Hvala lepo.
Već sam ponavljao nekoliko puta, ali za one koji slabije čuju ili koji ne razumeju, da ponovim to još jednom. Ideja je da se kandidati za članove Vlade, znači za predsednika Vlade i ministre, pre nego što budu izabrani za tu funkciju, ako mi glasamo za njih u većini, mi kao poslanici, da pre toga donesu lekarsko uverenje da su oni sposobni za rad u državnim organima, kao što to donose ljudi koji se zapošljavaju u administraciji, obezbeđenju, ljudi koji pružaju higijenske usluge, koji se brinu o nekim drugim stvarima. Zašto ne bi i ministri prošli taj mali lekarski pregled?
Taj mali lekarski pregled bi doveo do toga da budemo sigurni da nam u Vladu dolaze normalni ljudi, fizički spremni za to što ih očekuje, za naporan rad, dvadesetpet, šest sati dnevno, neki rade i po 27, kad im dođe, a posebno da budu psihički spremni za sva ta iskušenja. Nije lako da ostvarujete svaki dan pobede na svim poljima i da ostane normalni.
Zato ja predlažem da se izvrši pregled prethodni za sve te kandidate, onda nam se ne bi desilo recimo ad imate ministra koji vam kaže da voli da vidi novinarke koje kleknu, ne dao Bog, ja ne znam da li se to desilo kod nas ikad, ali bi ovo bila preventiva.
Ili, recimo, da nam dođe neko da nam predloži u dnevni red da država Srbija preuzme 150 miliona duga „Petrohemije“ iz Pančeva, jer je to dobro za našu budućnost i to je još jedna pobeda. A ta „Petrohemija“ kad je pravljena tamo negde osamdesetih godina, oni koji su nam je tada prodali, Amerikanci, su rekli da se tu tehnologija jako brzo menja i da deset godina tehnološki rok trajanja te opreme. Od tada je prošlo trideset i nešto godina. Mi i dalje bacamo pare. To neko nenormalan može samo da vam predloži. Ovim pregledom to bi bilo sprečeno.
Ne bi bilo nikakve šanse da do toga dođe. Da neko priča da nam je budžet naj, naj, najbolji, najveći, ljubi ga majka, prvi put u istoriji, na Balkanu, u Evropi, od kad je Tita, pre Tita. Aman, ljudi, nikakav budžet nije donet u poslednje četiri godine, a ni u poslednjih sedam, osam godina pre toga, a da je bio naj. Ni po čemu, ni po čemu. Rast BDP za sledeću godinu 3%, pa 2003. godine kad je jedna pametna Vlada vodila ovu državu bio je 4,5% ovako, pa nismo pomenuli da je to neki veliki.
Konačno, to bi sprečilo da nam recimo, u Vladu Srbije bude izabran recimo Aleksandar Vulin. Mislim da bi ovaj zakon apsolutno bio brana takvom događaju.

Ovde smo u kritičnoj situaciji. Izbori su sigurno, predsednički za četiri meseca. Možda je ovo poslednja prilika da izmenom zakona koji kaže da se menja član 11. i stav 3. posle tačke 2. dodaje se tačka 2. koja glasi da kandidat treba da preda lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Bez toga neće moći da bude izabran ni da se kandiduje.
Zašto je to važno? Prvo, zato što kažem da su izbori za četiri meseca, biće raspisani februara meseca a mi pre toga moramo da donesemo zakon. Drugo, nije običaj da se izborni zakoni menjaju u izbornoj godini, no Nova godina čak i u Srbiju dolazi 31. decembra, znači za nekih devet dana, krajnji je rok da donesemo ovaj zakon i da time spasimo obraz.
Od čega to može da nas spreči? Znate šta, svako može da se kandiduje za predsednika. Treba da ima 10.000 potpisa, treba da ima neka uverenja o tome da nije pod istragom, da nije kažnjavan, da pristane na kandidaturu, a ja kažem i da ima lekarsko uverenje za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. To je prepreka. To je brana. Da nam se ne desi, ne dao Bog, recimo da dobijemo predsednika kome se priviđaju žuti ljudi, koji će da dođu pa da nešto naprave, kanal koji spaja Dunavski sliv i Egejski sliv, preko Male Krsne.
Može da nam se desi, recimo, ne dao Bog, da dođe do toga da imamo predsednika koji ode u posetu, ne do Bog da se desi tako nešto, ode u posetu Kuvajtu i ponese rakiju koju je sam pravio, a Arapi ne piju alkohol, pa jedva prođemo bez skandala.
