Ovi amandmani i ovaj moj, neću da optužujem za to kolege koje su podnele slične amandmane, ali mogu da liče na lokal-patriotske amandmane. Hajmo sam malo za Palanku, malo za Niš, malo za Kragujevac, malo za ne znam koji drugi i to, naravno, nije cilj. Cilj je, bar sa moje strane, siguran sam da i kolege imaju tu ambiciju, da ukažemo na potpunu neravnopravnost opština i gradova u odnosu na novac koji im je dodeljen po ovom osnovu. Kaže se da postoje nekakvi kriterijumi, nisam video kakvi su. Ali, po kojim kriterijumima, recimo, Leskovac može da dobije skoro za 30% više nenamenskih transfera od Niša? Po čemu? Manji je, beda je i u Nišu i u Leskovcu, ne znam koji to može da bude razlog. Ili kako Novi Pazar može da dobije, uz sve uvažavanje stanovnika Novog Pazara, političkih institucija, to nije tema, ali to je grad koji je za sto i nešto hiljada stanovnika manji od Niša, a dobija samo za 70 miliona manje? Leskovac je upola manji od Niša, dobija 300 miliona više.
Bilo bi dobro da nam ministar da objašnjenje koji su to kriterijumi koji su doveli do toga da imamo ove odokativne cifre koje su kao izvlačenje lotoa, pa šta ispadne – ispadne. Ili tu postoji neki lični animozitet ili neka lična simpatija prema nekom gradu, da li je zbog tazbine, da li je zbog prve ljubavi, da li je ne znam zbog čega, rezultata na izborima, ali generalno ovde ne postoji sistem.
(Zoran Živković, s mesta: Hvala, ministre, na odgovoru.)

Znači, jedan iz serije onih amandmana kojima pokušavam da rasteretim nosioce nekih funkcija odgovornosti za nešto za šta ne bi trebalo da budu odgovorni.
Naime, ovde se traži, ponovo je pitanje uskraćivanja sredstava kroz transfer, daje se mogućnost ministru da ukine transfere za one opštine koje ili nisu planirali ili ne isplaćuju plate zaposlenih za poslove finansija, možemo da ih … Znači, opet je ideja da ministar svojom odlukom, bez kriterijuma, bi da donese odluku da se jedan deo sredstava opština i gradova uskrati tim lokalnim samoupravama. Moje pitanje - zašto je to posao ministra? Kaže, to je efikasnost, to će da dovede u red, imamo DRI, imamo poresku inspekciju, valjda imamo još, imamo finansijsku policiju, imamo MUP, imamo sindikate u lokalnim samouprava koji mogu oko toga da prave galamu. Zašto bi to radio ministar? To je po istom rezonu po kojem su pravljeni oni iznosi transfera za lokalne samouprave. Pitao sam ministra malopre, pitam ga ponovo - po kojim kriterijumima i po kom sistemu je to napravljeno?
Konačno, pošto je ovo poslednji moj amandman, mislim da je posle ove rasprave i mislim da se ministar složio najvećim delom sa tim da ima puno grešaka u ovom budžetu, da je on mogao da bude napravljen bolje, da je bilo vremena da se napravi bolje, da je bilo vremena da ranije dođe u parlamentarnu proceduru i da mi imamo kvalitetnije amandmane od ovih kvalitetnijih koje smo sada imali. Petnaesti decembar je rok za usvajanje, koliko znam, danas je još daleko od toga. Znači, bilo je sedam, osam dana više da završimo ovaj posao kako dolikuje ozbiljnom parlamentu.

