Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, vi imate ovaj izveštaj, strana 211, Aneks 2, tabela 20 – izvršenje budžeta za 2013. godinu, plate, dodaci i naknade plate na osnovu cene rada, dodatak za rad duži od punog radnog vremena, dodatak za vreme provedeno na radu, minuli rad, bolovanje do 30 dana, naknade za zarade za vreme odsustvovanja sa rada, godišnji odmor, plaćeno odsustvo, ostali dodaci i naknade zaposlenima, plate privremeno zaposlenih, naknadne štete zaposlenog za neiskorišćeni godišnji odmor, ukupno pozicija 411 - 101.448.423,40 dinara.
Kada podelite 101 milion na 75 zaposlenih, dobijete onaj prosek koji sam rekao. Ja sam i rekao da niži službenici imaju jako male plate, ali zato pomoćnici, Zaštitnik građana, njegovi pomoćnici, članovi kabineta imaju nenormalno visoke plate. Kad se sve to podeli, dobijete prosek 115.000. Tvrdio sam da se tamo raspon plate kreće otprilike između 1:10 i 1:15. O tome sam govorio. Ako njihov izveštaj ne sadrži tačne podatke, onda sam ja slagao, ali nisam onda slagao ja, već su oni slagali sve nas. Dakle, 101.448.000 je na poziciji zarade.
Što se tiče doprinosa, nije tačno da su ovde uračunati doprinosi zato što su oni obuhvaćeni kontom 412 i iznose 16.485.747 dinara. Preciznosti radi, gledalaca radi, da se zna, ne tvrdim da svi tamo imaju visoke plate. Upravo suprotno. Tvrdim da oni koji tamo rade običan posao imaju veoma niske i mizerne plate, a da rukovodstvo ima plate koje se kreću od 340 do 390 hiljada dinara. Zahvaljujem.

Pažljivo sam slušao ova dva minuta, ali nisam shvatio zbog čega predlagač traži, koliko sam razumeo, da se ovaj član briše.
Dakle, da li u jednoj državi ima manje para u zdravstvu ili manje para u penzionom fondu, koliko shvatam predlagača zakona, smisao zakona je da država iz jednog fonda, gde ima nešto malo više sredstava, prebaci novac u PIO, dakle penzionerima, gde trenutno i te kako fali sredstava, da bi se penzije mogle isplaćivati na vreme, blagovremeno i u iznosu u kojem je to predviđeno.
Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, u tom slučaju bi penzije bile neizvesnije, a ne usvajanjem ovog amandmana, a usvajanjem osnovnog Predloga zakona, zdravstvo ništa ne gubi ako se tu pojavi neki manjak, jer država je tu da pokrije manjak i da interveniše.
Ovim amandmanom značajno bi se ugrozile penzije penzionerima. Mislim da oni koji imaju ne razumeju one koji nemaju. Dakle, neko ko ima i ko ima odviše, njemu je lako da predloži ovakav jedan amandman i da ugrozi one koji nemaju. Samo da napomenem da postoje penzije, posebno one zemljoradnika, koje su čak tako male dovedene u pitanje. Radi se o iznosima od 9600 do 10000 dinara. Toliko danas iznosi seljačka penzija. Ukoliko bi sada usvojili amandman mog kolege zemljoradnika, onda bi ugrozili sve druge kolege koje su radile po 40, 50, 60 godina od svoje 10, 12, godine i koji su tek u 60, i 65 godini stekli pravo na tu minimalnu penziju koja je manja nego socijalno davanje, pa je poruka da je bolje biti socijalni slučaj, nego seljak.
Usvajanjem ovog amandmana bi u značajnoj meri ugrozili penzije, posebno te male penzije koje primaju zemljoradnici, a bogami postoje 50, 60% penzija koje su na ivici egzistencije. Dakle, neko ko ima može vrlo lako da eksperimentiše i da kaže- ne damo onima koji nemaju. Nije svako u prilici da proda vinograd, da dobije 525.000 evra, da kupi stan na Vračaru i da prestane da bude seljak. Postoje još oni koji žive na selu i koji primaju ovako minorne penzije. Ukoliko bi se ovaj amandman usvojio, ugrozili bi egzistenciju najstarijih zemljoradnika koji su ceo svoj život provodili na njivama, koji su povili svoja leđa, gde im je svaka vlast koja je došla gulila kožu sa leđa i nisu ničim zaslužili da u ovom trenutku budu ugroženi. Zato ne razumem amandman mog kolege. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado bih prihvatio ovaj amandman da je stvarno želja predlagača da dovede u jednakost sve poslodavce. Međutim, bez obzira koji datum stavite, šta će biti posle 2019. godine? Mogao je komotno predlagač da stavi 2029. godinu, 2099. godinu.
