Znam da veliki deo kolega poslanika očekuje ove moje predloge zakona, pa da ne ostanu zadovoljeni sa te strane.

Već više od dve godine predlažem ove izmene Zakona o visokom obrazovanju. Ponoviću još jednom, nije mi teško, po ne znam koji put, razlozi su poznati, šira javnost Srbije, svima u Srbiji, a to je poplava lažnih diploma, lažnih doktorata, lažnih ljudi, koji su u vrhu srpske vlasti, a iza sebe imaju krivično delo falsifikata, odnosno hvale se lažnim diplomama. To važi za još uvek aktuelnog predsednika Srbije, ta karakteristika za ministra unutrašnjih poslova, za gradonačelnika Beograda, za još desetine i desetine ljudi koji su, moram da vam priznam, voljom građana Srbije, ali voljom koja je očigledno data u neznanju i neobaveštenosti postali ljudi koji rukovode ovom zemljom. Ako neko ko je očigledno vršio krivično delo, a koje se ne goni zbog toga što je takva atmosfera u društvu, zato što je takva racionalna, i sve one druge poluepitete koje dobijamo kada se nešto radi protiv razuma i Ustava, zato nam je društvo ovakvo kakvo jeste. Zašto?

Zbog toga se deca ne leče u bolnicama i iz budžeta, iz fonda, nego se leče SMS porukama, zbog toga se spoljna politika vodi tako što se nađe neki Voker iz naftalina, pa on bude predstavljen kao najveći protivnik Srbije, zbog toga Vlada sa svojim predsednikom kaže da je nemoćna pred navijačima, zbog toga se prave tuneli kroz koje ne može da se prođe, zbog toga imamo ogroman rast svega i svačega što se tiče ekonomije u ovoj državi i ogroman pad standarda svih građana Srbije, zbog toga imamo falsifikat državu. I dalje imamo lepu zemlju, dragu, ponosnu, sa ljudima koji treba da budu ponosni što su njeni građani, ali nemamo državu, jer država je u falsifikatu.

Ovim promenama zakona mi možemo da dođemo do toga da se takvi običaji, da se takva navika, da se takva praksa prekine i da buduće generacije Srbije budu ljudi koji će biti svesni, da ljudi kojima su dali poverenje za vršenje ove ili one funkcije neće biti ljudi koji su našli negde rolnu toalet papira ili nekog drugog lošeg papira, otišli i napisali kod nekog prevaranta diplomu kojom danas zauzimaju mesto pametnim ljudima koji beže iz ove zemlje.

I ovo je zakon koji je u proceduri preko dve godine. Svuda oko nas su očigledni primeri potrebe za donošenjem jednog dobrog zakona, koji bi uredio oblast planiranja i izgradnje uređenja prostora. Imamo skoro u svakoj ulici, kad bi gradnja bila tako intenzivna, ali pošto nije, onda imamo u svakom delu grada jedan očigledan primer bespravne gradnje.

Već sam govorio iz opštih i ličnih interesa o objektu u Nebojšinoj 8, a o tome javnost je dobila dodatne informacije prošlih dana, a takvi primeri su vidljivi svuda okolo. Imamo jedan na Novom Beogradu koji je, vidim, i gradska vlast nešto podigla na nivo javnosti, dobijam svaki dan iz raznih delova Beograda i dokaze sa Krnjače, sa Banovog brda, izaberite koji god hoćete deo Beograda ili bilo koji grad u Srbiji u kome se išta gradi, svaka druga, treća, građevina je minimalno sumnjiva, a verovatno i apsolutno protivna zakonu.

Konačno imamo najveći primer bespravne gradnje u istoriji Srbije, u istoriji ovih prostora, zove se kolokvijalno – Beograd na vodi, a formalno se ne zove nikako. Ne znamo ni ko su investitori, ne znamo ni ko to gradi, ne znamo ni ko je projektant. Samo znamo da nam se predsednik Vlade brine svake nedelje kako idu radovi i penje se na 17. sprat, u nadi da će videti bolju budućnost sa one strane Dunava.

