Sačekajte da završim, budite malo strpljivi.
Dakle, ne tražim repliku.

Da.

Da ste malo strpljiviji i da ste malo samo sačekali, znali bi da sam član 104. reklamirao, ne da bih dobio repliku, nego zbog nečeg drugog, kao i član 103.
Ne osporavam pravo kolege da reklamira povredu Poslovnika, ni njegovo pravo da u toj povredi Poslovnika čuje ono što nisam rekao, ali ja odgovaram samo za ono što sam rekao, a ne što oni misle da su čuli. Dakle, njegovo je pravo čak i da pomisli da je nešto čuo da sam ja rekao, iako to nisam rekao, ali se on otprilike bavio replikom.
Molim vas, ukoliko to nekome nije jasno, uzmite prepis stenograma. Ja ni jednom nisam spomenuo svog uvaženog kolegu Zorana Živkovića. Govorio sam o Saveznoj vladi, saveznom ministru pravde, o vinogradima u Krčedinu, a njih ima daleko više, govorio sam o javnom nadmetanju u Inđiji koje je vršeno, a da pravobranilac u lokalnoj samoupravi nije reagova. Molim vas, pažljivo pogledajte, stvarno ni jednog trenutka nisam pomenuo mog uvaženog kolegu, a ne mogu da odgovaram za ono što oni misle da sam rekao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao i moj uvaženi kolega po profesiji podržati ovaj zakon. Slažem se sa mojim uvaženim kolegom po profesiji da ćemo vrlo brzo dobiti najverovatnije još jedan predlog izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, s obzirom da, koliko ja znam, Ustavni sud je zauzeo stav oko vlasništva nad medijima. S toga mislim da ćemo do kraja godine raspravljati ponovo o izmenama i dopunama ovog zakona, ali s obzirom da se bliže izbori i rokovi za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina, mislim da je ovaj zakon bio neophodan i dobro je što ga na vreme usvajamo, da bi se izbori za vrlo osetljive oblasti mogli da sprovedu.
Odmah na početku ću reći da slobode i prava u svakoj državi se mere slobodama i pravima manjina, a ne slobodama i pravima većine. U Srbiji, ako se ne varam, postoji 19 saveta nacionalnih manjina. Mislim da u državama bivše Jugoslavije Srbija prednjači i to je dobro za Srbiju, jer je Srbija po prilično razorena, nedovršena zemlja, zemlja koja je najviše puta optuživana za etničko čišćenje i raznu vrstu pritisaka i za vršenja aktivnosti, a s tim u vezi, 19 nacionalnih saveta govori da i te kako Srbija vodi računa o nacionalnim manjinama i pravima nacionalnih manjina.
Bez obzira na pritiske i na optužbe da je izvršila etničko čišćenje, Srbija nije bitnije promenila sastav stanovništva od 1991. godine do današnjeg dana. Broj Srba je opao za preko 500.000 od 1991. godine do danas. Još više bi opao da nije bilo priliva stanovništva zbog izbeglica, prognanih i raseljenih lica iz republika bivše SFRJ, ali i broj pojedinih pripadnika nacionalnih manjina takođe pada.
S tim u vezi, mislim da najveći neprijatelji i nacionalnih manjina i većinskog naroda u ovom trenutku nisu jedni drugima, već najveći neprijatelj, posebno u Vojvodini, je bela kuga. Usudiću se da kažem da je bela kuga najopasnije sredstvo etničkog čišćenje trenutno u Vojvodini, a i u mnogim delovima Srbije.
Takođe, ekonomska kriza prouzrokuje odseljavanje ne samo većinskog stanovništva, već i stanovništva određenih manjinskih grupa, koje se takođe kao većinski narod upućuje trbuhom za kruhom.
Ono što su mene zamolili, „nacionalna manjina jugoslovenska“, oni tvrde da ih ima 23.000 i da njihov status nije definisan. Zato molim ministarku da uzme taj njihov prigovor u obzir, s obzirom da ćemo se najverovatnije sa ovim zakonom u dogledno vreme baviti ponovno.
Ono što bih rekao, što sam primetio u diskusijama, da po pitanju Nacionalnog saveta zabrinjava jedino partijske zađevice pripadnika stranaka nacionalnih manjina prema kojima se ja kao pripadnik većinskog naroda i kao predsednik Narodne seljačke stranke ne bih izjašnjavao, već bih njima ostavio da se bave departizacijom svojih nacionalnih saveta. To je bitno zbog njih, a ne zbog većinskog naroda, da na ovaj ili onaj način otklone makar lidere svojih političkih stranaka i saveta nacionalnih manjina, jer to će biti dobro i za njihove nacionalne manjine, za mir u njihovoj, a kad vlada mir u njihovoj kući, onda će najverovatnije vladati i mir u zajedničkoj kući.