Smisao zakona, bar ovog dela, ovog stava je da u što kraćem roku određeni broj ljudi iz sive ekonomije pređe u zvaničnu, da ljudi regulišu svoj radni status, da imamo što manje sive ekonomije, jer siva ekonomija je najveća konkurencija normalnom ekonomiji. Cilj je da se suzbije siva ekonomija i da ljudi iz sive ekonomije pređu na radna mesta.
Nisam za to da se proteruje višak radne snage koji na pijacama prodaje džidža midže, krpice itd, jer to im je jedini način da prežive, ali postoje i te kako oni koji zgrću ogromna sredstva, a bave se sivom ekonomijom. Postoje poslodavci koji mogu da prijave radnike, a to ne žele. Postoje i poslodavci koji delimično mogu da ispune te obaveze i takvih ima možda 50%. Smisao ovog zakona je da makar tu polovinu u ove prve dve godine uguramo u zvanične tokove.
Pitanje je veliko – odakle ta siva ekonomija? Danas se najviše bune zbog ovog zakona oni koji su doprineli, oni koji su sarađivali sa tajkunima, političke vođe i njihovi prijatelji majstori tranzicije su jednostavno pretopili radna mesta u džipove, u džip vip ligu, pretopili su u kuće, zgrade. Sebi su dizali dvorce, a narodu pričali bajke. Ti majstori tranzicije su nas i doveli do sive ekonomije, jer su lustrirari radnike iz fabrika, opremu prodali kao staro gvožđe, lokacije unovčili i napravili stanove koje nemaju sad kome da prodaju, a radnici su ostali na ulici u sivoj ekonomiji.
Radnici su u sivoj sadašnjosti, ali su zato oni u zlatnoj sadašnjosti i još sjajnijoj budućnosti. Otuda toliki otpori, da se ne vidi razlog zbog čega je ogroman broj radnika iz legalnih tokova, iz svojih fabrika, preraspodelom društvenog bogatstva, u korist malog broja ljudi ostao na ulici.
Lako bi mi izašli na kraj sa siromašnima, odnosno ova država sa prirodnim resursima bi vrlo nahranila radnike, seljake, nahranila siromašne, ali ne može da nahrani bogate i alave. Ne treba radnici i seljaci da se stide svog siromaštva, nego ovi koji su do bogatstva došli na ovaj način treba da se stide svog bogatstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bih do kraja bio shvaćen, razumeo sam da je, za razliku od nekih prethodnih, koje su od regularne ekonomije pravile sivu, iz regularne ekonomije radnike prebacivali u sivu ekonomiju, a pri tome uzimali njihovu imovinu, smisao ove Vlade da napravi državu koju možemo da finansiramo, državu koja može da živi od tih prihoda. Ova Vlada ne želi da pretapa radna mesta u realnom sektoru za radna mesta u javnom sektoru. Ne samo da su radnici gurnuti u sivu ekonomiju, već onaj ostatak radnika je morao da izdržava višak zaposlenih u javnom sektoru. Tu smo dostigli cifru od 781.000 zaposlenih u javnom sektoru. To je više nego što Crna Gora ima stanovnika. To je za 50% više nego što Crna Gora ima stanovnika. Imamo gotovo jednu državu u javnom sektoru.
Smisao ovog zakona, a i budućih zakona će biti da napravimo državu koju možemo, kao građani, da finansiramo. Sa ovolikim javnim sektorom ne verujem da to možemo da učinimo. Želim da vidim tu državu koja se neće finansirati deficitom i kreditima, već koja će se finansirati od prihoda koje ubire od građana. Pri tome, poreski obveznik nije tu da se odere, već da se sa vremena na vreme ošiša. Možete da ga ošišate više puta, ali da ga oderete možete samo jednom.
Nisam razumeo ni gospodina Blagoja Bradića šta je hteo da kaže. Doduše, on je pre kraja bio prekinut. Njegov amandman sam shvatio kao nešto što je moglo biti prihvatljivo. Međutim, ovo uopšte ne shvatam.
