Trebalo je da se pređe taj lekarski pregled, očigledno, ali, da ipak pričamo o ovoj temi koja je sada važna i koja se tiče zdravlja, a to je da se spreči otpuštanje radnika i radnica koji su u trenutku zaposlenja došli do situacije da su bolesni, ili u još boljoj situaciji, sigurno boljom, a to je da se u vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Povod za to je bio slučaj jedne radnice iz neke Niške firme, koja je čudo tehnološko i veliki uspeh u otvaranju novih radnih mesta za velike pare sa smešnim platama, neću da kažem koja je firma da je ne bih besplatno reklamirao, ali, tamo je otpuštena radnica koja je bila na bolovanju. To je samo jedan primer koji je došao do javnosti. Imate još puno takvih primera, masu takvih primera.

Nakon toga, nekom intervencijom, pritiskom, ona je vraćena na posao. Nisam siguran da je ona i dan danas na tom poslu jer su prošli izbori, ali generalno, mislim da bi čak i ljudi koji su u parlament ušli bez lekarskog uverenja i bez političkog uverenja i bez bilo čega što ima bilo kakve veze, morali da glasaju da se bar stavi na dnevni red predlog zakona koji, ponavljam još jednom, kaže - U Zakonu o radu“, „Službeni glasnik“ taj i taj, u članu 187. stav 1. menja se i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta, odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Da čujem jedan argument protiv ovog predloga. Samo jedan. Ćutanje vas ne opravdava. Pozivam bilo koga ko je sposoban da da odgovor na ovo moje pitanje, da nakon uspešnog glasanja dobijem odgovor. Ako glasate za ovaj predlog, ja sam spreman da vam se izvinim zbog ove sumnje koju sam izneo, ali bojim se da me nećete prijatno iznenaditi.

