Nisam želeo da prekinem, nego je neko isključio ton.

O amandmanu pričam svo vreme. Ukoliko takva lica pozovemo na uništavanje dokaza, u tom slučaju smo ih pozvali da im priznamo da su oni na merama, da znamo da su oni teroristička organizacija, da su pripadnici te terorističke organizacije. Postoji teškoća prilikom pozivanja – šta ako su oni otišli na Kubu, Gvantanamu, na neki nosač aviona, ako su otišli u Irak, Iran, Libiju? Tih situacija ima. Dakle, kako i na koji način mi ta lica obaveštavamo?
Verujem da je predlagač amandmana bio dobronameran i podržavam da se takve mere ne preduzimaju prema građanima, ali, u ovakvim situacijama oni bi morali da budu pozivani. Ja verujem da su takva vremena, kad su građani bili predmet rada bezbednosnih agencija iza nas i da će ubuduće to biti teroristi. Stoga ja ne mogu da podržim ovaj amandman. Ima jedna rečenica – da nema te stvari, i život može da se da na kocku za otadžbinu, ali nema tog razloga iz kojeg bi se otadžbina stavila na kocku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je amandman neprihvatljiv iz dva razloga. Jedan je zato što bitno skraćuje rokove u kojima direktor BIA treba da zatraži od suda proširenje mere. Ovde se predlaže da umesto 48 časova bude 12 časova. Po meni, za 12 časova se ponekad taj sudija ne može ni pronaći, odnosno tih 48 časova su dragoceni za BIA i taj rok ne treba skraćivati.
Drugi razlog zbog čega neću da glasam za ovaj amandman je dvostruko ponašanje kada je neko vlast i kada je neko opozicija. Samo da podsetim da u bivšim zakonima do 2009. godine ovaj rok u kome je direktor ili šef BIA mogao da primenjuje dodatne mere bez dozvole suda je bio 72 časa. Od 2009. godine su ovi isti koji sada predlažu 12 časova taj rok smanjili svega ne 48 sati. Stoga se normalno postavlja pitanje – kad su hteli tih 12 časova da uvedu kao rok u kome direktor BIA treba da obavesti sud da su neke mere proširene, da zatraži odobrenje za proširenje mera, zašto taj rok nisu primenjivali kada su oni bili na vlasti, a sad su se odjednom setili da bi taj rok mogao biti kraći?
Iz tih razloga za mene ovaj amandman nije prihvatljiv i zato neću glasati za ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je sveta nedelja, juče je bio Vidovdan, mi zemljoradnici bez obzira što su praznici smo morali da radimo i kao poslanici i kao zemljoradnici.
Dakle, ovde je izrečena jedna neistina u prethodnom izlaganju, a ona glasi da je trebalo dve godine da se…

Naravno, govorimo o amandmanu.
Gospođo predsedavajuća, govorim samo ono što je već govoreno, radi se o datumima. Ovde se radi…

Ne znam da li ste vi čitali amandman. U amandmanu se kaže da ovaj zakon…

Gospođo, ako ćete da polemišete sa mnom morate da siđete dole.

Ne ugrožavam.

Molim vas, nemojte me prekidati.

Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ Republike Srbije. U zakonu stoji da on stupa na snagu odmah. Prethodni govornik je rekao da to produženje on traži zato što se čekalo dve godine da se sprovede odluka Ustavnog suda, što to nije tačno. Prošlo je manje od godinu dana, a odluka kada je objavljena 26. 7. 2013. godine, a njeno objavljivanje je odloženo za šest dana. Dakle, izrečena je jedna neistina. Spreman sam da glasam za ovaj amandman ako predlagaču tih 24 sata nešto čini, ukoliko nešto treba da se spakuje itd. voljan sam da u takvim situacijama ovaj amandman podržim, ali očigledno da datumi, sabiranje nisu jača strana prethodnog govornika, njegova jača strana jeste oduzimanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, voleo bih da ubuduće sa ovoliko žustrine, sa ovoliko tempa, a kada bude tema poljoprivreda neke moje kolege poslanici raspravljaju i o temi poljoprivrede, a očigledno da je ova tema oko BIA, koja je nekad bila i bezvezna inforamtivna agencija, a posle ću reći zašto to mislim, voleo bih da kao poljoprivrednik, kada bude poljoprivreda na dnevnom redu, sa ovoliko žustrine, makar mi poljoprivrednici, branimo tu temu.