Ovaj zakon je, to sam već govorio, ali ponoviću dok ne shvatite i dok srpska javnost to apsolutno ne utemelji u svom saznanju, je apdejtovana verzija zakona koji je donet 2003. godine. Po tom zakonu, svaki početak gradnje bez dozvole za gradnju i svih dozvola koje prethode dozvoli za gradnju je bio krivično delo sa zaprećenom kaznom zatvora. To, naravno, nije bilo primenjivano ni od Vlade koja je došla 2004. godine, ni od vlada koje su došle do dana današnjeg.

Dobili smo Zakon o ozakonjenju koji bi navodno trebalo da reši sve te probleme. Niti je rešio primarne probleme onih objekata čije ozakonjenje je moguće, a kamoli da je kaznio one koji nemaju dozvolu za bilo kakvu gradnju, kao što su već čuvene vikendice bivšeg predsednika države i mnogih drugih koji su okaljali svoj obraz, ali i obraz Srbije time što su radili na nepošten način.

Glasajte za ovaj zakon.

Samo, imam dva takva zakona. Jedan se tiče finansiranja, drugi reklamiranja, ovaj, zdravstvenog pregleda.

Ali, i tu se isto pominje onda reklamiranje…

Dobro. Samo mi dajte sekund.
Dakle, to je Predlog zakona o izboru narodnih poslanika, gde se govori, gde je poenta u tome da sam tražio da se zabrani komercijalno reklamiranje kandidata, lista i svih onih koji učestvuju na izborima, zato što se za to troši veliki novac u svakoj izbornoj kampanji. Procene su da je to blizu 100 miliona evra. Sigurno da Srbija ima mnogo bolje načine da potroši taj novac, jer to nije novac političkih stranaka ili kandidata, nego je to novac građana Srbije, koji se koristi za kampanje, bilo formalno kroz onaj deo budžeta koji se daje političkim strankama i predlagačima izbornih lista, bilo da je to onaj još veći deo, a to je onaj sivi novac koji se kroz javna preduzeća, ustanove, prljave poslove vlasti ne samo ove, nego i nekih ranijih, pretvara u novac koji koriste političke stranke.
Šta je poenta? Poenta je da nema reklama, onih priglupih, estetski, politički, moralno neprihvatljivi na televiziji, nego da se građani Srbije upoznaju sa političkim programom kandidata na način koji je inače stariji od reklama, a to je način koji se primenjuje u normalnim državama, u državama sa dužom i dubokom demokratskom tradicijom, a to su tv dueli kandidata, a pre toga predstavljanje njihovih programa. To u Srbiji nije viđeno u zadnjih pet, šest godina sigurno. Bojim se da ni ranije nije bilo to na nivou koji je neophodan za jačanje demokratskih principa i stvaranja temelja demokratije u jednom društvu, ali zadnjih pet godina to postaje tako loše da je potpuno bljutavo.
Taj novac koji se troši za te loše namene može da se upotrebi, bez demagoških namera pričam to, pre svega, za lečenje naših bolesnih ljudi u inostranstvu koji ne mogu da nađu sebi pomoć u Srbiji. Isto mislim da je tu neophodno naći posebna sredstva za lečenje dece. Ima i nekih drugih načina koji bi bili dobri za oživljavanje proizvodnje, pre svega poljoprivredne, ali na pravi način, za naseljavanje ljudi tamo gde su napuštena područja u našoj državi, sigurno da postoje mnogo bolji načini da se taj novac koristi. Ja vas pozivam da glasate protiv daljih loših reklama loših političara.

Hvala.

I ovo ću ponavljati stalno. Naravno, to je briga za osuđivanje genocida, ratnih zločina i sličnih ružnih stvari, gde god da su se desile, kad god da su se desile, kome god da su se desile. To je borba protiv definicije da postoje dobri i loši zločini, dobri i loši zločinci, da postoje zločinci koji su patriote i da postoje oni drugi. To naprosto nije tačno. Zlo je uvek zlo, bilo ko da ga radi, bilo kad da ga radi, bilo sa kojim opravdanjem, pod navodnicima, da to čini, bili ko da je žrtva.