Promena zakona utiče na izbore za nacionalne savete. Ni ovaj način izbora nije savršen, ali se ne slažem sa jednom strankom koja je tvrdila da su dosadašnji načini izbora bili demokratičniji nego ovaj koji je sada predviđen, jer ipak mislim da u RIK sedi, na ovaj ili onaj način, zahvaljujući zastupljenosti u Skupštini, desetak partija koje zastupaju stavove nacionalnih manjina na načina da su prošli na manjinskoj listi ili na listi koje su bile većinske, ali su oni kao manjinske grupe bili zastupljeni na takvim izbornim listama. Mislim da ima oko desetak nacionalnih manjina koje su na ovaj ili onaj način zastupljena u parlamentu, a samim tim su zapostavljene u RIK koja održava proporcije sastava Narodne skupštine. Mislim da je to ipak bolji način za izbore i kontrolu izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina od dosadašnjih.
Hoću da kažem i to da, s obzirom na ekonomsko stanje u državi, nikome nije prijatno. Mislim da jedna dobro izgrađena fabrika, da jedan dobro zasađen voćnjak ili vinograd, da jedna dobro zasađena njiva više vredi svakoj nacionalnoj manjini, a i većinskom narodu, nego što im važe neki nacionalistički lideri raznih partija. Zbog toga mislim da je zgodno da se saveti nacionalnih manjina, ponavljam, to je njihova unutrašnja stvar, opredele za departizaciju i da oni sami predlože neki propis na koji način da se reguliše uticaj politike stranaka nacionalnih manjina, a ako treba i drugih stranaka na dešavanje u nacionalnim savetima.
Nadam se da će ovi moji saveti biti shvaćeni dobronamerno, jer ne bih voleo da se nacionalni saveti i jedna dobra stvar pretvori u samoagregaciju, samoizolaciju, samogetizaciju bilo koje nacionalne manjine.
Ne trebamo, kao većinski narod, za razliku od drugih, da Srbijom jurimo sa čekićem, da jašemo jedan drugom na vratu, da mašemo čekićem i da razbijamo table sa višejezičnim natpisima. Ne treba da se ugledamo na gore od sebe, da simuliramo slobode drugih, jer se sloboda ne da simulirati. Simulirana sloboda je samo privid slobode. Ne može se poštovati svoj narod, ako se ne poštuje onaj drugi. S tim u vezi, hoću da kažem, kao pripadnik većinskog naroda, da niko u ovoj državi ne treba, a neka vremena su vrlo problematična, da se stidi zato što nije Srbin, ali takođe želim da kažem da niko ne treba da očekuje da se neko treba stideti same činjenice da je Srbin. Hvala.

Zahvaljujem.          
Naravno, po amandmanu, ja sam uvek poštovalac Poslovnika.
Dakle, prvo mislim da se do sada diskusija vodila po pogrešnom amandmanu. Mislim da je ovo član 1. koji kaže – za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci mogu tražiti prinudnu naplatu i bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine. Ako sam to dobro pročitao, najverovatnije da se radi o ovom amandmanu. Ni predlagač, ni kasnije u diskusiji nisam baš siguran da se o tome radi.
Mogu da se složim da je srpska privreda devastirana, naravno i 90-ih godina, ali posebno posle 90-ih godina i da je jednostavno pretvorena u vozilo koje nema ni motor ni menjač. Dakle, trenutno privreda više troši nego što isporučuje novca i gotovo da smo u bezizlaznom položaju. Sa time mogu da se složim i svaka samokritika kod mene nailazi na pohvalu.
Što se tiče ovog amandmana, bio bih voljan da ga prihvatim, ali ovde se radi o tome šta država treba da uradi radi prinudne naplate… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem.
Ja sam bio poznat devedesetih godina po gubitku tona, kad god sam se javljao za reč. Znači, ovo nije iznenađenje, bilo je, poštovani gledaoci i vi koji ste se kasnije uključili u program.
Slažem se sa time da država namiri poveriocima prinudnom naplatom potraživanja koja oni imaju prema državi, ali bih takođe voleo da država, posebno u firmama koje su privatizovane metodom javnih tendera i aukcija od 2000. godine pa sve do 2010. godine, namiri neka svoja potraživanja. Voleo bih da se postupci privatizacije revidiraju i sve što je država dobila od kupaca, da država vrati kupcima, a da kupci vrate državi imovinu koju su na taj način stekli.
Baš bih voleo da vidim da se tri šećerane državi vrate po tri evra. Dakle, da se vrate na isti način na koji su privatizovane i voleo bih da ovaj amandman sadrži da se, recimo, i zgrada Centralnog komiteta sa svim onim placem itd. i onim aluminijumom koji je prodat i čija je vrednost bila daleko veća od pet miliona eura u to vreme. Voleo bih da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi po istoj ceni i, naravno, i onaj plac koji je bio oko te zgrade i da taj ugovor bude ništavan, s obzirom da je jedan ugovor bio kod pravobranioca, a sasvim drugi je potpisan od strane kupaca. Voleo bih da kupci šećerana vrate državi šećerane, a država njima vrati devet eura. Voleo bih, takođe, da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi za pet miliona eura, s obzirom da je vrlo kriminalan način otuđena od države.