Hvala lepo.
Javnosti radi, ko ne zna, tema ovog zakona je da se jedna obaveza Vlade pomeri za godinu dana, obaveza Vlade koju niko nije nametao, ni odvratni MMF, ni neprijateljska Svetska banka, ni agresorski NATO pakt, ni Evropska komisija, ni Bože daj, niko živ, nego je Vlada sama sebi stavila u zadatak da uredi pitanje plata u javnom sektoru. Čak ni opozicija nije imala te pritiske, čak ni tada vanparlamentarna opozicija nije imala te namere. Vlada je u nekom trenutku rešila da će da reši taj problem i naravno, desilo se ono što se dešava inače kad se to radi tako preko kolena i na brzinu da se došlo do saznanja negde početkom decembra ove godine da godina ima 12 meseci, da je decembar poslednji mesec, taj nesrećni dvanaesti, da ima 31 dan i da Vlada neće moći da obavi tu svoju samonametnutu obavezu.
Koristim i onih pet minuta viška.
Potpuno je, s druge strane, otvoreno pitanje – da li platni razredi imaju smisla, da li taj zakon ima bilo kakvog smisla ako ne obuhvata ceo javni sektor, a to znači i javna preduzeća, a to znači i agencije, a to znači i javne ustanove?
Drugo je pitanje - da li ima smisla da neko može sebi da da za pravo da oceni milimetarskom preciznošću ili apotekarskom vagom koliko ko radi, pa da se kaže za isti platni razred - garantujemo da je ista plata zato što isto rade. To je naprosto nemoguće.
Naravno da treba da postoje neke polazne osnove, naravno da treba da postoje neka merila, neki principi, neki standardi koji bi trebalo da obezbede da administracija, bilo da je to klasična birokratija, bilo da je to administracija ili ljudi van administracije u drugom delu javnog sektora, u javnim preduzećima, da oni sigurno rade svoj posao, da ne dolaze na posao da im prođe vreme, da ne dolaze na posao kao što je jedna trećina njih zato što ih je neko doveo jer su lepili dobro plakate ili dobro botovali ili bilo šta što se dešavalo od lepljenja plakata do današnjih dana ili ih je neko doveo zato što su nesposobni za bilo koji drugi posao, pa daj da ga stavimo u javnu službu, po principu koji je opisao Branislav Nušić u svojoj drami „Gospođa ministarka“. I to je situacija koja je vrlo jednostavna. Takvih ljudi, naravno, ima o u parlamentu, ali to nije bitno. NJihove plate, naše plate su manje važne, pre svega zato što ih nema previše.
Uređivanje plate u javnom sektoru ima smisla kada se prvo dođe do situacije da definišemo šta je to javni sektor. Da li je to i emisiona, ove, kako se zovu prenosne mreža EPS-a koji zarađuju, čujem, milione i milijarde, milione u evrima, milijarde u dinarima, pa onda časte neki fond za lečenje dece sa pet miliona dinara, što je inače kad prevedete na srpski manje od 40.000 evra, a niko nam ne kaže gde su one druge pare koji oni zarađuju ne znam čime, time što vuku struju. To nije pitanje ministru. Znamo, ministar nije krivac za to, ponekad i ministri mogu da budu nevini, nego je pitanje šta zarađuje ta firma da se hvali svojim velikim prihodima, a da onda jedan nula, nula, nula, nula, jedan promil toga uz tv kamere za malo direktan prenos ili vanredna konferencija za štampu preda nekom fondu i pokaže svoju humanost.
Imamo puno drugih primera da li u administraciji svi ljudi rade isto bez obzira koliko sede na poslu i kako im se zove radno mesto. Iz mog iskustva, mogu da vam kažem da jedna trećina radi, jedna trećina ne radi, i jedna trećina smeta. I to nije od juče, i to nije od ovde Vlade napredne i neke druge vlade, i neki drugi režimi su imali takvu administraciju, ali ovo je definitivno najgora. Nemojte sad vi tu što sedite iz administracije da se prepoznate u tome. Ja se nadam da vi ne mislite o sebi tako nešto, nego mislim na one druge koji i vama smetaju da radite svoj posao.
Ima puno primera šta se dešavalo. Recimo, grad Niš je novembra 2000. godine imao 813 ljudi u svojoj administraciji i nije porastao za ovih 12 godina do današnjeg dana. Danas ima 2300 ljudi u svojoj administraciji.
Birokratija Vlade Srbije iliti administracija Vlade Srbije je marta 2003. godine brojala oko 28.000 ljudi. Danas je to 76.000 ljudi. Prirodno povećanje je bilo da se tu doda broj ljudi koji su tada 2003. godine bili u Ministarstvu odbrane, ne Vojske, nego službenici, i u Ministarstvu inostranih poslova i na carini, jer su to tad bile nadležnosti državne zajednice, a ne Republike Srbije. Znači, realno povećanje je pet, šest hiljada, suštinsko povećanje je skoro puta tri. To je realnost. Zbog toga ne treba ući u bilo kakvo ravnjanje plata, uravnilovku, dok se ne reši suština.
Bilo je pitanje, i ne samo pitanje, nego definitivno rečeno da treba da se smanji birokratija ukupna i u javnim preduzećima, i u lokalnoj samoupravi i pokrajinskoj administraciji i u republičkoj za 70.000 ljudi. Neki dan čujemo ministarku da je to dato odokativno i da treba da se smanji samo za pet hiljada, i to znate gde, u zdravstvu i obrazovanju. Pa to da neko ne zna šta radite, na prvi pogled vidi da ne radite dobro. Jadna je zemlja gde smanjujete ljude u obrazovanju. Tužna je zemlja gde smanjujete ljude u zdravstvu.
Niste ukinuli nijednu agenciju, a hoćete da uništite i tako krhko obrazovanje i tako krhko zdravlje ove nacije.
Ja ću u narednim amandmanima da pročitam obrazloženje zašto sam na sve tačke dnevnog reda i sve članove podneo amandman „briše se“. Hvala.

Rekao sam u prvom izlaganju šta suštinski ne valja u ovom zakonu, ali ne valja ni metodološki, a to je da nam je zakon ponovo nametnut, kao i ostali, kao kukavičje jaje, noć pred sednicu, bez mogućnosti da se ozbiljno pročita, a kamoli da se reaguje na neki bolji način.
Zato sam na sve amandmane koji glase „briše se“, i to je jedino higijenskoj sredstvo protiv ovakvog načina komunikacije sa parlamentom, dao sledeće obrazloženje. Zloupotrebom postupka predlaganja zakona, bez mogućnosti da se narodni poslanici upoznaju sa predloženim tekstom, a to je jedini način da se o predlozima vodi kompetentna rasprava, aktuelni režim najgrublje urušava sve principe parlamentarizma. Na taj način, osim što se poništavaju još uvek krhki demokratski principi parlamentarnog života, uništava se svaka mogućnost da se Srbiji obezbedi prosperitetna budućnost koja je jedino moguća uz poštovanje Ustava, zakona i demokratskih načela savremene civilizacije.
Zakoni doneti ovakvom procedurom ne donose nikakvo dobro našoj državi i građanima. Imate očigledan primer – Zakon o odlaganju rokova. Koji je smisao tog zakona? Ko je kriv što se odlažu ti rokovi? Jel opozicija? Jel Saša Janković? Jel poplave? Jel pad nekog ruskog aviona, ne dao Bog? Ne, vi ste krivi. Ko je kriv? Postoji objektivna odgovornost, a to je da je uvek kriv onaj ko je na čelu jedne institucije, a u ovom slučaju to je Vlada Srbije.

