima zacrtan put. Siguran sam da će Aleksandar Vučić, na čelu srpske vlade, to učiniti. Siguran sam da će građani reći mišljenje i siguran sam da će nova vlada, nova skupština i građani Srbije zajedno u budućnosti na direktnom referendumu i direktnim izjašnjavanjem odlučiti buduće ekonomske i političke integracije Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Svako smanjenje broja pripadnika KFOR-a na KiM za nas je velika opasnost. Time se šalje poruka da je tzv. Kosovo uspešna država, da garantuje bezbednost svim svojim građanima, što naravno nije istina. To se radi sa idejom da Srbi budu toliko uplašeni i nesigurni da što pre napuste KiM. Napuštanje manastira Dečani, otvaranje mosta između južne i severne Mitrovice uvodi sukobe i novi egzodus Srba.

Naša država mora da uradi sve da do sukoba ne dođe, tako što neće biti otvoren most i tako što manastir Dečani neće obezbeđivati šiptarska policija, nego će ga obezbeđivati KFOR kao i do sada.

Na sve ovo smo vas upozoravali još sredinom jula, kako kolega Komlenski i ja odavde iz sale, tako i naš lider Aleksandar Vulin putem medija. Govorili smo vam i upozoravali kako je neprihvatljivo da KFOR tj. komanda NATO-a jednostrano smanji broj pripadnika KFOR-a, naročito na ova dva izuzetno osetljiva mesta i da ne konsultuje o tome državne organe Srbije.

Za predsednika Aleksandra Vučića znamo koliko se zalaže da reši ovo pitanje, ali interesuje me da mi premijer Macut odgovori koliko toga i šta je konkretno preduzela Vlada Republike Srbije kako bi bio rešen ovaj problem?

Na primer, Republika Srbija ima oficira za vezu sa KFOR-om, koji treba da održava konsultacije sa tim istim KFOR-om, te me interesuje da li je on imao saznanje i da li je imao razgovore po ovom pitanju? Da li je bilo kakve konkretne aktivnosti preduzeo neko iz Vlade Republike Srbije?

Ako nemamo sagovornike sa druge strane i ako su NATO i EU rešili da ostanu sponzori šiptarske terorističke kvazi države, neka se to i sazna, bar da znamo ko odbija saradnju i razmenu informacija i ko će sutra biti odgovoran kada se na jugu Srbije desi nešto loše, a ni malo ne sluti na dobro.

Dana 23. jula smo od Vlade zatražili obaveštenje o tome šta je učinjeno da se istraži kako su šiptarska tužilaštva došla do tačnih adresa pripadnika vojske i MUP-a koji su 1999. godine na KiM branili Srbiju od šiptarskih terorista. Nismo dobili nikakav odgovor, kao što nismo dobili ni odgovor na pitanje šta je učinjeno da se pomogne neosnovano uhapšenim Srbima za Račak 2. Šta je na tome učinila Vlada, šta Kancelarija za KiM, kao i šta je učinjeno sa onim koji su sticajem okolnosti izbegli hapšenje i pritvaranje, ali su morali da napuste prostor KiM? Njihove porodice su ozbiljno ugrožene. Podsećam vas da je pet Srba uhapšeno. Srećom, šesti je, sticajem čudnih okolnosti, izmakao terorističkim organima na KiM. Kada ćemo dobiti odgovor?

Dva meseca je nekima možda brzo prošlo, ali srpskim herojima koji nevini leže pod šiptarskim kazamatima svaki dan je kao godina. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi predsedniče Vlade, cenjeni ministri, kolege narodni poslanici, vreme koje je pred nama neće biti ništa lakše od vremena koje je iza nas. Naprotiv biće zahtevnije od svih, zahtevaće veću ozbiljnost, više odgovornosti i veću spremnost da odluke donosimo isključivo u interesu Republike Srbije i njenih građana.

Srbiji više od svega treba jedna jaka, čvrsta i stabilna Vlada koja će biti sposobna da odgovori na sve izazove koji su pred nama. Za ovih 15 meseci aktuelna Vlada nije uspela da nas ubedi da je ona ta i to je jedan od osnovnih razloga zbog koga više od šest meseci insistiramo na njenoj rekonstrukciji po kojoj i sam premijer je javno razmišljao, ali do koje nažalost nije došlo i to je velika greška.

Mi nećemo podržati izglasavanje nepoverenja Republičkoj Vladi, pre svega, jer tokom njenog mandata bilo je stvari koje su za pohvalu. Mislim na usvajanje Zakona o roditelju negovatelju, postupanje policije tokom blokada i protesta, a doslednost oko ne uvođenja sankcija bratskoj Rusiji, vraćanje redovnog služenja vojnog roka, brojni infrastrukturni i investicioni projekti, mere vezane za obezbeđivanje energenata i naftnih derivata, ali ne mogu a da ne kažem da smatram da Srbija i njeni građani zaslužuju mnogo više od onoga što su pojedini ministri pokazali i pružili u prethodnom periodu.

Pokret socijalista nikada nije bežao od političkog dijaloga. Uvek smo bili spremni da razgovaramo, da predlažemo rešenja i da preuzmemo odgovornost za ono što predlažemo. Ali, dijalog ima smisla samo ako sa druge strane postoji neko ko je spreman da vas sasluša i ozbiljno razmotri ono što predlažete.

Želim da vas podsetim da smo samo od formiranja ove Vlade iz poslaničkih klupa tražili raspisivanje referenduma o nastavku evropskih integracija Srbije, donošenje zakona o obaveznom registru agenata stranog uticaja.

Tražili smo da svaki pripadnik srpskog naroda, ma gde živeo može bezuslovno da stekne državljanstvo Republike Srbije, tražili smo donošenje rezolucije o pridruživanju BRIKSU, ukidanje nepravednih sankcija Belorusiji, da se zakonski ograniči nekontrolisan pristup društvenim mrežama svim maloletnim osobama, tražili smo donošenje rezolucije o osudi sistemskih zločina nada srpskim narodnom na prostoru Kosova i Metohije, tražili smo rekonstrukciju Republičke Vlade i ni jedana od tih inicijativa nije dobila podršku ni parlamenta, ni Vlade. To su činjenice.

Decenijama se u Srbiji govori da je evropski put naš jedini put. Ako, je tako onda je red da se građani o tome izjasne. Referendum nije izraz slabosti, referendum je izraz jedinstva i snage jedne države i jednog naroda. Eto, čak i predsednik Srbije više puta javno je izjavio da ćemo morati ići na referendum kada je u pitanju budućnost ekonomskih integracija Srbije, kao i međusobni odnosi Srbije i BRIKSA. I mi ga držimo za reč, znajući da on uvek drži svoju reč.

Reći ću vam iskreno, neizmerno se radujemo tom danu kada ćemo pružiti mogućnost građanima Srbije da prvi put slobodno i javno kažu šta misle o EU, pošto nikad nisu do sada imali tu mogućnost. Evropska unija je nebrojeno puta do sada rekla šta misli o Srbiji i šta misli o Srbima i znamo da ne misle ništa lepo i to su mnogo puta do sada rekli, ali građanima Srbije niko nikada nije dao priliku da kažu šta oni misle o EU i zato hajde da ih pitamo pa da kažu šta misle.

32/2 VS/MP

Možda građani stvarno misle da ćemo jednog dana ući u Evropu, bez prava veta, gde će nas sačekati prijateljska i bratska Hrvatska sa tim istim pravom i hajde da pitamo građane da li stvarno veruju da će nas Hrvatska prvi put u istoriji sačekati kao sebi ravne. Znamo da je Hrvatska blokirala otvaranje Klastera 3. Srbiji a čuli smo i ovih dana da je blokirala i otvaranje Poglavlja 31. Crnoj Gori koja je sve svoje ideale izdala i prodala da bi se domogla članstvu u EU, koja se odrekla i svojih korena i svojih vekovnih prijatelja da bi se dodvorila Briselu. I njima su isporučili šest ultimativnih uslova i šta mislite koliko su onda uslova spremili za Srbiju, šest, šezdeset šest, 666? Možda građani Srbije stvarno misle da sledeće dve decenije treba da ispunjavaju uslove bratske nam i prijateljske Hrvatske i hajde da ih pitamo da nam odgovore, a odgovor nema pravo na ovo da da niko izuzev građana Srbije koji su kroz istoriju pokazali da su umeli da donesu ispravne i mudre odluke koliko god one bile teške i svaki puta kada im se pruži prilika. Tu priliku u EU nisu dobili, a mi verujemo u mudrost građana i ne vidim razlog da to ne učinite i vi. Mi verujemo njihovom sudu i više nego bilo čijem drugom.

Konačno, želim da ponovim ono što smo govorili ranije. Pokret socijalista će ostati dosledan svojim principima bez obzira na to da li se nalazi u vlasti ili opoziciji i funckije opozicije dolaze i prolaze, Vlade i ministri se menjaju, ali interesi Srbije i njeni građani moraju ostati jedino merilo svake naše odluke.

Zato vas gospodo ministri na kraju molim da se do okončanja svog mandata potrudite da to bude jedino merilo svih vaših budućih odluka. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Svedoci smo činjenice da se u regionu u poslednje dve godine značajno povećao broj napada na pripadnike srpskog naroda, njihov progon, hapšenje, nezakonito zadržavanje u pritvoru po osnovu navodnih ratnih zločina i drugih fingiranih dela za koje ne postoje nikakvi dokazi. U tome prednjače tzv. Kosovo i Republika Hrvatska.

U Hrvatskoj je sve više otvorenih napada na Srbe. Donedavno je bilo najviše napada na Srbe u povratničkim sredinama, a sada se beleži u svim delovima Hrvatske. Povećan broj incidenata i etničko nasilje nad Srbima beleži se od ulaska Hrvatske u EU koja na sve to ćuti. Očigledno da napadi na pripadnike srpskog naroda i njihov progon polako, ali sigurno postaju jedna od evropskih vrednosti.

Tokom 2024. godine 11 osoba srpske nacionalnosti je bila žrtva organizovanih pretnji i etnički motivisanog fizičkog nasilja, da bi tokom prošle godine došlo do drastičnog porasta pa su zabeležena 22 slučaja fizičkih napada i pretnji usmerenih prema pripadnicima srpske nacionalne zajednice. Broj Srba koji su bili žrtve su višestruko veći od broja slučajeva, jer je nasilje često bilo usmereno prema grupama ljudi. Pored ovog vida fizičkog ugrožavanja, u istom periodu je registrovan 51 slučaj vandalizma, što je za 12 više nego 2024. godine. Većina slučajeva odnosi se na grafite mržnje, a zabeležen je jedan slučaj uništavanja imovine. Sve ovo nedvosmisleno predstavlja nastavak konstantnog podsticanja mržnje i nasilja prema Srbima i svemu što je srpsko, a naravno zvanični Zagreb i Brisel ćute.