Ili, da nam se, ne dao Bog, desi da nam ode predsednik u Ujedinjene Arapske Emirate, pa počne da igra, da čuje neku muziku, to je ona muzika kad treba da izlaze one zmije iz korpe, a on misli da je to muzika za ples i onda uhvati neki polu kišobran ili neko žezlo vladarsko, ne dao Bog, i počne da pleše u nameri da se popne na astal koji stoji u toj prostoriji. Naravno, ljudi aplaudiraju, šta znaju, možda misle to je običaj srpski da se tako radi. Ali nije, to je bruka.
Konačno, može da nam se desi, zbog toga što neki predsednik, koji sutra može da bude izabran, ima neke direktne veze sa nekim kriminalcima iz Bugarske koji mu daju besplatne flaše za pakovanje rakije, da spreči isporuku kriminalca koji ima crvenu poternicu Interpola. To možemo da sprečimo ako sada glasate za ove izmene zakona.

Već sam pričao, ali da ponovim.
Istorijska je istina da je srpski narod bio žrtva genocidnih namera. Istorijska je istina da genocidne namere nisu ekskluziva koja je usmerena samo prema srpskom narodu i da su mnogi narodi bili žrtve takvih namera, a neke od tih namera su bile ispunjene. Jedna od tih zlih namera je ispunjena u periodu od 1915. do 1922. godine, u vreme Osmanskog carstva, kada je genocid izvršen na Jermenima. Tu nema nikakve istorijske dileme. Sve činjenice koje mogu da budu dokaz jedne takve namere i ispunjenja takve zle namere postoje.
Mislim da je dobro za narod koji je sam bio žrtva genocida da ukaže na genocid kao univerzalni loš pojam, a to možemo da uradimo sada ako uradimo to da osudimo kao srpski parlament rezolucijom ono što se desilo Jermenima pre skoro 100 godina. Ne bismo bili prvi u tom procesu, ali bismo ušli u grupu zemalja čiji parlamenti su doneli takve odluke i mislim da je to dobro društvo. Reći ću vam ko je sve to već uradio: Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanda, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, Parlament Kalifornije i još nekoliko država SAD, neke manje zemlje po Latinskoj Americi i po Aziji.
Mislim da je to dobro, da ukažemo da priča o genocidu nema samo obeležje jedne nacije, bilo da je ona vršila genocid, bilo da je ona trpela genocid, nego da se to dešavalo u istoriji, da se to dešavalo do pre desetak godina i ko nam kaže da se to ponovo neće desiti. Ako donesemo jednu ovakvu rezoluciju, to će biti zajedno sa ovim drugim državama brana da se ponovi loša istorija, loš deo istorije, loše namere i da svaki građanin sveta ima na pameti da je genocid nešto što je moguće, da to nije samo ružna priča, nego da je to stvarnost koja se dešavala Jermenima pre 100 godina, koja se dešavala i na Balkanu pre petnaestak godina. Naša je moralna i politička obaveza da kažemo svoju reč o tome, a to je da glasamo za ovu rezoluciju.

Hvala.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana kaže da se on ne prihvata iz razloga što je predlagač već prihvatio amandman narodne poslanice Branke Stamenković na ovaj isti član i ja čestitam koleginici na tome što je njen amandman prihvaćen.
Zadovoljan sam tim rešenjem, s tim što ovde opet imate grešku. Ministarka, da se obrati malo pažnja, piše – amandman na član 81. Predloga zakona koji su podneli narodni poslanici zarez Zoran Živković, a koji glasi.
Razumem da vi mene cenite, ali da sam baš množina to bi bilo malo previše.
Ovako obiman zakon ipak očigledno nije dorečen dovoljno i ne možete na ovakav način da uređujete jednu važnu oblast. To je kao da recimo hoćete da gledate dobru televiziju, pa nećete ni kablovsku, ni antenu nego gurnete viljušku i kašiku u televizor kao pre sto godina da biste uhvatili nešto.
Ne može to tako da se radi. Šta ovde fali? Pri iseljenju da li prinudni upravnik zgrade ima propisanu fantomku kako sprovodi to iseljenje? Da li se zna koji je model, koji je proizvođač? Koliko puta može da je koristi? Ko će biti prinudni upravnik „Beograda na vodi“? Da li će to isto biti neko iz ove komore, ili je to neki specijalni? Da li to ima neke veze sa hijerarhijom što rekoše moje kolege u SNS ili nekim drugim strankama?