Dakle, da ponovim, zloupotrebom postupka predlaganja zakona bez mogućnosti da se narodni poslanici upoznaju sa predloženim tekstom, a to je jedini način da se o predlozima vodi kompetentna rasprava, aktuelni režim najgrublje urušava sve principe parlamentarizma. Na taj način, osim što se poništavaju još uvek krhki demokratski principi parlamentarnog života, uništava se svaka mogućnost da se Srbiji obezbedi prosperitetna budućnost koja je jedino moguća uz poštovanje Ustava, zakona i demokratskih načela savremene civilizacije.
Zakoni doneti ovakvom procedurom ne donose ništa dobro našoj državi i građanima. To je taj metodološki deo. Naravno, i ovaj amandman ima za cilj da ozakoni kašnjenje ministara, što prisutnih, što onih što su bili pre njih, u donošenju važnog zakona koji je obećan građanima Srbije i poslanicima svih boja u ovom parlamentu, sa očiglednim prethodnim saznanjem da je to nemoguće da se uradi i neće biti urađeno ni do kraja sledeće godine.
Ja sam spreman da se kladimo ministre, pošto pitate šta, ja sam spreman da se kladim. U nešto što je primereno odnosu ministra iz vlasti i poslanika koji će tada biti u vlasti. Na kraju sledeće godine.
Pre toga, ja vas molim ministarka Brnabić da nam kažet tu tajnu kako je išao, pošto to znate, vi ste istraživali godinu dana, dve godine, kroz NALED pa i danas, kako je išlo zapošljavanje u javnom sektoru, pre svega…

Tako je, to je sastavni deo, a sada mi oduzimate vreme.

Samo kažite razlog tome, zato što je ovo silovanje parlamentarizma.
Nego, kažite vi nama kako…
(Isključen mikrofon.)
(Zoran Živković, s mesta: … se vršilo zapošljavanje u republičkoj administraciji od 2000. godine do danas?

Javnosti radi, radi se o zakonu, čija je ideja da se produži globa koju građani Srbije plaćaju za javni servis od četiri milijarde dinara za sledeću godinu, a da bi mogle da se prenose vanredne konferencije za štampu i sve druge specifične emisije koje su deo radne terapije koja se sprovodi da bismo imali bolju vladu nego što je Vlada na nervnoj bazi koju danas imamo.
Amandman koji sam podneo ima magičnu rečenicu – briše se, a razlozi su potpuno novi, jer zloupotrebom postupka predlaganja zakona bez mogućnosti da se narodni poslanici upoznaju sa predloženim tekstom, a to je jedini način da se o predlozima vodi kompetentan rasprava, aktuelni režim najgrublje urušava sve principe parlamentarizma. Na taj način osim što se poništavaju još uvek krhki demokratski principi parlamentarnog života, uništava se svaka mogućnost da se Srbiji obezbedi prosperitetna budućnost koja je jedino moguća kroz poštovanje Ustava, zakona i demokratskih načela savremene civilizacije.
Zakoni doneti ovakvom procedurom ne donose nikakvo dobro našoj državi i građanima. Ovde je situacija dokazana na četiri milijarde načina.
Znači, dok su bile neke normalne vlade, recimo, ta prva postpetooktobarska, prva odluka te vlade je bila da se smeni tadašnji šef službe bezbednosti, a druga odluka da se ukine taksa na brojilo kojim se plaćala TV pretplata. I nije bilo TV pretplate dok su normalne vlasti. Ko je to sve posle uvodio, dizao, spuštao? Tako je, tako je. Tri godine nije bila taksa, jer postoji način da se to finansira. Ako ne zna aktuelno rukovodstvo, neka dovede magične umove iz Pink televizije, Hepi televizije, i drugih televizija koje navodno samoprofitno posluju.

