Dame i gospodo narodni poslanici, razgovaramo o amandmanu na član 7. Da li je tako? S obzirom da je ovde bilo reči i o članu 5, neko je ovde spominjao od kolega.
Po pitanju ovog amandmana, bio bih rad da ga prihvatim, s obzirom da se zalažem za pozitivnu diskriminaciju nacionalnih manjina. Srbija je zemlja koja je optužena za etničko čišćenje od mnogih, a pri tome smo ovde čuli da imamo 29 nacionalnih zajednica, imamo 19 nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To što imamo je pravi dokaz da ono što drugi tvrde za nas, mi nismo ni učinili. Pristalica sam toga, ne znam kakav je način, ukoliko to uradimo jednoj nacionalnoj manjini, onda diskriminišemo druge nacionalne manjine koje su učestvovale na popisu, ako ćemo da verujemo popisu iz 2002. godine.
Na primer, Jugosloveni, oni nisu nacionalna manjina, iako su nekad bili narod tri plemena. Bilo ih je 2002. godine na popisu 80.000, koliko se sećam, a sada ih ima negde oko 20-30 hiljada. Dakle, taj broj može da varira, ne samo u albanskoj nacionalnoj manjini, već je mogao da varira i u drugim nacionalnim manjinama, onda bi se pojavio problem, ako ovo priznamo kao pravo i glasamo za ovaj amandman, onda mogu da se pojave i druge nacionalne manjine i da kažu mi smo diskriminisani, želimo da kažemo da naši pripadnici nacionalnih manjina nisu svi popisani, pa prema tome želimo da se ova odredba odnosi na njih. Više ne znam koji bi zakonski kriterijum bio za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina.
Predlažem da predstavnici ove nacionalne manjine, s obzirom da su delovi ovog zakona proglašeni neustavnim, u odnosu na medije, uskoro ćemo najverovatnije dorađivati ovaj zakon, da oni u dogovoru sa Vladom i Zavodom za statistiku reše ovo pitanje, odnosno da se dogovore kako da reše ovo pitanje, s obzirom da su oni dobrovoljno bojkotovali prošli popis…

Govorim o amandmanu. Gospodine predsedavajući, jedini govorim o amandmanu.

Ovde piše da ih je 2002. godine bilo 61.647, a da ih je sad 5.500 i da to predstavlja problem zato što oni tu sliku ne mogu da iskažu u nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Oni su predložili da im se prizna pravo iz 2002. godine. Govorim da to mogu da traže i druge nacionalne manjine. Dobrovoljno su odustali od popisa, ali predlažem da to pitanje reše na neki drugi način, pa kada sledeći put budemo dorađivali ovaj zakon, a prilike su takve da zbog nekih neustavnosti zakona po pitanju medija ćemo opet raditi ove izmene, da se nađe neko rešenje u cilju integracija, a ne getoizacije albanske manjine u Preševu, s obzirom da one optužbe, kojima su nas razni izlagali, ne stoje, da dokažemo još jednom da smo većina koja poštuje manjinska prava, a ne ono što drugi tvrde za nas. Dakle, u cilju integracija, a ne getoizacije ove nacionalne manjine, želim da im se da prilika i da oni u nekom periodu pokušaju da reše to pitanje sa Vladom, Zavodom za statistiku, da se nađe neki način da se i njima izađe u susret, jer usvajanjem ovog amandmana bi doveli u nepovoljan položaj ostale nacionalne manjine, koje su svoje dužnosti i obaveze izvršili. Hvala.

Po amandmanu. Javljam se ponovo za reč s obzirom da je jedan od predlagača amandmana to vrlo loše obrazložio. Iz njegovog obrazloženja se može zaključiti da se broj Albanaca smanjio. Ne radi se o tome da je broj Albanaca smanjene uskraćivanjem nekih prava, ne daj bože proterivanjem. Broj Albanaca se smanjio iz razloga što se na popisu određeni broj građana albanske nacionalnosti nije želeo da popiše. Srbija nije ni na jedan način, posebno ne nasilni način, to je ono poslednje što bi mi želeli, se nije ogrešila o tu nacionalnu manjinu, niti doprinela da njihov broj na popisu bude manji. To je bila njihova želja da se ne popišu. Iz te njihove želje su proistekle neke posledice za koje sam i sam predložio da se nađe neko određeno rešenje, a da to ne bude na uštrb onih drugih koji su se popisali, kojima bi njihovo pravo bilo osporeno priznavanjem nekog prava koje se možda opravdano traži. Ali, greška je bila do te nacionalne manjine.