Moram da kažem nešto, da upozorim kolege iz opozicije. Vi pogrešno tumačite izraz kompletni idioti. To nije nikakva uvreda u tom sistemu vrednosti, to je kompliment. Kada predsednik Vlade kaže za vrh beogradske vlasti da su kompletni idioti to je kompliment koji je njima upućen. Hvala vam.

Hvala.
Ja ostajem ubeđen da se ovde radi o tehničkoj grešci, odnosno grešci u pisanju, mada to može da se tumači i na neki drugi način, ta formulacija koja je ispravljena, ali da ne ulazim u tu temu. Dobro je da Vlada prihvata bar ovakve amandmane.
Što se tiče celog člana, on definiše kriterijume za pravo za rešavanje stambene potrebe koju imaju domaćinstva itd, kojima je potrebna stambena podrška, odnosno zakup stana po povoljnim uslovima.
Samo da pročitam jedan stav i da vidite koliko je to komplikovana materija. Maksimalni prihod za višečlana domaćinstva, kao uslov za ostvarivanje prava iz stava 1. ovog člana, obračunava se množenjem maksimalnog prihoda jednočlanog domaćinstva za odgovarajuću vrstu stambene podrške, iz stava 1. ovog člana, sa koeficijentom (ka), koji se izračunava po formuli ka jednako jedan plus „O“ puta 0,7 plus „D“ puta 0,5, gde je jedan lice koje ostvaruje prava na stambenu podršku nula je broj članova ili „O“ je broj članova domaćinstva starosti preko 14 godina a „D“ broje dece starosti do 14 godina. Na primer, jedna osoba je „ka“ jednako 1,0 jedna odrasla, jedno dete „ka“ jednako itd. itd.
Voleo bih da bilo ko ponovi ovo. Podnosilac zahteva, ovog zakona, prisutna potpredsednica Vlade, bilo ko od kolega koji svesrdno brane ovaj zakon. Ovome nije mesto u zakonu. Ovo je za podzakonski akt, za pravilnik ili za tako nešto i ovo treba da rade centri za socijalni rad. Ovde se ne piše ko sprovodi ovaj zakon.

Hvala.
Koristiću i onih pet minuta.
Ovo je jedan od 60 amandmana koji je prihvaćen i ja bih trebao da budem zadovoljan zbog toga. Mogu da kažem, da, naravno, ta vekovna borba moja za čistotu srpskog jezika je ovde prihvaćena i meni je drago da, ako ne u prvom koraku, onda u drugom koraku Vlada ima razumevanja za razumevanje srpskog jezika. Ali, moram opet da vam kažem da ste napravili grešku. U ovom mišljenju koje je poslala Vlada piše – Vlada predlaže Narodnoj skupštini da prihvati amandmane narodnih poslanika, a onda posle ima samo jedan. Znači, da se ispravi to, sledeći put da napišete – da prihvati amandman narodnog poslanika Zorana Živkovića, a ne da trošite samo ovaj templejt koji trošite. To je jedan, da kažem, šaljivi deo priče.
Naravno da nisam zadovoljan. Nisam podneo puno amandmana na ovaj zakon. Uz sve poštovanje kolega iz DS koji su upotrebili jedan moj manir da se obriše ceo zakon ako mislim da ne valja, ja mislim da je to potpuno korektno. To je način da jedna politička opcija, jedna poslanička grupa kaže da se ne slaže sa tim zakonom, a da u restriktivnom Poslovniku nađe i vremena da objasni zašto se ne slaže sa tim. To je potpuno normalno i to je vid parlamentarizma.
Ja sam podneo malo amandmana, dva samo, a jedan je prihvaćen, u ubeđenju da je koncesija dobra stvar uopšte gledano. Privatizacija je dobra stvar i koncesija je dobra stvar, ako se uradi dobro. Ima samo to „ako“. Mi imamo masu demagoških rasprava od početka privatizacije do dana današnjeg, od negde tamo 2001. godine do dana današnjeg, o tome da je to pljačka, da je to kriminal, da je to uništilo materijalnu osnovu države, građana, da su svi opljačkani, da je puno više ovoga, manje onoga, što je dobro. To je tačno, ali ne zbog privatizacije kao takve, zbog pojma privatizacije i neophodnosti, a time i koncesije, da se ona desila, nego zato što ima puno primera kriminalizovanja tih dobrih stvari.