S obzirom da smo mi poljoprivrednici ipak imali čast da u našoj karijeri iznedrimo jednog saveznog ministra unutrašnjih poslova, mislim da sam ja kao njegov kolega kvalifikovan da govorim o ovoj temi. Ne samo da smo bili sposobni da iznedrimo jednog saveznog ministra, a da ne govorim da smo u dalekoj prošlosti iznedrili mnoga slavna imena poput Tesle, Pupina, da ne govorim o Karađorđu, Obrenoviću, ali eto, imali smo u novijoj istoriji 2000. godine i saveznog ministra unutrašnjih poslova, a i premijera 2003. godine.
Da su tada službe svoj posao obavljale na način na koji su trebale da obavljaju, da su prikupljale informacije na način koji je predviđen ovim zakonom, izmenama i dopunama Zakona o BIA, ta služba tada ne bi bila bezvezna, nego bi bila bezbednosna. Međutim, zašto je bila u to vreme bezvezna? Iz prostog razloga što je u to vreme ispred zgrade Vlade, u dvorištu Vlade, streljan premijer, koji je u tom trenutku išao na štakama i bio invalid.
Gle čuda, neko ko se zalaže za vladavinu prava ovde toliko glasno, a ja to podržavam, u tom trenutku je bio na određen način zadužen za bezbednost zajedno sa republičkim ministrom unutrašnjih poslova, koji se takođe trebao starati o bezbednosnim merama itd, ne da nije odgovarao, nego je avanzovao. Dakle, onaj ko se na određen način trebao starati o bezbednosti zemlje, funkcionera, država članica itd, zajedno sa ministrom za bezbednost jedne država članica, je avanzovao. Jedan je postao premijer, a drugi nikakve sankcije nije snosio, nego je i sam u novoj Vladi bio predložen za premijera. Da ne govorim da je ta agencija tada bila bezvezna, navešću sledeći razlog.
Za potpredsednika Vlade je izabrano lice koje je priznalo da je u zatvoru posećivalo one ljude koji su bili osumnjičeni za ubistvo premijera. Kada govorimo o vladavini prava, trebali bi da znamo da je tada uvedeno protivustavno vanredno stanje. Dakle, kakve su to bile bezbednosne mere, kakva je ta vladavina prava bila, kada je umesto na delu teritorije Republike Srbije, što je Ustav tadašnji predviđao, vanredno stanje uvedeno na celoj teritoriji Republike Srbije.
U to vreme kombinovane su razne bezbednosne mere, a jedna je bila jako zanimljiva, a to je bila kombinacija mera iz ratnog i vanrednog stanja. Pošto sam tada bio poslanik, ja sam svedok tog vremena. U tom vremenu, vladavina prava je bila takva da ste mogli da prisluškujete koga hoćete, mogli ste da uhapsite koga hoćete, pa ste uveli vanredno stanje da bi se otklonili razlozi koji su doveli do vanrednog stanja, a to je bilo ubistvo premijera i umesto da pohapsite one koji su se sa ubicama kupali, pohapšeno je 13.000 ljudi, koji očigledno nisu mogli biti umešani u ubistvo premijera.