Smisao celog zakona je da u nekom roku od dve godine gurnemo iz sivog sektora i zaposlimo u realni sektor. Jedan narod ovde stalno govori, nećemo se vraćati u prošlost. Hoću da se vratim u prošlost, jer bez prošlosti ne bi bilo sadašnjosti, bez sadašnjosti ne bi bilo budućnosti. Jedan narod ne čine samo sadašnje generacije, samo mi. Jedan narod čine i prošle generacije i buduće. Mi smo od svojih predaka ovu državu pozajmili, sa svom imovinom i prirodnim resursima, i dužni samo, makar u istom stanju, tu svoju državu predamo potomcima. Bojim se da su ovi pre nas opljačkali naše mrtve pretke. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, na sreću i na žalost za seljake iz grada, ovaj kredit i ovaj novac neće ići u razvoj vinogradarstva, a s tim u vezi ja moram da iskažem svoje zadovoljstvo i najverovatnije da je prethodna kritika bila otprilike skrivena i da se odnosila na nemogućnosti da se seljaci iz grada opskrbe sredstvima kojima mogu svoje vinogradarstvo na tri godine da razvijaju i dalje.
Što se tiče ovog kredita, on je postao nužnost, ali sada bi trebali svi da vidimo zašto se zadužujemo? Zašto su najprofitabilnije fabrike prodate u bescenje, recimo fabrike cigareta? One su prodate negde čak, čini mi se, za vreme „Sablje“ ili nešto odmah posle „Sablje“ na brzinu, po veoma niskim cenama, tako da je recimo Fabrika cigareta u Nišu prodata za tri puta manju cenu od onog koliko je vredela Fabrika „Ronhil“ u Rovinju.
Dakle, ceo društveni kapital je prodat u bescenje, ali to nije bilo dovoljno. Dijaspora je slala četiri milijarde svake godine, ali ni to nije bilo dovoljno. Imali smo donatorsku podršku posle 2000. godine, ali ni to nije bilo dovoljno. Dakle, kada nismo mogli da zaradimo koliko je u to vreme vlast mogla da potroši, onda smo potrošili donaciju, potrošili smo gotovo ceo društveni kapital, ali ni to nije bilo dovoljno, nije bilo dovoljno ni to što nam je dijaspora slala novac, već smo morali i u to vreme da se zadužujemo po nepovoljnim kamatnim stopama. Tako da, umesto da živimo od zarađenog, mi smo počeli da živimo od zaduženog.
Naš problem čak nije ni visina duga koji smo zatekli 2012. godine, naš problem je struktura duga, visina kamata i naš glavni problem je bio što za taj novac nije napravljen izvoz za vraćanje duga. Dakle, nije stvorena nikakva privreda, već čak naprotiv, ona je rasprodata. Većina tih privrednih subjekata i fabrika koje su još mogle da rade su isečene za staro gvožđe i prodate, radnici su ostali na ulici, a majstori tranzicije su sa svojim prijateljima, političarima, tajkunima itd. napunili svoje džepove, dok su građani, odnosno radnici ostali na ulici. Zaduživanja koja su se u to vreme vršila otprilike su služila za punjenje deficita i za pokrivanje svih tih pljački koje su se događale u to vreme. Na sreću, to sa ovim kreditima nije slučaj, ali ih ja shvatam pre svega kao nužnost s obzirom na zatečeno stanje koje smo zatekli.
Po pitanju navodnjavanja, ja bih ga vezao i za odvodnjavanje. Dakle, voda ne mora da bude samo šteta i velika šteta kao što je to danas. Ona je nastala pre svega zato što bivša vlast nije shvatila da voda može da bude i korist, da voda dok teče pored vas i ne krene da teče kroz vas, dok vi ukroćavate vodene tokove, a ne oni vas, da u takvim situacijama voda može da bude zlata vredna, a u suprotnom može da nanese veliku štetu, što se ovih dana i dogodilo. Da je samo deo bivšeg duga iskorišćen da se navodnjavanje i odvodnjavanje dovedu u jednu funkciju, da kada imamo viška vode koja teče pored nas, da to sačuvamo i iskoristimo da u vreme kada vode nema dovoljno navodnjavamo veliki broj hektara, ta voda bi bila pravo bogatstvo, zlata vredna i ne bi donosila štetu, već bi bila od koristi. Voda je dobar sluga, kao i vatra, ali loš gospodar, čak opasniji od vatre, jer vatrom vodu ne možete da ugasite, a vodom vatru gasite.