Zato sam ja pustio Vladu Srbije da ovaj zakon prođe. Imao sam primedbe bez tog amandmana. Naravno, da će on biti izglasan od strane onih preko puta, što reče kolega, ali u vreme kad ste vi preko puta bili vlast prvi put, na toj raskrsnici su leteli NATO avioni i bombardovali Srbiju, koja je pre toga bila 10 godina pod sankcijama, da ne zaboravite i to, ali to nije tema danas.
Tema je da ako, neka ide zakon, imam ja primedbe na to da je prenormiran, komplikovan, da je kolaž ili mozaik nekih drugih zakona. Sve te primedbe imaju osnova, ali razumem i potrebu da se donese jedan zakon koji bi posebno definisao ovu oblast.
U načelnoj raspravi sam pitao ministarku – da li znate ko će uzeti koncesije? Nisu nam rekli još. Vi ste bili zamenica direktora, ako se ne varam, ili predsednica upravnog odbora, ili savetnik na aerodromu, tako da je nesumnjivo da vi znate tu oblast. Ako se još uvek ne zna, biće jako interesantno i u tom oglasu, tenderu, kako će se to već zvati, pozivu koncesionarima, bilo bi dobro da se definišu mnoge stvari koje u ovom zakonu, bez obzira što je on prevelik, nisu na pravi način rešene. Ja mislim da je bolje da se da koncesija, ali prava na pravi način, nego da aerodrom ostane u državnoj svojini. Mnogo je demagoški prihvatljivije i korisnije sada da kažete – ne damo ništa, sve su pokrali, stranci, domaći tajkuni. Nije tačno ne postoji javno preduzeće koje radi sa profitom. Ne postoji. To su knjigovodstvene igrarije. Ne postoji ni velika uspešnost beogradskog aerodroma. On bi bio mnogo uspešniji da je u privatnim rukama, a naravno da država treba da ima svoju nadoknadu za to što je nekome dala pravo da ostvaruje profit. To može da se uradi, a da država bude zaštićena, ne tako što će neko da da unapred 200, 300 miliona ili koliko već za 20, 30 godina koncesije, nego da se napravi ugovor u koncesiji gde država uzima 50% od profita, koji je utvrdiv svake godine i onda nemamo nikakav problem sa tim.
Sigurno je da će privatni vlasnik, bilo aerodroma, bilo čega što može da se privatizuje biti poslovniji nego što to radi država. U svakom javnom preduzeću mi imamo od 10 do 50% viška zaposlenih i to nije bila socijalna uloga tih javnih preduzeća da zaposli siromašne ljude. Ne, to je bilo uterivanje partijskih kadrova, od onih što su nekada lepili plakate, oni se sad zovu botovi, pošto su plakati drugačiji mali, ali to naravno nije počela ova vlast, da isto bude jasno. Ali nije ni uradila ništa da to promeni nabolje. Naprotiv, to je dignuto na još gori nivo i imamo svaki dan primere za to.
Kod privatnika ako je najveći deo privrede privatizovan na pravi način, ne od kriminalaca nego od firmi sa renomeom, koje imaju svoj rejting, status u Evropi, regionu, na svetu to ne može da se desi. Neće niko kao privatnik da zaposli nesposobnog rođaka a kamoli nesposobnog partijskog saradnika. Ne, možda mu da neku pomoć, socijalnu, možda mu da pare na pozajmicu da on počne neki biznis ali da ga stavi kod sebe, da mu on bude na grbači, neće sigurno. Drugo, kad je privatno vlasništvo, onda država ima samo jedan jedini posao, da juri porez, a ne da gleda ko je čiji rođak, ko je kome namestio posao, ko je koga zaposlio, ko je koga doveo, da prati koje su porodične linije po javnim preduzećima, do onog vica da u javnim preduzećima nema erotike uopšte, jer bi bio incest, svi su u nekom rodu. Ima dve, tri porodice u tim firmama od po 10, 15.000 ljudi.
Znači, treba da se uradi dobra koncesija. Treba da se uradi dobra privatizacija. Uslov za to je da vlast bude poštena, a nikakav zakon, pa ni ovaj, neće sprečiti da u zatvor budu poslati oni koji se igraju sa državnom, narodnom imovinom.

Hvala.
Pet minuta ću da koristim.