Imamo dve teme. Jedno je finansiranje, a drugo je uređivačka politika.
Oko finansiranje, ove četiri milijarde, plus šest milijardi koliko se skupi od TV pretplate, skoro tri i po miliona brojila puta 150 dinara, to je oko šest milijardi. I još jedno dve milijardi bi trebalo da postoji mogućnost same televizije da zaradi, to mu dođe oko 12 milijardi. To je oko 100 miliona evra. To uopšte nije mala para. To je jedna stvar.
Treba finansirati iz budžeta, jer je to prirodnije, normalnije, jednostavnije. Time se ne obezbeđuje niti smanjuje sloboda informisanja građana, ali se obezbeđuje materijalna sigurnost i ovih ljudi koji tu rade i kamermana, kojima se desi, recimo, da im dođe neki ludak pa im se dere što komuniciraju sa režijom u toku žive emisije. Ne dao Bog da se to desi. Vlada Srbije mora da bude garant objektivnosti RTS-a, zvao se on državna televizija ili javni servis. To da napravimo neko nezavisno telo koje će to garantovati, to zaboravite, za to je potrebna tradicija. Ovde Vlada mora da bude garant za to. Prema tome, ako mislite da televizija treba da bude objektivna, Vlada, predsednik Vlade, ministar informisanja treba da kaže – ja garantujem, moja je obaveza, moja čast i moj obraz je da to treba da bude kako treba.
Konačno, pogledajte film „Netvork“ ili „TV mreža“ iz 1976. godine, američki film, pa će vam mnogo biti jasnije o tome šta se dešava, ali definitivno televizija će biti normalna i objektivna…

Još jedna rečenica.
… kada se vide duel emisije vlasti i opozicije.

Ako neko gleda ovo preko javnog servisa, da zna da je tema ove izmene zakona da se taksa za tv pretplatu, čiji rok plaćanja ističe 31. decembra ove godine, da se to produži do kraja sledeće godine. To je onih 150 dinara koje plaćate, dragi gledaoci, gledali, ne gledali, ako imate više brojila, za svako brojilo po 150.
To je jedna jako loša mera i ja sam se protiv toga borio još odavno, tamo još 1996. godine na nekim zimskim protestima tražio sam ukidanje te takse i već sam rekao danas i ponoviću, na prvoj sednici Vlade, skoro prva, druga odluka te Vlade Zorana Đinđića je bila ukidanje tv pretplate. I dok je Srbija imala normalnu vladu, tv pretplate nije bilo, to znači najmanje do marta 2004. godine.
Nema potrebe da se na taj način oporezuju građani Srbije. Imamo, pred javnog servisa, imamo još neke druge važnije stvari ili bar isto tako važne, kao recimo Narodni muzej. Pa, ne plaćamo pretplatu za Narodni muzej. Pa, neke galerije, pa neke druge kulturne institucije. Treba finansirati iz budžeta, sa tačno određenim iznosom. Tu nema posle pogađanja, jer kad se donese budžet i tamo piše deset milijardi ili pet milijardi ili ne znam koliko, recimo, deset milijardi za RTS, to je zakon i niko ne sme da uskraćuje to pravo koje je utvrđeno budžetom.
Ponavljam još jednom, sloboda izražavanja, profesionalnost se postiže tako što pozovete predstavnika vlasti, recimo, premijera i nekoga iz opozicije, da pričaju u živoj emisiji, što se nije desilo u poslednjih pet godina i bojim se da se to neće ni desiti.

