Možda to znači i to da samo prisutni ministar nije kandidat za novog predsednika Vlade. Ali, ostavljam to skupštinskoj većini, pa neka bude kako bude.
Imam i konkretna pitanja za neke od ovih sporazuma. Recimo, Doha amandmani na Kjoto protokol, da li se on bavi i zagađivanjem medijske i političke scene u jednoj zemlji? Da li je i zagađivanje zagađenih medija prema građanima deo ovih amandmana, da ne govorim o političkim zagađenjima? Da li je Sporazum između Vlade Srbije i Republike Poljske o saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala, da li to obuhvata i „Savamalu“?

To vi čitajte kad imate vremena i nemojte da mi dobacujete, nego sedite tamo…

To 40 dana se koristi za nešto drugo.
Znači, 50 dana ste stopirali. Moje pitanje je da li se odnosi sporazum sa Poljskom o bezbednosti…

Ja govorim o tački dnevnog reda koju vi ne razumete, ali to je vaš problem, ne moj. I ovo gledaju građani Srbije.

Prema tome, da li je „Savamala“ deo tog protokola? Da li se Sporazum o bezbednosti sa Vladom Savezne Republike Nemačke tiče i atentata u Jajincima? (Isključen mikrofon)
(Zoran Živković: Možda tu postoje neka saznanja.)

Znači, ovo sa Nemačkom nema veze sa Jajincima koliko sam shvatio.
Da li Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske o izmeni Sporazuma između Vlade Srbije i Bugarske o policijskoj saradnji, podrazumeva i status bugarskog begunca koga traži Interpol? Interpol, znate, ima neke veze sa policijom.
Zove se Cveta Vasilev koga vlast ove zemlje, najviši predstavnici vlasti ove zemlje, kriju od bugarskog zakona već dve i po godine, a poznat je i po tome što je nelegalno privatizovao srpsku Fabriku stakla Pančevo, najvećeg dužnika za struju, gas, porez i neke druge stvari. Druži se sa bivšim i budućim predsednikom svaki dan. Krije se od Interpola, od crvene poternice Interpola, na šta sam ukazivao…

Pa, vi nemate pojma. Interpol ima veze sa…(Isključen mikrofon.) Verujte mi za 50 dana ste mogli da pročitate i da shvatite, bez obzira

Hvala lepo.

Dobar dan, posle dužeg vremena. Ne mogu da odolim da vas pitam – kako ste danas? To interesuje naše građane.

Ovaj zakon se nudi poslanicima većine već jako dugo, već dva saziva i za sada nije naišao na pozitivan odgovor i objašnjenje je vrlo jednostavno. Zato što bi donošenje ovakvog zakona pogodilo mnoge aktuelne ljude aktuelnog režima, pa verovatno i neke prisutne i zato mene ne čudi takav odnos. Ali ja ću ponavljati ovaj Predlog zakona. Očigledno da je on našao svoje utemeljenje u Srbiji kod naših građana.

Recimo, ova šačica od nekoliko desetina hiljada ljudi koja protestvuje svakog dana, pored ostalih zahteva, ima i te zahteve da ne može da se desi da lažne diplome budu u rukama ljudi koje vode državu. Do skorašnji predsednik, aktuelni ministar policije, poznati mahač tuđim fotografijama, neki šefovi poslaničkih grupa, recimo direktor Kancelarije za Kosovo, gradonačelnik Beograda i mnogi drugi bi ušli u kriminalnu fazu kada bi bio donet ovaj zakon. I sada su oni vršioci krivičnog dela, ali uspavano pravosuđe se na bavi time.

Šta je ideja? Ideja je da se uvede nešto što, nemojte da se plašite, se zove – akademska čestitost. Pozivam sve koji razumeju šta znače ove dve reči da se ne plaše. To postoji svuda u svetu, pa može i kod nas.

Druga stvar je da se akademska čestitost zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava. Da ponovim, poštovanju tuđih prava, u ovom slučaju autorskih.