Molim vas, koristiću i onih pet minuta.
Amandman je od Odbora za Ustav i zakonodavstvo, ili kako se već zove, odbijen kao pravno nemoguć bez obrazloženja, tako da sumnjam u to obrazloženje. Dopuštam jednu malu mogućnost da on nije stvarno usaglašen do perfekcije, a razlog za to je upravo kratak rok u kome smo imali prilike da se bavimo ovim budžetom.
Šta je suština ovog amandmana? Promena politike i to nije nikakav trik, nikakva dosetka, to je stav koji zastupa moja Nova stranka, koju zastupam ja, koju mislim da zastupa puno ljudi u Srbije, a to je da promenimo dalji put Srbije ka budućnosti. Ono što imamo u poslednjih sedam, osam godina, znači, više nego što traje ova vladajuća koalicija, to je pojava subvencija. To je uvedeno, a sada je to dignuto na najviši mogući negativan nivo kao jedini način da strani investitori i domaći, ali pre svega strani dolaze u našu zemlju, da otvaraju preduzeća, da zapošljavaju ljude.
Šta se u stvari dešava? Dešava se to da 10.000 eura po radnom mestu dobiju investitori koji počnu nekakvu proizvodnju, ne ulazim u kvalitet te proizvodnje, neka bude najbolje moguća, sa obavezom da ostanu u državi i da ta firma posluje dok traju subvencije. Dvesta, 250, 212 evra je neko izračunao kao prosečnu platu u tim preduzećima. To znači, ako investitor dobije 10.000 eura za jedno radno mesto, a prosečna plata na tom radnom mestu je 200, 215 evra, to znači da je država, a to su ti isti siromašni građani, su platili negde oko četiri godine skoro 50 plata, unapred. Imamo, koliko se sećam, slučaj „Fijata“ gde dan danas „Fijat“ nema obavezu da plaća poreze i doprinose na plate.
Pitanje je da li će svi ti investitori ostati u Srbiji kada istekne ta subvencija, kada potroše te pare koje su dobili. Ne postoji ni jedan jedini zakonski, ugovorni ili bilo kakav drugi razlog da oni ostanu ovde. Sutra će Makedonija koja je inače na desetom mestu te čuvene Duing biznis liste, gde se mi hvalimo da smo trideset i neki ili sutra možda Moldavija, u Belorusiji počinje privatizacija. Znači, svuda na nekih 500 do 1.500 km oko nas je moguće da neko ponudi bolje subvencije ili neke druge bolje uslove i ti investitori će otići tamo. Ako privreda Srbije može da napreduje samo kroz subvencije za nova radna mesta, onda nama napretka nema, u to budite sigurni. To nije put ka boljoj budućnosti.
Da vas podsetim, te subvencije su uvedene 2007. ili 2008. godine, ne sećam se, možda i kasnije, ali bilo je osnivanja novih kompanija u Srbiji i pre toga. Odavno nije bilo tamo, do 90-tih jeste, ali to je neki drugi sistem, ali posle tih nesretnih 90-tih, od 2001. godine do 2004. godine je bilo stranih investicija bez centa da je država dala bilo kome, ne samo kroz proces privatizacije nego i kroz brownfield i greenfield investicije, Ball packaging, recimo i ima puno drugih primera.
Znači, tužna je i jadna zemlja koja se reklamira da ima najjeftiniju radnu snagu na kontinentu, a to znači da je naša radna snaga svedena na cenu radne snage u Centralnoj Africi i da još preko toga država mora da da miraz ili kako god hoćete to da zovete, subvencije, da bi neko došao, da bi neko otvorio neku fabriku gde se klemuju kablovi za autoindustriju ili neka druga vrlo visoka tehnologija. Ni jedna fabrika visoke tehnologije nije otvorena u Srbiji u poslednjih sedam, osam godina, bez obzira na velike najave poluprovodnika i ne znam čega još.
Zato, ja predlažem da se u budžetu koje inače negde oko 9,5 milijardi evra, da se nekih 260 miliona ili ti 32 milijarde dinara, da promeni svoju namenu. Pa predlažem da subvencije u privredi da se svedu na nivou 9.000 dinara, znači, da ih nema. Da se subvencije za poljoprivredu podignu za pet milijardi i da time dođu na nivo od 36 milijardi. Subvencije u poljoprivredi su neophodne svuda, u najliberalnijim državama na svetu one postoje.
To jeste budućnost srpske privrede. Subvencije za železnicu da se prepolove. U odgovoru sam dobio da će to da ugrozi bezbednost. O kojoj bezbednosti govorite vi u srpskim železnicama? Gde tu postoji bezbednost? Ima i dan danas 200 rampi koje se dižu kada duva vetar, a ne kada treba. Železnica ima najbolje prostorije u svim gradovima gde ima svoje sedište, od Beograda, preko Novog Sada, Niša, Kragujevca, bilo gde. Šta je sa tom imovinom? Ako se plaća bezbednost železnice na ovaj način nema bezbednosti. Da se ostale subvencije, gde ima svega i svačega svedu na 10% onoga što je predloženo i da se tu uštedi 10 milijardi, a da se povećaju subvencije za kulturu, za dve milijarde jer ako nema ulaganja u kulturu i u neke druge stvari posle toga koje ću navesti, mi nemamo zašta da gradimo svoju budućnost.
Znači, dve milijarde za kulturu, 10 za dečiju zaštitu, dve za socijalnu zaštitu, četiri za učenički standard, četiri za studentski standard i pet za Fond za mlade talente. To znači da se od nekih 700 miliona podigne skoro šest milijardi taj fond. Znači, da prekinemo da se igramo estrade u ekonomiji i da počnemo da ulažemo u prave vrednosti, a to su deca, to je kultura, to je obrazovanje.