Da je bilo razuma mi bi danas imali, akumulacija je uzrok svih naših slivova, da u svakom trenutku kada se pojavi višak vode i zapreti poplava, mi bi napunili te akumulacije, sačuvali vodu i u sušnim periodima vršili navodnjavanje. Sistem kanala bi bio tako razvijen da u zimskim periodima, u kišnim periodima može da služi za odvodnjavanje, a da u sušnim periodima isti ti kanali imaju drugu funkciju, odnosno da služe za navodnjavanje, da na takav način od velikog broja reka, slivova, potoka, od Dunava i Save, Morave, koji protiču kroz našu zemlju, napravimo novac, a ne da izgubimo novac. Te pameti nije bilo i očigledno da to nije bilo slučajno, kao što ni slučajno nije nestala inženjerija, pontonjerija, kao što su nestali pontonski mostovi, čamci, oprema itd. Znači, ništa se u ovoj zemlji nije desilo slučajno i po pitanju ovog navodnjavanja i odvodnjavanja, možete da budete sigurni kada pogledate Zakon o vodama.
Gotovo je neverovatno da se po sistemu odbrane od poplava i glavnih stvari, uređenja glavnih vodotokova i slivova zakonom razvila jedinstvena organizacija „Srbijavode“ na tri preduzeća: „Srbijavode“, „Vojvodinavode“ i „Beogradvode“. Takođe je neverovatno da smo po tom najvećem pitanju imali i tri inspektora. Imali smo inspektora u „Vojvodinavodama“, „Srbijavodama“ i u „Beogradvodama“. Po pitanju Obrenovca to bi znači da su, ako postoji neka odgovornost, odgovorni i „Vojvodinavode“ i „Beogradvode“ i „Srbijavode“, jer su za vodotokove koji su trebali da se urede bila nadležna tri, a ne jedno preduzeće. Dakle, gotovo je nemoguće napraviti takav zakon slučajno i tvrdim da je neko ko je to radio ili nije bio dovoljno kvalifikovan ili je imao zlu nameru.
Voleo bih da se ovim zakonom, ovim zaduženjem konačno urede naši vodotokovi, u skladu sa svim drugim što moramo da uredimo. U ovoj državi poodavno nema države. U ovoj državi treba tek početi praviti državu. Država je najskuplji proizvod za koga treba vremena da se napravi, s obzirom na zapuštenost države koju smo zatekli. Tako se i u ovom smislu nadam da će ovaj novac biti iskorišćen u prave svrhe, posebno ovaj koji se tiče navodnjavanja. Za mene kao poljoprivrednika to je veoma malo. Voleo bih da se više novca uloži u vodoprivredu, u navodnjavanje, a naravno i odvodnjavanje. Voleo bih da sredstva koja zemljoradnici odvajaju za odvodnjavanje ubuduće dolaze do svojih korisnika, a ne da, po zakonu iz 2010. godine, budu zadržavana na nekoj sasvim drugoj poziciji, da ne budu blagovremeno prosleđivana onima kojima je taj novac namenjen. Onda se čudimo zašto nam se nešto desilo.
Kad se tako nešto desi, onda se obično traži odgovornost kod aktuelne Vlade. Bojim se da ovaj problem zapuštenosti naše države, koji od 2000. godine traje, odrazio i na naše slivove reka, našu vodoprivredu, navodnjavanje, odvodnjavanje i desila se tragedija neverovatnih razmera, koja je najverovatnije mogla biti manja, da oni koji su od 2000. do 2012. godine vršili vlast sredstva koja su dobijali, recimo od Svetske banke 50 miliona evra 2007. godine, a 2010. godine još 30 miliona evra, da je taj novac uložen u odvodnjavanje i navodnjavanje sada bi situacija bila daleko bolja, voda nam ne bi nanosila tu štetu, već bi nam bila od koristi, koristili bi je.
Verujem da onaj ko načini jednu grešku i ne ispravi čini drugu grešku i mi ne smemo da se učinimo na svojim greškama, moramo da se učimo na greškama naših prethodnika.