Govorio sam već više puta i ponoviću još jednom. I srpski narod i svi građani Srbije i svi koji žive na ovim prostorima bili su žrtve i ratnih zločina i genocidnih namera, od kojih su neke bile i ostvarene. I mi smo u svojoj modernoj istoriji, koja je bar u poslednjih 200 i nešto godina, uvek bili na pravoj strani, osim u nekim odvratnim, lošim godinama devedesetih, uvek smo mogli da kažemo da je ono što smo radili mi kao država, kao narod, kao građani, kao vojska ove države, kao druge institucije ove države, da je to bilo na strani pravde, na strani civilizacije, na strani zaštite slobode i zato je naša obaveza da se priključimo velikom broju zemalja koji su već osudili genocid nad Jermenima koji se desio na početku prošlog veka, a vršen je od strane Osmanskog carstva.

Naravno da sadašnja Turska, bar sam pre dve godine kada sam počeo da govorim o ovoj temi bio siguran u to, nema ambicije da se vrati u ta vremena. Nadam se da je to i danas stav turskog rukovodstva, ali ponavljam, ova rezolucija nema nikakve veze sa sadašnjom Turskom. Ovo je osuda nečega što se desilo pre sto i nešto godina i ovo je način da Srbija dobije još jedan argument više kada traži osudu ratnih zločina, genocida i svega sličnog prema svojim građanima, prema svom narodu.

Ako usvojimo ovu rezoluciju koja ne može da uradi ništa loše Srbiji, a može da donese dosta dobrog, mi ćemo stati u red velikih zemalja, ozbiljnih država koje su to već uradile. Već sam govorio, od Ruske Federacije, preko Francuske, Italije, Španije, mnogih država SAD, mnogih država u našem okruženju i mislim da je Srbiji mesto među tim državama i da je naša obaveza da osudimo genocid, kad god se desio i ko god da ga je činio.

To je zakon koji je u vezi sa onim Zakonom o izboru narodnih poslanika. Naime, u oba zakona se definiše, po mom predlogu, nemogućnost daljeg komercijalnog reklamiranja kandidata, izbornih listi, svega onoga što sam već nazvao lošom propagandom loših političara za velike pare poštenih građana Srbije.

Mislim da je jako dobro i za skupštinsku većinu da zabrani mogućnost da u sledećem izbornom ciklusu njihovi protivnici dobiju mogućnost da na isti prljavi način troše narodne pare, kao što ste vi to do sada radili. Naravno, to verovatno nije krivica nikoga pojedinačno od vas, to je krivica onih koji rukovode strankama ili koalicijama kojima vi pripadate. Ali, generalno, to bi bila jako dobra stvar.

Da ponovim još jednom iskustva razvijenih zemalja, u najvećem broju država EU, u još nekim državama Evrope koje nisu članice EU, ali imaju dugu demokratsku tradiciju zabranjeno je komercijalno reklamiranje političkih stranaka. To važi i za Francusku, gde smo imali izbore skoro. To važi i za Veliku Britaniju, doskorašnjeg člana EU.

To važi za Španiju, Italiju, Nemačku, Norvešku. Puno zemalja uspeva svojim građanima, političari iz tih država uspevaju da svojim građanima predstave svoje programe, da ih motivišu da izađu na izbore, da procenat izašlih bude 75, 80%, da kandidati dobiju veliki broj glasova, da imaju pravi legitimitet i legalitet funkcija na koje su izabrani, bez bilo kakve komercijalne reklame.

Mislim da je dobra prilika da i Srbija uđe u red tih dobrih zemalja koje brinu o demokratiji, ali brinu i o standardu svojih građana, brinu o svojoj deci, brinu o svojoj budućnosti, brinu o svom obrazovanju, brinu o svom kulturnom nasleđu.