Kao što ćute na sramne koncerte ustaškog promotera Tompsona i ne samo da ćute, već je i na hrvatskom javnom servisu nedavno emitovan snimak njegovog prošlogodišnjeg koncerta na Hipodromu na kom se više puta čuo poklič „za dom spremni“, čime po tamošnjem regulatornom telu HRT nije prekršila zakon.

Taj trend srbofobije se nažalost nastavlja i u ovoj godini, pa smo svedoci kako su samo pre tri nedelje četvorica hrvatskih državljana osumnjičena za organizovanje i planiranje napada na dvojicu srpskih sezonskih radnika na ostrvu Hvar. Da li je potrebno pominjati sramnu odluku suda u Splitu da im umesto pritvora odredi samo meru opreza, šta god to značilo.

Tako dolazimo i do podatka kako je u prvih pet dana ovog meseca u Poreču na automobilu beogradskih tablica urezano „ubi Srbina“, a u Slavonskom Brodu i zadarskom zaleđu su ispisani grafiti mržnje prema Srbima i veličanje ustaštva.

4/3 TĐ/IR

Pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a pre svega ministru spoljnih poslova – da li i kada je zbog nastavka sramne antisrpske politike u Hrvatskoj uputilo zvaničnu protesnu notu hrvatskom Ministarstvu spoljnih i evropskih poslova i ambasadoru hrvatske u Beogradu? Da li su posle poslednjih incidenata u Hrvatskoj upućene instrukcije diplomatskim predstavništvima Srbije pri međunarodnim organizacijama kako bi se ponovo ukazalo na alarmantnu situaciju i podsetilo na obaveze države članice EU i UN po pitanju drastičnog kršenja prava i ugrožavanja bezbednosti pripadnika srpske nacionalne manjine. Hvala.

5/1 AL/MJ 1040. – 10.50

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, cenjeni ministri, uvažene kolege narodni poslanici, Srbija ovim predlogom zakona o roditeljima-negovateljima pravi veliki korak napred kada je reč o posebnom zakonskom statusu samih roditelja-negovatelja. Drago mi je što pred nama imamo zakon koji nije rezultat preuzete obaveze ili pukog prepisivanja u tzv. procesu pristupanja EU i već smo dobili zakonski predlog u značajnoj meri prilagođen potrebama naših domaćih korisnika, kao našim socijalnim i budžetskim prilikama i mogućnostima. Dobro je što smo počeli da rešavamo ovo izuzetno važno pitanje i svi moramo biti svesni da nam pravi rad i prava borba u ovoj oblasti tek predstoji, pošto će i posle donošenja ovog zakona ostati značajna pitanja koja ćemo morati da rešavamo.

Svi znamo da briga o detetu sa teškim invaliditetom ili teškom bolešću nije obaveza koja traje nekoliko sati dnevno. To je život koji često traje 24 časa dnevno, svakog dana u godini, nažalost neretko traje godinama pa i decenijama. To podrazumeva ogromnu odgovornost i odricanje koje je većini teško i zamisliti. Mnogi roditelji su zbog toga morali da napuste posao i odreknu se sigurnih primanja kako bi bili uz svoje dete u periodu kada mu je najpotrebnije. Često su morali da biraju između egzistencije i roditeljske ljubavi zato je za pohvalu što država prepoznaje da takva požrtvovanost zaslužuje njenu punu podršku.

Jedna od najznačajnijih novina koju nam donosi predloženi zakon jeste pravo roditelja-negovatelja na mesečnu novčanu naknadu. To porodicama donosi veću finansijsku sigurnost. Još važnije je to što država preuzima obavezu uplate doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje. To znači da roditelju teče radni staž i da godine provedene u brizi o detetu više neće značiti odricanje od prava na penziju. Time se ispravlja nepravda koja je predugo pogađala brojne porodice.

Slušajući ministarku siguran sam da ovo nije kraj zakonskog regulisanja u ovoj oblasti već početak. Moramo biti svesni da uslov nezaposlenosti ne treba da bude jedino merilo potrebe za negom i da status roditelja-negovatelja u budućnosti bude praćen i drugim oblicima podrške i olakšica, jer znamo da novac, ma koliko god bio važan, nije jedino što je ovim porodicama potrebno. Očekujem da nastojimo da proširujemo krug korisnika i priznamo status roditelja-hranitelja onim roditeljima koji možda neće ostvarivati samo pravo na novčanu naknadu, ali će moći da putem tog statusa ostvare pravo na neku drugu uslugu ili vrstu pomoći. Na primer, mogućnost rada sa skraćenim ili fleksibilnim radnim vremenom. Ovo pitanje je posebno važno za jednoroditeljske porodice koje su i najugroženije u kojima jedan roditelj istovremeno obezbeđuje egzistenciju i pruža negu detetu ili punoletnom članu porodice sa najtežim invaliditetom. Tako da molim ministarku Stamenkovski da već prilikom prve izmene Zakona o radu uzme ovakve stvari u obzir.

Želim da pohvalim činjenicu da zakon ne ukida ni jedno pravo koje dete ne ostvaruje, koje, pardon, dete već ostvaruje. Dete zadržava pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, zdravstvenu zaštitu i sva druga zakonom zagarantovana prava. Roditelj dobija novo pravo, a dete ne gubi ni jedno postojeće.

Jednako važnim smatram i to što država ovim zakonskim predlogom omogućava roditelju da ostane uz svoje dete bez ugrožavanja egzistencije porodice, što se povećava mogućnost da dete odrasta u svom domu okruženo ljubavlju i pažnjom roditelja, braće, sestara. Teško da postoji bolje okruženje za jedno dete od njegove porodice.

Naravno, pred nama je, kao što sam rekao, još dosta posla. Potrebno je da na lokalu učinimo još dosta toga kako bi u svim delovima Srbije, koliko god je moguće,

10/2 TĐ/MJ

pod približno jednakim uslovima bili dostupni dnevni boravci, lični pratioci, rehabilitacioni centri, logopedi, defektolozi i druge stručne službe. Sve je to omogućeno uglavnom roditeljima-negovateljima u većim sredinama, ali upravo je na nama da te usluge omogućimo korisnicima u svim lokalnim sredinama bez obzira na njihovu veličinu.

Isto tako, kao što je i sama ministarka juče prilikom predstavljanja zakonskog predloga rekla, potrebno je razvijati usluge koje će roditeljima omogućiti da neko stručan i osposobljen, makar povremeno, preuzme brigu o detetu kako bi mogli da se odmore ili da obave svoje neodložne obaveze. Verujem da će Ministarstvo u narednom periodu posebnu pažnju posvetiti pitanju daljeg razvoja sistema dugotrajne nege, stanovanje uz podršku i drugih oblika socijalne zaštite.

Pošto svi znamo kolika je briga kod roditelja-negovatelja, šta će sa njihovim detetom biti sutra kada njih ne bude? Ovaj zakon zato ima mnogo širi značaj od same finansijske pomoći. On šalje poruku da država vidi ove porodice, razume njihovu svakodnevnu borbu i želi da bude njihov oslonac, da želi da im iskreno pomogne. Zato bih vas zamolio da u narednom periodu posebno sagledate položaj roditelja penzionera. Mnogi roditelji su decenijama samostalno pružali negu detetu ili punoletnom licu sa najtežim invaliditetom, često bez adekvatne sistemske podrške, i danas su u starosti i dalje jedini stvarni oslonac svom detetu. Često ti ljudi imaju minimalne penzije i sami su ozbiljno narušenog zdravlja i moramo uložiti ozbiljan napor da nam ne ostanu van radara i da ne ostanu bez naše pomoći.

Drago mi da smo otpočeli sa rešavanjem jednog velikog i predugo otvorenog pitanja – priznanja statusa i materijalne sigurnosti roditelja-negovatelja, ali istovremeno očekujem da će ovo biti prvi korak ka daljem unapređenju prava ovih porodica i razvoju sistema podrške u skladu sa potrebama naših građana i mogućnostima naše podrške. Našu podršku za to ćete uvek imati.

Pored ovoga, pozitivno bih ocenio i predlog novog zakona o oružju i municiji koji donosi jasnija i jednostavnija pravila, kako bi svako znao pod kojim uslovima može da nabavi, poseduje, nosi ili prometuje oružje, a da pri tome više ne bude različitih tumačenja zakona. Njegov osnovni cilj je da dodatno unapredi bezbednost građana kroz strožu kontrolu nabavljanja i čuvanja oružja, ali kroz precizniju evidenciju i nadzor. Zakon prvi put detaljnije uređuje rad civilnih strelišta, obuku za bezbedno rukovanje oružjem i uvodi dodatne mere zaštite maloletnika. Istovremeno, savesnim vlasnicima oružja, posebno lovcima i sportskim strelcima, olakšava ostvarivanje njihovih prava jer su postupci jasnije propisani i jednostavniji za primenu. Donose se savremenija rešenja poput mogućnosti korišćenja modulatora zvuka i termovizijski nišan za lovačko oružje, čime se naše zakonodavstvo približava svetskim standardima i unapređuje se bezbednost lovaca, kao što se i štiti njihovo zdravlje.

Ukratko, reč je o zakonu koji nastoji da pronađe dobru meru između prava odgovornih vlasnika oružja i potrebe da bezbednost svih građana bude na najvišem mogućem nivou i zato ćemo, naravno, podržati predložni zakon.

Predlog zakona o oružju i municiji, izmene Krivičnog zakonika predstavljaju dve strane iste politike. Jedan jasno uređuje ko i pod kojim uslovima može odgovorno da poseduje i koristi oružje, dok drugi obezbeđuje da svaka zloupotreba ili teško kršenje tih pravila bude kažnjeno, a na Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika smo uložili nekoliko amandmana za koje verujemo da će naići na razumevanje predlagača zakona i poboljšati njegov tekst.

10/3 TĐ/MJ

Ne mogu da završim ovo obraćanje a da se ne osvrnem na institut u javnosti poznat kao „preporuke ODIHR-a“. Poslednjih godina sve češće slušamo da Srbija mora da menja svoje izborne zakone zato što je to preporučio ODIHR, a Evropska komisija vrši pritisak praveći te preporuke ultimativnim. Vidite, kada čujemo reč „preporuka“, ona nam zvuči blago i dobronamerno, ali da li je nešto zaista preporuka ako se od vas očekuje da je bespogovorno prihvatite usled kontinuiranih političkih pritisaka i pretnji Evropske komisije da će u suprotnom trpeti naš tzv. evropski put ukoliko on uopšte i postoji.