Nažalost, naši prethodnici nisu svesni svoje odgovornosti. Danas samo čujemo kritiku onih koji su upropastili sve što je moglo da se upropasti u ovoj državi. Upropašćena je svaka šansa i perspektiva ljudi da iz ove krize izađemo, da možemo da se uhvatimo za bilo šta što smo zatekli. Posebno ono što boli je stanje u našoj privredi koja ne isporučuje dovoljno novca da bi mogli da servisiramo dugove koje smo zatekli.
Zato bih voleo da ovaj kredit, posebno onaj koji se tiče vodoprivrede i poljoprivrede koristi svoje namene i da bude od koristi za stanovništvo, da bude od koristi za upošljavanje stanovništva, da bude od koristi poljoprivrednicima da im ne bude na štetu, kao što je to do sada bilo.
Na kraju da kažem da nisam pristalica preteranog zaduživanja. Dug nije dobar drug, ali s obzirom na stanje koje je zatečeno na ogromne kredite, recimo samo da smo se privreda je dugovala 22 milijarde, javni dug je bio 16 milijardi 2012. godine, deficit je bio oko dve milijarde, milijardu i nešto je bila kamata za jednu godinu, milijarda i nešto za drugu godinu, dakle, na tih 16 milijardi bilo je još četiri milijarde obaveza i to je i došlo do ovih 20, 21 milijardu duga koliko iznosi, sem ovog duga, morala se pokriti finansijske obaveze koje su nastale.
Mislim da u 2013. i 2014. godini naše obaveze po pitanju kamate i duga su negde blizu 10 milijardi evra što se tiče samo države toliko su kamate i glavnice koje je trebalo otplatiti. Krediti su bili kratkoročni sa visokim kamatama i njih svakako valja zameniti. Da smo tih dvadesetak milijardi koliko smo zatekli javnog duga, da je to samo propušteno kroz poljoprivrede i prerađivačku industriju, pa da smo i pola izgubili danas bi dugovali deset milijardi manje nego što sada dugujemo. Uz taj dug imamo i neverovatan dug privrede od 22 milijarde.
Ovo govorim čisto gledalaca radi, da znaju kakvu je stanje zatečeno i da oni koji danas kritikuju one koji za dve godine nisu uspeli da isprave ono što su oni iskrivili u poslednjih deset godina. Oni se ponašaju za mene kao što se ponaša kriva Drina. I kriva Drina dok teče misli da je u pravu, a tako misli i bivši vlast. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, odustaću od ovog amandmana pismeno, odmah nakon ovog izlaganja iz prostog razloga što ću podržati amandman opozicije.
Dakle, da ovi koji aplaudiraju ne misle da mi mislimo istom glavom. Ovo im je dokaz da u okviru većine mi imamo potpuno pravo slobodnog razmišljanja, a manjina neka razmisli da li tim istim pravom raspolažu.
Ono zbog čega sam predložio ovaj amandman je razlog što sam vozač i što podležem ovim odredbama i lakoj je nekim mojim kolegama koji ne poseduju vozačku dozvolu, oni neće biti izloženi zameni vozačke dozvole. Sasvim se slažem sa argumentacijom da je jedan dokument koji država izda sa određenim rokom važenja, dotle mora da važi, makar na teritoriji te države, a oni koji putuju u EU država Srbija im nije kriva.
Imam ukupnu primedbu na ceo zakon koji je donet 2010. godine. On nije doneo povećanje bezbednosti saobraćaja sem što je osnovana nova Agencija o bezbednosti saobraćaja koja nas preskupo košta. Mislim da je broj nezgoda pao, ali treba da znate da je za 40% opala potrošnja goriva, za toliko je opao obim saobraćaja. To je uglavnom rezultat manjeg broja saobraćajnih nezgoda i manjeg broja poginulih lica. Mislim da zakona nije ispunio svoju svrhu, nije uklonio bahate, bezobzirne i opasne vozače sa drumova.
Mislim da posebno, kada je ministar već tu, znači, ovaj amandman ću povući pismeno, ali ga molim da promeni član 268. u vezi priključnih vozila za traktore, s obzirom da na način na koji je zakon napisan to može da se odnosi na tanjirače, drljače, prskalice, setvospremače, berače itd, na priključnu mehanizaciju koja nigde nikada nije podlegala registraciji. Da bi bila registrovana mora da prođe tehnički pregled, a takva vrsta priključne mehanizacije ne može da prođe tehnički pregled jer nema ni kočione sisteme, ni svetlosnu signalizaciju, pokazivače pravce, štop svetla itd.