Znači, prethodni govornik sam ja, tu nema nikakve sumnje, a to je osnov za repliku.
Slažem se sa tim da je važno da dolaze investicije. Recimo, 2003. godina, kada je Srbija imala jednu pametnu, prosperitetnu vladu, koju sam i ja vodio jedno vreme, direktne strane investicije su bile blizu tri milijarde evra, nula subvencija za bilo šta. Znači, apsolutno, čiste strane direktne, plus nešto domaće.
Prema tome može se i tako. Može se i na taj način. To je trebao da bude model. Ja ne kažem da ova Vlada od pre dve ili od pre četiri, pet godina, promenila sistem. Promenjen je nešto ranije greškom, nekih ranijih vlasti, ali trebalo je da popravite to. Trebalo je da odustanete od tog modela i da se vratite na temeljni model, a to je da se, i tu se slažem sa ministrom poljoprivrede, investicije dovode tako što je to pravna država, da imate pravnu sigurnost, sigurnost investicija, predvidivosti svih investicija.
Nije zemlja gde dolaze investicije ako vam u pola noći neko sa fantomkama ruši po centru Beograda. To naravno nije. Nije ako sudski sporovi traju decenijama. Nije ako se na mnoge druge načine pokazuje da je Srbija, nažalost, još uvek zemlja u tranziciji koja ne ide ni dinamikom, ni u dobrom smeru na valjan način.
Prema tome, slažem se, i hvala na citatu prethodnom govorniku - izvezi ili umri u privrednom smislu. Znači, izvoz je nešto gde mi treba da se okrenemo, a ne da krpimo rupe tamo gde su te rupe ogromne već decenijama. Petrohemija Pančevo je zastarela…

Ovaj amandman je logičan nastavak amandmana na član 1. o kome sam govorio malo pre. Znači, to je jedan sistemski, drugačiji pristup. Predstavlja ukidanje subvencija za privredu, za one posebne subvencije i još neke.
U odgovoru piše da su obaveze preuzete iz ranijih ugovora i obaveze po očekivanju i sledećih godina zbog povećanog interesovanja investitora za naše subvencije. Pa, naravno, da postoji interesovanje, to je vrlo logično za takav poklon. Ali mislim da još jednom ili bih bar voleo da ministar da odgovor, pošto nisam dobio odgovor za amandman na član 1. Bilo je puno primedbi da bi ukidanjem subvencija došlo do praktično kraja sveta, odnosno da bi Srbija ponovo propala, kao što propada uvek kada to nekome treba da od sebe napravi velikog spasioca i kažu da je nemoguće dovesti investitora, da je nemoguće živeti.
E, pa da vam kažem, te 2003. godine nije bilo subvencija. Tada su uvedene, čini mi se, prvi put za poljoprivredu, ali nije bilo ovih drugih subvencija za radna mesta i tako dalje. Tada je bilo 250 zaposlenih više nego danas i taj broj je trajao još jedno tri, četiri godine. Tada je evro bio 67,1 dinar. Tada je spoljni dug bio ispod deset milijardi. Tada su investicije bile preko dve milijarde evra i tada je Srbija bila kao što je i kolega Martinović rekao, primer razvoja, znači, jedna zvezda u usponu na ovim prostorima, ne tako što smo mi pričali, nego što je to bila ocena relevantnih i investitora i institucija koje se bave tim poslom. Dakle, može se bez subvencija.