Da je broj Albanaca pao onda broj poslanika albanske nacionalne manjine bi bio manji nego u prošlom sazivu. U prošlom sazivu je bio jedan, a sada imamo dva predstavnika albanske nacionalne manjine. Tako da iz tog obrazloženja neko može da utvrdi da je broj Albanaca smanjen. To apsolutno ne stoji. I sam predlagač ovog puta ima dva poslanika, a u prošlom sazivu je bio jedan.

Što se tiče biračkog spiska, nisam siguran da se Albanci ne vode na dva biračka spiska. Meni čak ni to ne smeta. Bolje da ih bude na dva biračka spiska, mada to nije regularno, nego da ih nema ni na jednom kao što se to dešava na KiM sa Srbima.

Pristalica sam da oni uđu u integrativne procese, da bude integracija, a koliko vidim od predlagača, on bi više voleo neku vrstu getoizacije, dakle, da imaju neki monopol na savet nacionalnih manjina itd, da se poveća broj pripadnika, a da pri tome ne moraju da učestvuju u popisu stanovništva. To apsolutno krši prava i većina, a i svih drugih manjina koji učestvuju na razne načine u životu na osnovu ovog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Po meni, sve treba uraditi da oni svoja prava ostvare, a ukoliko oni to ne žele sami, dati još jednu dodatnu priliku da nađu neko rešenje sa Vladom da na sledećoj izmeni ovog zakona njihovo pravo bude ostvareno. Zasmetao mi je malo način na koji oni to obrazlažu, jer se može steći utisak da je broj Albanaca u Srbiji pao, što apsolutno ne stoji. Ako se ovako nastavi, počeću da tražim nacionalni savet za seljačku manjinu, jer je to najugroženija populacija u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se javio, a vi gospodine predsedavajući treba da pratite, javljam se po amandmanu, da nije bilo od mog kolege poljoprivrednika malo i zle namere koju je prepisao nama.
Dakle, rečeno je da su argumenti za odbacivanje amandmana potpuna besmislica. Argument je bio popis stanovništva. Svi mi koji nismo uopšte sporili prava jedne nacionalne manjine smo govorili o popisu stanovništva, da su ostale nacionalne manjine to pravo iskoristile, popisale se, a da jedno od nacionalnih manjina to pravo nije želeo da iskoristi. Ne korišćenje tih prava su sada došli u poziciju da ne mogu da koriste neka druga prava predviđena ovim zakonom. Mislim da popis bilo koje države, a posebno popisu državi Srbiji koja nikada nije imala nikakve zle namere, koja je više puta apelovala na to da se ta nacionalna manjina popiše, dakle, da to ne može biti besmislica.
Drugi deo rečenice, u apelovanju da se ovaj amandman prihvati, a ja sam jedan od onih koji apeluje da se rešenje nađe, a da pri tome ne budu oštećeni ni drugi, rečeno je od prilike ovako, da ovaj amandman treba da se usvoji osim ako neko ima zlu nameru, ne mislim na ljude u sali već van sale. O ovom zakonu odlučuje i predlagač zakona, a to je Vlada Republike Srbije. Mi ćemo ga usvojiti sa amandmanima ili bez amandmana.
Dakle, ta zla namera, po meni ne postoji ni od predlagača, a to je Vlada Republike Srbije, niti u ovoj sali bez obzira na partijsku pripadnost, ne vidim ni kod jednog kolege da postoji zla namera, a rečeno je od mog kolege poljoprivrednika da ovaj amandman treba prihvatiti, sem ako ne postoji zla namera. Time se imputira neka krivica koja apsolutno ne stoji.
Jedino ono što ja mogu reći da ovim zakonom, ovim amandmanom čak nije precizno ni određeno jer se kaže – u slučaju nacionalne manjine za koju je iz poslednjeg popisa stanovništva ne postoje potpuni podaci. Znači, sada slušajte, to u tekstu amandmana se ne odnosi na jednu nacionalnu manjinu. Ovo bi mogao da bude razlog za nepopisivanje. Svaka nacionalna manjina kojoj broj opadne na sledećem popisu nekog stanovništvo mogli bi na određen način da kaže – mi smo bojkotovali, nismo bojkotovali i da se delimično popišem. Na osnovu ovoga amandmana koji bi usvojili u slučaju nacionalne manjine za koji iz poslednjeg popisa stanovništva ne postoje potpuni podaci ta nacionalna manjina može da kaže – ne postoje potpuni podaci. Onda bi oni koristili pravo koje se daje u drugom delu amandmana i kaže – uzimaju se u obzir podaci sa prethodno održanog popisa stanovništva.
To znači da u nekim budućim popisima s obzirom da će ovaj zakon važiti malo duže, to bi značilo da u nekim budućim popisima neka nacionalna manjina ili sve nacionalne manjine kojima preti opadanje broja stanovnika te nacionalne manjine, oni bi mogli da se pozovu na ovaj amandman i da kažu – izvinite, mi nemamo potpune podatke, nismo dobro popisani, mi želimo da se primeni ovaj amandman.
Dakle, ne radi se o jednoj nacionalnoj manjini, ovaj amandman govori o više nacionalnih manjina. Mi smo se od prilike u diskusijama opredelili oko jedne, a ja i dalje imam nameru da apelujem da se nađe rešenje za ovu nacionalnu manjinu i da se nijedno njihovo pravo ne krši. Ali, takođe ponavljam, da su nekorišćenje svog prava došli u poziciju da ne mogu da koriste drugo pravo. Ne postoji nikakva zla namera koja je navedena, niti postoji bilo kakva besmislica u odbijanju ovog amandmana. Hvala.