Pare koje se potroše u jednoj kampanji u Srbiji za jedne izbore su sasvim dovoljne ili za lečenje sve dece koja danas čekaju pomoć SMS-a ili Gospoda boga da dobiju uslove da se leče. Te pare bi bile dovoljne za to ili bi bile dovoljne da se završe svi radovi na kulturnim institucijama, recimo, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima Srbije, gde su radovi počeli pre pet, šest, deset, petnaest godina. Dobili bismo narodni muzej da nema reklamiranja političkih stranaka. Dobili bismo najzad gotov salon ili muzej savremene umetnosti. Dobili bismo rekonstruisane pune…

Sad ulazimo u set zakona o zdravlju, i to je naravno uvek potrebno i svako ko živi na kugli zemaljskoj, pa i u Srbiji, sigurno želi da bude zdrav, da bude sposoban za obavljanje svoje funkcije, koja god da ona jeste.

Moj predlog je da se Zakon o Vladi, iznad člana 11. i član 11, menja i da piše – zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa, pa kaže da pre izbora rade svaki predloženi član Vlade, znači, dok još kandidat, mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Takođe, u druga dva stava piše da je nespojivo da on bude na nekoj drugoj funkciji, da obavlja bilo kakvu drugu funkciju, makar mislio i da je sposoban za bilo koju životnu funkciju.

Jako je dobro da kandidati za članove Vlade, a to se naravno po drugim predlozima zakona odnosi i za kandidate za narodne poslanike i za kandidate za predsednika države, da imaju elektronsko uverenje relevantne zdravstvene institucije, koja je potrebna svima onima koji žele da zasnuju radni odnos u javnom sektoru, a pre svega u državnim institucijama.

Pošto ministri zasnovali stalni radni odnos u Vladi ili ne, imaju obavezu da potpuno budu posvećeni svom poslu, da daju zadnji deo energije za vršenje te velike odgovorne funkcije koje su dobili preko Narodne skupštine, a od građana Srbije da utvrdimo da li su oni sposobni za to. Nema potrebe da neke ljude guramo da rade nešto što ne mogu da rade. Možda imaju dobru nameru, možda imaju dobru želju, možda su patriote, možda su spremni na odricanja, ali naprosto imaju svoju limitiranost, bilo fizički, bilo još više psihički ili psihijatrijski. Zato je jako dobro da se obavi taj lekarski pregled.

To ne bi bila novina. To bi samo bilo ozakonjenje nečega što se već dešavalo, što se desilo pri izboru prve demokratske vlade u istoriji Srbije. Desilo se to 2001. godine kada su svi kandidati za ministre u Vladi Zorana Đinđića pre izbora bili na pregledu na VMA, dobili tamo sertifikat da su sposobni za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima i kao takvi došli pred tadašnje poslanike koji su ih izabrali i koji su jako dobro radili, većina njih, svoj posao do kraja te Vlade, do marta 2004. godine.

Naravno, doslednost je deo dobre politike, pa kao što mislim na kandidate za predsednika Vlade da treba da dobiju sertifikat o svojoj zdravstvenoj ispravnosti, kako bi rekli neki mlađi ljudi, da to isto važi i za kandidate, kao što sam rekao, za narodne poslanike i za predsednika države.

Mislim da ima puno razloga koji su jako dobro, odavno poznati i srpskoj javnosti zašto bi to trebalo da bude urađeno. Imamo bivšeg predsednika države, tu je još neki dan, bar je tako po zakonu, koji je uradio puno stvari za koje je veliko pitanje da li su te stvari urađene zdravim razumom. Ne mislim tu samo na vikendice pored Dunava ili Save. Ne mislim samo na prekrajanje kugle zemaljske i prirodnih zakona i zakona koji definišu vode, ne zakona, nego uslova koji su već milionima godina takvi da imamo nekoliko slivova iz ove Srbije, da neke reke idu prema Crnom moru, pa se to zove crnomorski sliv, da neke idu prema Egejeskom moru, pa da se to zove egejski sliv, a naš još uvek neki dan predsednik je imao genijalnu ideju da spoji ta dva sliva i da reke budu spojene, pa da ne znamo da li će ići u jedan ili drugi ili će da bude par, nepar, pa će jednog dana kada je parni datum da idu prema Egeju, a neki drugi dan da idu prema Crnom moru i da li će to da bude na korist bilo čega i bilo koga.