Zato se pred svima nama postavlja jedno važno pitanje – da li preporuka zaista ostaje preporuka ako njeno ne prihvatanje može imati političke posledice? Ako vas bilo ko uslovljava da neku preporuku morate prihvatiti, onda to prestaje da bude preporuke i postaje prosto ultimatum. Taj ultimatum nas dovodi u situaciju da preporuke prestaju da budu stručna mišljenja koje država treba da razmotri i postaju lista obaveza koje moraju bespogovorno biti ispunjene. Time se briše granica između savetodavne uloge međunarodne organizacije ili komisije te organizacije i prava jedne suverene države da sama uređuje svoj izborni sistem.

Naravno da naš izborni sistem nije savršen, kao što nije savršen nijedan u svetu. Svaka država ga s vremena na vreme usklađuje, menja i unapređuje. Ali postoji ogromna razlika između toga da li reforme izbornog zakonodavstva sprovodimo zato što smo sami procenili da su potrebne ili sprovodimo zato što smo pod neprimerenim pritiskom određenog političkog centra moći, naglašavajući da nije problematično ono što je predloženo u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti. Za nas je to korektno odrađeno, ali ponavljam – najveći problem je zato što to po ko zna koji put činimo pod pritiscima EU, tačnije Evropske komisije, pritiscima koji očigledno nemaju kraja. Hvala.

11/1 AL/MP 11.40 – 11.50

Zahavljujem, poštovana predsednice, cenjeni ministri, uvažene kolege narodni poslanici, ima nekih odluka u životu jedne države o čemu se govori godinama, čak i onda kada su odavno okončane, ne zato što ljudi vole da se vraćaju u prošlost, već zato što katastrofalne posledice tih odluka se osećaju dugo.

13/3 VS/CG

Jedna od takvih tema je reforma pravosuđa, sprovedena između 2008. i 2012. godine. Sećamo se svi jako dobro kako je sve počelo. Govorilo se da ćemo dobiti efikasnije sudove, da će građani brže dolaziti do pravde, da će pravosuđe postati nezavisnije i jače, ali se najviše govorio o EU, i tzv. evropskom putu Srbije.

14/1 JD/MO 13.15 –13.25

Rečeno nam je da je to nezaobilazan deo evropskog puta, da se to zahteva i očekuje od nas ukoliko želimo da otpočnemo proces pridruživanja.

Rečeno nam je da svoje pravosuđe treba da uskladimo sa evropskim pravosudnim standardima koji istini za volju niti su ikada postojali, niti danas postoje. Članice osnivači imaju pravosudni sistem kakvi su ga sami napravili, a kandidatima i novim članicama se nameće pravosudni sistem u skladu sa direktivama Evropske komisije.

Ta nazovi reforma, a u stvari tragedija srpskog pravosuđa je sprovedena pod nadzorom Evropske unije koja je u potpunosti podržavala i hvalila taj proces. Svi zakonski predlozi su bili podržani i pohvaljeni od strane Venecijanske komisije, a onda smo počeli da ubiramo plodove te reforme. Podsetimo se, na čemu se zasnivala reforma. Na pravljenju spiskova poslušnih i lojalnih kadrova, na osnovu kojih je nekoliko stotina ljudi na pravdi Boga izgubilo svoje sudijske i tužilačke funkcije. Među njima je bio ne mali broj, časnih ljudi koji su iza sebe imali decenije uspešnog rada.

Istovremeno je razbijena i mreža sudova. U brojnim opštinama su bez ikakvog osnova i razloga ugašeni sudovi, naravno sve u skladu sa evropskim pravosudnim standardima. Taman, kada je pravosuđe počelo da se oporavlja od te reforme, otpočeli su pristupni pregovori o navodnom članstvu Srbije u EU i ispunjavanju uslova iz Klastera 23. Počeli su pritisci, zahtevi o ustavnim amandmanima, opet naravno od strane Evropske komisije i na osnovu preporuka koga druga do Venecijanske komisije.

Tada smo vas u ovoj sali upozoravali na probleme nastale katastrofalnom reformom, ne treba rešavati pod pritiskom Brisela i naprečac. Govorili smo da treba zastati, da ono što od nas traži Brisel ne prihvatamo zdravo za gotovo, jer neće doneti ništa dobro našem pravosuđu. Govorili smo da se previše naglašava zaštita od navodnog političkog pritiska i uticaja, a premalo pitanje odgovornosti. Objašnjavali smo da sudska vlast mora biti istinski nezavisna, ali da ne sme postati potpuno zatvoren korporativni sistem koji može dovesti do stvaranja države u državi. Nadasve smo objašnjavali da oblik legitimiteta koji se stiče izborom sudija u ovom parlamentu nije sam po sebi nedemokratski.

Da smo bili u pravu govori činjenica da smo u prethodnih godinu i po dana imali ne mali broj sudija i tužilaca koji su se otvoreno upustili u politički aktivizam koji im je zabranjen i time su ozbiljno doveli u sumnju pretpostavku nepristrasnosti, naročito u političkim predmetima u kojima postupaju.

Jedan deo poslanika vladajuće koalicije tokom usvajanja Predloga izmena i dopuna pravosudnih zakona koje je predložio kolega Mrdić shvatio je, priznao i pohvalio tu našu dobru nameru i upozoravanje na moguće posledice. Upravo tu dolazimo do pitanja koje se ne može i ne sme zaobići, ko je oblikovao pravosudni model koji je Srbiji preporučen? Ko je određivao šta je su, a šta nisu preporučeni evropski standardi? Kakvu ulogu u svemu tome ima Venecijanska komisija i ko je u stvari ta Venecijanska komisija?

Postoje ljudi koji tvrde kako je reč o vrhunskom autoritetu za pitanje ustavnom i međunarodnog prava, o instituciji čije preporuke predstavljaju gotovo zlatni standard, kako oni to vole da kažu, savremene demokratije. Ne želim da sporim kako u njenom redu učestvuje i jedan broj uglednih stručnjaka iz oblasti ustavnog i međunarodnog prava, ali imam i pravo da postavim nekoliko pitanja, posebno u situaciji kada živimo u državi u kojoj su mišljenja, preporuka i podrška Venecijanske komisije reformi iz pravosuđa sprovedenoj 2008. godine nanele nemerljivu štetu.

14/2 JD/MO

Čak, kada bih na ovo i zažmurio, postoji pitanje pred kojim ne mogu i ne smem, ali i ne želim da zatvorim oči, a koje je za nas građane Srbije izuzetno ozbiljna i bolna tema. Pitanje punopravnog članstva tzv. Kosova u toj Venecijanskoj komisiji. Neću posvetiti mnogo pažnje bolu koji ta sramna činjenica izaziva kod nas i neću govoriti o emocijama koje kao i svaki građanin Srbije oseti, emocije su ovde suvišne.

Govoriću o ozbiljnosti i značaju tog pitanja i strogo se držati činjenica, a činjenice govore da tzv. Kosovo predstavlja teritoriju koja je vojnom agresijom zemalja NATO pakta otrgnuta iz ustavno-pravnog sistema Republike Srbije. Znači, protivpravno i nasilno.

Potom je pod okriljem zapada, pre svega zemalja EU, jednostrano proglasila nezavisnost, opet protivustavno države čiji je sastavni i neodvojivi deo, ali i normama međunarodnog prava.

Samoproklamovanu nezavisnost ne samo da ne priznaje, nego u potpunosti usporava većina međunarodno priznatih država sveta i takva protivpravna politička tvorevina koja je nasilno stvorena pod okriljem NATO alijanse nije, niti će ikada biti članica UN.

Pored svega toga, tzv. Kosovo je na našu žalost, a sramotu Venecijanske komisije, njen punopravni član. O čemu sam malopre govorio, o navodnom postojanju, nazovi, vrhunskog autoriteta za ustavna pitanja i međunarodno pravo, bilo bi smešno da nije žalosno.

Hajde da se i dalje držimo činjenica, pa da pogledamo sastav punopravnih članica. To su brojne evropske države, zatim SAD, Izrael, Brazil, Meksiko, Južna Koreja i mnoge druge države.

Istina, razlikuju se po veličini, snazi, društvenom bogatstvu, istoriji i političkim sistemima, ali ono što je bitno, svi imaju jednu zajedničku osobinu – međunarodno su priznate države i članice su Ujedinjenih nacija, sve izuzev takozvanog Kosova ne postoji ni jedan drugi punopravni član Venecijanske komisije koji nije međunarodno priznata država, ujedno i članica Ujedinjenih nacija, ni jedan izuzev takozvanog Kosova.

Postoje neke teritorije i međunarodno ne priznate države, ali one nisu u statusu punopravnog članstva. Logično.

Ne radi se ovde samo o članstvu takozvanog Kosova, radi se o pitanju da li se ista pravila primenjuju na sve ili postoje izuzeci koji se opravdavaju političkom potrebom i političkim pritiscima Briselske birokratije. Ovde se radi, pre svega o međusobnom poverenju, a iz poverenja izlazi autoritet.

Venecijanska komisija odlukom da terorističku tvorevinu na čijoj teritoriji se decenijama otvoreno vrši neviđeni progon srpskog stanovništva, primi u svoje punopravno članstvo izgubila poverenje građana Srbije, a samim tim i sav svoj autoritet.

Zbog toga čvrsto stojimo na stanovištu da Srbija mora samostalno da odlučuje o svim svojim najvažnijim državnim pitanjima kao suverena, samostalna i nezavisna država.

Prethodnih desetak godina kolega Komlenski i ja smo kao narodni poslanici, a naš lider Aleksandar Vulin kao član republičke Vlade često podnosili predloge zakona i pokretali brojne inicijative u ovom Parlamentu.

Od predloga vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, inicijative da država preuzme pripremu i izdavanje udžbenika za predmete od nacionalnog značaja, preko Predloga Zakona o obaveznom Registru agenata stranog uticaja, inicijative da se državljanstvo Republike Srbije može dobiti po osnovu pripadnosti srpskom narodu,

14/3 JD/MO

do Predloga rezolucije o osudi genocida ustaškoj NDH i zločinima nad srpskom narodu na prostoru KiM koji su se uglavnom kosili sa interesima Evropske unije ali su uvek i u potpunosti bili u skladu sa našim državnim i nacionalnim interesima.

Sada bih hteo vas, gospođo i gospodo ministri kao predstavnike Vlade Republike Srbije zbog aktuelnog pitanja da zamolim da ozbiljno uzmete u razmatranje predlog koji je Aleksandar Vulin pre više godina izneo u javnost, a odnosi se na uvođenje internet ličnih karata u Srbiji.