Amandman je potpuno smislen i mislim da nema nikakve sumnje u dobre namere, kao što ja nemam sumnje u dobre namere predlagača za ova tri zakona. Ministre, upravo vas hvalim, tako da bi bilo dobro da čujete. Znači, hvalim vas, pa bi bilo dobro da čujete.
Imam zaključak da su dobre namere u sva tri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu. Nije to nikakav set, to je grupa zakona. Set je nešto drugo.
Mislim da je u istoj atmosferi i amandman koji su podnele kolege iz DS i ja, a to je da pritegnemo proceduru, da budu skraćeni rokovi. Mislim da je svima jasno da tri meseca nikako ne mogu da budu mali rok. Za tri meseca možete da napravite svašta, ponekad i nešto dobro.
Bilo bi dobro da tako veliki periodi, vreme je da se koriste za dobre stvari. Ako date i podnosiocu zahteva i administraciji, rok od tri meseca, i u tom vremenu ne mogu, bilo sam predlagač, bilo taj podnosilac zahteva, bila administracija da dođu do rešenja, onda mi imamo veliki problem.
Ovo je 21. vek, ovde nema potrebe da neko kopa po znanju, po arhivama, po bibliotekama, nekoliko nedelja, kao što je možda bilo pre 50 godina, ovde postoje informacije koje su dostupne na klik, i ako se dobro uradi procedura, ako se postave obrasci, ako se dobro napravi procedura odlučivanja po zahtevu, mislim da rok može da bude i 15 dana.
Zato je dobro, ne samo u ovoj oblasti, u svim oblastima, gde administracija treba da učini nešto građaninu da ti rokovi budu što kraći. Sekundarni efekat toga je da i građani koji nešto traže od državnih organa budu skoncentrisaniji, fokusiraniji na ono što je njihov zahtev. Nije nešto, loša je praksa da se preda neki zahtev, pa se onda čekaju meseci, pa dopuna, pa izmena, pa već se promeni zakon, promeni se vlast, imamo izbore na godinu dana, tako da je pitanje da li će biti Vlada u sledećem sastavu, ne samo po prisustvu ministara, nego i po organizaciji je Vlade ista.
Prema tome, vreme je da se okrenemo kraćim rokovima i zato je naš predlog ovaj koji jeste, i bilo bi jako dobro da ministar učini taj iskorak i sa dobrom namerom sa kojom nam je dao ova tri predloga zakona, učini i to da prihvati i na sebe odgovornost, i naravno, i na administraciju u svom Ministarstvu uz najveću pomoć svih koji misle dobro ovoj državi, da se to i sprovede.
Naravno, biće prvih šest meseci i možda malo problema, nešto će biti malo duže od tri meseca, ali videćete, verujte po iskustvu koje imam iz nekih državnih poslova, posle devet meseci, godinu dana, vi već dobijate novu atmosferu gde se ljudi u administraciji plaše da zakasne, opravdano, a da oni koji su predlagači, koji zahtevaju, koji se obraćaju mnogo ozbiljniji kada i oni imaju kraće rokove.
Generalno, niti izmena ovog člana, po amandmanu koji smo mi preneli, neće popraviti opšte stanje. Naravno, amandman je dobar, ali opšte je stanje u poljoprivredi je loše i o tome svedoči današnja rasprava. Ponovo smo upali u sve moguće zamke demagogije, pa je to ponovo bila priča o ekonomskom patriotizmu, pa je ponovo bila priča o tome da su naši traktori…

Najbolji na svetu.

Što se plašite?

Govorim upravo o amandmanu. Malopre sam vas pitao koji je amandman na dnevnom redu pošto iz onoga što je govoreno, nisam znao o čemu se radi.

Ovde se radi o amandmanu na član 8.

Šest, pardon.
Prema tome, usvajanjem tog amandmana, govorim vam o atmosferi. Ako imate skraćene rokove, onda predsednice, neće biti ni u parlamentu diskusija koje će se baviti raznim demagogijama, čiji su traktori bolji, šta je nekada bilo, da li je bilo bolje pod Titom. Najbolje je bilo u 90-ima, pa je najbolje bilo u 2003, pa je najbolje bilo u 2007, takva licitiranja ne donose nam ništa. Subvencije iz evropskih izvora, sa subvencijama iz domaćih izvora moraju efikasnije obrađivane.