Tako su radile bezbednosne službe. Tako je radila tadašnja bezvezna bezbednosna, umesto bezbednosne bezvezna informativna agencija. Dakle, hapšeni su ljudi. Uhapšeno je 12.000 ljudi. Od toga je valjda procesuirano nekoliko stotina, a država je morala da plati, odnosno građani iz budžeta, sve propuste tadašnjeg saveznog ministra unutrašnjih poslova, republičkog ministra unutrašnjih poslova, propuste tadašnje Vlade na čelu sa premijerom, a naravno da trošak nisu platili. Najbolje su prošli oni koji su bili odgovorni za ono što se desilo u dvorištu Vlade, a ne da nisu snosili nikakve sankcije, već nisu ni odgovarali.
Istorija je puna čudnih slučajeva, pa i smenjeni generali koji su ovde bili tema. Moj kolega, poljoprivrednik, najverovatnije da ima primedbu na smenjene generale, ja nemam. Dakle, ja verujem da sada posle smene generala, da će se naći neki novi general, neki načelnik itd, UKP koji će početi da ispituje bezbednosne slučajeve koji su jako interesantni za bezbednost zemlje. Recimo, pitanje Beopetrola, Sartida, koji je toliko naših tenkova pretopio. To je vrlo interesantno po bezbednost zemlje. Verujem da će neki novi general ispitati kako je to za vreme „Sablje“ prodat Sartid, pod kojim uslovima, na koji način, ko je tada bio premijer, ko je tada bio ministar finansija, ko je bio odgovoran za sve to što se desilo. Mislim da će neki novi general to uraditi.
Zgrada Ušća. To je bivša zgrada u kojoj je nekada bio Centralni komitet, koji je takođe bio bezbednosno zanimljiv sa svojom visinom, sa svojim predajnicima, mogla je da služi za koješta. Treba ispitati na koji način je to prodato, kako je to jedan ugovor došao pred pravobranioca, drugi potpisan, kako na konkursu nije bilo firme sa kojom je šest meseci kasnije potpisan ugovor. U vreme kada je konkurs objavljen, ta firma nije ni postojala, već je nastala šest meseci kasnije. Bilo bi dobro da se …

Svakako da se to da povezati sa BIA. Da smo imali mere…
Molim vas da smirite ove neartikulisane krike. Razumem moje kolege, posebno kolegu poljoprivrednika, ali molim vas da pokušate da ga smirite, jer on mene ne može dekoncentrisati, niti nadmudriti.
Slušajte, podnosim galamu, ali neartikulisanu malo teže, ali se ne dam dekoncentrisati. Ja se ne dam ni nadmudriti. Osobe da bi se nadmudrivale samnom moraju da imaju tu privilegiju da bude mudri, a ovi koji se ovako neartikulisano deru, očigledno da im nešto na mudrosti fali.
Kažem da je bilo BIA, da je bilo ovih mera, možda se ne bi desilo da nam se dese takve privatizacije koje su bezbednosno bile interesantne za zemlju, a slažete se da su Sartid, Beopetrol bili i te kako od značaja za bezbednost zemlje, s obzirom da se za Beopetrol pretpostavljalo da možemo da platimo štetu nekoj drugoj državi. Neko je morao u BIA, u to vreme, da vodi osobitu pažnju da nam se ne dešavaju takve divljačke privatizacije koje nanose štetu građanima zemlje i bezbednosti zemlje.
Nisam spominjao generale, neki su ih drugi spominjali. Najverovatnije da će neki slučajevi, od ovih koje sam nabrojao, biti otvoreni, a možda će biti otvoren vinograd koji je takođe bezbednosno interesantan. Znate zašto? Zato što se u blizini nalazi radar za osmatranje. Dakle, to može da bude vrlo lako otvoreno, ali neću da vam kvarim vreme.