Veliki je problem sa ovom sednicom, i metodološki i sadržajni. Šta se ponavlja? Ponavlja se to da neko hoće da ponizi ovaj parlament, sve poslanike u ovom parlamentu, ne samo opozicione, da neko hoće da ponizi i ministre i druge saradnike njihove tako što se zakazuje sednica na 24 sata, sa 27 zakona i odluka, od kojih su neki usvojeni na Vladi istog dana kada je zakazana sednica, 21. decembra, neki 19. decembra, a neki kasnije.
To niste smislili vi. Ja ne sumnjam u prisutne ministre i njihove saradnike. Niste vi to smislili. Nisu to smislile ni kolege iz vlasti, poslanici vlasti. To je smislio neko ko ima jako veliku mržnju prema svemu što se dešava normalno u ovoj zemlji i verovatno je on i potpisao predlog za ovaj saziv.
Znači, potpuno je bezobrazno da neko zakazuje sednicu sa važnim zakonskim predlozima tako što ponovo ne da ne samo poslanicima nego i građanima Srbije minimum mogućnost da se upoznaju sa materijalom.
Mi juče nismo dobili dnevni red, nego smo dobili kukavičje jaje. To je podmetanje da bi parlament ličio na ono na šta liči danas, a to je provala demagogije sa različitih strana.
Šta je u sadržaju dnevnog reda? Odlaganja. Kažu – hitno je. Ističu rokovi 31. decembra. Pa i pre četiri meseca ste znali da je 31. decembar poslednji dan u godini i da vam to piše u onim zakonima. Ko je kriv? Da li sam ja kriv zbog toga što su vas saradnici upozoravali da ističe rok, da vam je neko rekao – čekaj, čekaj, nema veze. Gurnućemo to u parlament kad mi padne na pamet, a tamo su ovi moji koji će da glasaju čim neko pritisne zvono. To je metodologija i to je unižavanje i vas, gospodo ministre. Žao mi je zbog toga. Žao mi je i vaših sardnika koji verovatno dobro rade svoj posao, ali ne mogu da ga ostvare zbog zla koje stoji nad Srbijom.
Šta još dobijamo? Naravno, nove namete, akcize, PDV, zaduženje od nekih 205-206 miliona, što se vidi na prvi pogled, piše, a koliko se krije iza toga?
Ponovo dobijamo velike najave - „Petrohemija“ će biti rešena. Znam, to smo slušali i o „Sartidu“ pre tri godine kada je bilo ono genijalno rukovodstvo slovačko-američko, pa je ispalo da su dugovi povećani za sto i nešto miliona. Ozdravljenje se vidi na kraju, kada vidite da je pacijent ustao iz kreveta, a ne tako što ćete da pričate – mi ćemo ga lečiti najbolje na svetu i on će biti najbolji mogući. „Petrohemiju“ bog otac ne može da spasi, kao i mnoga druga preduzeća i ona postoje samo zato da bi se ogromne narodne pare prelivale u privatne džepove, ne od tih ljudi koji tamo rade, nego mnogih tajkuna one ili ove vlasti, svejedno, koji preko tih leševa privrednih uzimaju, peru pare, otimaju novac. Najskuplje nabavke, najviše cene na svetu su kada Vlada Srbije ili neko javno preduzeće ili neko propalo preuzeće kupuje nešto. Pogledajte nabavke. Najbolji posao na svetu je raditi sa firmom koja je u gubicima. Pogledajte lepo šta piše.
Konačno, kolege poslanici od prekoputa, koji glasate na zvono, otrgnite se od toga. Niste vi takvi ljudi. Taj ko vas tera na to, kaže – šta, oni moji, ma glasaće na zvono odmah. Kaže, to su oni koji misle da je Mortadela italijanski predsednik, a da parizer muzej u Parizu. Ne, vi niste takvi. Pokažite bunt.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Donesi bure.)
Ja sam na sve ove zakone vaše na svaki član stavio isti amandman koji se zove – briše se, a obrazloženje vam preporučujem da pročitate za svaki član.
Kome treba bure, bure će ga snaći, a ja sam ponosan na sve što sam radio dok sam bio u vašoj poziciji, u poziciji vlasti. Hvala vam.

