Hvala.

Znači, za ovaj prošli je bilo uslova da se javim.

Hvala na tome što Vlada prihvata da ispravi svoje greške čak i ako su pravopisne, a ovu priliku koristim samo da se zahvalim saradnici Ivani koja ozbiljno radi na popravljanju tekstova koje šalje Vladi. Hvala.

Jel imam pravo i na ovih pet minuta?

Onda ću zajedno.

Prvo nešto u načelu, neće biti dugo, pošto inače nemam puno vremena za to.

Znači, naravno da je ovo važan zakon. Naravno da je ovo važna oblast. Oko toga se slažemo svi. Verovatno svako od nas je, ili on ili neko njemu blizak, bio u poziciji da mu je bila potrebna krv. Ima nas koji smo i davaoci krvi i sa jedne i sa druge strane važno je da oblast bude uređena na najbolji mogući način.

Ovo je 21. vek i postoje mnogi pravni, ali i tehnološko-medicinski mehanizmi da se ova oblast sredi na najbolji mogući način i da ne otvara nikakve crne priče o sebi kojih ima svuda da budemo jasni. Ali, dobar zakon će dovesti do toga da se preči takva pojava i u Srbiji danas.

Ovaj zakon je na tragu onog prethodnog, za koga sam rekao da ste dobili kompliment od mog Odbora resornog za zdravstvo, da ne liči na kao da ga je pravila vladajuća stranka, nego kao da ga je pravio neko ko zna da radi svoj posao.

Sa nekoliko amandmana, ovde ima dosta jezičkih grešaka, to je prihvaćeno osim jedne na koju ću da vam ukažem ponovo, ali ima i nekoliko suštinskih. Svi ti amandmani, kao što ste videli, imaju ne politički nego stručni aspekt. Očigledno da ih nisam pisao nego neko ko se razume u tu oblast vrlo jasno. Cilj je da se spreči, ponavljam, ta zloupotreba, ta mogućnost zloupotrebe.

Ministar je dobio u proteklim danima, mesecima, bogami i godinama od čoveka koji se zove Dragan Trbojević, inače je član moje stranke, tehničar u Institutu za transfuziologiju, ili kako se zove, u Beogradu, u Svetog Save. On je ukazivao na nezakonito i opasno ponašanje direktora tog centra, Bogdanović Gradimira, koji je napravio puno šteta. Ovde ima ceo jedan elaborat, o tome neću da pričam do detalja. Bilo bi dobro da se nadležne službe u Ministarstvu zdravlja upoznaju sa tim. Tu se pominje ugrožavanje četiri tona krvne plazme, smanjena proizvodnja albumina, dugovi od nekoliko stotina miliona evra…

…itd, itd. Završavam sa tim.

Ne, biće postavljeno naravno i poslaničko pitanje.

Samo da kažem da je Dragan Trbojević, koji je ovo obelodanio, dobio na sudu spor zato što je nezakonito smenjen od strane tog direktora nakon toga što je dobio status uzbunjivača.

Što se tiče amandmana na član 5. koji je sada na dnevnom redu. predlog amandmana je da se u Predlogu zakona o transfuzijskoj medicini u članu 5. posle stava prvog, doda stav drugi koji glasi – obavezno je finansiranje jedinice krvi, direktno finansiranje, a cena obrade te jedinice krvi mora da bude jedinstvena.

U obrazloženju koje je dala Vlada kaže se da se moj amandman ne prihvata iz razloga što je u članu 38. Predloga zakona o transfuzijskoj medicini već definisano da metodologiju za određivanje troškova obrade krvi i komponenata krvi propisuje Vlada na predlog ministra nadležnog za poslove zdravlja. To je u redu, ali to nije dobar odgovor na moj amandman. To znači da ako se držimo ovoga što piše u članu 38, onda može da se desi, po nekoj metodologiji, da cena obrade te jedinice krvi ne mora da bude jedinstvena. Ovim bismo zakucali samo taj deo, da cena mora da bude jedinstvena inače imamo, ako nije, kao što se slažemo, imamo ogromnu mogućnost za razne zloupotrebe, maritefetluke i takve stvari.