Mogu se registrovati samo prikolice. Ostale poljoprivredne mašine je gotovo nemoguće registrovati. Mislim da ovaj zakon treba sveobuhvatno doraditi.
Ja ću amandman povući, ali insistiram na izmenama člana 268, jer nije bilo moguće podneti amandman, jer taj član nije predviđen za menjanje, tako da ja nisam mogao podneti amandman te vrste, ali ukoliko to ne uradi ministarstvo, ja pozivam kolege poslanike, bez obzira, da li pripadaju poziciji ili opoziciji, da promenimo makar član 268, jer on stavlja poljoprivrednike u vrlo neravnopravan položaj, a to i neke moje kolege poljoprivrednici ovde znaju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado bih prihvatio ovaj amandman, pažljivo sam ga čitao, da sadrži još jedan stav i mislim da smo tu svi po malo pogrešili.
Što se tiče raspolaganja po posebnim prostorijama, opremom itd. Mislim da je u zatvorima neophodno obezbediti posebnu prostoriju za održavanje političkih sastanaka stranačkih vođa i njihovih organa. Dakle, mislim da bi se to najviše dopalo narodu i po meni takva prostorija bi bila veoma nužna, veoma potrebna, veoma korisna. Po mogućstvu bi ta prostorija trebala da bude sa tri, četiri brave, pa ko se seti cifre i šifre neka zove da ga postimo iz te posebne prostorije. Recimo da bi se tu mogla šiti neka skupocena odela, mogli bi se pretapati čamci iz pontonerijske inženjerije itd, koja je odjednom nestala i koja je pretopljena u skupocena odela. Recimo, da mnogi čak misle da nisu radili protivzakonito nego su samo poštovali statut i program stranke. Takav je bio statut i program stranke i oni misle da su iznad zakona.
Zato bi bilo nužno da se zatvori snabdeju i ovakvim prostorijama za potrebe koje sam već pomenuo i ja bih ovaj amandman prihvatio samo da sadrži i taj treći stav, odnosno i tu mogućnost. Hvala.

Javljam se po članu 104. Dakle, kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači itd.
Nikome nisam naveo ni ime, ni prezime, ni funkciju ni tako dalje, govorio sam uopšteno o političkim strankama i o prostorijama koje je nužno u zatvorima otvoriti da bi se određeni političari koji su zemlju doveli do opšte katastrofe i doveli nas do toga da mnogi od nas danas zastupamo prazan džep, sirotinju, bedu i siromaštvo, da bi se oni u tim prostorijama odvajali, preispitali svoj program i statut. Ni jednog trenutka nisam to pripisao ni jednoj političkoj stranci, ni jednom političkom lideru. Ne tražim da se o ovome glasa jer imam razumevanja.

Gospođo predsedavajuća, zahvaljujem.
Reklamiram član 103. stav 2. Niste pravilno odgovorili kolegi poslaniku. Po tome, narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano, pa dalje ide član 104, pravo kako ide na repliku…

Sačekajte malo. Evo, član 107. stav 2.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, gospođo predsedavajuća, ja ću glasati za ovaj amandman, s obzirom da je u vezi sa onim za šta sam se ja zalagao u prethodnim mojim izlaganjima. Dakle, nisam se zalagao za političke zatvorenike, nego, s obzirom na to da je visina veoma bitna, zato što se očekuje da neke visoke ličnosti iz sfere politike zbog dela, a pre svega nedela koja su počinjena nad narodnom privredom i državom, s obzirom da se ona daju očekivati da pristignu u ustanove o kojima danas diskutujemo, za vreme izvršenja tih sankcija njima je neophodna odgovarajuća visina i neophodan je odgovarajući prostor.
To nije novina. Za vreme Kraljevine Jugoslavije je pritvorenicima Komunističke partije, dakle, ovde ne govorim ni o jednoj partiji, ja govorim o svim partijama i svim političarima, odnosno o svim mogućim izvršiocima krivičnih dela, onima koji su ga izvršili i onima koji ih mogu izvršiti u nekoj budućnosti.
Dakle, jedan zakon se ne donosi samo da se kazne oni koji su izvršili neko delo ili nedelo, već da se spreče da delo, odnosno nedelo, izvrše i neki drugi, odnosno da se delo ne ponovi. Dakle, to je smisao kažnjavanja. Nije smisao kažnjavanja samo kazniti, nego i sprečiti da se to ponavlja.
