Nemam nikakvu nameru da ulazim u dijalog sa vama, ja sam hteo u replici, to ću sada da učinim, da ukažem na dve stvari.
Prvo, dali ste netačan podatak o tome zašto je ukinut fond. Nije tačno da je bilo nula dinara. Kada je ukinut fond, bilo je par milijardi na računu.
Rekli ste da je fond radio loše. Pa to ne znači da treba da se ukine fond, nego da se otera u zatvor taj ko je radio loše. Da li je oteran u zatvor taj ko je radio loše? Nije naravno.
To kažemo, prethodna Vlada je radila loše. Donosi se zakon o ukidanju vlade. Ne, nego se bira nova vlada. Prema tome, bilo je para na računu i nije bilo nikakvo razloga da se ukida taj fond i da se tri godine kasnije osniva novi fond.
Drugo, ne znate šta piše u materijalima koje ste vi doneli i zato sam vas pitao ko se bavi ovom oblašću. Na stranici 79. je grafikon, a na stranici 80. Predloga zakona o izmeni Zakona o zaštiti životne sredine piše – ostvareni prihodi od naknada po godinama 2010. godina – 4.792.000.000, 2011. godina – 4.200, 2012. godina – 3.700, 2013. godina – 5.178, 2014. godina – 7.500.000.000. To piše ovde, ja sam to sabrao i to je oko 25 milijardi. Vi ne znate šta vam piše u materijalu.
Moje pitanje je – gde su pare? Gde su pare od toga? Da li su te pare potrošene za „Beograd na vodi“, za „Etihad“, za ne znam koga?
Još jedno pitanje za nekoga ko se bavi zaštitom životne sredine. Da li je procenjena opasnost od ugrožavanja životne sredine za projekat „Beograd na vodi“, pošto znamo da se tamo pravi tri, četiri, 10 miliona … (isključen mikrofon)

Pomenut sam u kontekstu premijera u čijem mandatu je neki Srbin umro u Hagu, što je netačno. To je netačno, i tu nema nikakvih istorijskih podataka koji bi mogli da potvrde.
S druge strane daleko od toga da je aktuelna Vlada prva Vlada koja je imala aktivan stav prema Haškom tribunalu, Vlada koju sam vodio, je odbila da isporuči generala Lukića, recimo, koji je tada bio na funkciji pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, i još neke ljude koje je Hag tražio.
Karla Del Ponte, čuvena, lično, zato što je to bilo apsolutno protivno bilo kakvim pravilima Haškog tribunala, a da ne govorim o srpskom zakonodavstvu, ona se žalila na to u njenoj knjizi, ne znam kako se zove knjiga kojom opisuje svoj rad kao tužilac Haškog tribunala. I, to je činjenica.
S druge strane kao poslanik sam povređen time da nas je prethodnik sve prozvao zašto nismo reagovali zbog toga što je neki čudak koji je trenutno ministar kulture, ili ne znam čega, nosi ustašku kapu.
Gospodin Pupavac je dao adekvatan odgovor na tu temu i rekao je – nije toliki problem u kapi, problem je ispod kape, u tome šta taj čovek razmišlja. Mislim da je to bila prava mera sa srpske strane da se odgovori na to što se dešava sada u Hrvatskoj, a politička situacija u Hrvatskoj sigurno nije tema za srpski parlament. Hvala.

Hvala.
Tema je takva da vuče ka jednom širem sagledavanju situacije. Ja mislim da je dobra rasprava, bez obzira što skoro niko nije govorio, uključujući i ministra, precizno samo o amandmanu, jer je tema do koje smo došli očigledno važnija. Ja to govorim iskreno. Ja ću se truditi da ne idem previše van ove teme.
Pomenut sam kao neko ko je rekao da je uradio nešto kao Aleksandar Vučić. Nikada to nisam rekao, niti ću to da kažem, niti bilo šta slično da uradim. To da budemo jasni.
Protesne note se inače ne pišu sudovima, nego se pišu drugim državama.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ja sam rekao protesno pismo, pismo.)
… ili pismo, svejedno.