Hvala lepo.
Ovo je verovatno deseti put kako ponavljam svoj apel da poslanička većina prihvati ovaj predlog zakona i da time spreči kriminalizaciju akademske sfere u našoj državi.
Imamo, kao što znate, i kao što javnost zna, već nekoliko visokih državnih funkcionera čije je akademsko zvanje, čije su diplome blago rečeno pod velikom sumnjom, a za mnoge je već dokazano da su falsifikat. Radi se o diplomi predsednika države, radi se o diplomi ministra unutrašnjih poslova dr Milorada Cvijovića, odnosno pardon, Nebojše Stefanovića, o doktoratu, čuli smo jutros, guvernerke Narodne banke, koji je inače odbranjen taj doktorat pod bombama u Prištini 1999. godine, doktorat gradonačelnika Beograda, diploma direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju i mnogih, mnogih drugih.
Naravno, da poplava prevara akademskih, nije počela sa ovom vlašću i to je razlog više da kolege od prekoputa, koji čine većinu, daju svoj doprinos borbi protiv svake vrste kriminala. Mislim da je kriminal u obrazovanju i kriminal u akademskoj sferi jedan od najgorih. Bez obzira što ne donosi direktno veliku materijalnu korist. On trajno uništava jednu oblast, jedne države, jednog društva. Mislim da ima puno svedoka koji su na svojim leđima to već osetili. Time mi rasterujemo mlade ljude iz ove države, jer zašto bi učili školu, tako oni rezonuju, kada je mnogo važnije da se upišeš u neku stranku nego na neki fakultet. Kada je mnogo važnije da lepiš nečije plakate ili da kvariš svoj stomak sendvičima koje botovi dobijaju po tavanima nekih beogradskih i provincijskih zgrada.
Zato vas pozivam da prihvatite ovaj predlog. Vlada Srbije se inače pozitivno izjasnila o ovom predlogu u svom stavu, koji je donet 29. septembra, u potpisu Aleksandar Vučić, kaže da je činjenica da su tokom višegodišnje primene Zakona o visokom obrazovanju uočene određene slabosti u sistemu i pojedinim rešenjima, itd, i sprema se Vlada da donese zakon koji će da sankcioniše ovu oblast. Nudim svoju pomoć, da skratimo muke Vladi, i da to donesemo još koliko na današnjoj sednici.

Kao što već znate, pošto to pričam isto više od dve godine, razlozi za donošenje ovog zakona su u tome što postojeći zakon ne garantuje zakonitost u ovoj oblasti. Naprotiv, postojeći zakon, i mnogi zakoni pre njega, da opet ovo nije ekskluziva aktuelne vlasti, bilo je tu brljanja i u ranijim vlastima, i u nekima od pre 30, 40 i u nekim novijim, a to je da je oblast planiranja i izgradnje otprilike bila u haosu. Neko vreme je opravdanje za to bilo da je to socijalni aspekt i da treba dozvoliti ljudima koji su skupili nešto para da naprave sebi bilo šta, pa da baš ne čačkamo po propisima. Ali to vreme je odavno prošlo.
Godine 2003. donet je jedan odličan zakon čija primena nije započeta, zato što je sledeći ministar koji je bio zadužen za tu oblast, prvo sebi u jednom selu, pored Čačka, napravio objekat od nekoliko hiljada kvadrata koji je bio potpuno bespravno sazidan. I kad je to mogao da uradi ministar, onda su to shvatili svi da treba da i oni tako rade, odnosno da nastave sa tim.
Imamo Zakon o ozakonjenju koji bi trebalo da sanira posledice višedecenijskog haosa u toj oblasti, ali kao što je javnost upoznata, kao što je vrlo očigledno, taj zakon nema svoje efekte, jer do kraja novembra, kada je bio rok, da lokalne samouprave obrade sve primere bespravne gradnje kojih ima nekoliko stotina hiljada, kažu oko 800 hiljada, tek 10% tih objekata je stavljeno na evidenciju, a ozakonjeno nešto što bi se merilo sa promilima.
Zato je neophodno da paralelno sa Zakonom o ozakonjenju koji treba sprovoditi efikasno ili još bolje, dati izmenu tog zakona, a ja ću je do sledeće sednice i predložiti, da se kroz intabulaciju, kroz jedan drugi proces, ozakoni sve ono što je do sada izgrađeno, a da se ne radi o investicionoj gradnji i da se ne radi o gradnji koja je u zabranjenim zonama pored reka, pored vojnih objekata i na svim drugim zabranjenim mestima.
Ovako ćemo imati primer da imamo puna usta pravde i poštovanja zakona, a onda tu imamo vikendice predsednika države koje su van toga. Imamo sumnju da u tim vikendicama, koje su napravljene bez zakona, na pogrešnom mestu, bez bilo kakve dozvole, to može da natera ljude, vlasnike tih vikendica, recimo da uče orijentalni ples. Što je potpunu neprimereno za naše koridore.