U Srbiji je, naravno, veoma teško stanje. Glad je na sve strane. Lako bi mi nahranili siromašne i gladne, ali bojim se da nećemo moći da nahranimo bogate. Njima nikad nije bilo dosta, kao što se vidi i iz predlaganja amandmana. Mislim, da siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, već ovi bogati bi trebali da se stide svog bogatstva.
Takođe bih voleo da se vrati porodici Jakšić u Krčedinu 52 hektara na kome je zasađen onaj sporni vinograd, koji je uzet samo zato što je, eto, seljak bio kulak i imao 52 hektara i ugovorom sa narodom, to smo bili u obavezi da izvršimo reprivatizaciju koja, naravno, nikad nije bila izvršena. Neko je bio surovo kažnjen i imovina mu je oduzeta da bi neko tu imovinu dobio i još od države dobio 525.000 eura subvencija.
Naprosto, za mene je neprihvatljivo da se ovo zlo koje se desilo do 2010. godine ne kazni, jer onaj ko zlo ne kazni, gospodine ministre, samo da znate stara poslovica kaže da onaj ko zlo ne kazni, taj sam čini zlo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman i da on sadrži samo ovaj prvi deo za mene bi bio sasvim prihvatljiv, jer koliko vidim bio je veoma smislen i zasnovan na nekom iskustvu. Mi smo izvršili neku divlju privatizaciju, da prethodno nismo izvršili reprivatizaciju i to je bila naša velika greška. Znači, nije vraćeno ono što je bilo privatno, a pri tome, umesto da izvršimo pažljivo privatizaciju mi smo prodali ono sve što je bilo društveno, imovina društva, na osnovu zakona koji je bio za neke veoma dobar.
Kada kažem da ja zakon za neke bio veoma dobar to znači da je imao dobre rupe i dobro raspoređene. Dakle, mislim da su ga u to vreme napisali oni majstori tranzicije i njihovi prijatelji politički prvaci, vlasnici političkih stranaka, da bi što jeftinije, da bi što brže i na što sumnjiviji i jeftiniji način se dograbili ogromnog društvenog bogatstva. Tako društveno bogatstvo koje je pripadalo svima prisvoji 1% građana, postane vlasnik 90% bogatstva, a da 99% naših građana sadrži, ima imovinu vrednu svega 10%.
Razlog zašto bih podržao ovaj amandman zato što on isključuje aukcije. U tom veoma sumnjivom zakonu, posebno su bile sumnjive aukcije, dok se tenderska privatizacija pokazala kao malo boljom. Predlagač amandman ovim isključuje aukciju u nekim budućim privatizacijama.
Treba se prisetiti sada aukcije, posebno bila je pogubna po poljoprivredna preduzeća. Treba se setiti Mileta Jerkovića kome je ne znam na koji način, da li Zakonom o privatizaciji omogućeno da bez obzira kao osuđeno lice za šverc duvana, kao vlasnik sumnjivog kapitala dozvoljeno da učestvuje u privatizacijama preko deset poljoprivrednih kombinata i zadruga u Vojvodini i da ogromne površine zemljišta uglavnom kupi i preproda što strancima, što veoma sumnjivim licima protiv kojih se vode neki postupci. Gospodin Jerković je naravno to sve obavio u dosluhu sa vladajućom strankom iz tog vremena i preko „Metals banke“ i sve te njegove grehove i sva ta imovina koja je nastala, građani još moraju da kupe sanirajući „Metals banku“, odatle ispumpava novac u korist čoveka koji je imao kriminalnu biografiju i koji je na aukcijama došao do kombinata i poljoprivrednih dobara.
Takođe mi nije jasno zašto Zakon o privatizaciji nije obuhvatio i zemljoradničke zadruge? One su na specijalan način otuđene, ni na tenderu, ni na aukciji, već jednostavno nekom vrstom neposrednog dila između majstora tranzicije, vladajućih partija i ne pojedinih direktora zadruga, kako to naši seljaci kažu – one su prodate za džabe.
Ja ću napomenuti samo jednu zadrugu. Radi se o ZZ „Agrokor“ Gornji Milanovac, koja nije prodata na tenderu, nije prodata ni na aukciji. U njoj je iz norveške vlade uloženo preko tri miliona evra. Radi se o proizvodnji semena za priplodne krmače. Godišnji prihod te kuće, te zadruge je trebalo da bude oko šest miliona evra, međutim majstori tranzicije su radili sve na crno i trenutno se ta zadruga prodaje za manje od 30.000 evra, iako je samo norveška vlada uložila preko tri miliona i nešto hiljada evra za modernizaciju tog reprocentra, od koga su zemljoradnici trebali da imaju korist.