Član 107. stav 1, pa može i član 103. stav 1, itd.
Gospodine predsedavajući, ne znam po kom osnovu je govorio prethodni govornik. Očigledno je to bila replika na povredu Poslovnika. One do sada nisu bile dozvoljene, ali opet hoću da vam dam za pravo što na određen način pozitivno diskriminišete opoziciju. Ali, po pitanju nekog fer izlaganja, izlaganja koje neće narušavati dostojanstvo Skupštine, morate pažljivije da slušate šta govornici govore.
Moj kolega poljoprivrednik je počeo veoma pežorativno da govori o poljoprivrednicima. Govorio je i o poplavama. To je u ovo vreme veoma osetljivo pitanje, evo recimo za mene. Na 100 hektara poplavljenih imam štetu od 100.000 evra. Ne znam kako ću se iz ovoga izvući, a moju sudbinu deli na hiljade i hiljade poljoprivrednika koji su poplavljeni. Na takav način govoriti o poljoprivrednicima i poplavama, nipodaštavati štetu koju su pretrpeli, što je mnogo, mnogo je.
Mnogi poljoprivrednici, moje kolege, nisu imali tu sreću da dobiju od države 525.000 evra, da nađu posao za ceo život, kao što je moj kolega poljoprivrednik rekao, te 2007. godine kada je dobio 525.000 evra da zasadi vinograd na zemljištu koje je trebalo biti predmet denacionalizacije. Dakle, ako nismo već dobili taj novac…

Reklamirao sam član 107. stav 1. dostojanstvo Skupštine, saosećam zajedno sa svojim kolegama poljoprivrednicima koji su pretrpeli štetu. Osećam se veoma povređeno. Mislim da je narušeno njihovo dostojanstvo i mene kao njihovog predstavnika, jer ne može se tako pežorativno govoriti o ljudima i poplavama, doslovce je tako rekao, koji su pretrpeli neviđenu štetu, jer oni nisu imali tu čast da od države dobiju 525.000 evra kao moj prethodni kolega poljoprivrednik. Hvala.

Dame i gospodo, javio sam se odmah po učinjenoj povredi, da reklamiram član 103. stav 1. i član 106. stav 3. Dakle, radi se o stavu koji kaže: „Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine ako smatra da nije u redu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjenu na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi“.    
Prethodna govornica, koju uvažavam, nije to učinila blagovremeno. Nije ukazala na povredu onda kada je ona po njenom mišljenju počinjena, već je posle toga govorio ministar pravde. Kad je on završio, ona se javila na povredu Poslovnika koja je mogla biti učinjena samo u vezi postupka predsedavajućeg, prilikom govora ministra pravde, a nikako nije mogla da reklamira povredu Poslovnika na osnovu vaše primedbe na iznošene detalje u vreme govora moje uvažene gospođe poslanice koja je govorila kao ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke.
Dakle, ja poštujem to što ste tolerantni prema opoziciji, budite to i dalje, ali, ubuduće da to pravo favorizovanja opozicije koristite malo ređe.
Član 106. stav 3: „Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu – a to ste vi – nije dozvoljeno dobacivanje odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora“. Dok ste vi nastupali mogli ste veoma dobro čuti da vam dobacuju iz klupe, ne slažući se s vašim mišljenjem. Dakle, ni tu niste primenili odredbe Poslovnika. Ja i tu poštujem vaše pravo da budete tolerantniji prema njima nego prema nama i za to ću se vaše pravo uvek zalagati.
Ne tražim da se o ovome glasa, čisto da gledaoci znaju da vi tolerišete opoziciju, što vam i dalje savetujem da činite. Hvala.