Taj projekat je bio vezan isto za ideje našeg sadašnjeg ambasadora u Pekingu, ako se ne varam, dobrog prijatelja i ne samo prijatelja aktuelnog predsednika, koji je govorio o hiljadama milijardi novih investicija koje nam dolaze iz te nama velike, daleke, prijateljske zemlje koja se zove Kina. Iste simptome imamo i dan-danas. Imamo i dan-danas najave izabranog predsednika da će i ove godine da bude započeta i završena pruga Beograd-Budimpešta. Te iste simptome smo imali pre godinu dana, pre dve godine, pre tri godine zato što nije bilo zakona o lekarskom pregledu za članove Vlade, pa se to ponavlja stalno, a sve vreme nam stoji ona fotografija gde taj premijer, izabrani predsednik, stoji pored metra i po šina koje su napravljene kao pozorište rekvizita i gde pušta taj voz da ide tih metar i po.

Naravno da imamo puno primera koji su istog nivoa važnosti, ali nemam vremena da o njima govorim.

Zakon o radu je imao puno primedbi kada je donošen, kada je predlagan. Usvojen je na način koji je postao uobičajen u ovom parlamentu, ali je praksa jako brzo pokazala da on ima svoje velike rupe i da su to rupe koje se direktno odnose na pitanje zdravlja, ovoga puta ne na pitanje zdravlja kandidata za predsednika, poslanika ili člana Vlade, nego na pitanje zdravlja građana Srbije, i to onih građana Srbije koji su pomislili da imaju sreću time što su se zaposlili, što su se zaposlili u onim preduzećima čiji su vlasnici velike svetske firme, od velikog renomea dolaze u našu državu sa motivom koji se zove 10.000 evra po radnom mestu. Kada potroše tih 10.000 evra koje su dobili po radnom mestu, podelite 10.000 sa 200 evra, koliko je prosečna plata, oni odlaze zato što dobiju na nekom drugom mestu tako dobru ponudu.

Poenta je da izmenama Zakona o radu, koji sad predlažem, dolazimo do toga da uozbiljimo taj zakon i da bude zabranjeno otpuštanje radnika koji su privremeno na bolovanju zbog teških bolesti, zbog nege deteta, posebne nege deteta, trudnoće itd, itd.

Dakle, predlažem da se izmeni Zakon o radu, tako kolege poslanici i koleginice, što će biti sprečeno, da, kad je neko bolestan i kada se posvećuje ili svom detetu ili svom zdravlju, da spreči njegovog poslodavca, ko god da je on, da ga otpusti i da ga time gurne u potpunu nemoć, u potpunu katastrofu. Znači, nema nikakve veze sa politikom leve, desne, ove ili one stranke, nove ili stare, nego ima veze sa zaštitom prava, osnovnih ljudskih prava na početku 21. veka. Ako se to ne promeni, ovaj zakon će u tom domenu, stvarati od ljudi koji se slučajno razbole, a to se dešava svima, robove koji će biti otpušteni zato što su se razboleli i koji će time biti gurnuti u najveću agoniju svog života.

Zamislite jednu majku koja je samohrana, a takav primer je bio primarni motiv da podnesem ovaj zakon, koja hrani dete, koju neko otpusti bez bilo kakve šanse da se bilo kad ponovo zaposli.

Glasajte o tome i budite uvereni da Srbija gleda da li ćemo posle toga svi zajedno i svako pojedinačno imati mirnu savest.