Ja sam voljan da prihvatim taj prvi deo amandmana. Međutim, s obzirom da se glasa o amandmanu u celini, to ću imati dilemu do dana za glasanje, ali mislim i ovu priliku koristim da treba stati na put ne samo privatizacijama koje je izvršio Mile Jerković i njemu slični, već privatizacijama raznih majstora tranzicije koji su zemljoradničke zadruge, koje su trebale da budu u korist zemljoradnika i u korist poljoprivredne proizvodnje, privatizovane za džabe. Niti je bilo tendera, niti aukcije. Jednostavno, imovina koja je trebala da pripadne poljoprivrednicima, pripala je raznoraznim tajkunima, prijateljima političkih lidera i vlasnika političkih partija.
Apelujem na sadašnju Vladu da preispita na koji način su se zadruge otuđile. Ogromna njihova imovina je nestala, a prelila se u džepove onih čiji su džepovi inače prepuni, koji se šepure u svojim džipovima, sa debelim lancima i vitkim pevaljkama oko svojih vratova. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, voleo bih ubuduće da ne razdvajate nas poljoprivrednike, ako je to moguće. Pažljivo sam ovo saslušao i ono što je meni kao zemljoradniku pa i poljoprivredniku, što mi je zapalo za oko i ono što sam čuo, da je moj kolega poljoprivrednik ocenio ovaj zakon neustavnim.
Mi smo poljoprivrednici inače poznati da bolje poznajemo pravo od pravnika, pa i od ministra pravde. Dakle, mada sam ja poljoprivrednik, kolega prethodnog govornika, ipak bih rekao da nešto ne može da bude neustavno pre nego što nije doneto. Dakle, zakon, ma koliko ja bio poljoprivrednik, može da bude neustavan tek od trenutka kada ga donesemo i kada bude objavljen u „Službenom glasniku“. Apriore tvrditi da će nešto biti neustavno, to može svako. Svaki poslanik bi mogao to da tvrdi i u Skupštini ne bi mogli da usvojimo nijedan zakon. Tek posle usvajanja i objavljivanja zakona u „Službenom glasniku“ i zahteva za ocenu ustavnosti, Ustavni sud će oceniti da li je ovaj zakon u skladu sa Ustavom ili nije u skladu sa Ustavom.
Privatizacija koju sam ja preživeo, a preživeli su je mnogi ovde, bila je jedna grabljiva, predatorska privatizacija, koja je vršena u dogovoru između političara, vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja. Dakle, tu ne treba biti puno pametan i ne treba osporavati da je ona bila kriminalna od samog svog početka, a ne samo od kraja 2003. godine. Dokaz za to su svakako privatizacije tri šećerane za tri evra, privatizacija šećerane u Kovačici, Baču, Pećincima, kasnije u Vrbasu. Dakle, to ovde imam. Ta privatizacija potvrđuje moje reči. Ona je izvršena direktno u dosluhu i u saradnji između lidera i vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja tajkuna, a u međuvremenu su i jedni i drugi postali tajkuni.
Dakle, ovde se ne radi samo o savezu političkih partija, vlasnika političkih partija i tajkuna, ovde se radi da je jedan tajkun bio direktor najmoćnije tada stranke, dakle, vladajuće partije i taj direktor je kupio tri šećerane za tri evra. Samo ova u Kovačici je imala u silosu 8,15 metara šećera, što je 13.000 i nešto tona, što je bila u tadašnje protivvrednost oko osam miliona evra. Ta šećerana je prodata za tri evra.
Da li treba neki bolji dokaz da moj kolega poljoprivrednik nije bio u pravu, da kriminalne privatizacije nisu nastale posle 2003. godine, nego da su one od samog svog početka bile i te kako kriminalne i da se na ovom primeru može dokazati spoj tajkuna i vladajućih partija tada i u to vreme?
Takođe, ovde imam spisak 18 poljoprivrednih kombinata za koje ne znam kako su propali, jer su više puta u to vreme, a i ranije, podržavani od strane države, finansijske, za razliku od poljoprivrednih gazdinstava koji tu privilegiju nisu imali. Nije mi jasno kako su to poljoprivredna gazdinstva na znatno manjem posedu uspela da opstanu, a ova su sada predmet ovog zakona, dakle, nalaze se u restrukturiranju.
Tu su i 63 prerađivačka preduzeća, prerađivačke delatnosti, tako da mi uopšte nije jasno kako se to desilo, ali ima objašnjenja i za to. Naš model privatizacije je bio kao kada jedete školjke, uzmete ono što valja, a ono što ne valja vratite državi. Dakle, zbog toga smo mi danas ovde, da bi ispravili ono što su neki drugi pokvarili.