Naravno.
Šta je ideja? Kao što znate idu nam izbori, biće aprila predsednički sigurno, a radujem se tome, radujem se i pominjanju parlamentarnih. Nadam se da će i beogradski izbori da budu održani, i još nekoliko opština u unutrašnjosti, i da time damo priliku da sretna nova, ne stranka, u ovom slučaju, nego sretna nova 2017. izborna godina bude stvarno srećna za najveći broj građana Srbije.
Kad su izbori, tu su i kampanje. Kad su kampanje, tu se ogromna svota narodnog, državnog novca građana baca za reklamne spotove političkih stranaka i drugih učesnika u izbornom procesu koji te reklame, ti spotovi, ne odgovaraju minimumu estetskih, političkih, socioloških, bilo kojih kriterijuma koje možemo da primenimo. Zato predlažem da se zabrane komercijalne reklame svim političkim strankama, svim učesnicima u političkom životu iz dva razloga. Prvo zato što stranke koje su na vlasti, ne samo sada, nego i u prošlosti, uvek imaju desetostruku prednost u odnosu na druge stranke, jer one koriste novac iz budžeta, iz direktnih legalnih i ilegalnih izvora i time se potroši godišnje što legalno, mnogo više ilegalno, blizu 100 miliona evra u godinama kad imamo uopšte izbore. To je ogroman nivo para. Sto miliona evra je novac koji bi rešio mnoge probleme u mnogim oblastima društvenog života.
Imamo, recimo, pre neki dan smo imali jedan prilog na televiziji gde je direktor „Eletromreže Srbije“, u prisustvu ministra zdravlja, i u prisustvu kuma i predsednika Vlade Srbije, donirao za lečenje dece pet miliona dinara. Pet miliona dinara je 40 hiljada evra, a za glupe reklame od političkih stranaka se troši 100 miliona. Hajde da izračunamo koliko je to.
Sva deca, svi ljudi koji se leče od bolesti kojima u Srbiji nema leka, sva preventiva za decu koja još uvek nisu rođena, sva preventiva i akcije za vantelesnu oplodnju, sve ono što bi omogućilo da Srbija ponovo postane zemlja gde se deca rađaju, žive zdravo i ostaju ovde, može da se reši od para koje se potroše za jednu izbornu kampanju na televiziju.
Mislim da ne postoji veći motiv da glasate za ovaj predlog zakona.

Hvala.
Ovaj zakon je vezan za prethodni, jer i u Zakonu o izboru narodnih poslanika postoji ta mogućnost da se vrše te komercijalne reklame. Moja izmena glasi da se izmeni tako što će se doneti novi član 49a – zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima, koji se emituju na teritoriji Republike Srbije, podnosiocima izbornih lista, za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama. Znači, nema reklamiranja.
Kako građani da dođu do informacija za koga da glasaju, da dođu do toga ko su kandidati, kakvi su politički programi i kakvi su ciljevi? Pa, naravno tako što će elektronski mediji, a i pisani mediji mogu to na svoj račun da naprave, da upoznaju u specijalnim emisijama ili specijalnim izdanjima ili u redovnim emisijama i redovnim izdanjima građane sa svim podnosiocima izbornih lista u emisijama koje će biti promotivne, besplatne, kojih još i dan danas ima, još bolje u emisijama koje bi dovele do dijaloga između različitih političkih stranaka, kandidata i time bi se stvorila jedna normalna, zdrava atmosfera, da ljudi vide ko šta nudi.
Ovako danas, pored tih velikih reklama za koje se baca 100 miliona evra kad je izborna godina, mi imamo potpuno nenormalnu situaciju, ali potpuno bolesnu situaciju, da predstavnici vlasti u poslednje četiri godine, pet godina, nikada nisu izašli na TV duel, da ne pričam o radiju ili tako nečem slično ili direktni duel, recimo, ovde u ovom parlamentu bilo kom iz opozicije. Pa, kako to da ste toliko uspešni, a bežite od toga da svoje uspehe podelite sa opozicijom? Da nas potuče do nogu, da nam pokaže koliko je pametan, bilo ko. Toga nema. Zato to mora da se promeni.
Usput, da vam kažem ovo nije nikakva izmišljotina, niti demagogija koje danas imamo koliko god hoćete i u državi i u vlasti, ali nažalost i u ovom parlamentu, nego to je dobar običaj. Ovakva zabrana reklamiranja, laži već decenijama, u zemljama koje su malo više napredovale u procesu demokratije od Srbije, to je recimo Velika Britanija, Holandija, Švedska, Norveška, Francuska, Nemačka, Irska, Španija i mnoge druge zemlje. Ako one mogu bez priglupih, estetski neprihvatljivih i politički štetnih reklama da ubede svoje građane da biraju dobre, normalne, zdrave vlade, ja ne znam zašto to ne bi mogli da uradimo mi, a odgovornost je na nama, poslanicima srpskog parlamenta, jer mi smo direktni izbor građana Srbije.