Znači, detalji metodologije, sve ostalo naravno da treba da propiše Vlada kroz to uputstvo, ali mislim da ovaj deo koji se ne tiče medicine, nego se tiče prava, treba da bude u zakonu i time će zakon dobiti još jedan kvalitet više. Hvala lepo.

Kada smo već tu, da ostanemo.
Još samo da kažem, ako je tačno ovo što sam ja rekao i što ste vi potvrdili da cena mora da bude jedinstvena, onda je mesto tome u zakonu. To je argument više.
Može da se tumači i da je deo metodologije.
Što se tiče člana 6. stav 3. predlog je amandmana da se menja i glasi – u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi za sve zdravstvene ustanove, broj ovlašćenih transfuzioloških ustanova određuje se planom mreže zdravstvenih ustanova koje donosi Vlada u roku od godinu dana, u skladu sa zakonom kojim se određuje zdravstvena zaštita.
Odgovor je da se to ne prihvata iz razloga što je članom 51. Predloga zakona već predložen rok za donošenje podzakonskih akata za sprovođenje ovog zakona, a predloženo je da do donošenja tih podzakonskih akata se primenjuje postojeća podzakonska akta itd.
Mislim da je ovde poenta u tome da ja skraćujem rok ovim amandmanom, jer po vašem predlogu zakon treba da počne da važi 1. januara 2019. godine. Ovim bi on počeo da važi šest meseci ranije i ja mislim da je godinu dana sasvim dovoljan rok. Ovo nije neka nova oblast ni u medicini, ni u životu ljudi, da je godinu dana sasvim dovoljan period vremena da se adekvatna podzakonska akta donesu koja bi stvorila potpunu mogućnost da se zakon primenjuje na valjan način.
Mislim da je rok duži od godinu dana za bilo koji zakonski predlog, a posebno zakonski predlog koji, ponavljam, nije čudo neviđeno, a važno je za svakog čoveka da taj rok može da se skrati i usvajanjem mog amandmana Vlada bi preuzela na sebe jednu odgovornost više, a to bi bilo dobro.

Izmena je leksičke prirode, ali niste dobro čitali tekst ni posle amandmana.

Znači, kaže se – ovlašćena ustanova i bolničke banke krvi moraju usnostaviti tačnu, efikasnu i proverenu proceduru povlačenja krvi i komponenata krvi povezanih s neželjenim događajima, odnosno reakcijama itd, ne prihvata se zato što je predloženo rešenje istovetno sa predloženim amandmanom.

Uzmite zakon, u zakonu vam taj član glasi, kada dođemo do komponenti piše – kompomentata, što nije isto, pogledajte dobro – kompomentata vam piše u vašem Predlogu zakona. Prema tome, ako ne usvojite moj amandman, onda ćete morati da objašnjavate šta su to kompomentate, evo, pogledajte. Dobronamerno, ništa stvarno, prihvatite na moju odgovornost.

Ne može da se ispravi, vi ste odbili amandman koji sam dao na to, znači ne može ispravkom, kao što ste prihvatili onih sedam amandmana gde su zarezi, jedno slovo ili padež, onda treba da prihvatite i ovo, bez bilo kakve opasnosti da se nešto loše desi.

Evo da vam pokažem gde je to.

Znači, piše – kompomentata.

Pisao sam namerno po ovom tekstu koji ovde piše.

Samo da vas vratim na član 35. Imam amandmane i na član 35, na član 38.

Dvadeset devet. Izvinite, čuo sam 39.

Amandman se tiče, kao što ste rekli, člana 35. gde se kaže da se doda novi stav 3. koji glasi – nadležni doktor medicine ne sme da propagira namensko davanje krvi i da dosadašnji stavovi 3. i 4. postanu stavovi 4. i 5.