Imajući to u vidu, imajući u vidu da je politika temeljno opljačkala ovu državu, imajući u vidu da su to uradile neki visoke ličnosti, ja mislim da je kubikaža i visina veoma bitna, s obzirom da njima treba omogućiti, kao što su to radili komunisti pre rata, treba im omogućiti da se i dalje bave nekim svojim političkim radom, programom svojih stranaka, programom svojih izvršnih odbora, pa i po mogućstvu, ako je to u skladu sa zakonom, da im se dozvoli da sazovu i sednicu svojih organa, s obzirom da će neki tamo biti gotovo 100% zastupljeni, odnosno da će organi partija biti na tim mestima.
S tim u vezi sam govorio. Nikada nisam pomenuo ime nijedne partije, nisam se zalagao za sankcije da uvodimo političke sankcije i stvaramo političke zatvorenike, ali ja se bojim da su neki profesori prava toliko stručni da ne bi ni prijemni ispit na svom fakultetu položili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio još za prethodni amandman odmah posle izlaganja predlagača, međutim i dalje sam pri stavu  da, ako se krše moja prava da se ne krše prava opozicije.
Ja mislim da ni prethodni amandman nije bio smislen, posebno zbog nadoknade pričinjene štete koja je mogla nastati. Niti sam ja profesor, niti sam bio premijer, niti sam bio kandidat više stranaka za premijera, ali ja stvarno ne znam kako neko može da odgovara za štetu koja je mogla nastati, za pričinjenu štetu koja je mogla nastati. Šteta je ili pričinjena ili nije pričinjena. Ali za pričinjenu štetu koja je mogla nastati možda može da se odgovara krivično, ali ne može se tražiti nadoknada štete za ono što nije bila šteta. Gotovo je neverovatno, ali s obzirom da je taj amandman već prešao ja ću preći na ovaj koji je sad aktuelan.
Tu se radi o tome da je predlagač predložio da su sudovi, organi uprave i drugi nadležni državni organi, tela i agencije dužni da o stvarima kojima je predviđeno zastupanje od strane državnog pravobranilaštva dostavljaju sva pismena neposredno državnom pravobranilaštvu. Složio bih se sa tim da predlagač nije suzio kada sve treba obaveštavati državno pravobranilaštvo. U predlogu zakona piše da se kada se radi o drugim nadležnim organima, znači državni organi su organi države Srbije, a drugi nadležni organi su širi pojam, može da obuhvati ako se radi o državnoj imovini i AP, grad Beograd, razne organe koji rade po pitanju državne svojine. U tom slučaju su svi ti organi, bez obzira što nisu državni, što se u predlogu zakona koji je predložilo Ministarstvo radi o širem spektru organa, dakle, oni su u obavezi da obaveste neposredno državno pravobranilaštvo.
Ukoliko bi usvojili ovakav amandman mi bi suzili mogućnost, odnosno suzili bi broj dostava državnom pravobranilaštvu od strane svih organa, a ne samo od državnih organa. S tim u vezi, bilo bi u praksi veoma zanimljivo videti kako bi se to dešavalo i ko bi recimo obaveštavao Saveznu Vladu 2001. godine da može nastati šteta povodom sklapanja ugovora sa Konzorcijumom 21. decembra 2001. godine, po konkursu koji je održan u julu iste godine, a da ta firma nije bila ni osnovana. Dakle, pravobranilaštvo tu daje saglasnost na jedan ugovor, a Savezna Vlada u čijem sastavu je bio …
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na amandman.)
…Na amandmanu sam, samo govorim šta u praksi može da se desi ukoliko se obavesti državni organ, a to on ne učini. Tu nastane šteta po grad Beograd recimo 30 miliona dinara. Pitam se ko će tu štetu nadoknaditi, s obzirom da ta šteta nije mogla nastati, već je nastala. S obzirom da su organi, i državni i svi drugi, obaveštavali Saveznu Vladu u kojoj je bio jedan poslanik ovde, da ne govorim imena da ne bih izazvao repliku, oni su obavestili o tome, ali je Savezna Vlada, taj organ potpisao sasvim drugi ugovor od onog na koja je pravobranilaštvo dalo saglasnost.