Cilj ovog predloga jeste da se ukine anonimnost na društvenim mrežama i maloletnicima ograniči pristup štetnim sadržajima na internetu. Krajnje je vreme da se država ozbiljno pozabavi sa tim pitanjem. Poslušajte nas. Nemojte da čekamo da se to dešava u drugim zemljama, kao da nam se to ne tiče. Ukinimo anonimnost na društvenim mrežama, pa svako ko drugog vređa, zlostavlja ili mu preti neka odgovara zbog toga, što u najvećem broju slučajeva trenutno nije moguće, upravo zbog omogućene anonimnosti.

Verujem da ćete se složiti sa mnom da država ima obavezu da zaštiti decu od brojnih odvratnih i bolesnih sadržaja na internetu. Istraživanjem koje je pre dve godine rađeno otkriveno je preko 1.700 sajtova koji plasiraju sadržaj seksualnog zlostavljanja dece i to samo na teritoriji država Evropske unije.

Naša je obaveza da ih zaštitimo, jer ukoliko ih ne budemo štitili u dovoljnoj meri oni će lako postati žrtve lažnih ološa i bolesnika, a nije nam potrebno mnogo da to uradimo.

15/1 GD/LjL 13.25 – 13.35

Nemojte mi reći da Australija i Velika Britanija više vole svoju decu nego mi svoju. Oni to rade. Nemojte, molim vas, samo da i za to čekamo instrukcije i saglasnost Evropske i Venecijanske komisije, jer po istraživanju "Surfsharka", koji je jedan od najpoznatijih evropskih i svetskih VPN provajdera i kompanija za digitalnu bezbednost i koji je opšte priznat kao provajder najvišeg svetskog ranga, objavljenom pre nešto više od godinu i po dana, među 20 država sveta koje su najgore po pitanju bezbednosti dece na internetu, čak 15 je iz Evrope i uglavnom se radi o zemljama članicama EU. Na našu sreću, Srbija nije među njima. Ali, nismo ni među 20 koje su najbolje u toj zaštiti dece, a mogli bismo da budemo, ukoliko se potrudimo. Zato vas molim, razmislite još jednom.

Razmislite o tome da nas poslušate i pokrenete ovo pitanje pred Vladom, ne zato što smo mi najpametniji, ali možda zato što smo najuporniji i najglasniji. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici.

Danas pred nama nije samo jedna rezolucija niti još jedna tačka predloga dnevnog reda o kojoj ćemo formalno glasati.

16/2 VS/CG

Danas se pred nama nalazi pitanje pravca kojim će Srbija krenuti u godinama i decenijama koje dolaze. Pitanje, da li ćemo imati snage da prihvatimo realnost novog sveta koji nastaje ili ćemo nastaviti da slepo lutamo putem lažnih obećanja, stalnih ucena i političkih poniženja.

Svet više nije isti kao pre 20 ili 30 godina. Era unipolarnog sveta i apsolutne dominacije jednog centra moći je završena. Nastaje novi svetski poredak kojim države traže pravo da samostalno odlučuju o svojoj sudbini, da štite svoje nacionalne interese i da sarađuju na osnovu međusobnog poštovanja, a ne diktata i ultimatuma. Nastaje poredak u kom briselski silnici gube svoju dominaciju, na sreću i zadovoljstvo brojnih slobodarskih naroda i država.

Nažalost mnogi u ovoj sali još uvek odbijaju da priznaju tu činjenicu i dalje uporno guraju Srbiju na put tzv. evropskih integracija iako nam taj put više od dve decenije nije doneo ništa osim novih zahteva, novih uslovljavanja i novih pritisaka. Godinama slušamo istu priču iz Brisela. Samo još jedan ustupak, samo još jedno poglavlje, samo još jedan zahtev i Srbija će postati deo tzv. evropske porodice.

A šta smo zauzvrat dobili, svaki put kada Srbija ispuni ono što se od nje traži, stigne nova ucena i novo poniženje. Tražili su da isporučimo svoje generale i heroje koji su branili ovu zemlju od NATO agresora, tražili su da se odreknemo KiM, kolevke naše državnosti, istorije i duhovnosti. Tražili su da zaboravimo Republiku Srpsku, da uvedemo sankcije Ruskoj federaciji, da prekinemo saradnju sa Kinom i da se odreknemo svoje vojne i političke neutralnosti. Svaki put je sve to predstavljano kao navodna cena evropskog puta koju moramo platiti ukoliko želimo da budemo deo njihove Evrope.

Da li neko u ovoj sali zna dokle ćemo morati ovako? Da li neko zna koliko još puta Srbija treba da pogne glavu da bi neko u Briselu bio zadovoljan i koliko još nacionalnih i državnih interesa treba da žrtvujemo da bismo shvatili problem nije u tome što Srbija nije uradila, već u tome što oni nikada nisu želeli i što nikada neće želeti u svojim redovima Srbiju koja je slobodna, samostalna i suverena, Srbiju koja je uspravna i ponosna, zapamtite, nikada. Zato ovo danas nije samo političko i geopolitičko pitanje, ovo je pitanje državnog dostojanstva i prava Srbije da odlučuje samo o sebi, jer država koja pristaje na stalne ucene, vremenom prestane da vodi sopstvenu politiku, a narod koji prihvati da mu drugi određuju prijatelje, saveznike i nacionalne interese, polako ostaje bez slobode, koji je vekovima plaćao ogromnom cenom. Evropska unija možda nije nekada predstavljala simbol, možda i jeste nekada predstavljala simbol, ekonomskog razvoja i političke stabilnosti, ali danas pred našim očima gledamo zajednicu koja je duboko pogođena raznim krizama umesto zajednice ravnopravnih naroda, dobili smo birokratski aparat koji male države vidi isključivo kao poslušne podanike i nasuprot tome, BRIKS predstavlja mogućnost za drugačiji položaj Srbije u svetu, u kom države sarađuju, na osnovu međusobnog poštovanja, a ne na osnovu ultimatuma. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici, danas ću govoriti o temi koja prevazilazi dnevnu politiku, stranačke razlike i ideološka opredeljenja i govoriti o potrebi da država Srbija zaštiti svoj institucionalni poredak, svoje građane od prikrivenog stranog uticaja. Zbog toga smatram da je vreme da ozbiljno razgovaramo o donošenju zakona o registraciji agenata stranog uticaja, zakona koji već dugo postoji u drugim državama, uključujući i SAD, gde je još 1938. godine, usvojen poznati FARA zakon. Važno je odmah reći jednu stvar, cilj ovakvog zakona nije zabrana saradnje sa inostranstvom. Srbija treba i mora da sarađuje sa svetom, treba i mora da razvija međunarodne odnose, kulturnu akademsku i ekonomsku saradnju, ali isto tako građani imaju pravo da znaju ko u javnom prostoru nastupa u ime određenih stranih organizacija, fondacija ili interesa, posebno onda kada postoji politički, medijski ili društveni uticaj.

Suština ovog zakona je veoma jasna, transparentnost i ako neko dobija sredstva, podršku ili instrukcije iz inostranstva, za aktivnosti koje utiču na javni i politički život, onda je prirodno i pošteno da to bude jasno i javno evidentirano, ništa više, a ništa manje od toga. Mislim da je to standard koji bi trebalo da postoji u svakoj ozbiljnoj državi, a danas živimo u vremenu kada se uticaj ne ostvaruje samo kroz klasičnu diplomatiju, ona se često ostvaruje kroz medije, različite projekta i fondacije i nevladine organizacije.

Ponavljam, sama međunarodna saradnja nije problem, problem nastaje onda kada nema dovoljno otvorenosti i kada građani ne znaju ko finansira određene kampanje i inicijative ili javne nastupe, upravo zato mislim da ovaj zakon ne treba posmatrati kao napad ni na koga, jer ovo nije zakon protiv civilnog društva, niti protiv slobode mišljenja.

17/1 GD/VZ 12.40 – 12.50

Naprotiv, ovo je zakon koji jača poverenje i javnosti, odgovornost i institucionalnu stabilnost države, jer nijedno društvo ne može biti potpuno slobodno ukoliko građani nemaju jasnu sliku o tome ko utiče na najbitnije društvene i političke procese. Takođe, mislim da Srbija ne treba da se stidi da primenjuje standarde koje već primenjuju velike i jake države. Ako druge države smatraju da imaju pravo da štite svoj politički sistem od prikrivenog stranog uticaja, onda isto pravo ima i Srbija.

Koleginice i kolege, ovo pitanje nije pitanje vlasti ili opozicije, ovo je pitanje odnosa prema državi i prema institucijama, pitanje da li želimo sistem u kojem će javnost imati više poverenja, više informacija, više jasnoće kada je reč o uticajima koji postoje u našem javnom prostoru. Verujem da je transparentnost uvek bolja od prikrivanja. Verujem da odgovorna država mora da zna ko deluje u njenom političkom i društvenom prostoru i u čije ime i verujem da građani Srbije imaju pravo na tu vrstu otvorenosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, cenjeni ministri, kolege narodni poslanici, poslanička grupa Zdrava Srbija – Pokret socijalista će u danu za glasanje, kao i do sada, podržati sve konstruktivne i korisne zakonske predloge koji su u interesu države Srbije, a nadasve u interesu naših građana, a ovi predlozi uglavnom to i jesu.

Kada ovo kažem, onda ne mogu a da ne iznesem i neke lične impresije, kao i stavove partije Pokret socijalista, koju predstavljam u ovom parlamentu, tj. da se ne osvrnem na Predlog zakona o uspostavljanju i funkcionisanju sistema za upravljanje kohezionom politikom, jer čim vidite ovakav naziv zakona, ne treba vam mnogo da pretpostavite kako se sigurno radi o velikoj mudrosti pristigloj iz Brisela. Naravno, kada Predlog zakona otvorite, uverite se da je upravo to i u pitanju.

Hajde za početak da pođemo od obrazloženja da će usvajanje ovog zakona doprineti napretku pregovora o pristupanju tzv. Evropskoj uniji, odnosno zatvaranju Poglavlja 22. Pa svi mi u ovoj sali smo, kao što su i svi građani Srbije svesni činjenice da i jedno i drugo zavisi isključivo, ponavljam – isključivo, od toga da li smo spremni da po briselskom diktatu priznamo nezavisnost terorističke tvorevine tzv. Kosova, nastale pod okriljem Evropske unije, tj. NATO alijanse, i da li smo spremni da, takođe po diktatu Brisela, uvedemo sankcije bratskom ruskom narodu i suspendujemo partnerske i prijateljske odnose sa Kinom. Ništa drugo u ovom trenutku Briselu nije bitno. To su uslovi svih uslova.