Verujte, da je to svejedno u diplomatskoj komunikaciji, ali nije moje da edukujem sada.
Što se tiče reakcije Srbije na tog nesretnika koji je hrvatski ministar kulture, ja nisam čuo predsednika Srbije da je rekao išta o tome, ja nisam rekao premijera Srbije da je rekao išta o tome, nisam čuo ministra inostranih poslova da je rekao išta o tome, da ne govorim o našem ambasadoru.
Prema tome, ako to neko treba da komentariše, ono što je Milorad Pupovac rekao, ja podržavam. Ja nemam potrebe da dokazujem ni svoj patriotizam, ni svoju toleranciju. To ko ima grižu savesti iz prošlosti, možda treba to da radi, ja to nemam.
Prema tome, stradanje Jevreja u Drugom svetskog ratu je ogromnih razmera, pet, šest miliona su procenjene cifre, od toga u Jugoslaviji negde između 50 i 58
hiljada su podaci, i sigurno je da Srbija trebalo na adekvatan način da reaguje na to što se desilo. Takvih reakcija je bilo i ranije, ali mislim da je ovaj zakon dobar.
Ispravka koja se predlaže u amandmanu na član 3. bi doprinela poboljšanju zakona, ali to nije suština. Suština je da mi moramo biti svesni toga šta se desilo. Ja imam i prijatelje Jevreje. Imao sam tu priliku da 1998. godine budem gost izraelske Vlade na proglašenju 50 godina izraelske države. Netanjahu je bio premijer, kao i sada. Imao sam čast da položim venac na Jad Vašem, to je najveći memorijal jevrejskog stradanja, da budem i na Masadi dva puta, što je Kosovo Polje za Jevreje, da posetim i Ber Ševu, koji je grad pobratim Nišu, a inače se pominje u Starom zavetu, da budem na Hristovom grobu, ali stradanje koje je prema Jevrejima učinjeno uvek traži novo dokazivanje i mislim da je ovaj zakon dobar, da tih dvadeset pet, šest miliona koliko će dati državi ili nešto manje, u nekom narednom periodu treba da bude upotrebljeno za prave stvari, a to znači da se obnove, podignu bolji memorijali, bolji spomenici nego što ih danas imamo, a Jevreji koji su živeli u Srbiji to zaslužuju.
Ponavljam još jednom, za jedno umetničko, ali i iskreno upoznavanje sa tim šta se dešavalo na Starom sajmištu, pogledajte predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja je tamo na redovnom repertoaru.
Da li su Srbi učestvovali u tom Holokaustu u Srbiji? Ja sam sklon tome da kažem ne, da je to nemačka okupaciona sila imala apsolutno dominaciju nad svim što se dešavalo u Srbiji od aprila 1941. godine do oktobra ili do kraja 1945. godine. Imam tu i žive svedoke. Moj otac je bio ratni vojni invalid, tako da imam i to iskustvo. Ali, to ne opravdava Nedića za ono što je on uradio. Nedić je bio kvisling, tačka. Ne mislim ništa bolje ni o Draži Mihailoviću.
Dragiša Cvetković je dobio prvi, to je istorijska činjenica, ponudu da bude kvisling nemačke države, okupacione, i on je to odbio i nije mu se desilo ništa. Bio je u kućnom pritvoru u Niškoj banji četiri godine. To znači da je i Nedić mogao to da odbije. Da li je pomogao Srbima? Nije, naravno. Koja je to pomoć? To je samo sramota koja dan danas stoji na obrazu srpskog naroda.
Naravno da će sud da presudi svoje. Koliko su mi rekli pravnici, tu nema mesta za suđenje, zato što njemu nije suđeno, pa ne može da bude ni rehabilitovan, ali to jeste sramota srpskog naroda taj Nedić.

Ja vas molim da pokušamo da radimo ono što nam je posao, a to je amandman na član 9, ali generalno koristim pet minuta. Ako dođem do pet minuta.
U raspravi po amandmanima, naravno da postoji i mogućnost da se jednim opštim tumačenjem zakona ukaže i na stav poslanika o pojedinom amandmanu i to se uvek do sada radilo i nema nikakve potrebe da sada nekim drakonskim merama, nekim dosetkama, da sme da se priča samo o amandmanu od dve reči da time sada bude obeležena rasprava o Zakonu o kulturi.
Ja vas onda molim da dopustite da mi iskažemo svoj stav, mi koji smo bili jedno vreme na tom odboru, ljudi koji su devet ili koliko već sati bili iz bilo koje stranke zaslužuju da se i pred srpskom javnosti, a to sada nemamo, a verovatno će neko sutra u pola noći da gleda to što mi pričamo, verovatno je to najinteresantnije. Znači, ovo je sednica, pardon, rasprava o zakonu koja je tajna. Pretrčana je fundamentalna tačka 7. amandman, na tačku 7. kojoj je izmenjena novim sredstvom u procesu donošenja zakona, a to sredstvo se zove apel.
Znači, mi smo imali situaciju da apelom predsednika Vlade se promeni suština ovog zakona, odnosno jednog važnog dela.
Prisutni ministar je bio upozoren sa moje strane kada je bila rasprava u načelu, da pazi šta radi, da će se desiti da će da pogreši i evo, desilo se, čak iste noći. Naravno, to nije samo njegova greška. Greška je to i premijera koji je gledajući neku televiziju došlo do zaključka da se ukidaju nacionalne penzije, a isti taj predsednik Vlade je avgusta meseca ove godine potpisao zakon u kome se to definiše. Bilo bi dobro da predsednik Vlade čita zakone, jer…

Ja vas molim da me ne prekidate. Naravno da sve vreme govorim o članu 9, jer ako nije znao da pročita član 7, da li je i član 9. pročitan na valjan način? Možda ćemo noćas u pola jedan da dobijemo ponovo apel da član 9. treba da bude urađenu nekoj drugoj formi.
Imali smo na Odboru član 44, kome nikome nije bio jasan pa ni predlagaču, pa se posle toga…

Imam pet minuta.