Primera o kriminalnim privatizacijama ima i u privatizacijama koje su obavljene mimo Zakona o privatizaciji, o čemu moj kolega poljoprivrednik nije hteo da govori. Ovde je predmet zgrada Centralnog komiteta, tzv. zgrada „Ušće“. Ne znam zašto se policija, tužilaštvo konačno ne pozabave ovom vrstom privatizacije. Ona je toliko kriminalna da uopšte ne treba da raspravljamo da li je protivustavna, zato što je kriminalna od samog svog početka.
Iz ovoga se jasno vidi da je konkurs za prodaju, a ovo je radila Savezna vlada u kojoj je moj kolega poljoprivrednik bio ministar unutrašnjih poslova i ovo je trebalo i te kako da se suzbije, posebno što se radilo o imovini tada sadašnje države, dakle, ovde je konkurs raspisan, a komisija za sprovođenje konkursne privatizacije je odabrana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa. Nije mi jasno uopšte ko je primao konkursnu dokumentaciju, kada u vreme dok su se primale ponude za privatizaciju zgrade Centralnog komiteta, komisija koja je trebalo da sprovede taj postupak još uvek nije bila imenovana, već je imenovana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa.
Takođe, iz ove dokumentacije se jasno vidi da je ugovor potpisan sa firmom, a gle čuda, na konkursu je učestvovao isti onaj direktor stranke, one najveće vladajuće stranke, koji je kupio i šećerane. Šećerane je, doduše, kupio nešto kasnije. On je učestvovao kao nosilac konzorcijuma na konkursu i on je navodno bio najpovoljniji. Ali, gle čuda, ugovor nije potpisan sa tom firmom „MK grup“, već je potpisan sa firmom koja je u vreme kada se konkurs sprovodio i privatizacija, nije bila ni osnovana, već je osnovana tek četiri meseca posle zaključenja konkursa. Dakle, nemoguće je bilo da ona pobedi na konkursu i nije bilo moguće sklopiti ugovor sa takvom firmom koja apsolutno nije učestvovala na konkursu koji je sprovođen u vreme kada nije bilo komisije za sprovođenje konkursa. Ako ovo nije protivzakonito, onda ne znam šta je protivzakonito i protivustavno.
Razumem da ovde ima nervoze, jer oni koji su apsolutno i neprikosnoveno vladali nad drugima ne mogu nikako da podnesu da neko drugi vlada nad njima i otuda razumem tu nervozu. Međutim, pošto je ministar ovde prisutan, moram reći da su zakoni, a to piše u Deklaraciji o pravima, da zakoni treba da budu isti za sve, da podjednako štite i da podjednako kažnjavaju.
Ovde danas licemerno nastupaju oni koji su u vreme svoje vlasti omogućili da zakoni štite one koje treba da kazne, a kažnjavali su one koje treba da štite.
Mi danas raspravljamo o posledicama privatizacije. To vam je na naš poljoprivredni način kao kada imate priliku da konzumirate neko voće, da bi ga konzumirali u nekom redovnom stanju, morate da sačekate da voćka olista, procveta, da se plod odmetne, da ne bude neke nepogode i da bi onda mogli to da konzumirate. Tako je i u privredi. To u nekom redovnom stanju, morali bi od sirovine da napravimo neki proizvod, od tog proizvoda da prodamo i da svi ubiramo te plodove.
Međutim, zatečeno stanje nije bilo redovno. Za vreme njihove vlasti ta je voćka osušena i ta voćka više ne daje ploda. Zato i građani i mi ovde treba da znamo da mi sada to ne možemo konzumirati u redovnom stanju, da moramo voćku prvo da zasadimo, pa da sačekamo nekoliko godina da ona poraste, da procveta, da da ploda, pa ćemo tek onda ubirati i tu pauzu imamo zahvaljujući onima koji se danas najviše bune protiv ovog zakona i koji su bili produkt raznih kriminala po pitanju privatizacije.
Dakle, pošto je ministar pravde tu, ja moram da mu kažem da građani očekuju da zakoni više ne štite one koje treba da kaznimo, niti da kažnjavaju one koje treba da štite, već treba da obrne taj proces i oni bi voleli da ustanu rano i da krenu na posao u fabrike, ali njihovih fabrika, zahvaljujući ovim drugima nema, i oni su opravdanje više od hleba koji im nedostaje zato što u fabrikama štrajkuju, a kod kuće gladuju, više od hleba čekaju da tu nepravdu koja je njima nanesena jednom kaznimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da govorim posle kolege poljoprivrednika sa Vračara, jer ga smatram jednim od najpametnijih poljoprivrednika i prava je čast i zadovoljstvo govoriti posle njega. Kada kažem najpametniji, to stvarno i mislim, to se u praksi i pokazalo, jer redak je seljak i poljoprivrednik koji u jednoj godini može da dobije 41.070.579,97 dinara subvencija samo u toku jedne godine.