Složićete se da je afera „Satelit“ bezbednosni slučaj za razmatranje. Podsetiću vas da je svojevremeno naše predsedništvo sastavljeno od tri pripadnika državljanina Crne Gore ili pripadnika crnogorske nacije donelo odluku da se kupi, zakupi satelit, zajednički za dve države, ali da se plati iz budžeta Republike Srbije, što je takođe bilo bezbednosno interesantno. Zakupljen je satelit da bi se borili protiv terorizma, da bi imali komunikaciju i nadgledali ovo o čemu danas raspravljamo. Gle čuda, to smo zakupili tako da snimke dobijemo 48 sati kasnije i da ih dobije čak i zemlja koja nam je iznajmila satelit, tako da i oni moraju da znaju ono što i mi treba da znamo i što smo platili tim zakupom više desetina miliona evra. mislim da je preko 30 miliona evra naša zemlja platila tu štetu za ugovor koji je član predsedništva Crne Gore, odnosno tadašnji predsednik SRJ ili SCG potpisao u nekom hotelu u Parizu, ako se sećam, u Francuskoj. Skupo smo platili tu bezbednosnu meru. Dakle, te snimke koje dobijamo sa zakašnjenjem od 48 sati, koje smo platili 50 miliona evra, nikako ne mogu da nas odbrane od terorizma. Zamislite sada ovako, uđu teroristi u Preševsku dolinu, dođu negde na granicu Srbije, uđu u Srbiju, naprave teroristički akt i mi snimke dobijemo posle 48 sati. Oni onda mogu da stignu do Australije, Sirije, Angole, JAR. Za 48 sati mogu da promene 5-6 kontinenata.
Govorim o tome da smo imali mnoge bezbednosne promašaje, da nismo mogli da nadgledamo neke važne stvari, da su nam se desile neke užasne stvari zbog propusta bezbednosnih službi, da propusti bezbednosnih službi nisu sankcionisani, da je sve to išlo na štetu građana, a tu aferu „Satelit“ smo i te kako platili.
Često je menjana oprema za vreme vladavine bivših vlada i ovakvih premijera zbog krčenja na vezama. Nikako nisu mogli da shvate da to nije kvar do frekvencije, da nije kvar do opreme, već da to narodu krče creva zbog njihove vlasti, da su ih ostavili gladne. Sebi su zidali dvorce, živeli ko u bajci, a narod je životinjario i živeo kao u basni. Hvala.

To što neki osećaju prezir, to me ni najmanje ne zabrinjava. Ja prethodnog kolegu ne doživljavam kao protivnika. Čovek se ceni po onome koliko su mu veliki protivnici. Dakle, ja ne mogu da cenim sebe prema protivniku koji pokušava da mi bude protivnik, jer njegova veličina za mene ništa ne predstavlja. Toliko je mala da, ako bih se ja cenio prema protivniku, onda nisam ništa ne bih vredeo.
Ono što sam ja tvrdio - da su pretopljeni tenkovi u „Sartidu“ i da je privatizacija izvršena za vreme „Sablje“. Dakle, bezbednosno je naneta šteta zemlji. Pri tome je ceo dug od jednu milijardu evra preuzela država, a „Sartid“ je prodat bez ikakvih dugova, čini mi se nekoj američkoj firmi koja je uglavnom tu železaru koristila da bi se ti tenkovi pretopili.
Dakle, sve što sam govorio, govorio sam o bezbednosnim rizicima koji su nastali za vreme nekih premijera. Čak mi je bila čast da neko od naših kolega poljoprivrednika, makar oni bili na određeno vreme, dostignu tako visoke funkcije. Neko ko je bio poljoprivrednik na tri godine je, za razliku od drugih poljoprivrednika, to svoje poljoprivredno delovanje na određeno vreme veoma skupo naplatio. Kad neko za tri godine svog poljoprivrednog staža dobije od države 525 hiljada evra ili 170 i nešto hiljada evra godišnje, taj je daleko najplaćenija osoba bila u državi, to je najplaćeniji poljoprivrednik u Srbiji, u Evropi, a možda i u svetu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani koji gledate ovo, mislio sam da nekim ljudima, odnosno da mudrost dolazi sa godinama. Očigledno je da nekim ljudima dolaze samo godine. To sam mogao zaključiti iz prethodnog govora.