Ja vas molim…

Nema nikakvog razloga, imate poslaničku većinu. Da li je to nervoza kod nekih što znaju da neće ponovo biti na listi, to nije nešto što mene interesuje.

To vi kažite predsedniku Srbije…

Ni na koji način nikada nisam hteo da uvredim ničije roditelje, pa ni vaše i to vi znate dobro.
To kada mi ugasite mikrofon, pa vi proizvodite zaključak iz nečega što ja nisam rekao, to nije primereno i ne govorim, to govorim o vama i nisam ja neko ko treba vas da edukuje. Svi smo mi već matori ljudi, odnosno imamo preko 18 godina, šta smo naučili-naučili smo.
Član 9. je u opasnosti ako prođe, ako bude odbijen amandman koji je dat. Ja vam kažem da će u pola jedan noću predsednik Vlade da gleda neku televiziju pa da vidi da to nije dobro, pa da opet apeluje, ili će možda predsedniku države da ova Turkinja gleda u šolju, pa vidi da je trebalo da prođe amandman na član 9, a onda da vrati zakon kao što se dešavalo.
To se već dešavalo. Zakon o prodaji nekretnina je vraćen, a vi ste odbili tada da podržite naše amandmane koji su bili „briše se“. Sada je malo napredovalo. Ministar Tasovac je prihvatio dva amandmana kolege Pavićevića i moje malenkosti koji glase „briše se“, tako da je time to i ozvaničeno u ovom parlamentu.
Mene samo interesuje zašto postoji potreba da se jedan zakon koji je loš progura na tajnoj noćnoj sednici u situaciji kada svi znamo, pa i dobar deo kolega vladajuće većine koji su bili na Odboru i koji su jasno pokazivali svoje neslaganje, čuđenje i neke gore stvari koje neću da pominjem, šta misle o tom zakonu. Neki su glasali protiv, kolege iz većine skupštinske, kojih sada nema.
Nema nikakve potrebe da se sada u ovaj čas i do pola noći na takav način donosi zakon koji bi trebalo da otvori potpuno novo poglavlje u kulturnoj politici u Srbiji.

Predlog je da dopustite kolegama da govore onako kao što se govori.

Molim?

Da dopustite kolegama da govore onako i da se ponašaju kao što ste vi rekli da se to čini u britanskom parlamentu.
Ako hoćete da bude sada rasprava, neka bude, ali pustite ljude da obrazlože svoje amandmane tako što će dati šire obrazloženje svojih amandmana, a ne da ih Bečić ili, ne znam, vi, hvatate u tome da li čitaju svoje amandmane ili ne.

Hvala.
Ne znam čime sam izazvao repliku, ali da se ne obraćam direktno, kažite kolegi poslaniku da u državnom pravnom sistemu Srbije ne postoji premijer Vlade, postoji premijer Srbije, kolokvijalni izraz i postoji predsednik Vlade Srbije, to je zvanični izraz.
Naravno da je potpuno netačno da je poslanička grupa SNS sama došla do zaključka da nacionalne penzije treba zadržati. Protiv toga je bio i sada prisutni ministar Tasovac i vrlo zdušno iz sve snage nas ubeđivao da je to relikt prošlosti, da je to samo u Sovjetskom Savezu, da je to nešto što je mali stimulans za ljude da počnu da se bave kulturom, pa, nije valjda da to rade zbog penzije, pa je izrečeno da su razni dobijali nekakve penzije bez bilo kakve zasluge, bez bilo kakve veze sa kulturom. To je i predsednik Vlade ponovio kada je čuo to na televiziji, da je važnija jedna naša draga glumica, i ja se potpuno slažem, da je ona jako važna u odnosu na 40-ak pogrešno dodeljenih nacionalnih penzija. Kojih 40-ak?
Hajde da čujemo ko su ti ljudi koji su dobili to nezasluženo? Ko ima pravo da to ocenjuje? Ako ima neka institucija koja to treba da oceni, to sigurno nije premijer Srbije iliti predsednik Vlade Srbije.
Prema tome, ne postoji nikakav razlog da se mržnja, da se pominjanje mržnje koristi u ovom parlamentu prema opoziciji. Ja ne mrzim nikoga. Mnogo nekome treba da bude mnogo velik da bi izazvao kod mene mržnju. Može da izazove neko gađenje, može da izazove to da nekoga ignorišem, da nije važno, ali mržnju nikada.