I u Predlogu zakona o budžetu sam pet milijardi iz nekog drugog izvora, iz bacanja para za propale firme, svojim predlogom amandmana, dao predlog da to ide za subvencije za poljoprivredu. Žao mi je što to nije prihvaćeno.
Konačno na kraju, imamo jednu veliku dilemu, i isto mislim da ovaj amandman koji skraćuje rok za ove odgovore, može da utiče i na rešenje te dileme, a to je pitanje da li poljoprivreda treba da bude zasnovana na malim posedima ili na velikim posedima. To nije ni retorsko pitanje, to je besmisleno pitanje. Nigde, ni u čemu ne pobeđuje malo. U ekonomiji, a poljoprivreda je deo ekonomije jedne države, ona ima jedno kompleksno mesto, vezano i za demografiju, i za socijalnu politiku, ali nikada u biznisu ne može da pobedi neko ko je mali. Prema tome, pored svega ovoga, jedan način da država stimuliše, pa čak da kažem i natera male proizvođače da ulaze u, nekad se zvalo zadruge, neka se sada zove kooperative, ili zadruge ponove, svejedno, gde će imati svoje stručne saradnike koje će u njihovo ime i za njihov račun da pišu ove predloge i da jure administraciju da odgovori budu što pre. To je na koristi administracije, jer što pre počne neka proizvodnja, onda će pre da dođe do toga da se plati porez na taj proizvod, kada dođe do konačnog potrošača, a time se, naravno, novac vraća u budžet Srbije.
Prema tome, ministre, dobra je prilika da pokažete da na dobre predloge amandmana imate dobar odgovor.

Osam zakona u zajedničkoj raspravi, jako teško i kolegama koji su imali 20 minuta, ali pokušaću i u tih pet minuta da kažem nešto suštinski o tome.
Pet zakona imaju moju podršku i podršku Nove stranke. Znači, Zakon o transportu opasne robe, Zakon o komunalnim delatnostima, o javno-privatnom partnerstvu, o Predlogu sporazuma o Trans-evropskim železnicama, Sporazum o liv džet letovima, iliti vanrednom vazdušnom avio-prevozu, uz neke intervencije koje smo dali pre svega u poboljšanju teksta, imate podršku za ovih pet zakona.
Što se tiče poslednjeg, to je odluka o ukidanju viza sa Kinom, ja se nadam da su nadležne službe Vlade ispitale podrobno i sve potencijalne koristi od toga i sve potencijalne probleme koje tako nešto može da nam donese. Nije slučajno da niko u ovom delu sveta nema takav sporazum sa Kinom i nemam vremena da obrazlažem zašto mislim da je to jedna stvar koja je kontroverzna.
Dva zakona koja su izazvala najveću pažnju javnosti, jedan je o koncesijama na aerodromima, odnosno o upravljanju aerodromima, ali kao priprema, to piše i u obrazloženju, da je to priprema za davanje koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“ i za neke druge aerodrome. Realno, u Srbiji imamo dva aerodroma koja rade manje-više komercijalno. Tačno je da imamo jedan veliki razvoj avio-saobraćaja, broj putnika, ali hajde da budemo realni, tu dobar deo tome doprinosi i konkurentno stanje u celom svetu. Svuda se povećava broj letova, broj ljudi koji leti i to je potpuno u redu, ja bih voleo da to bude apsolutno onako kao što ste vi rekli.
Samo imam tu nekoliko pitanja. Prvo, za koncesiju – da li se zna ko dobija koncesiju? Da li su vam rekli, da li vi to znate ili vam još uvek nisu rekli? Pošto ova brzina, hitan postupak, očigledno mi liči na nešto što me podseća na NIS, kada je NIS prodavan, da bi nam ostalo Kosovo i da bismo dobili „Južni tok“, pa smo dobili južno Kosovo i o toku da ne govorim. Liči mi na to.
Da li tu imamo opet neka neobična prijateljstva sa nekim nama dalekim, ali prijateljskim zemljama, pa se tu pojavljuju neki čudni igrači koji bi možda došli do tih koncesija. Govorim o slučaju „Beograda na vodi“, ali govorim i ponoviću još jednom slučaj jednog bugarskog biznismena i bankara koga domaće vlasti i predsednik države i predsednik Vlade, a to su sve saznanja moja iz MUP-a Srbije, čuvaju tu negde na Vračaru, iako ima već dve godine crvenu poternicu Interpola. Svi znaju da je on tu i on je vlasnik paraćinske staklare i svi znaju, ili je to nešto prodao nekome iz vladajuće koalicije, ali bojim se da ne pravimo tu brzu koncesiju samo da bismo došli do nekih kontroverznih ljudi koji će prati nečiji novac. Ja se nadam da to nije tačno, ali se bojim da postoji ta opasnost.