Podržaću ovaj izveštaj. Zahvalan sam na ulozi Fiskalnog saveta, bez obzira što je bilo određenih varnica između Vlade Republike Srbije prilikom donošenja budžeta, prilikom rebalansa budžeta itd. Uloga Fiskalnog saveta je svakako nemerljiva, njihov doprinos je nemerljiv, s obzirom da su neke njihove sugestije uvrštene u budžete i rebalansa budžeta. Dakle, oni su tu da nas upozore kada prekardašimo.
Veliko je pitanje kada su naše nevolje počele. Ne slažem da je ekonomski kolaps Srbije usledio zbog rada svih vlada u poslednjih 10 godina. Ja bih to stavio, hajde neka bude, u poslednjih 14 godina, s tim što su 2012. godine očigledno problemi bili nasleđeni. Samo obaveze u naredne dve godine, po pitanju duga i po pitanju kamata, su bile oko 10 milijardi evra. To je stanje koje je bilo zatečeno. Trebalo je u dve godine, od 2012. godine, servisirati dve milijardi kamata i negde 7-8 milijardi dugova koji su bili dospeli za vraćanje.
Takođe, trebalo je servisirati zatečen deficit koji je polovinom 2012. godine bio blizu dve milijarde evra i sa onim kamatama od dve milijarde evra je četiri milijarde evra. Za to novo zaduženje, o kojem se govori, od 5-6 milijardi samo za servisiranje kamata i zatečenog budžetskog deficita, nama je trebalo četiri milijarde plus osnovne rate koje je trebalo reprogramirati. Nažalost, to smo reprogramirali novim kreditima i novim zajmovima.
Zašto? Zato što je prethodni dug bio 15, 16, 17 milijardi, a to je dug samo države, dug privrede je bio 22 milijarde, dug stanovništva 5-6 milijardi. Zatečeni dug 2012. godine, ukupan dug stanovništva, država i privreda, je bio 45 milijardi. U takvim uslovima je bilo teško servisirati kamate, a posebno je bilo teško što zaduženje nije bilo sve negativno, nego za taj veliki, astronomski dug nije napravljen izvor za vraćanje duga. Vlada koja je 2012. godine nasledila sve te bivše vlade, od 2000. do 2012. godine, nije za taj novac, kojim je bila zadužena zemlja, privreda, nije zatekla izvore za vraćanje duga.
Nije bilo privrede koja je to mogla da servisira. Nije izbačen društveni proizvod. Nije bilo izvoza jer nam je bio deficit računa prema inostranstvu, ne samo deficit u budžetu, deficit računa prema inostranstvu. Tako da nije bilo iz čega, iz kog izvoza, iz koje robe, iz kog rada da se vraćaju dugovi. Onda su se jedni dugovi vraćali drugim dugovima i ne može se jedna rupa manja zapušiti većom rupom. U tome se slažemo.
Drugog rešenja nije bilo, s obzirom da za novac koji je proćerdan od 2000. godine, a ne radi se samo o novcu koji je zadužen, radi se o ogromnim donatorskim sredstvima, je potrošeno. Potrošen je takođe novac od celokupnog društvenog kapitala. Prodata je sva imovina, sva preduzeća i taj novac nije otišao u privredu, već je otišao u javnu potrošnju, a kroz javnu potrošnju nije podignuta naša proizvodnja, već proizvodnja u državama iz kojih je stizala roba kroz otvaranje, naglo otvaranje stranih trgovinskih lanaca. Uništene su domaće banke i naše finansijsko tržište je pripalo strancima sa preko 85%.
U takvim uslovima servisirati oko 10 milijardi obaveza bivših vlada koje su napravile greške je bio pravi podvig.