Možemo mi slobodno usvajati milion ovakvih i sličnih briselskih direktiva, ali napretka na tzv. evropskom putu Srbije neće biti dok, ponoviću još jednom, ne priznamo terorističku tzv. državu Kosovo i dok se ne odreknemo partnerstva i prijateljstva sa Rusijom i Kinom.

Moram da spomenem i deo koji govori kako ovaj predlog zakona predstavlja osnovu i institucionalni okvir za upravljanje kohezionim fondovima, kako bi Srbija odmah po prijemu u članstvo Evropskoj uniji mogla da koristi sredstva iz njenih fondova. O kakvom prijemu u članstvo mi govorimo? O nečemu što se, u najboljem slučaju, može dogoditi za 30 ili 40 godina. A podsetiću vas da skoro 20 godina slušamo briselske laži o skorom prijemu u članstvo, i to da nas prime pod uslovom da tzv. Evropska unija uopšte i opstane, ne do tada, već da opstane npr. čak do kraja i ove decenije. Budimo iskreni da je više nego očigledno da neće opstati, bar ne u ovakvom obimu i obliku.

Zato takođe budimo iskreni i prema sebi, a posebno prema građanima, izvesnije je i realnije da u slučaju kada bi npr. danas usvojili zakon o formiranju srpskih naučno-istraživačkih kolonija na Marsu, garantujem da bismo ranije dočekali njegovu primenu nego što će to biti slučaj sa ovim zakonom. Ukoliko mi stvarno imamo toliko vremena da ga posvetimo ovakvim zakonskim predlozima, onda sam siguran da imamo vremena i da razrešimo pitanje koje više ili otprilike dve decenije stoji pred

26/3 MZ/CG

našom državom i građanima, ali nikada nije dobilo jasan, neposredan, nedvosmislen i direktan odgovor tih građana. Reč je o pitanju daljeg toka evropskih integracija Republike Srbije. Siguran sam da je odgovor na ovo pitanje mnogo bitniji od ovih zakona koji mogu biti usvojeni 2050, 2060. godine, ali već 2030. godine svakako neće biti nikakve potrebe za njihovim postojanjem. A validan odgovor je moguće dobiti isključivo na referendumu, na kom bi pitanje građanima bilo – da li podržavate nastavak evropskih integracija Republike Srbije?

27/1 JJ/MT 17.25 – 17.35

Vidite, proces pristupanja EU traje već takoreći dve decenije. To je period dovoljno dug da sa punim pravom postavimo pitanje – kuda taj proces vodi, šta je njegov stvarni domet i, ono što je u ovom trenutku najvažnije, da li za tzv. evropski put Srbije postoji jasna i nedvosmislena podrška građana Srbije?

Danas više nego ikad dužni smo da budemo iskreni kako prema sebi, tako još više prema javnosti. Činjenica je da građani Srbije nikada nisu na neposredan, tj. direktan način odlučivali o tome da li žele da država Srbija uopšte otpočne proces tzv. evropskih integracija. Odluka o kandidaturi za članstvo građanima je bukvalno nametnuta od strane tadašnjih političkih elita. Taj čin bismo mogli nazvati, na primer, demokratskom prinudom.

S obzirom na aktuelnu globalnu političku i bezbednosnu situaciju mi iz Pokreta socijalista smatramo da je nastavak integracija bez jasnog mandata građana Srbije neodrživ, pogotovo danas u situaciji kada taj proces nema podršku čak ni jedne trećine građana Srbije.

Na osnovu svega iznetog sa punim pravom možemo konstatovati da eksperiment sa tzv. evropskim integracijama kao procesom koji nema alternativu je posle nepune dve decenije demokratske prinude doživeo čist debakl.

Nedostatak otvorenog društvenog dijaloga, nametanje je od tzv. evropskih integracija kao gotovog rešenja i jedinog puta, uz licemerstvo briselske administracije, stalne političke pritiske i ucene doveo je do toga da građani Srbije shvate da su žrtve dobro smišljene političke manipulacije briselske oligarhije.

Od propagiranih sveobuhvatnih reformi srpskog društva koje su trebale biti fokusirane na usklađivanje sa tzv. evropskim vrednostima, tj. standardima u oblasti vladavine prava, ekonomije i državne uprave stigli smo do istine da se kako pred Srbiju, tako i pred sve ostale države kandidate stavljaju gotovo, isključivo politički uslovi i diktati koji se u najvećem delu kose sa našim državnim i nacionalnim interesima. Istina, i u EU su odavno pogazili sve tzv. evropske vrednosti, ukoliko su one ikada, iskreno rečeno, i postojale. Od svega proklamovanog su ostali samo sebični EU interesi.

Ti i takvi politički uslovi duboko zadiru u suverenitet naše države, u nezavisnost njenih institucija, kao i u sam pravni poredak. Pristajanje na takve uslove traži široki društveni konsenzus čije se postojanje može potvrditi samo odlukom donetom na referendumu. Podrška građana u tim i takvim slučajevima ne sme biti pretpostavljena, ona mora biti potvrđena i nedvosmislena, a kako drugačije to učiniti nego na referendumu.

Prinuđen sam da još jednom ponovim, pošto ne smemo smetnuti sa uma notornu činjenicu – svet u kome danas živimo nije isti kao pre 20 godina kada nam je nametnuta odluka o kandidaturi za članstvo u EU. Geopolitičke prilike su se suštinski promenile, EU odavno nije onakva kakvom su nam je predstavljali, ona više nije pojam prosperiteta, jednakosti, slobode. Ona se danas suočava sa brojnim unutrašnjim izazovima, krizama identiteta, ekonomskim i energetskim problemima, ako i dubokim podelama među svojim članicama. U takvim okolnostima proces proširenja EU ne samo da je usporen, on je bukvalno zamrznut na neodređeno vreme. Zemlje kandidati, uključujući i Srbiju, u poziciji da su prinuđene da ispunjavaju sve strožije i sve manje transparentne uslove bez jasnog vremenskog okvira i bez garancije da će članstvo ikada biti realizovano.

To nas dovodi do sledećeg, možda i najosetljivijeg pitanja, pitanja državnog i nacionalnog interesa, pošto proces pristupanja EU podrazumeva prenošenje dela suverenih ovlašćenja na nad nacionalne institucije.

27/2 JJ/MT

To nije sporno samo po sebi, jer svaka integracija nosi određeni stepen ustupanja nadležnosti, ali ono što je sporno jeste obim tih ustupaka i uslovi pod kojima se oni traže.

U slučaju Srbije ti ustupci se u značajnoj meri odnose na pitanja koja zadiru u sam temelj našeg ustavnog poretka. Eto, na primer pitanje KiM nije samo političko pitanje, to je pre svega pitanje ustavnosti, teritorijalnog integriteta i državnog identiteta.

Kada se od jedne države, kao što je to slučaj sa našom Srbijom, očekuje da u okviru integracionog procesa prihvati rešenja koja su u suprotnosti sa njenim Ustavom onda taj proces prestaje da bude čak i pravno neutralan i postaje potpuno neustavan.

Vidite, EU je uvođenjem tajnog Poglavlja 35 čiju sadržinu Brisel ne želi da obznani, a koja se direktno tiče teritorijalne celovitosti Srbije i njenog Ustava, jasno stavilo do znanja svima u Srbiji da članstvo u EU bez priznanja nezavisnosti terorističke tvorevine zvane Kosovo nema. Tako nešto na putu ka EU nije imala ni jedna zemlja i ni jedno poglavlje ni za jednu drugu državu nije bilo tajno, ali za Srbiju, očigledno, važe druga pravila. zašto? Pa, zato što ne žele Srbiju kao ravnopravnog političkog, ekonomskog i privrednog partnera, već isključivo žele našu teritoriju, naša prirodna bogatstva i našu slepu poslušnost.

Kada svemu ovome dodamo i to da nastavak integracija podrazumeva sve veće usklađivanja sa spoljnom bezbednosnom politikom EU koja je u velikoj meri povezana i podređena NATO Alijansi koja poslednjih decenija postala sve izuzev odbrambenog saveza, što je trebalo da bude. Za državu koja je u svojoj bliskoj prošlosti bila žrtva sramne agresije upravo te nazovi odbrambene NATO Alijanse ovo pitanje nije samo formalno, već duboko suštinsko s obzirom da je za poslednjih nekoliko članica primljenih u EU, podsetiću, pre više decenija jedan od osnovnih uslova bilo i obavezno članstvo u NATO paktu.

Upravo zbog toga odluka o nastavku procesa tzv. evropskih integracija ne može biti doneta u uskim političkim krugovima. Ona mora biti doneta tamo gde joj je mesto, na opštem narodnom referendumu.

Najzad, u celoj ovoj priči moramo da se dotaknemo i njenog moralnog aspekta. Moramo biti svesni da politika nije samo pitanje interesa, već i pitanje vrednosti. Odnos prema stradanju srpskog naroda u novijoj istoriji, odsustvo jasne i principijelne reakcije na brojne zločine i progone našeg civilnog stanovništva ostavili su dubok trag u kolektivnoj svesti našeg naroda. Ne možemo očekivati od građana da bez preispitivanja prihvate put koji podrazumeva članstvo u zajednici čiji je odnos prema strašnim zločinima izvršenim nad srpskim narodom u akcijama „Bljesak“, „Oluja“, zločinima nad civilnim stanovništvom na Vozuću, Bratuncu, Klečki i na mnogim drugim stratištima širom bivše SFRJ, pa čak i same Srbije to jest njene južne pokrajine, u najmanju ruku, bio je nedovoljno jasan i nedovoljno pravedan, da ne idemo dotle, da je dobar deo tih zločina planiran, naručen, podržan i sponzorisan upravo iz centara moći unutar EU.

Zato nije ni čudo da nikada nijedan državnik EU nije obišao nijedno od tih stratišta, nije pustio nijednu suzu, nije položio nijedan cvet na grob nekog nedužnog srpskog civila. Ne za Brisel, tragedija srpskog naroda očigledno nije vredna pažnje i pomena.

Zato ne mogu a da javnost Srbije ne upitam – da li je ispravno da se ovako složene i dalekosežne odluke donose bez neposredno izražene volje građana? Naš odgovor je – da nije ispravno, a siguran sam da to mišljenje delimo sa ogromnom većinom

27/3 JJ/MT

građana Srbije. Referendum nije prost pokušaj odustajanja od bilo kog integrativnog procesa, pa čak ni evropskog već utvrđivanje da li taj put ima većinsku podršku građana, to jest pun legitimitet ukoliko ikada i imao, a priznaćemo da nije.