Rekli ste za niški aerodrom da je obnovljen. Tamo sleću avioni od 2003. godine, kada je obnovljen sredstvima norveške države i tačno je da sada ima više saobraćaja, ali on je od 2003. godine u voznom stanju, što bi se reklo.
Rekli ste da selite prugu iz centra Niša. Netačno. To je priča koja postoji 20 i nešto godina, i ja sam je pričao kao gradonačelnik, ali se nije ni jedan prag pomerio do sada, niti postoji ozbiljniji plan nego što je bio pre 20 godina.
Zakon o stanovanju i održavanju zgrada. Moje kolege iz DS-a su uzele moj recept „briše se“ i ja sam dozvolio to bez nadoknade za autorsko delo, ali ja imam drugu ideju sad sa tim zakonom. Kažu neki zli jezici, a možda su i obavešteni, da se to u stvari sprema kada izgubite sledeće izbore, da poslanici, odbornici, ljudi koji su u vlasti dobiju svoj novi posao, a to su ovi prinudni upravnici zgrada, da imaju licence za to, a šta bi drugo mogli da rade, pošto ništa u životu nisu radili, počev od predsednika Vlade pa naovamo, i da se to u stvari sprema.
Ja mislim da zakon treba da bude usvojen, ali kao stimulans građanima da se organizuju i pruže otpor toj najezdi i da svi formiraju svoje skupštine, kako se to već zove, i izaberu svoje upravnike i to je pravi način da počnu izbori u aprilu sledeće godine. Hvala.

Mislim da kolega nije baš najbolje shvatio ono što sam hteo da kažem. Naravno da je važno za svaku državu da ima dobre odnose sa SAD, Kinom, Ruskom Federacijom, EU. To je pitanje koje naprosto, uvek ima isti odgovor – da. I, Severna Koreja i Lihenštajn i svi između, žele da imaju dobre odnose sa te tri države i evropskom integracijom.
Pitanje samo – da li je dobro promišljeno to, da mi budemo jedina zemlja u Evropi koja nema vizni režim sa Kinom? Da li je to u skladu sa politikom koju vodi aktuelna vlada, bar javno, bar na rečima, a to je da mi idemo ka EU?
Naravno, ni za turiste iz Kine, niti za čeličane iz Kine, niti za bilo šta iz Kine, nije cilj tržište turističko, tržište čelika, tržište prehrambenih proizvoda, ili tržište ne znam čega Srbije, ili ta pruga navodna, od Beograda prema Budimpešti, nego je to cilj Kine da izvrši ekonomsku penetraciju u Evropu, u EU, i to je jasno kao dan, i to je legitiman cilj. To je legitiman cilj, samo je pitanje, ako to EU ne vidi kao nešto dobro, nego misli da treba produžavanjem, i carinske zaštite i vizne zaštite, da spreči tu aktivnost Kine, da li je dobro da mi na putu ka EU, budemo saučesnik, u ponavljam, sa njihove strane legitimnim ciljevima Narodne Republike Kine. Pitanje je samo tu – koje je naše mesto u tom procesu? Zato sam izrazio sumnju, da li je dovoljno promišljeno ovo sa ukidanjem viza za nosioce običnih pasoša, kao što se kolokvijalno kaže.

Poljoprivreda je tema koji je na vrhu liste demagoških tema uvek kada je rasprava u parlamentu, uvek kada su izbori. Pošto su kod nas izbori svake godine, onda je to jedna permanentna tema. Da li je skoro bilo neke ozbiljne politike za poljoprivredu? Nije. Odavno nije. Mislim da nikada nije bilo dobro. Nešto što je možda u tom trenutku bilo interesantno, to je neki zeleni plan, tamo iz 1975/76. godine, ali to je samo za jednopartijski sistem, lopovske podele sveta i svega onoga što je tada bilo obeležje ukupne atmosfere. U 90-ima je propadalo sve, i svako ko počne priču da je nešto od 5. oktobra postalo gore, taj ima probleme sa percepcijom činjenica. Razumem sve ideologije i razumem sve želje ljudi da napreduju politički, da dobiju veći broj glasova, ali demagogijom i lažima, i samo laganjem, teško da nešto možemo da promenimo.