Bilo bi jako blagotvorno za Srbiju da dobijemo ovakav Predlog zakona. Onda bi mladi ljudi upisivali fakultete sa idejom da će nakon toga da dobiju posao, a ne bi se upisivali u nazadne stranke da bi dobili posao. To bi sprečilo odliv kadrova mlade dece koja ako nisu na protestima onda su na graničnim prelazima. To bi dovelo do toga da u Srbiji imamo ljude koji znaju šta se dešava oko njih zato što imaju opšte obrazovanje, ali i specijalističko obrazovanje za neku oblast i ne bi bilo potrebe za ekstravagantnim rešenjima da roštiljdžije vode EPS, da tetke, ujne, sestre, sestrići nekih važnih političara u Srbiji vode javna preduzeća. To bi bila prošlost i mi bismo bili država u kojoj bi u javnom sektoru, i privatnom naravno, ali to je druga priča, bilo dosta ljudi koji bi bili sposobni da vrše svoj posao.

Naravno naselja, ne nasilja.

Ovo je isto stari predlog izmene zakona. Star je jedno dve godine. To je jedan abdejtovani, osavremenjeni tekst zakona koji je bio donet 2003. godine koji je na pravi način rešavao ovu oblast, ali nažalost već sledeća Vlada 2004. godine i tadašnji ministar za kapitalno ili tako nešto je prekršio na svom objektu ličnom taj zakon, tako da je praktično zakon ostao neprimenjen do dana današnjeg, a onda je raznim izmenama dovođen do toga da i dalje gradnja u Srbiji je na ivici zakonitosti, u mnogim slučajevima i potpuno nezakonita.

Najveći primer nezakonite gradnje u Srbiji je nešto što se zove „Beograd na vodi“, ovo što je trebalo da bude završeno, koliko se sećam, te kule po obećanju nekoga ko je tada bio premijer, a danas još uvek nije predsednik, do kraja 2016. godine, pa se to nije desilo. Nadam se da ova kiša koja danas pada neće da odloži završetak, da to bude razlog za odlaganje završetka do kraja 2020. godine.

Ovo je bio jedan jako dobar zakon koji je na celovit način i oblast planiranja i oblast izgradnje doveo do jednog nivoa koji je Srbiju stavljao tada u red evropskih zemalja. Tada je početak gradnje bez dozvole za gradnju koja je posledica nekih drugih dokumenata bilo krivično delo. To znači kada ode predsednik Vlade sa nekim svojim prijateljem iz nama dalekih, ali prijateljskih zemalja, pa zabode ašov pred TV kamerama da bi bacio tamo neku vremensku kapsulu u koju je pre toga spakovao Srbiju, odmah bi došla policija da ga hapsi zato što ne sme da zabode ni ašov ako nema dozvolu za početak gradnje, što se ovde dešavalo puno puta.

Čuje se priča da je po Beogradu puno kranova, da nikad nije bila velika gradnja i ja ću morati da posetim oftamologa pošto ne vidim taj veliki broj kranova ili oni koji ih vide da posete neku drugu specijalnost, recimo da odu kod ministarke bez portfelja u srpskoj Vladi. Recimo, može odmah da ode građevinska inspekcija i da pogleda objekat Nebojšina 10, koji se gradi pod zaštitom aktuelne vlasti Vračara, Beograda, Srbije, gde postoji nelegalna dozvola za javnu garažu, a počela je i izgradnja objekata P, plus četiri, plus PK. To je samo jedan od primera, ja ga gledam svaki dan, pa mi je zato interesantan, ali desetine i desetine hiljada takvih zakona. Ovaj zakon bi rešio sve te probleme.

I ovo je jedan od predloga zakona, za ove prethodne razumem zašto se ne prihvataju, zato što bi bili na štetu skupštinske većine i političke većine trenutno u Srbiji, ali, recimo, ne razumem šta je ovo problem sa zakonom koji bi, u stvari sa Rezolucijom koja bi osudila i pre toga priznala genocid nad Jermenima počinjen u Osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine.

Već sam nekoliko puta napominjao koje su sve države donele slična akta, pre svega Rezolucije, tu su države i sa leve i sa desne strane, i sa istoka i sa zapada, i Ruska Federacija i Grčka i Belgija i Francuska i Kanada i Kipar i Italija i Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, neke države u okviru i SAD, kao što je recimo Kalifornija i to bi bilo istorijsko priznanje nečega što se apsolutno desilo.