Dame i gospodo, da i ja upotrebim metaforu, naši seljaci, a prethodni kolega i ja to razumemo, obično kažu – kada imaš groš, nisi loš.
Po pitanju ovih zakona, moram da osporim prethodno izlaganje. I te kako recimo imaju veze zakoni međusobno. Konačno treba urediti neke stvari, jer u ovom trenutku imamo preko tri miliona nerešenih predmeta. Neki sporovi traju oko nasledstva u Beogradu oko 40 godina. Jedan spor oko nasledstva i parnica u Soko Banji traje 52 godine. Ovim zakonima, koliko sam mogao da primetim iz svog ugla kao poljoprivrednik, se žele pre svega rasteretiti sudovi, a pravobranilaštvo na prvi pogled nema nikakve veze sa tim rešavanjem sporova. Ali, ipak i ima.
Ukoliko pravobranilaštvo reaguje na vreme po pitanju državne imovine, imovine lokalnih samouprava itd, u tom slučaju ne mora da dođe do spora. Recimo, ako je upitanju neka licitacija na kojoj se licitira poljoprivredno zemljište, podvlačim poljoprivredno, na pet godina, a onda se na tom poljoprivrednom zemljištu promeni namena bez dozvole Ministarstva poljoprivrede, iako se radi o poljoprivrednom zemljištu, a ono je zakupljeno na pet godina i na njemu se umesto ječma, pšenice, kukuruza itd, zasadi vinograd onda imamo jedan spor.
Ako je pri tom to zemljište bilo predmet nacionalizacije, a onaj ko ga je dobio u zakup ima ugovor sa narodom da izvrši denacionalizaciju i reprivatizaciju ili restituciju, onda i te kako imam spor za koje je zaslužno pravobranilaštvo jer nije na vreme reagovalo da zaštiti državnu svojinu iz koje će se pravnim sledbenicima, a radi se o porodici Jakšić, biti nadoknađena šteta zato što je zemljište koje je moglo biti fizički vraćeno morati da se nadoknadi finansijski, pa ćemo ta 52 hektara koje je neko dobio za dž na pet godina, neovlašćeno na njemu zasadio vinograd, morati da platimo ako ne presudom, ako ne na zahtev pravobranilaštva, ako ne mirnim sporovima onda ćemo putem Strazbura i moraćemo i te kako ta 52 hektara da platimo još dodatnih milion dinara bez obzira što smo zakupca, koji za zakupodavca nije imao nikakvu saglasnost i zasadio pomenuti vinograd, bez obzira što ga je država za to častila sa 525 hiljada evra.
Da je pravobranilaštvo reagovalo taj zakup ne bi bio moguć ni u fazi licitacije zato što se na licitaciji pravobranilaštvo pravilo malo slepo i gluvonemo.
Na licitaciji su se pojavila dva pravna subjekta da konkurišu na istu parcelu po istoj šifri. Gle čuda, na javnom nadmetanju i jedno i drugo pravno lice zastupa isti čovek. Zamislite sada da se ja pojavim na licitaciji i zastupam dve firme koje međusobno licitiraju. Da li pravobranilac nije trebao da reaguje, da li je trebao da prespava, da li je trebao da zadrema itd?
Takođe, nije mi jasno kako neko može da devalvira vezu između sporova i pravobranilaštva ako je bio savezni ministar policije i to u vreme 2000, 2001, 2002, 2003. godine, u vreme tzv. afere „Ušće“, prodaje zgrade Centralnog komiteta?

Ja sam u temi. Upravo sam u temi.
Dakle, prilikom te privatizacije, naravno, državnu imovinu je trebalo da štiti pravobranilaštvo. To je bilo savezno javno pravobranilaštvo koje sada menja republičko pravobranilaštvo, odnosno Pravobranilaštvo Republike Srbije, državno. Dakle, prilikom te privatizacije, da je bilo pravog zakona o pravobranilaštvu, da je bilo pravobranilaštva, ne bi se moglo desiti da neko raspiše konkurs, Savezna vlada, i da kaže da će konkurs sprovesti konkursna komisija. Konkurs traje 30 dana, a konkursna komisija se obrazuje posle 45 dana.
Pitam vas - kakvi su to zakoni bili o pravobranilaštvu i kakvo je to pravobranilaštvo bilo u to vreme? Da ne pitam kakva je to bila Savezna vlada, jer ću možda da izađem iz dnevnog reda, pa ćete me opomenuti. Svakako je savezni ministar policije morao voditi računa da se zaštiti to pravobranilaštvo i, ukoliko ne radi svoj posao po zakonu, da se podnese odgovarajuća krivična prijava, što naravno nije učinjeno.
Kad smo već kod pravobranilaštva, hajde da to malo produbimo. Na tom konkursu je učestvovala firma koja se zove „MK Grupa“, odnosno predvodila je određeni konzorcijum. Pravobranilaštvo je to znalo, ali, gle čuda, ćutalo je. Konkurs je završen….
Molim vas da smirite ove nekontrolisane kolege.