I te kako mogu da povežem sa ekspozeom. S obzirom da smo slušali, da smo prepuni demagogije, patetike, da smo ovakvi, da smo onakvi, od mog kolege poljoprivrednika. S obzirom da sam i sam poljoprivrednik, ja iznosim činjenicu da je to urađeno, a da pri tome nije bilo saglasnosti za investiciona ulaganja nadležnog ministarstva koji je bio vlasnik tog zemljišta. Zato smatram i pravo mi je zadovoljstvo da jednom i neki seljak tako dobije neku veliku cifru od države.
Po njegovom nastupu ste mogli da vidite da je on i svojim delima, a možda i nedelima, pod znacima navoda, jedan od zaslužnih što smo zatekli umornu razvaljenu privredno nemoćnu državu, zapuštenu, nedovršenu, a usudio bih se reći karikaturu od države. U toj državi je bilo najmanje države. Od te Vlade je bila gora samo ta Vlada. Građani su sa pravom takve države, koje su birale takve vlade, smatrali nasiljem birokratije i često zbog toga, zbog takvih vlada državu smatrali tuđom, a ne svojom.
Kod izbora Vlade u poslednjih četvrt veka, a voleo bih da sa ovom to ne bude slučaj, do 2012. godine bilo je prepoznatljivo da nismo birali vlade, već su vlade birale državu. Vlade su imale državu i prema državi su se ponašale kao da ne treba da vladaju, kao da su vlasnici države i naroda. Rezultat toga je bio da dok su svi u našem okruženju od ništa pravili državu, oni su od države napravili ništa. U toj državi, njihovom zaslugom, glavni proizvod je bio dug. Svi su u toj državi, koji su bili bliski takvim vladama hteli da beru, ali niko nije hteo da seje i da sadi. U toj državi se manje proizvodilo, a više trošilo, izvozilo manje, a uvozilo više, bilo je manje zaposlenih u proizvodnji, a više u javnom sektoru, bio je loš odnos između broja zaposlenih i broja penzionera. Samo u četiri godine 400 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Nije samo to šteta, već su ljudi ispali iz privrednog lanca. Umesto 400 hiljada zaposlenih prešlo se na 400 hiljada izdržavanih. Bilo je 400 hiljada manje doprinosa u zdravstvu, penzionom osiguranju itd. Zato danas imamo problema sa penzijama.
Prezaduženost privrede, stanovništva i države, sve je bilo zaduženo. Nepovoljna struktura duga, o tome je mandatar već govorio, dugovi kratkoročni, krediti kratkoročni, visoke kamate. Još gore od toga je nedostatak izvoza za vraćanje duga, da je taj novac samo pušten kroz poljoprivredu i prerađivačku industriju, od tih 20 milijardi, pa da smo pola izgubili, danas bi dugovali deset milijardi manje. Međutim, taj novac je išao direktno u potrošnju, a time nije ojačavao našu proizvodnju, već proizvodnju robe koja preko stranih trgovinskih lanaca dolazila u našu zemlju.
Stanje opisano na seoski način bi bilo sledeće. Država je bila domaćinstvo u kojoj je pola zemlje prodato, druga polovina je založena za kredite, krediti potrošeni, nisu vraćeni, mehanizacija zastarela, zemlja ne uzorana, nafte nema, a seme smo skuvali i pojeli. Nema dovoljno crne boje kojom bi se oslikalo stanje koje su te vlade pravile u državi do 2012. godine.
Da bi vladala državom ova Vlada mora prvo da stvori državu, jer države ima samo u ostacima. Mora da počne da gradi od temelja, a da ne pokušava da gradi i renovira od odžaka, što su oni pokušavali.
Dame i gospodo, mislim da smo svesni ozbiljnosti trenutka. Glad nam više ne kuca na vrata. Zbog rezultata tih vlada do 2012. godine glad nam je poodavno ušla u kuće.
Moramo da podižemo poljoprivredu i meni se dopada što je mandatar u svom ekspozeu izneo koncept zajedničke evropske poljoprivredne politike i na moje iznenađenje ugradio je čak i ono što je EU dopunila od 2013. do 2020. godine, a to je podržavanje malih poljoprivrednika gazdinstava, njihovo stimulisanje, prerađivačka delatnost, prerada, učešće zemljoradničkih gazdinstava u preradi. Ono što treba da oživi, mala i srednja poljoprivredna gazdinstva, jer i EU smatra da su oni šansa za nova zapošljavanja u 21. veku. Ta poljoprivredna gazdinstva ne treba eliminisati. Naprotiv, kroz povrtarstvo, voćarstvo, stočarstvo i preradu što bliže selu, treba naći načina da se uposli postojeće seosko stanovništvo i zato to podržavam.
Uporedo sa tim, da se deo stanovništva, koje je nekad živelo na selu i koje tumara po predgrađima pretrpanih industrijski mrtvih gradova, vrati na selo, da obnovimo prerađivačku industriju i da na takav način napravimo, stvorimo od ovih 650 hiljada gazdinstava 500 hiljada koji će praviti od 30 hiljada evra društvenog proizvoda, što u poljoprivredi, što u preradi, to je 15 milijardi i mi smo onda rešili naš problem. Možemo da servisiramo dugove, a svi zajedno možemo da podelimo daleko više, nego što sada imamo.