To naravno nema nikakve veze ili se bar nadam da nema nikakve veze sa aktuelnim turskim vlastima i dešavanjima u toj državi, a to bi bilo pojačavanje temelja Srba da traže isto to od drugih na svetu, pošto je srpski narod zajedno sa drugim građanima Srbije bio žrtva različitih pogroma, genocida u našoj bližoj i daljoj istoriji i podržavam sve akte koji žele, sve pokušaje da se i to verifikuje i da se napravi jedan spomenik NATO žrtvama, žrtvama NATO bombardovanja. Ima jedan dobar primer u Nišu, 2000. godine ili još 1999. godine napravljena je jedna kapela Nišlijama koji su bili žrtve ratova devedesetih, pa i NATO bombardovanja. To bi bilo jako dobro i na nivou Srbije i to bi bilo bolje rešenje nego zid plača koji stoji ispred, koji estetski teško da može da na pravi način prikaže žrtve koje su naslikane na njemu. Ti ljudi zaslužuju mnogo bolje rešenje nego što je to platno sa slabom štampom, koje je žrtva i nekih ljudi koji možda to žele da pocepaju, ali pre svega žrtva vremenskih nepogoda.

Mislim da to nije dobro za Srbiju, da na takav bizaran, jeftin, besmislen način se sećaju svojih žrtava. Za to postoje mnogo bolji načini. Srbija i ostali građani Srbije su mnogo puta bili žrtve i znamo jako dobro kako se na pravi način odaje pošta svim tim žrtvama.

Znači, za početak, braći Jermenima da se prizna i oda počast.

Predlagao sam ovaj zakon na vreme, negde krajem jeseni prošle godine, kada je bilo uslova da zaštitimo Srbiju još jednom, poreske obveznike, znači građane Srbije od velikih besmislenih troškova za političke kampanje. Nažalost, ovi izbori koji su iza nas su bili dokaz tome da su to bačene pare. Imali smo desetine miliona evra ili nekoliko milijardi dinara, para koje su bačene za besmislene, estetski neprihvatljive, politički gadne i odvratne reklame koje su trošile novac poreskih obveznika Srbije i građana Srbije.

Kandidat koga sam ja podržavao i NS na ovim izborima, Saša Janković nije učestvovao u tom trošenju para i nije bilo ni jedne jedine reklame na elektronskim medijima tog kandidata, a uspeh koji je ostvaren je značajan. To se zove relativna pobeda i da nije bilo evidentne krađe na tim izborima, da nije bilo krađe u predizbornom, izbornom i postizbornom postupku došlo bi do drugog kruga, a onda bi se videlo da tu postoji jedna referendumska atmosfera koja svoje posledice ima danas i na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova u Srbiji, i onda bi rezultati bili neizvesnijim nego što su sada. I dan danas su neizvesni, jer je pitanje da li će Izborna komisija da prihvati nezakonit izborni postupak i vezano za odluku Ustavnog suda i vezano za peglane listiće rezedo boje i za mnogo druge stvari koje smo videli u ovom cirkusu od izbora iza nas.

Dakle, ono što možemo da sprečimo sigurno je da se bacaju pare za glupe reklame gde neki ljudi te pare direktno iz džepa građana stavljaju u svoj džep, a javni elektronski mediji mogu kroz promotivne emisije, kroz duel emisije, kroz emisije gde bi kukavica od kandidata, koji se sada hvali da je postao predsednik pre roka, seo sa nekim kandidatom, bilo kojim, makar i sa nekim svojim, makar i sa nekim koji je na ivici da padne u nesvest ili da pojede sendvič i da bar sa njim promeni neku reč. Međutim, očigledno da je mnogo bolje da se opljačkaju pare od penzionera i ljudi iz javnog sektora i da se te pare stave u džep ili, što bi narod rekao, na neko drugo mesto blizu džepa, a da se prema građanima Srbije podiže prezir.

Siguran sam da vi nećete glasati za ovaj zakon, jer se plašite.

Hvala na obaveštenju o rezultatima glasanja za prethodni predlog zakona, ali već sam pretpostavio da će to tako biti i rekao sam zašto – nedostatak kuraži je jedna stvar sa kojom morate da živite.

Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika je nastavak, odnosno zakon koji ima isti cilj kao i zakon koji je malopre bio na dnevnom redu, a to je o finansiranju političkih aktivnosti gde piše da je zabranjeno iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Pošto i ovaj zakon reguliše oblast finansiranja rada političkih stranaka na svoj način, zato je bilo neophodno da, pored Zakona o finansiranju političkih aktivnosti da predložim i predlog zakona koji se tiče izbora narodnih poslanika. Naravno, taj Zakon o izboru narodnih poslanika se primenjuje i na izbor predsednika, tako da obuhvata i tu oblast i opet bi na isti način bilo sprečeno trošenje velikih narodnih para.