(Aleksandar Marković, s mesta: A subvencije?)
Posle, bilo je nešto malo i subvencija i u tim 90-im, bili su neki zeleni bonovi za gorivo, zato što goriva nije bilo, pa zato je verovatno najveći broj ljudi nisu uspeli da to potroše. Da li je bilo neke odlične politike posle 5. oktobra? Nije. Bilo je nekih pokušaja, bilo je nekih dobrih pokušaja, bilo je dosta gluposti, bilo je jedno 10 ministara, ni jedan ne bi mogao da se pohvali time što je radio, ja sam jednog, koga sam zatekao, smenio. Ne mislim ništa posebno dobro ni o jednom posle toga, odnosno efektima njihovih ministrovanja.
Nije bilo politike prema agraru, i tu da budemo potpuno jasni. Želim mladom ministru, da bez obzira na stranačka obeležja, da promeni tu tradiciju i da on bude prvi ministar čije će ministrovanje biti upamćeno po dobru. To, naravno, ne može da se reši time što će predsednik Vlade, ili neki raniji ministri, da daju rokove koji su neispunjivi, koji su više dobra želja, nego nešto što ima realne osnove. Mi ne treba da se bavimo politikom prema poljoprivredi, treba da se bavimo politikom prema proizvodnji hrane. Mislim da se oko toga slažemo. Primarna poljoprivredna proizvodnja je samo deo procesa koji treba da donese razvoj jednog dela privrede. Nijedna mala zemlja na svetu ne živi od prodaje primarnih poljoprivrednih proizvoda. Ne možemo to da radimo i mi, bez obzira ko je vlast, ko je koliko sposoban po svojim rečima, ili nesposoban, po rečima svojih oponenata.
Prema tome, hajde da pokušamo da stvorimo atmosferu, da dođemo do prehrambenih proizvoda, najviše iz primarne proizvodnje, kao sirovina. Da li ima budućnosti za male posede? Nema. Nema ih nigde. Ni u jednoj državi na svetu, ni tamo gde su subvencije pet puta veće nego realna cena uvoza nekog proizvoda, nema uslova. Jedino kako mogu da opstanu mala gazdinstva to je da se vrate, ne u zadruge, hajde da promenimo i to ime, neka budu kooperative, ne da daju svoju imovinu, nego da budu akcionari u jednom velikom poslu, gde će i u poslovima nabavke i u poslovima obrade i u poslovima prodaje imati bolji status nego kada idu sami. Da prestanemo da se bavimo čudima koja rešavaju sve. Te sad će sankcije, koje inače nije uvela Evropa Rusiji, trgovinske sankcije, nego obrnuto, Rusija Evropi je uvela sankcije trgovinske, da je to velika šansa za srpsku poljoprivredu. Šta smo uradili?
Svakog septembra 15 dana svi pričaju o ajvaru. To ajvar sad, to je sve, to je čudo. Dvesta hiljada evra je godišnji izvoz ajvara, dva kioska u Knez Mihajlovoj imaju veći obrt za godinu dana. Lepo je što ima i ajvar, ali to nije rešenje. Rešenje je da napravimo ozbiljan plan šta da radimo. Mislim da je metafora ono što mi treba da radimo, to je Nestle ili Milka sa srpskom malinom ili oblačinskom višnjom. To znači da se u Srbiji proizvodi jedan proizvod, čokolada, koja će biti prodavana po celom tržištu Evropa, a dobar deo sirovina, bar polovina je naše, sa našom radnom snagom koju imamo, kvalifikovanu od polukvalifikovanog radnika do akademika koji se bave tom oblašću.
Zašto Nesle, zašto Milka, zašto ne Srbijanka? Zato što ne možemo marketinški da ubedimo ljude u Evropi da kupe nešto drugo u odnosu na ono što su navikli da kupuju. To povezivanje, taj način može da nas dovede do toga da živimo bolje. Konačno još jednu rečenicu, uz posticaje mladima da ostanu na selu.
Možda još jedna ideja, nije to amandman, nisam imao vremena za to, ali ideja koja stoji dugo. Hajde da vidimo način kako da ljudima koji su ostali bez posla u nekim poznim godinama, a imaju imovinu, zemlju na selu, kako da oni dobiju stimulanse da se iz predgrađa, tužnog nekog grada, vrate u svoje selo i tamo vide svoju bolju budućnost.