Amandman se ne prihvata iz razloga šta je davalaštvo krvi i komponenata krvi dobrovoljno, odnosno zasniva se na načelu dobrovoljnosti, neplaćanju i anonimnosti, pa namensko davalaštvo krvi i komponenata krvi nije predmet ovog zakona. Slažem se, ali smo svedoci svakodnevno da kada odete kod doktora on vam kaže – donesite krv, on vam kaže nekad i javno – pridruži se apelu da se obezbedi krv za neku operaciju, što je protivno zakonu i zato predlažem da u zakonu eksplicitno piše da nadležni doktor, to nisu transfuziolozi, nego su to doktori koji koriste krv, da ne mogu da učestvuju u tome, jer se time stvara jedna loša slika o lekarima, o medicinskim ustanovama, o zdravlju ove zemlje, a samim tim i o celoj državi. Zato apelujem na vas da prihvatite moj amandman.

Ne može se protiv života. Znači, evo mi prilike za prethodni amandman.

Ako dođe do elementarne nepogode ili neke nesreće, onda to ne treba da radi apelovanje. Apel, malo nezgodna reč. Ne treba da radi nadležni lekar, nego to treba da radi ili ministarstvo ili neka druga državna institucija u slučaju kada postoji velika potreba za velikim količinama krvi.

Ovde je ovo bila zaštita od toga da se ulazi u jedan lični odnos lekara ako je iznad onih medicinskih, između lekara i pacijenta, pa daj nađi, pa će za nekoga da se nađe krv, za nekoga neće i to je jako loša stvar. To je bio razlog za moj pokušaj objašnjenja.

Član 38. je skraćivanje roka. Ja i dalje mislim da je godinu dana sasvim dovoljno da se donesu podzakonska akta koja bi trebalo da razrade ovaj zakon i da ga učine primenjivim, inače ćemo čekati jako dugo. Znači, 2019. godina, ko živ, ko mrtav do tada.

Naravno, da ne pričam ja vama to brže uvođenje zakona u operativnu funkciju bi dovelo do toga da počne da živi sistem da krv čeka pacijenta, a ne da pacijent čeka krv.

Od 13 amandmana koje sam predložio na ova dva predloga zakona, prihvaćeno je šest. Očigledno je bilo da je jedan taj, jezički, sedmi bio čist kao suza, ali nije bilo volje.

Prihvatanjem bar još tri od ovih šest koja su ostala bi ovaj zakon bio značajno unapređen, ali eto, nije se moglo i da citiram jednog višeg poslanika – ovo bi bila pobeda, 50% usvojenih amandmana je već ostvareno, a bilo bi preko 70% da ste usvojili sve ono što je trebalo da bude usvojeno, ali borba se nastavlja. Hvala.

Imamo 12 sporazuma, ako dobro vidim, u objedinjenoj raspravi, što je samo po sebi paradoks. Tu je spojena i ekologija i policija i šumarstvo i sve živo. Ali, imamo još jednu činjenicu, a to je da sa usvajanjem ovih sporazuma kasnimo najmanje 50 dana, jer toliko je neustavnom, nezakonitom i nerazumnom odlukom predsednice parlamenta odložen naš rad, iz potpuno besmislenih razloga i ovi sporazumi preko 50 dana samo zbog toga čekaju na usvajanje.

Vidim da su neki poslati u parlament još u novembru, u oktobru prošle godine, pa je pitanje zašto ih Vlada nije poslala ranije, pošto su neki ranije potpisani? Drugo, zašto stoje ovako dugo u nekoj fijoci u parlamentu, zašto ih ne usvajamo? Pitanje je i kolika je šteta nastala neusvajanjem ovih protokola, svakog pojedinačno? Neki od njih imaju dejstvo koje je apsolutno identično sa datumom usvajanja. Ne mislim tu na Kjoto protokol, ali mislim na protokole o policijskoj saradnji, o saradnji socijalne sigurnosti, itd, itd. Zašto to stoji toliko dugo i zašto je stajalo ovih 50 dana? Na to naravno da ne postoji odgovor.

Stajalo je zato što se vlast plaši glasa opozicije u parlamentu, neki se najviše plaše, pa su zato izabrani za vrh ovog parlamenta, a neki se plaše još više pa ih eno sada u Nemanjinoj i samo su jednog i nesretnog ministra Nedimovića ostavili ovde da se bori za čast svih njih…