Da vam dam samo nekoliko primera. Oko 20 i nešto miliona evra je potrošeno na kampanje u ovom izbornom ciklusu, 90 i nešto posto je potrošila vladajuća stranka, da kažemo 15 miliona, da bude lakše za računanje, mada je više. Za 15 miliona evra može da se kupi celokupna medicinska oprema za Univerzitetski klinički centar u Nišu koji je sazidan i stoji prazan kao što je i Urgentni centar, koga su neki slični zidali pre 20 godina, stajao 20 godina prazan.

Sa tim parama mogu da se reše svi javni toaleti u Srbiji, koje je obećao aktuelni kandidat za predsednika Srbije, da će lično da ode, vidi, pipne, pomiriše i reši, pa se ni to nije desilo. Sa petnaestak miliona evra možete najzad da okrečite Knez Mihailovu i da sredite fasade, pardon ulicu Kralja Milana a ne da se one gaće, koje su bile okačene, samo dok su bili izbori, da ih oduva vetar i da vidimo samo da su fasade oprane time što je padala kiša a ne nekim velikim radom. Sa 15 miliona evra zdrav i normalan čovek može da uradi puno, a bolesnik može da uradi puno toga što je zlo.

Ovaj zakon se tiče …

Da li ste vi sigurni da je to na redu sada? Dobro.

Prvo da vam odgovorim, dobro sam, što i vama želim.

Sada idu tri zakona kojima ja predlažem da se pre kandidovanja za javne funkcije, bilo da je u pitanju kandidatura za predsednika države, za narodnog poslanika ili za člana Vlade, utvrdi obaveza zakonska da se izvrši pregled kandidata. Da ti kandidati prođu kroz minimalni pregled koji je potreban za bilo kog drugog građanina Srbije koji želi da se zaposli u javnom sektoru i ne samo u javnom sektoru. Ali pošto predsednik države, mi poslanici, članovi Vlade, ulazimo u taj javni sektor, bilo bi potpuno logično, da ako je potrebno za kafe kuvaricu, čistačicu, administrativnog radnika, čuvara ili bilo šta, ako za sve to mora da postoji lekarski pregled, potpuno je logično da imamo pregled i za ovo.

Recimo da imamo tako nešto ne bi se desilo, da imamo bolesnu situaciju u kojoj najvažniji narodni poslanik, koji je igrom slučaja izabran za predsednika parlamenta u nekoj državi, u nekom vremenu, recimo u Srbiji danas, kaže da je prekid rada parlamenta borba za očuvanje bezbednosti u državi i borba za očuvanje integriteta parlamenta.

To je bolesno. To nije politička namera zla, to apsolutno, znam ja puno o zlim političkim namerama, znam vas jako dugo, nego ovo nije normalno i neko kome se tako nešto mota po glavi, gospodine Krasiću, i ko želi tako nešto da uvede kao praksu, u ovaj najviši dom srpske demokratije u hram demokratije, kao što volimo da kažemo, onda tu očigledno nije samo to političko nesnalaženje ili zla politička namera, nego tu je bolest, ne znam koja, nisam ja nadležan za to.

Ja samo želim da svaki kandidat za narodnog poslanika, ne kada bude izabran, kad se kandiduje ode kod lekara, to je Zavod za zaštitu zdravlja građana ili ne znam koje, ima više specijalnosti, to je kao kada dobijete dozvolu za oružje ili kao kada dobijete dozvolu za upravljanje motornim vozilom ili za neke takve stvari i da se dokaže potpisima jedne relevantne institucije i stručnjaka koji tamo rade za male pare ili ih terate da pobegnu iz zemlje, da biste stvorili uslove za veše nepismene naslednike političke, da ti ljudi dobiju crno na belo da su zdravi.

Znači, sada je glasanje za prethodni predlog, bilo 78,6% veći moj uspeh nego na onim prethodnim. To je po metodologiji analitičara koji analiziraju ponovljene izbore na tri biračka mesta u Srbiji i hvale se da su pobedili sa 90 i nešto posto. Tako sam ja pobedio na prethodnom glasanju.