U vreme tih bivših vlada 2012. godine živeli smo od zaduženog. Živeli smo od donatorskih sredstava, potrošili smo sve što je dijaspora ubacila. Ubacila je negde u tih 12 godina blizu 50 milijardi evra. Tačno koliko nam je dijaspora ubacila, mi smo to potrošili iznoseći novac i po procenama međunarodnih organizacija iz Srbije je od 2000. godine izneto preko 51 milijardu evra i stavljeno na razne privatne račune, na račune ljudi koji se iživljavaju dok građani Srbije jedva preživljavaju. Dakle, to nisu moje procene, to su procene međunarodnih organizacija koje se time bave.
Uloga Fiskalnog saveta je takođe dragocena u disciplinovanju i nas narodnih poslanika, disciplinovanju Vlade u pokušajima da se taj budžetski deficit što više smanji i da zemlja konačno krene pravim putem.
Voleo bih da Fiskalni savet bude još oštriji, da od nas traži da napravimo državu koju možemo da finansiramo, da ta država ne bude nasilje činovnika nad običnim građanima, da ta država bude doživljena od svih građana kao naša država, da ona bude jeftina i da bude usklađena da može da potroši onoliko koliko ubere prihoda i da se ne ponaša kao što su se ponašale prethodne vlade. One su živele od zaduženog, pa kaže ono – ako ne možete da zaradite koliko mi u javnom sektoru možemo da potrošimo, onda ćemo vas mi zadužiti, a vi vodite računa koja će generacija te dugove da vrati.
Danas se takvi ljudi pojavljuju kao glavni kritičari. Ovde smo čuli čak, od prethodnog govornika, za koga sam rekao da je moja generacija i da mudrost treba da dolazi sa godinama a njemu dolaze samo godine, otprilike ovako - da su se subvencije delile šakom i kapom. Stvarno u ovoj Skupštini ne znam šta ću više ćuti, jer upravo je onaj ko je to rekao bio korisnik 525.000 evra subvencija za vinograd, za koji je rekao da će mu, naravno, taj novac je iz budžeta, taj posao biti za ceo život.
Međutim, posle tri godine mu je taj posao za ceo život prošao. Vinograd je prodao, kupio stan na Vračaru i danas on kritikuje vlade koje su delile subvencije šakom i kapom.
Ja mislim da među nama političarima ima i takvih pendžetiranih obraza da se komotno od takvih obraza mogu praviti đonovi za cipele. Te cipele bi bile nepoderive.
Mislim da od takvih obraza mogu da se prave panciri za vrlo velike kalibre i mislim da ne bi mogli da ih probiju. Hvala.

Mislim da moj kolega po struci, poljoprivrednik, me je loše shvatio.
Iz mog izlaganja nije opovrgnuta nijedna činjenica. Ja sam govorio o visini duga. Govorio sam i o tome da je jedan govornik govorio o subvencijama koje se dele šakom i kapom, a da je povukao 525 hiljada evra subvencija za vinograde. Uopšte nije bila želja da nekog nasmejem, niti je to podatak za smeh. Mislim da je to podatak za tugu, za zabrinutost i to je podatak koji treba da nam ukaže odakle nama ovoliki deficiti koji su se dešavali u prošlosti.
Prethodni govornik takođe je govorio o kontroli koja je sprovedena. Kontrolisali su sami sebe. Veliko će pitanje biti, ako sada bude sprovedena neka kontrola, šta će utvrditi. Lako je kozi da čuva sama kupus, onda je kontrola te vrste da će uvek ona negirati ko je kupus pojeo.
Ne pada mi na pamet da pišem bilo čije biografije, posebno ne njegovu. Ne pada mi na pamet da ga kritikujem u vreme, prethodnog govornika, kada je švercovao bunde. Taj posao je bio posao iz nužde. Svako ima pravo da se bavi nekim biznisom…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, privodite kraju.)
…izvinjavam se, da prehranjuje svoju porodicu.
Ja ga kritikujem u onom delu, odnosno moja namera je bila da kritikujem funkcionere u onom delu kada su koristili položaj da se ne bore za opšte dobro nego za sopstveni interes. Hvala.