Ako je tema pravobranilaštvo, ja govorim o pravobranilaštvu i govorim precizno šta pravobranilaštvo nije radilo do sada i zašto se menjaju zakoni….

Vi nemate pravo da me sprečavate da govorim o pravobranilaštvu na način na….

Na temi sam. Evo, govorim o pravobranilaštvu. Kažem - savezno pravobranilaštvo je propustilo priliku da primeti da su na pomenutom konkursu „MK Grupe Konzorcijum“ pobedili, a ugovor je potpisan sa firmom u decembru mesecu, koja nije bila registrovana za vreme sprovođenja konkursa, već je registrovana tek četiri meseca kasnije i pravobranilaštvo je ćutalo.
Ovde čak piše u ovom dokumentu, kaže – savezno javno pravobranilaštvo, potpuno druga verzija ugovora itd. O čemu se radi? Radi se o tome da je o kupoprodajnom ugovoru pravobranilaštvu dostavljena jedna verzija, ono je dalo saglasnost, a potpisana je sasvim druga verzija koja nije bila kod saveznog pravobranioca. Otuda je nastao spor o kome su pričale neke naše informativne kuće. Ja sam jasno dokazao da i te kako ima veze javno pravobranilaštvo sa mirnim rešavanjem sporova, jer ćemo ovaj spor morati da rešimo mirno ili ćemo biti tuženi od vlasnika koji će tražiti restituciju, ili će možda grad Beograd, koji je propustio priliku da zaštiti svoju imovinu, kao korisnik državne imovine, tražiti možda neku odštetu, da im se to vrati zato što je privatizacija zgrade CK, od odnosno zgrade „Ušća“, urađena sasvim suprotno od onoga što je pisalo u konkursu.
Dakle, pravobranilaštvo nije zaštitilo svoju imovinu i sve vreme sam o tome govorio.
Jedan od zadataka, to je ministar jasno rekao, i mislim da me pažljivo sluša, da jedan od glavnih zadataka pravobranilaštva, po ovim novim izmenama i dopunama će biti da štit državnu imovinu, da lokalna pravobranilaštva štite imovinu lokalnih samouprava, da pokrajinsko pravobranilaštvo štiti imovinu koja pripada pokrajini i da se svi staraju o zakonitosti.
Što se tiče parničnih i vanparničnih postupaka i mirnih rešavanja sporova, moram takođe da pitam – da li će se tu rešavati nenaplaćena potraživanja prema zemljoradnicima? Danas kada oni koji to otkupljuju nemaju nikakvu obavezu, nemaju nikakvu kotizaciju, nemaju nikakav depozit da polože, kad se svako bavi otkupom poljoprivrednih proizvoda, poljoprivrednike vara ko stigne. Na koji način oni mogu da rešavaju svoje sporove, jer danas otkupljivači više ne otkupljuju poljoprivredne proizvode, nego ih preuzimaju, a seljaci više ne prodaju svoje poljoprivredne proizvode već ih predaju. Čak se takvi termini upotrebljavaju i na našim televizijama.
Takođe moram da pitam – da li će se po ovim zakonima rešavati sporovi koji će zemljoradnici imati sa državom oko divljačke privatizacije poljoprivrednih i zemljoradničkih zadruga, koje su netragom nestale, a na određen način su bile u njihovom vlasništvu? Bivši režim ih ni na koji način nije zaštitio. Da li će se na ovaj način ti sporovi rešavati?
Na kraju moram da kažem da je veoma teško, lako je vladati, bivši režim je vladao, sada treba izgrađivati državu i pravosuđe. Stoga ću ja podržati ministra pravde, želeći da mu poželim da bez obzira na kadrove koje smo zatekli u pravosuđu pomogne kroz izgradnju pravosuđa, da pomogne u izgradnji države. I na kraju, da zaključim da je smisao pravde da se zlo mora tući dobrim i zameniti boljim. Hvala.

Gospodine predsedavajući, da bi mogao da kažem da je to član 103. stav 1. stav 2, stav 3. član 104. o replikama. Dakle morate me prvo uključiti. Jel dozvoljavate? Rekao sam član 103. stav 1. član 104. koji se odnosi na replike, da li dozvoljavate?

Po Poslovniku, naravno.