Predlog zakona o Vladu u članu 11. pa ima naslov „Zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa“. Pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima, kao za kafe kuvarice.

Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu autonomne pokrajine, opštine, Grada Beograda, grada, niti vršiti delatnost koja po zakonu je nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Već se plašite.

Član Vlade je dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija. I član 2. koji kaže – ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom Glasniku“, prihvatiću amandmane koji bi tražili da se to pomeri, možda na neki mesec. Da se neki ljudi snađu.

Dakle, to ne bi bilo prvi put, jedna, verovatno jedina ozbiljna Vlada u istoriji Srbije, da ne komplikujem sa vremenima, koju je formirao dr Zoran Đinđić, poslanici su imali pred sobom kada su birali Vladu uverenja svih kandidata da su zdravstveno sposobni za obavljanje tih važnih funkcija. Mislim da je to bio dobar običaj, šteta što to nije zaživelo. Šteta što to nije prihvaćeno od sledećih, jer ne bismo došli do ovoga da kao što danas imamo u Vladi puno ljudi za koje je veliko pitanje da li ispunjavaju uslove koji su neophodni za vršenje odgovorne funkcije kafe kuvarice u zajedničkim službama Vlade Srbije.

Otvoreno postavljam sumnju za sve članove Vlade, a mogu biti demantovan time što će svi otići na pregled. Pregled podrazumeva i fizičku sposobnost, ali i psihički aspekt sposobnosti za vršenje javnih funkcija. To su odgovorne funkcije, desi se da mnogi polude, ne samo kod nas, ali mene najviše boli za Srbiju.

Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike sam predložio negde u novembru prošle godine, upravo sa saznanjem da imamo predsedničke izbore i da na svaki način sprečimo to što nam se desilo. Ali, šta da se radi, niste bili radi da glasate za to i onda ćemo danas ponovo imati, ko god da bude izabran, a posebno onaj koji se već samoproglasio izabranim, imaćemo na funkciji predsednika države čoveka bez lekarskog uverenja. Ja mislim da ste svesni težine i ozbiljnosti situacije.

I pre toga smo imali predsednika koji nije imao lekarsko uverenje. NJemu su se priviđali žuti ljudi, desetine hiljada milijardi kineskih investicija, kanal Dunav-Vardar, koji ide u dva sliva, i u Egejski i u Crnomorski, svašta mu se priviđalo. Ali, neke stvari nije ni video. Recimo…

(Predsednik: Poslaniče, molim vas da govorite o Predlogu zakona. Ja vas ljubazno molim.)

Upravo vam o tome pričam, ako me razumete. Ako me ne razumete, imate službu prevođenja.

(Predsednik: Savršeno vas razumem.)

Dakle, a nije video taj isti, recimo, jednog bugarskog državljanina koji se zove Cvetev Silev, koga cela Evropa juri po Interpolovoj crvenoj poternici, osim što se to ovde ne radi. Imali smo i sposobnost prethodnog predsednika za orijentalni ples u nekoj od nama dalekih ali prijateljskih arapskih zemalja.

Zamislite šta će tek sada da se desi kada imamo novoizabranog, za malo još, predsednika koji isto nema lekarsko uverenje? NJemu će se priviđati fabrika čipova negde po Srbiji, rešenje za „Petrohemiju“, MSK i ne znam šta sve drugo. NJemu će se priviđati i da je završen „Beograd na vodi“, da smo mi najpoštovanija država na svetu, da imamo najveći najveći BDP razvoj na celom svetu, da je izgradio više puteva nego Tito, što mislim da nije fer ni prema prisutnom unuku…

(Predsednik: Poslaniče!)

Zamislite šta mi dobijamo sada, a samo je ovoliko falilo – overena lična karta, ako je dobiju, ovu novu, koja se dobija vrlo brzo, ne duže od četiri godine se čeka na dobijanje nove zdravstvene knjižice, ode lepo u zajedničke službe, ima na puno mesta, ima i u Palmotićevoj, i lepo prođe zdravstveni pregled, kaže, ja sam čovek zdrav, evo, piše. Ovako, ostaje velika sumnja. Još je najgore što on svakog trenutka, i redovno i vanredno, na konferencijama i na izjavama daje potvrde da je osnovana moja sumnja da se tu ne radi o zdravlju, nego o nečem drugom.