Poslednji na ovoj sednici danas, biće ih još naravno. Bilo je osam, ako se ne varam, predloga do ovog, ni jedan nije prihvaćen, a razlog tome je to što ne postoji obavezan lekarski pregled za kandidate za poslanike, jer da to postoji u Parlamentu ne bi bili ljudi koji su glasali protiv ovih zakona i ne bi bili ljudi koji bi glasali protiv poslednjeg zakona o kome sam govorio, a to je da nesrećni, bolesni ljudi, mogu da ostanu na svom poslu dok se ne izleče. Takvo glasanje kolege je bolesno. Zato je neophodno da se donese ovakav zakon.

Zahvaljujem.Koristiću onih pet minuta.

Naravno da je ovakav Predlog zakona neprihvatljiv sa argumentima koje je dala koleginica koja je pre mene govorila. Mislim da postoje još neki argumenti. Generalno, predlagač se poziva na poseban položaj koji u Ustavu i u odnosu na ostale predsednike sudova ima predsednik Vrhovnog kasacionog suda, pa onda se kaže dalje da je praksa pokazala da treba da se promeni taj deo zakona. Praksa može da bude tumačena na razne načine. Svako može da tumači praksu na ovaj ili onaj način, pitanje je šta je pravno relevantno i pitanje je šta je suštinski važno za definiciju položaja predsednika suda. Pozivanje sada, danas na to da predsednik Vrhovnog kasacionog suda ima poseban položaj u aktuelnom Ustavu je jedan zaključak koji je zakasneo skoro deceniju.

Naime, Ustav po kome mi živimo i radimo u ovoj zemlji je donet odavno, pre nego što je aktuelna vlast došla na vlast. Prema tome, od 2012. godine, do danas je neko, ako prati tako pažljivo šta se dešava u praksi sprovođenja pravosudnih zakona mogao već da zaključi da treba izjednačiti položaj predsednika Vrhovnog kasacionog suda sa položajem predsednika drugih sudova.

Naravno, da to nije pravo opravdanje. Suština ove izmene je betoniranje, utemeljenje što duže, praktično jedan doživotni mandat svih ovih koji bi mogli da budu korisni aktuelnoj vlasti.

Mogu da kažem da to nije prvi put i da se to već radilo pre 10, 12 godina neka druga vlast je isto htela da zakuca svoje predsednike sudova, sudije, tužioce, sve druge da bi ostali večno i da bi večno mogli možda da budi korisni ako je potrebna nekome iz vlasti neka specijalna usluga, da se nađe neko posebno rešenje, da se neki predmeti zaborave, da se neki predmeti puste da odu u zastarenje, što smo imali prilike da vidimo, to isto viđamo i kod ove vlasti gde je očigledan uticaj izvršne vlasti, odnosno, pre svega jednog pojedinca, a to je vrh izvršne vlasti koji je skoro postao na sumnjivim izborima predsednik države. To nije dobro, i to ne garantuje ostvarenje cilja koji predlagač očigledno ima.

Zato ga ja pozivam da odustane od ovog predloga, da se u Srbiji i tužioci i sudije i predsednici sudova biraju po znanju i iskustvu, po minulom radu, po onome kako su se ponašali shodno pravu i pravdi, a ne po tome da li su bliski stranci koja je nekad bila ili nekoj stranci koja je sada vlast.

Samo tako ćemo moći da imamo nezavisno sudstvo, samo tada ćemo moći da imamo svi pravnu sigurnost, da kad neko radi nešto protiv zakona bude siguran da će otići u zatvor ili biti kažnjen nekom drugom kaznom, a da će ljudi koji imaju svoje političke stavove, i o njima govore javno, neće biti meta progona i preko organa pravosuđa.

To su osnovni uslovi za normalan život u jednoj državi, to su osnovni uslovi da Srbija, pored toga što je geografski u Evropi i što je danas 2017. godina, da stvarno bude država evropska i država koja živi u 21. veku.