Moram, kada sam već tu, naravno kada mandatar nije zadužen i buduća Vlada da sudi, ali jeste zadužen da stvori ambijent da pravosuđe može da radi, da mi kažu da li će da nastave još ozbiljnije da se bave, posebno sa predstavnicima vlasti, već sam vam pokazivao dokumentaciju, koji su uzimali po 500 hiljada evra, oni koji su se bavili uglavnom preprodajom magle, na to im ne bi ni zamerio, da im narod nije bio glavna mušterija, stimulisati, sudove stvarati da mogu da rade nepristrasno i da konačno privedemo pravdi sve ove dobitnike tranzicije koji su majstori tranzicije, koji su iživljavali dok je narod jedva preživljavao? Za njih je život bio igra, oni su bili igrači, a narod je bio igračka.
Hoće li biti kažnjeni oni koji su u Srbiji od jednog naroda napravili tri naroda: gladance, bosance i golance? Gladne, bose i gole. Ako njih ne kazni niko, steći će se utisak da se ne isplati pošteno raditi u ovoj državi i ceo koncept, ma koja Vlada da dođe, pašće u vodu.
Preraspodelom društvenog bogatstva te bivše Vlade su od sebe napravili bogove, a od naroda su napravili robove, a ponekad i grobove. Linkoln je, a to ova Vlada treba dobro da zapamti, oslobodio robove. Rekao je oslobađajući robove: „Nama treba Vlada naroda iz naroda za narod“. Vreme je gospodo kandidati, gospodine mandatare da i vi uradite to isto. Muka i nevolja je ono što nas je okupilo ovde, nas koji ćemo podržati Vladu, da se Srbija izdigne iz tih nevolja. Nevolja je prilika za hrabrost. Hrabrost koja je krasila naše pretke. Prolazeći na ulazu svakoga dana možemo videti cara Dušana, Karađorđa, Nikolu Pašića. Možemo se ponositi našim precima koji su u ovakvim, a možda i težim okolnostima pravili državu. Možda smo danas u boljem stanju i mislim da takav zadatak ima Vlada koju ćemo danas izabrati.
Samo da vam napomenem. Imate retku šansu. Mladima je svejedno pod kojom vlasti gladuju, oni žele državu, posla i hleba, Srbiju njiva i šljiva, Srbiju momaka, devojaka, seljaka na njivi, radnika u fabrikama. Oni žele da budemo dostojni tih predaka koji su na ulazu, da vi i mi u njihovo ime, u ime narodna, podignete i državu i narod i zastavu, da Srbija bude dostojanstvena zemlja, i dom hrabrih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, samo da napomenem da prethodni govornik može da govori duže, ali mu se to odbija od onih pet minuta koje ima pravo da koristi za sve druge amandmane. Znači, može da prekorači, ali mu to vreme uračunajte.
Što se ovog amandmana tiče, meni se na prvi pogled dopada i bio bih rad da vidim takvu vladu sa tako malo ministarstava. Međutim, imamo čudno ponašanje i ono otprilike izgleda ovako: kada sam vlast, ni 20 ministarstava mi nije dosta, a kada sam opozicija, onda ni 10 ministarstava ne bih dozvolio i onda bih ja to smanjio na devet. Tako otprilike glasi ovaj amandman i to nije ni čudo. Kod nas ljudi tek kada padnu sa vlasti znaju šta bi radili, ali to nisu radili dok su vlast držali, da ne kažem i uzurpirali.
Da li Vlada ima 10 članova, da li ima 19, da li ima 16 ministarstava i da ima devet, ja sam i pre govorio, to toliko nije bitno, već su bitni rezultati te vlade, da konačno jedna vlada pokaže rezultate i da konačno imamo vladu koja će pokušati da gradi državu.
Da kažem još nešto o ovom amandmanu. Posle ovih devet ministarstava, ja bih dodao i deseto – Ministarstvo za retka vina i vinogradarstvo. U tom slučaju bih ja to podržao. Ovako, za mene je suština da nama treba Vlada. Konačno, nama treba Vlada koja neće imati državu, treba nam država koja će imati Vladu. Hvala.

Za razliku od prethodnog govornika koga nisam pomenuo, on je ipak mene pomenuo najmanje dva puta.
Ukoliko neko misli da nije, ja sam voljan i da odustanem od ove replike.

Što se mog nastupa tiče, on se odnosio na jednog od dva predlagača. Dakle, nije predložio samo gospodin Pavićević taj amandman. Ja sam govorio uopšte o ponašanju ljudi koji drže vlast, pa kada izgube vlast imaju sasvim drugačije mišljenje i misle da bi onda znali šta su trebali da rade kada su bili vlast.