Dakle, ta šteta nije mogla nastati, nego je nastala. Pitam, ko će sada da nadoknadi? Da li je jedan oldtajmer dovoljan da se nadoknadi 30 miliona evra, koliko je šteta koju su grad Beograd i država Srbija pretrpeli? Hvala.

Po amandmanu.
Zahvaljujem gospodine predsedavajući, poštovani ministre.
Bio sam voljan da prihvatim amandmane. Predlagači, kao predlagači, ja jesam poljoprivrednik, ali kažem nisam zauzimao ni jednu važnu državnu funkciju, nisam bio ni premijer, nisam bio ni kandidat za premijera, nisam bio ni ministar unutrašnjih poslova, već jedan običan poljoprivrednik po zanimanju. Ja sam bio voljan da to prihvatim, ali amandmani za mene poljoprivrednika nisu bili dovoljno pismeni, ne samo smisleni.
Kao predlagač, kao poslanik znam da svaki poslanik ima pravo na podnošenje amandmana.

Ja pričam o amandmanu. Kakvo je to dostojanstvo kad kažem da svaki poslanik ima pravo da predloži amandman, ali, takođe svaki poslanik ima pravo da predloži ispravku amandmana.
Znači, po pitanju ovih amandmana očigledno je da predlagač nije koristio to pravo koje mu je bilo u mogućnosti da amandman koji nije bio dovoljno precizan, koji nije bio dovoljno pismen ili smislen kako god hoćete imao je to pravo da ispravi do početka ove sednice i rasprave o ovim amandmanima, sad se od nas traži da zbog ovih amandmana se vratimo na neki početak.
Na sledećoj sednici će se tražiti možda od nas da formulišemo neki novi Predlog zakona ili će na nekoj od budućih sednica neko tražiti da se zbog takvih predloga vratimo i na Nacrt zakona pa da se vodi javna rasprava itd.
Sve je to legalno i legitimno međutim i mi moramo da poštujemo neki dnevni red Skupštine, neku dinamiku, s toga je predlagač imao čak priliku da ispravi svoj amandman što on naravno nije učinio. Ali ovde je nešto rečeno vi niste reagovali.
Mi imamo visok nivo netolerancije, odnosno da su oni spojili visok nivo tolerancije, ja prvi put čujem da po pitanju ovog amandmana, da je manjina bila tolerantna prema većini, ja evo, svi su poslanici ovde prisutni mislim da obično većina je tolerantna prema manjini i mi smo to u punom kapacitetu ovde iskazali. Ovde je takođe u pitanju ovog amandmana rečeno da u Ustav upišemo da se svi amandmani opozicije odbiju unapred da nemaju pravo na podnošenje amandmana.
To je naprosto neprihvatljvo. Mi smo ovde prihvatili mnoge amandmane opozicije. Sećam se i celih zakona pa nam se dešavalo da glasamo za zakon opozicije, a da pri tome pola poslanika te poslaničke grupe nije prisutno tokom glasanja, i to nam se dešavala, pa bih ja sam mogao da kažem da mi treba da promenimo ustav i da kažemo da Vlada ne sme da odbije ni jedan opozicioni amandman, pa čak ni onaj koji je dovoljno smislen i pismen. Znači, ja prihvatam da se govori kako god to opozicija želi. Dakle, ne smatram da je greška što ste pustili raspravu koja se vodila u širini, a ne po amandmanu, to tolerišete često i meni.
Ovde je čak rečeno da nije ni vreme ni mesto da se spominje zgrada Centralnog komiteta. Ja sam to spomenuo u vezi sa pravobranilaštvom. Osnovna stvar je bila da li je istina ono što sam ja tvrdio, a ne da li je vreme i mesto. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 1. u vezi člana 104.
O čemu se radi? Do sada je bila praksa kada neko reklamira povredu Poslovnika, na takvo izlaganje niko više nema pravo replike.
U prethodnim verbalnim dvobojima, imali smo priliku da vidimo da je predstavnik opozicije dobio pravo na repliku na povredu Poslovnika, odnosno da se to pravo replike i pravo Poslovnika brka, tako da meni nije najjasnije šta se tu događa.
Međutim, od vas tražim da i dalje pozitivno diskriminišete opoziciju, i da razumem to što oni svoja prava ostvaruju i na replike i na povrede Poslovnika, veoma lako, ja vam ne zameram, ali verujem da ubuduće ćete im to pravo i dalje dozvoljavati, ali da ćete imati neku granicu do koje oni mogu to pravo da koriste.