Sve drugo je nešto što ne liči na republiku, što ne liči na državu, što ne liči na savremeni svet, nego su ostaci prošlosti iz onog petstogodišnjeg ropstva i ne nekih možda još gorih stvari. Ja tražim da se brišu sva četiri člana, naravno, i obrazloženje je, koje je napisala gospođa Vesna Rakić Vodenilić, da bude jasno, predsednica saveta Nove stranke, kaže – potreba izmena i dopuna Zakona o sudijama, obrazložena je posebnošću predsednika Vrhovnog kasacionog suda, u daljem tekstu, kao i samog tog suda po članu 144. Ustava Srbije. Na tome se gradi stav da posebnost ovog suda zahteva da se status predsednika osnovnih sudova uredi drugačije što nije pravno relevantan argument. Zakon o sudijama je donet posle donošenja Ustava Srbije 2006. godine i imao je u vidu navodnu posebnost ustavnog položaja predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Takođe, predloženo je produženje funkcije predsednika suda koji više ne može vršiti sudijsku funkciju zbog navršenja radnog veka, kao i predložena mogućnost još jednog izbora predsednika suda na ovaj položaj koji se obrazlaže potrebom stabilizacije položaja koji ima.

Dajte onda da ga biramo doživotno, biće stabilan za ceo život, radi, navodno, uspešnog obavljanja funkcije predsednika suda.

Ova obrazloženja, pored toga što su pravno i relevantno su suprotna obavezama koje Narodna skupština Republike Srbije, odredila samoj sebi, znači, ili neki naši prethodnici, sebi samima, gospodine Krasiću i koji je sastavni deo Nacionalne strategije reforme pravosuđa za period 2013. – 2018. godine.

To se odnosi na sva četiri člana i mislim da bi bilo potpuno pogrešno da zbog interesa pojedinaca, možda jedne partije, možda jedne koalicije ili dela građana, ali vrlo malog dela građana ove države, uđemo u zakonsku izmenu koja bi dovela do toga da praktično stvaramo uslove za porodične manufakture i doživotne mandate nekih funkcionera iz pravosuđa. Ja sam govorio juče, preključe u petak o slučaju porodice Delić, ako se ne varam gde su svi tužioci. Ovde se stvaraju uslovi da ne budu samo svi, nego da to traje decenijama što nije dobro.

LJudi iz pravosuđa, bolje od mene znaju da predsednik suda nije nikakav mag koji rešava…

Još jednu rečenu, koju rešava na čudotvoran način neke velike probleme, nego je samo jedan među jednakim sudijama koji čine taj sud.

Dakle, bio sam prijavljen i za amandman koji sam podneo na član 2. Zašto vi to ne vidite? Koji problem imate sa tim?

Ma kakav Rističević. Ja sam imao svoj amandman. Gledajte malo tu opremu koju imate ispred sebe.

No, nije ništa novo. Ne valja ni ovaj član 3. Ovo je jedan besmislen zakon. To je toliko loš zakon da se i Vlada Srbije stidi tog zakona, besramna Vlada Srbije se stidi ovog teksta zakona zato što donosi izmeni koje su potpuno besmislene. Da ima tu nekog smisla verovatno bi se samozvani, najbolji pravnici u istoriji čovečanstva sa Beogradskog, Kragujevačkog i nekih drugih fakulteta već postarali da oni pošalju takav predlog zakona, ali to se nije desilo, i to je stvar jasna od početka.

Neću da se vraćam na član 2, pošto su kolege iz raznih stranaka sa kojima se ponekad nikad ne slažem, sa kojima se nekad retko složim dali istu argumentaciju koju bih dao i ja, tako da podržavam sve što su govorili o tome.

Član 3. koji treba da se obriše, naravno, kao i svi drugi, kaže – da predsednik suda nastavlja sa radom do isteka mandata i da može biti izabran za predsednika suda, još jednom, na mandat od četiri godine. To je znači ta kumulacija mandata koja treba da omogući da dođemo do toga da se ojača funkcija predsednika suda, da se ne bi dešavale gluposti koje se dešavaju inače dosta često.

Prema tome, pozivam vas da to ne uradite, jer potpuno je besmisleno da dužnost ili mandat, kako ko voli bude dupla, jer to neće stvoriti nikakvu sigurnost, ni tom predsedniku suda, ni građanima Srbije. Ovo je bruka za srpski parlament i povucite predlog zakona.