Neka građani svojom slobodno izraženom voljom odluče da li žele nastavak evropskih integracija i ta većinska odluka, kakva god bila, moraće se poštovati od svake buduće vlasti, jer samo odluka doneta slobodnom voljom građana može biti trajna, stabilna i u potpunosti legitimna.

Zato je ovo trenutak u kome Srbija treba, tačnije mora da pokaže zrelost, da otvori dijalog sa građanima, da čuje njihovo mišljenje i da konačno jednom za svagda dozvoli građanima da sami svojom slobodnom voljom utvrdi kojim putem Srbija treba da ide u budućnost. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Iskoristio bih priliku da ponovo postavim pitanje premijeru Macutu, pošto ni posle punih mesec dana nisam dobio odgovor na isto.

Od danas pa do subote, 24. januara, u Srbiji će boraviti tzv. posmatračka misija Evropskog parlamenta, s ciljem da istražuje i kontroliše stanje demokratije u Srbiji. Dolaze piromani da gase požar u Srbiji. Priznaćete, da nije tužno i žalosno, bilo bi možda i smešno.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik parlamenta Ana Brnabić, su se javno izjasnili o dolasku te samozvane delegacije. Siguran sam da predsednik Vučić u ovom trenutku zaslužuje našu punu podršku za svoj jasan stav prema ovim nepozvanim i neželjenim gostima, a naročito onom ekstremnom, srbomrzačkom delu delegacije.

Da li iko dobronamerno u Srbiji može i sme biti uzdržan u trenutku kada nam Evropski parlament u inspekciju šalje osobe poput Tonina Picule, za koga svi znamo da je bio pripadnik zloglasne jedinice Crne mambe koja je izvršila brojne zločine nad srpskim civilima sa prostora Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i za koga tek treba da bude utvrđeno ne da li je, već koliko je okrvavio ruke i obraz tokom zločinačkih akcija svoje jedinice.

Da li iko u Srbiji može i sme biti uzdržan u trenutku kada nam Evropski parlament u inspekciju šalje osobu poput Davora Ive Štira, unuka po zlu poznatog ustaškog pukovnika Ivana Štira, pomoćnika zloglasnog Vjekoslava Maksa Luburića, komandanta koncentracionih logora u NDH. Da, onog Ivana Štira za koga je aktuelni predsednik Hrvatske Milanović javno izgovorio da je poznat kao Čepinski ubica i ratni zločinac, čak kada je od Evropskog parlamenta mnogo je. Mene kao i veliku većinu građana Srbije interesuje sa kojim pravom oni dolaze i ko im je dao i delegirao ovlašćenja da istražuju i utvrđuju činjenice po Srbiji?

Podsetiću vas da je takvu sramnu ucenjivačku misiju Srbija ponosno odbila 1914. godine i da je to i danas kao i pre više od jednog veka predstavlja najgrublje kršenje suvereniteta, samostalnosti i nezavisnosti jedne države.

Dok je Aleksandar Vulin bio na mestu ministra unutrašnjih poslova i direktor BIA, stranim političarima poput ove dvojice koji su dolazili da se nezvani mešaju u naše unutrašnje poslove ili je zabranjivan ulazak u Srbiju ili su proterivani iz države. Od MUP očekujem isti odnos prema pomenutim personama i to pre svega kako bismo zaštitili naše nacionalne i državne interese, ali i dostojanstvo države i građana.

Više od svega moramo biti svesni da u koliko se usaglasimo sa njihovim dolaskom i ukoliko se sastanemo sa njima, daćemo im legitimitet, a posledice njihovog štetnog delovanja snosiće građani Srbije.

Kao predsednik poslaničke grupe pozvan sam da uzmem učešće na sastanku sa samozvanom delegacijom Evropskog parlamenta i zato sada želim da javno kažem kako iz pijeteta prema stotinama hiljada nedužnih srpskih žrtava genocida u ustaškoj i nezavisnoj državi Hrvatskoj, iz pijeteta prema stotinama hiljada mojih Krajišnika prognanih sa svojih vekovnih ognjišta, iz poštovanja prema velikoj većini građana Srbije koji dele moje mišljenje, iz duga prema mojim precima i obaveze prema mojim potomcima, za sto sa Toninom Piculom i Davorom Ivom Štirom ne mogu, a nadasve ne

4/3 JJ/LjL

želim da sednem, dok god budu otvoreno zastupali antisrpsku politiku i sve dok u Srbiju ne dođu čista srca i dobrih i iskrenih namera.

Zato bih pozvao i svoje kolege predsednike poslaničkih grupa, koji pre svega čine vladajuću koaliciju, da dobro razmisle da li je išta vredno poniženja da za isti sto sedate sa ljudima koji više od godinu dana seju mržnju i razdor među građanima Srbije, koji su došli da vide koliko su uspeli da posvađaju, podele i pocepaju Srbiju i da provere šta još treba da učine da bi ostvarili svoj cilj. Hvala vam.

Zahvaljujem predsednice.

Prvo pitanje postavljam premijeru Macutu. Pre nekoliko dana deo medija je objavio informaciju da će krajem januara, tačnije od 22. do 24. januara u Srbiju doći posmatračka misija Evropskog parlamenta da istražuje i kontroliše stanje demokratije u Srbiji i navode medija pojedinih o policijskoj torturi nad demonstrantima. Interesuje me ko su ti ljudi. Za pojedine, poput Tonina Picule znam da je bio pripadnik zloglasne jedinice „crne mambe“, koja je vršila zločine nad srpskim civilima sa prostora Republike Srpske i Republike srpske krajine i koje je vojska Republike Srpske uspešno razbila i neutralisala tokom njihovog terorističkog napada na teritoriju Republike srpske, sredinom 1995. godine.

Njega za ovu misiju preporučuju zločini prema srpskom narodu, ali me interesuje činjenica o ostalim članovima tzv. misije. Sa kojim pravom oni dolaze i ko im je dao ovlašćenja da oni istražuju u Srbiji.

Podsetiću vas, da je takvu misiju Srbija odbila 1914. godine, jer to i danas, kao i pre više od jednog veka predstavlja najgrublje kršenje suvereniteta i nezavisnosti jedne države.

Podsećam, da dok je Aleksandar Vulin bio na mestu ministra unutrašnjih poslova i direktora BIA, stranim političarima koji su dolazili da se mešaju u naše unutrašnje poslove, ili je zabranjivan ulazak ili su proterivani iz države. Očekujem isti odnos prema pomenutim personama za mesec dana, i to pre svega, kako bismo zaštitili naše nacionalne i državne interese, ali i dostojanstvo države i građana Srbije.

Poštovani gospodine Macut, morate biti svesni da ukoliko se saglasite sa njihovim dolaskom vi ćete im dati legitimitet, a posledice njihovog delovanja će onda da snose svi građani Srbije. Ukoliko Evropski parlament stvarno interesuje stanje demokratije i ljudskih prava, predlažem da krenu sa istragama u svojim državama članicama, a od vas gospodine premijeru, očekujem da zvanično zatražite slanje jedne takve misije u Hrvatsku, s obzirom da se srpski narod u Hrvatskoj nalazi pred nestankom, a da istovremeno sve učestaliji napadi na Srbe u toj državi, ne samo da se tolerišu i pravdaju, već i podstiču od strane pojedinih visokih državnih funkcionera.

3/2 VS/LŽ

Ti napadi su zapravo posledice višedecenijske anti srpske atmosfere, koja posle genocida nad Srbija tokom Drugog svetskog rata i brojnim ratnim zločinima izvršnih nad srpskom manjinom izvršenom tokom upada početkom devedesetih godina prošlog veka, imaju za cilj da se pošalje jasna poruka preostalim Srbima u Hrvatskoj da moraju hitno da se isele.

E, tu Evropski parlament i njegova misija imaju nadležnost i tu treba da istražuju, ali naravno, oni to neće učiniti pošto je to direktno Brisel, jedan od sponzora anti srpske legende, koja se sprovodi na prostoru Hrvatske i Kosova i Metohije, pošto je neonacizam poželjni obrazac političkog delovanja u EU, u kojoj svakodnevno na najvažnije funkcije, postavljaju potomke osvedočenih nacističkih zločina.

Poštovani premijeru, odluka o tome da li ćete učiniti bilo šta, po ovim pitanjima je isključivo na vama i republičkoj Vladi.

Drugo pitanje, upućujem ministru inostranih poslova, ono što me interesuje, šta smo do sada preduzeli i šta ćemo preduzeti povodom sramnih američkih napada na našu privredu i ekonomiju i interesuje me šta je po tom pitanju preduzeo ambasador Šutanovac, a više od svega me interesuje da li je protestvovao i da li je uložio žalbu, zbog otvorenog kršenja svih sporazuma, i dogovora o naoružavanju šiptarskih tzv. bezbednosnih snaga, a ustvari organizacije koja je sledbenik terorističke UČK.

Takođe, svedoci smo da je tokom prve polovine novembra za samo nedelju dana, došlo do pet sramnih incidenata, usmerenih protiv srpskog naroda. U Hrvatskoj, koja se tih dana orila od pokliča za – dom spremni, ubi Srbina, marš ih Hrvatske, što je unelo ozbiljnu uznemirenost, među građane Srbije, a ozbiljan među srpsku manjinu u Hrvatskoj.

Interesuje me, da li je ministar od tada pa do sada pozvao ambasadora Srbije u Zagrebu na konsultacije, da li su Vlada i MUP, uputili oštru notu i protest Hrvatskoj ambasadi u Beogradu i da li ste od Evropskog parlamenta tražili izjašnjavanje po pitanju neonacističkog i ustaškog divljanja po Hrvatskoj, a ako niste, insistiram da mi odgovori zašto i na kraju želeo bih da ministra Nenada Popovića pitam iako je obećavao zašto nije održana sednica međuvladinog komiteta sa Rusijom i da li bi to bio način da se dođe do zajedničkog rešenja za NIS. Hvala.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Celjeni članovi Vlade, u svo uvažavanje kolega koji su podneli Predlog zaključka povodom predstavljanja izveštaja Evropske komisije o Republici Srbiji za 2025.godinu moram da konstatujem neke činjenice vezene za izveštaj koje danas tokom ove rasprave ne možemo, tj. ne smemo izostaviti.

29/2 JD/MJ

Čitajući pomenuti izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije nisam mogao da steknem utisak kako pred sobom imam dokument političkog i ekonomskog partnera, već politički manifest koji iz gotovo svake svoje rečenice poručuje – Srbijo, nećeš biti nikada dovoljno dobra.