Da li je neko bio 12 meseci ili ne ili je bio više, to nije toliko bitno, već je bitno da li je stvari pomerio imalo unapred ili su stvari postale još gore.
Dakle, za vreme vladavine te vlade o kojoj sam ja govorio, imali smo takve majstore tranzicije da su sa jedne strane ti majstori tranzicije, uz pomoć onih koji su vladali, dobili sve, a na drugoj strani je sirotinja izgubila sve. O tome sam želeo da govorim o ovoj vladi, ali sam rekao da bih podržao predlog da je postojalo ono ministarstvo za vinogradarstvo i retka vina, ali bih sada dodao da bih taj amandman podržao i da nema tog ministarstva, ali da se ubaci jedno novo ministarstvo koje će se zvati ministarstvo za cepanje novina. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo, ja se ne slažem da je poljoprivreda ispala isključivi zagađivač životne sredine. Slažem se da u određenoj meri ona šteti životnoj sredini, ali i doprinosi i kvalitetu vazduha. Biljke proizvode kiseonik, a zaštita životne sredine nije samo zaštita zemljišta, zaštita vode već i zaštita i vazduha.
U Evropi su zbog kvaliteta zemljišta i zbog preterane upotrebe herbicida, pesticida, zbog toga što su nekad imali razdvojeno ministarstvo poljoprivrede od zaštite životne sredine, krenuli da uporedo vode računa i o poljoprivredi i o zaštiti životne sredine, shvatajući da su izgubili zbog preterane upotrebe herbicida, pesticida i mineralnih đubriva na kvalitetu zemljišta. Danas Evropa od 104 miliona hektara svog poljoprivrednog zemljišta, zbog obnove kvaliteta zemljišta i na određen način zaštite tog zemljišta, zaštite životne sredine, odmara 7%, gotovo sedam miliona hektara svake godine, time što ga ne obrađuje da bi povratila taj kvalitet.
Mislim da mi taj kvalitet još uvek nismo izgubili i da sa zahvalnošću treba da gledamo na ovaj predlog. Da poljoprivreda i zaštita životne sredine budu zajedno, što ne znači, a ovde se to tako tumači, da će poljoprivreda dominirati životnom sredinom. Naprotiv, poljoprivreda i životna sredina će ići zajedno uporedo starajući se jedna o drugoj. Dakle, najbolje je da to bude u jednom ministarstvu, čak i najbolje da bude u jednoj zgradi, da ti ljudi međusobno sarađuju, naravno da ne dominiraju ni jedni ni drugi, međusobno jedni nad drugima.
Što se tiče poljoprivrede, takođe treba naglasiti da je bitno da životna sredina bude tu zbog ispitivanja raznih kvaliteta i održavanja određenih standarda koje smo prihvatili, posebno po pitanju kvaliteta vode, vazduha itd. Ne slažem se sa ocenom da je u Užicu poljoprivreda kriva za zagađivanje voda. Koliko znam to su bile vikendice i objekti koji su napravljeni neposredno pored vodozahvata i da je to prouzrokovalo alge koje su zagadile vodu i ta voda nije bila za piće. Ne sećam se da se to desilo sa poljoprivredom, mada tvrdim da mineralna đubriva, posebno kada se preterano upotrebljavaju herbicidi, pesticidi utiču na poljoprivredu, ali intencija u Evropi i kod nas će biti da prelazimo sve više na proizvodnju organske hrane, pa će biti potrebna ta subordinacija i koordinacija i velika saradnja između ta dva dela jednog ministarstva.
Mislim da je dobro, što je poljopriveda spojena sa zaštitom životne sredine, s obzirom da poljoprivreda obuhvata velike površine zemljišta, posebno ima ingerencije po pitanju državnog zemljišta, obuhvata vodoprivredu, šumarstvo itd. Po meni, sasvim je najprirodnije da zaštita životne sredine bude zajedno sa ministarstvom poljoprivrede, što ne znači i ne slažem se da bude manje važno nego poljoprivreda, već jednostavno da to bude jedno ministarstvo sa dve oblasti koje su podjednake važnosti.
Još nešto da kažem. Kad neko prigovori na kvalitet vode u Užicu, posebno kad se to desi i kada se kaže – pokrajinski sekretarijat itd, želim da iznesem sledeću činjenicu. Ako je to tako u pokrajinskom sekretarijatu bilo kvalitetno, ja se pitam kako je taj pokrajinski sekretarijat koji je dobio prenosom nadležnosti odgovarajuće nadležnosti životne sredine, dozvolio da se u Inđiji na regionalnom vodozahvatu napravi fabrika za reciklažu i proizvodnju olovnih akumulatora, a da otpadne vode idu u upojni kanal iznad vodozahvata Inđija? Hvala.

Reklamiram član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Izvinite, on je nabrojao više članova. Dakle, gospodin Arsić je nabrojao tri člana.