I sve bi to u određenoj meri bilo donekle podnošljivo da ne traje već dve decenije u kontinuitetu sa sve manje diplomatskog jezika, a sve više licemerstva, otvorenih pritisaka i ucena.

Nema u tom izveštaju ni trunke dobre namere, jer umesto smernica na putu tzv. evropskih integracija Srbija je dobila još jedan spisak prepun konstatacija – nedovoljno nedostaje, nije urađeno, kao da se radi o neposlušnom učeniku, a ne o nezavisnoj i suverenoj državi.

A ono što u svemu ovom najviše iritira i osećaj da Brisel i sam više ne zna šta tačno želi osim da Srbiju drži u statusu večitog kandidata, u stanju kontrolisane neizvesnosti da je ucenjuje, pritiska, ponižava i primorava na raznorazne ustupke. Svakome ko makar i ovlaž baci pogled na ovaj kao i na prethodni Izveštaj Evropske komisije više je nego jasno da je on pisan sa idejom da se svake godine održi željeni nivo političkog pritiska na Srbiju.

Sve što Srbija uradi nedovnoljno je. Sve što ne uradi razlog je za novi pritisak i ucene. Sve dok Srbija ne pristane da se odrekne svog identiteta, svoje suverenosti, dela državne teritorije, veza sa sunarodnicima u regionu, istorije, kulture, tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti, Brisel će nastaviti sa ovakvim ponašanjem.

Ta strategija je nakon ovoliko vremena totalno razgolićena, pa su već odavno svi u Srbiji shvatili da se radi o čistoj političkoj manipulaciji. Zato moramo otvoreno da kažemo ono što građani Srbije oduvek znaju. Evropska unija ne samo da ne želi Srbiju u svom članstvu, već je ne želi ni kao ravnopravnog partnera. Ona Srbiju želi isključivo kao politički zavisnog, ekonomski potčinjenog, teritorijalno ograničenog, medijski kontrolisanog, večitog kandidata za članstvo.

Jedan od najvećih problema ovog Izveštaj jeste njegov sraman odnos prema državi Srbiji. Nema u njemu ni trunke partnerstva, razumevanja, a ponajmanje samokritike. Srbija se kritikuje za ono što se članicama Evropske unije toleriše, svesno ignoriše ili proglašava unutrašnjim pitanjem.

Zbog svega toga građani Srbije koji su godinama izloženi Briselskom licemerju, politici ucena, pritisaka i dvostrukih standarda više nemaju strpljenja da slušaju lekcije od država koje ni same ne poštuju principe, koje nam nameću i zbog kojih nas besramno ucenjuju.

Svima je odavno postalo jasno da Evropska Unija od Srbije ne očekuje reforme već isključivo bespogovornu pokornost, najniži oblik podaništva.

Ako govorimo o tome šta je za najveći deo građana Srbije najbolnije u tekstu to je bez konkurencije činjenica da Brisel bez ikakvog srama pokazuje da je pitanje priznavanja lažne države kosovo postalo glavni, potpuno otvoren, ogoljen, i tako reći, u potpunosti formalizovan uslov.

Ne govori se tu o nikakvim principima međunarodnog prava koje su oni ubili u trenutku kada su 24. marta 1999. godine, bacili prvu bombu na Srbiju. Pucali su oni tog dana na Srbiju i srpski narod ali su ubili međunarodno pravo. Još manje se govori o pravdi, već isključivo o tome da Srbija ukoliko želi da dobije pozitivno mišljenje o napretku na takozvanom Evropskom putu mora bezpogovorno da se povinuje političkim interesima Brisela.

29/3 JD/MJ

Evropska komisija, Evropski parlament, određene države članice više i ne kriju da je glavni uslov, mogu slobodno reći, i jedini pravi uslov da Srbija prihvati ono što ni jedna suverena država nikada ne bi prihvatila, da prizna legitimitet okupacije i gubitka dela svoje teritorije ili da zaboravi na članstvo u Evropskoj uniji.

To nije evropska vrednost, to je besramna politička ucena. Od Srbije se traži da se zarad nade u prijem u članstvo do koga nikada neće doći odrekne Kosova i Metohije i pristane na gašenje Republike Srpske. U takvim okolnostima građani Srbije s punim pravom osećaju ne samo duboko razočarenje, već i sve jači bes i revolt.

Evroskepticizam u Srbiji odavno više nije pojedinačna pojava, on je logična posledica i logična reakcija građana Srbije koji previše dugo slušaju prazna obećanja, gomilu laži, svakodnevne pritiske i ucene i ne žele to više da tolerišu.

30/1 GD/MP 15.50 – 16.00

Prema najnovijem evrobarometru, koji je nedavno objavila Evropska komisija, članstvo Srbije u Evropskoj uniji podržava jedva nešto preko 30% građana Srbije. Građani Srbije najveći stepen poverenja imaju u Rusiju i Kinu, oko 60%, dok je Evropska unija sa 38% na trećem mestu.

Sve to nam nameće pitanje da li posle svega što smo čuli, posle svega što smo videli i doživeli tokom prethodnih godina od strane Brisela, tzv. put evropskih integracija uopšte ima ikakvog smisla, s obzirom da to više nije put budućnosti? To je odavno postao put poniženja i bezumlja i Srbiji definitivno tu nije mesto.

Nije joj mesto na putu na kome moramo da se, zarad praznih obećanja, odreknemo svojih dokazanih prijatelja i saveznika, da se odreknemo svojih korena, svog identiteta, svojih duhovnih i moralnih vrednosti i postanemo bespogovorni podanici u tuđem imperijalnom projektu.

I u ovom Izveštaju, kao i u izjavama raznih evropskih komesara, izvestilaca insistira se da Srbija izabere stranu, da ne može više biti dobra sa svim narodima i državama, a pogotovo ne sa onima koji su se kroz istoriju pokazali i dokazali kao iskreni prijatelji i saveznici srpskog naroda i države, da se odreknemo Rusije i Kine, kao i svih onih koji su bili uz nas uvek kada nam je kroz istoriju bilo najteže i to zarad čega? Zarad šarene briselske laže.

Zato bih kao odgovor ponovio reč Aleksandra Vulina kako Evropska unija ne shvata da ne bi trebala da požuruje Srbe da izaberu stranu, jer ako bude uspešna u svom zahtevu i Srbi se budu odlučivali na kojoj su strani, više sam nego siguran da im se neće dopasti izbor srpskog naroda, jer Srbi su kroz istoriju uvek bili tamo gde su bili istina i pravda, a ona odavno nije u EU i Briselu, ako je tamo ikada i bila.

Naš izbor neće biti samo ekonomsko, već pre svega civilizacijsko pitanje, izbor da li ćemo biti deo sveta u kome nam već decenijama konstantno prete, ucenjuju nas i beskrajno nam nameću nove neprihvatljive i ponižavajuće uslove saradnje ili sveta u kome nas, pre svega, poštuju i uvažavaju, u kome nas gledaju kao sebi jednake i ravnopravne, u kome se saradnja država članica zasniva na iskrenosti i dobronamernosti.

Evropska unija je možda nekada i bila simbol ekonomskog i privrednog prosperiteta, mira i političke stabilnosti, ali danas pred našim očima vidimo ruševine nekadašnje Unije koja se svakim danom sve više suočava sa dubokim krizama, političkim, energetskim, ekonomskim, demokratskim, a nada sve moralnim.

Nasuprot tome, BRIKS predstavlja drugačiji svet, svet jednakih i ravnopravnih, a ne nadređenih i podređenih, svet u kome se odluke donose dogovorom, a ne uslovljavanjem i nametanjem. To je savez koji okuplja zemlje sa najvećim ekonomskim rastom, sa najvećim investicionim potencijalom, ogromnim, gotovo neiscrpnim prirodnim resursima i tržištima budućnosti.

Pristupanjem BRIKS-u naša država bi otvorila vrata tih ogromnih tržišta, ubrzala dolazak investicija, povećala tehnološku nezavisnost, osnažila svoj međunarodni položaj i zaštitila državnu teritoriju, pogotovo onu pod privremenom okupacijom. Otuda i potiče tolika nervoza i bes evropskih zvaničnika, kojima je jasno da polako ali sigurno postaju politička periferija, gde ih vodeće svetske sile, poput Rusije, Kine, Amerike, zaobilaze i ne vide u svojim geopolitičkim planovima.

Sve to odluku koju će građani Srbije doneti u skorijoj budućnosti svakim danom čini sve izvesnijom, a ta odluka zbog svega onoga što smo prethodnih decenija doživeli i trpeli od strane briselskih moćnika se neće poklapati sa njihovim nametnutim vrednostima, njihovom vizijom budućnosti i njihovim interesima, ali će se u potpunosti poklopiti sa tradicionalnim duhovnim i moralnim vrednostima, vizijom budućnosti i interesima Srbije i njenih građana.

30/2 GD/MP

Sve ovo što sam ja sada ovde izgovorio znam da ne podržava dobar deo republičke Vlade i najveći deo poslanika u ovoj sali, ali znam da to jako dobro razume i oseti predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao i da razumeju, osete i podržava veliki broj građana Srbije. Upravo zato predsednik Vučić i jeste doneo odluku da Srbija danas ne učestvuje na samitu Evropska unija – Zapadni Balkan u Briselu.

Znam da predsednik za takvu odluku nije imao većinsku podršku u Vladi i verovatno je nema ni ovde u parlamentu, ali zato je imao, ima i imaće mnogo značajniju podršku ogromne većine građana Srbije.

Slažem se sa predsednikom Vučićem da Srbiji danas nije bilo mesto tamo, jer bez Srbije taj samit je samo ogoljeni skup vazala Evropske unije, pred kojim je jedan jedini cilj, da obuzdaju, ponize i politički i ekonomski potčine Srbiju.

Tema tog današnjeg samita neće biti proširenje Evropske unije, jer njega nikada neće ni biti, bar ne za ponizne balkanske vazale, već Srbija i njeno tvrdoglavo odbijanje da postane deo ratne koalicije protiv Rusije.

Zbog svega toga na kraju svog obraćanja želim da danas iz ove sale pošaljem jasnu poruku da Srbija nikada neće pristati na ucene, da Srbija nikada neće okrenuti leđa niti uvesti sankcije svojim dokazanim prijateljima i saveznicima, da se Srbija nikada neće odreći svog suvereniteta, kao ni najmanjeg komadića svoje teritorije, da će Srbija uvek i po bilo koju cenu biti garant opstanka i bezbednosti Republike Srpske i da će Srbija samo takva imati sigurnu budućnost, budućnost o kojoj će odlučivati isključivo građani Srbije.

Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa Zdrava Srbija – Pokret socijalista će, uz ostale predložene zakone, podržati Zakon o budžetu za 2026. godinu, jer se kroz njegov predlog nastavlja sprovođenje politike privrednog i ekonomskog rasta i razvoja Srbije, kao i kontinuiranog poboljšanja životnog standarda građana.

Predloženi budžet za 2026. godinu predstavlja temelj za nastavak snažnog investicionog ciklusa usmerenog na dalji razvoj saobraćajne, komunalne i energetske infrastrukture. Za pohvalu je činjenica da su planirane značajne investicije, u auto-puteve, železničke koridore, gasovode i elektroenergetske sisteme, što će dugoročno doprineti bržem i ravnomernijem razvoju svih regiona zemlje.

Ono što je izuzetno bitno jeste činjenica da budžet zadržava kontinuitet ulaganja u privredu, čime se podstiče jačanje domaće industrije, rast izvoza i otvaranje novih radnih mesta. Takođe se nastavlja podrška poljoprivredi, pre svega kroz subvencionisanje, tj. podsticanje poljoprivredne proizvodnje, što bi trebalo pozitivno da utiče na dalji razvoj poljoprivrede, tj. na povećanje poljoprivredne proizvodnje.

Budžetom je predviđeno i povećanje plata u javnom sektoru, što je važna mera za poboljšanje standarda zaposlenih u školama, zdravstvenim ustanovama, Vojsci, policiji i državnoj upravi. Uz zarade, 2026. godine će biti povećane i penzije, čime će i ova republička Vlada nastaviti politiku zaštite i unapređenja životnog standarda starije populacije.

Ne mogu a da ne primetim da su socijalna davanja veća nego ikada ranije, kao i da se kod rad ministarstva jasno vidi posvećenost rešavanju svih ovih pitanja, a naročito briga o onima kojima je pomoć najpotrebnija, deci, starim osobama, osobama sa invaliditetom i ekonomski ugroženim građanima.

Ovom prilikom želim da pohvalim segment budžeta koji se odnosi na mlade, što predstavlja investiciju u budućnost zemlje. Finansijskom podrškom samofinansirajućim studentima kroz subvencionisanje školarina, značajno se smanjuje finansijski teret porodica i omogućava lakši pristup obrazovanju. Kada se tome doda i činjenica da će i tokom 2026. godine biti nastavljena finansijska pomoć mladima za rešavanje stambenog pitanja, to je značajna mera za poboljšanje kvaliteta života mladih u Srbiji.

Ono što je izuzetno bitno jeste činjenica da Predlog budžeta jasno ukazuje na to da je budžet planiran da bude fiskalno održiv, uz očuvanje makroekonomske stabilnosti i niske stope javnog duga. Ništa manje bitno i da je finansijska politika i dalje zasnovana na balansiranom odnosu između razvojnih ulaganja i odgovornog upravljanja javnim finansijama. Tako da slobodno možemo konstatovati da je budžet za 2026. godinu razvojno orijentisan, da podržava dalje ekonomsko jačanje Srbije i da postavlja temelje za brži napredak u godinama koje dolaze, pa je sasvim logična podrška koju će naša poslanička grupa dati Predlogu budžeta.

Momenat u kome usvajamo ovaj budžet je izuzetno težak i komplikovan za naše građane i državu Srbiju, koja je ucenjena i sankcionisana zbog svoje političke doslednosti zbog odbijanja da se u ova smutna vremena odrekne svojih dokazanih prijatelja i saveznika, kao i svoje političke i vojne neutralnosti.

Zbog svega toga Srbija se našla u situaciji da se zbog ozbiljnih političkih pritisaka i sankcija Naftnoj industriji Srbije nalazi na ivici ozbiljne energetske krize. Sankcije protiv NIS-a, uprkos izjavama Vašingtona, ne pogađaju Rusiju, već Srbiju. Rusija može sutra da ostane bez NIS-a i to uopšte neće uticati na njenu ekonomiju, ali ako NIS prestane da radi, a to prema izjavama predsednika Vučića po najgorem scenariju je moguće za četiri do pet dana, to će negativno uticati na celokupnu našu ekonomiju.

Dakle, svima mora biti jasno da su ovo sankcije isključivo protiv Srbije i to je kazna Srbiji i njenim građanima zato što nismo uveli sankcije Rusiji i zato što odbijamo da budemo deo zapadnog antiruskog fronta i histerije.

Drugi cilj sankcija je da se posvađamo i postanemo neprijatelj Rusima. Žalosno je što SAD od Srbije ne traže prijateljstvo koje su kroz istoriju često imale, već traže da postanemo neprijatelj Rusije, a činjenica da je Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, jedina država u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji za njih je neoprostiva. Zbog toga žele da sankcijama kazne Srbiju i da nas nateraju da se oduzimanjem NIS-a posvađamo sa Rusijom. To bi Rusiji nanelo političku i psihološku štetu, a nas bi udaljilo od dokazanog prijatelja i saveznika, pa kada sutra ponovo na red dođe neka rezolucija o Kosovu, kada krenu da ukinu Republiku Srpsku ili se vrati rezolucija o Srebrenici, gde se traži da se upiše da su Srbi genocidan narod, da treba da platimo ratnu štetu Hrvatskoj i Bosni, kada se okrenemo oko sebe, shvatićemo da više nemamo nijednog prijatelja i saveznika.

Zato više od svega želim da vas zamolim za jednu stvar, a to je da koliko god se do kraja bude rešavalo pitanje NIS-a, ono se mora rešiti zajedno i u dogovoru sa Ruskom Federacijom, nikako drugačije. Ne govorim ovo bez razloga. Uz svo poštovanje za predsednika Aleksandra Vučića, koji stvarno poslednjih meseci više nego ikada se lavovski bori i kontaktira sa svim stranama kako bi obezbedio energetsku stabilnost i sigurnost zemlje, ipak ne mogu da ne konstatujem nekoliko stvari vezanih za neke druge funkcionere.

Prosto mi je neshvatljivo da ministarka energetike tokom ovih godinu dana mandata, gledajući značaj gasnog aranžmana sa Rusijom za državu Srbiju, a naročito njene građane, gledajući na problem vezan za sankcije prvo najavljene, a potom i uvedene NIS-u, gledajući na priču o tome kako će da se kao prioritet razmatra izgradnja malih modularnih nuklearnih reaktora, a kao dugoročno rešenje izgradnja velikih nuklearnih elektrana, nije bar jednom otišla u zvaničnu posetu Ruskoj Federaciji i nije se bar jednom sastala sa ruskim ministrom energetike. Neshvatljivo i porazno, ali istinito.

Pitanje koje sam pre više od mesec dana postavio ministarki i na koje još uvek nisam dobio odgovor, a koje je glasilo – gde su bili predstavnici Ministarstva na jednom od najznačajnijih međunarodnih skupova u oblasti energetike „Ruskoj energetskoj nedelji“, koje je okupilo predstavnike više od sto država, 15 lidera različitih zemalja sveta, na stotine ministara i drugih visokih državnih funkcionera, predstavnike svetske naučne zajednice i vodeće svetske energetske kompanije, neću ponavljati.

Ali kada sam spomenuo planove o mogućoj izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji, želim da vas sve podsetim da je tokom ovih godinu dana ruska korporacija „Rosatom“ javno saopštila da je spremna da sarađuje sa Srbijom, ne samo na izgradnji nuklearne elektrane, već na razvoju celokupnog energetskog sektora. Ne smemo smetnuti s uma da „Rusatom“ drži oko 55% ukupnih svetskih investicija u nuklearnoj energiji. Njegova prednost je što ima zaokružen celokupan proces, od istraživanja, projektovanja, izgradnje, preko snabdevanja nuklearnim gorivom, do održavanja i zbrinjavanja otpada koji se prerađuje, tako da na kraju ostaju minimalne količine tog nuklearnog otpada.

I pored svega toga, naše ministarstvo još uvek nije preduzelo nikakve konkretne poteze vezane za ovo, ali jeste uspostavilo čvrstu saradnju sa francuskom energetskom kompanijom EDF. Možda to i ne bi bio problem, da „Rosatom“ nije neprikosnoveni globalni lider, vodeća svetska kompanija, po obimu, prisustvu i investicijama u svetu, gledajući sektor nuklearnih tehnologija.

Gledajući smo poslednjih deset godina, „Rosatom“ je u ekonomskoj eksploataciju pustio isti toliki broj nuklearnih elektrana širom planete, od Irana, Slovačke, Belorusije, do Indije i naravno Rusije, dok su mu u statusu izgradnje ili probnom radu nuklearke u Bangladešu, Turskoj, Egiptu, Kini, Slovačkoj, Mađarskoj i naravno Rusiji. Kada pogledamo EDF saznamo da je on za poslednjih 30 godina realizovao jednu svoju nuklearku u Francuskoj i učestvovao ko manjinski partner i u izgradnji jedne u Kini, a radi na izgradnji još jedne u Velikoj Britaniji.

Nažalost, sa mnogima smo potpisali razne sporazume i memorandume, ali gigant poput „Rosatoma“ će očigledno, nažalost morati još da sačeka, mada mi nikako nije jasno, kao što mi nije jasno zašto je od formiranja nove republičke Vlade marginalizovana saradnja Srbije sa organizacijom BRIKS. Tokom mandata prethodne republičke Vlade, ta saradnja je bila institucionalizovana, pa je čak i državna delegacija prisustvovala samitu BRIKS-a u Kazanju. U okviru te Vlade, Aleksandar Vulin je bio potpredsednik zadužen za saradnju sa BRIKS-om i ona je bila realizovana na obostrano zadovoljstvo. Za razliku od tadašnjeg premijera, Miloša Vučevića, novi premijer ovo zaduženje nije dodelio nikom od članova Vlade, tako da su kontakti Srbije sa organizacijom BRIKS, kao globalno najperspektivnijim i najpoželjnijim integrativnim procesom ponovo marginalizovani.

Nije mi jasno iz kojih razloga je ovo učinjeno, kao što mi nije jasno, ko je to postao toliko gadljiv na BRIKS? Moram da nas sve podsetim da BRIKS danas nije samo akronim pet zemalja, to je sada savez koji okuplja većinu čovečanstva, države koje zajedno imaju više od četiri i po milijarde ljudi, koje čine oko 36% svetskog BDP-a, kontrolišu većinu globalne proizvodnje hrane, energije, sirovina i dok se svet preraspodeljuje Srbija nema interes, ali ni pravo da ostane pasivni posmatrač, samo zato što je neko gadljiv na saradnjom sa BRIKS-om. Zahvaljujem.