Hvala.
Povređeni su čl. 107. i 108. jer ste dopustili prethodnom govorniku da na najgori, najuvredljiviji način priča o čoveku koji apsolutno ni po kom osnovu nije zaslužio da se o njemu govori zlo. Naravno da je diskusija o budžetu iskorišćena za lični obračun sa pokojnim Zoranom Đinđićem. To je pitanje zašto to neko radi, a ja ne mogu da dam odgovor na to pitanje, ali da je zdravo, nije sigurno.
Vaša obaveza je bila da prekinete govornika i da ga upozorite da ne može tako da govori o istorijskoj ličnosti koja sigurno nije bila mafijaš, za koga sigurno nema nikakvog razloga ni njegovi prijatelji, ni njegova porodica, ni najveći broj građana Srbije, koji su normalni i zdravi ljudi, da se stide i da loše govore o njemu.
Potpuno je normalno da budžet Srbije gde se novac daje na mnoge stvari jedan mali promil da i za taj Fond čiji cilj je stipendiranje uspešnih talentovanih studenata.
Ja tražim da se glasa o povredi Poslovnika.

Ovaj budžet je deo bajke koja traje već više od četiri godine. Naravno, kao i svaka bajka, on ima jedan deo koji je realan, tačan, ali je veći deo svake bajke izmišljotina, hvalospevi, nešto što bi trebalo da fascinira one koji slušaju tu bajku. Da li je ovo „Pinokio“ ili neka druga bajka, ja ne bih da ulazim u to. Mahom su bajke zasnovane na neistinama, a neki bi rekli na lažima.
Šta se tu inače govori u bajkama? Ministar Knežević zna to. Govori se da je nešto najbolje, da je nešto jedino, da je prvi put u istoriji, da je najveće na svetu, da je najlepše na svetu, da tu postoje spasioci, da postoje čudotvorci, „Baš Čelik“ ili neko drugi ko pretvara drvo u zlato, koji sve rešava.
U tim bajkama nema kalendara, nije bitno vreme. To što se kasni sa Predlogom budžeta par meseci, to što smo ga dobili, da ne ponavljam ono što su kolege govorile, 48, 52 ili 32 sata pre, da je nemoguće ga pročitati. Premijer nam je rekao, koji je inače pobegao sa rasprave, da je to nebitno i da je najvažnije da je to najbolji budžet u istoriji. Tako je. To je vrlo moguće, ako se dogovorimo, a to je u bajci moguće, da istorija počinje 2012. godine. Međutim, to nije tačno. Istorija počinje mnogo ranije.
U bajkama postoje čudotvorci, postoje dobre vile, ali postoje i zle veštice. Po ovoj raspravi, zla veštica u ovom budžetu, u ovoj bajci je opozicija. Ona kvari sve što ovaj za 25 sati dnevno uradi, dođe ta nesretna veštica i sve živo pokvari.
Koliko se ja sećam tih bajki, veštice inače imaju metlu, a pošto su pretpostavljeni, skoro zakazani izbori…

Ja mislim da više pričam o budžetu, nego o premijeru. Mislim da ćemo se složiti oko toga.

Prema tome, ta zla veštica koja se zove opozicija će na sledećim izborima, kad god oni budu, a neka budu i u aprilu, da počisti metlom šta već treba.
U bajkama se kaže da se smanjuje dug, iako je on 10 milijardi veći, ali to je smanjenje, i to sad izvolite i objasnite na bilo koji način dug države 10 milijardi veći, nego pre četiri godine. To je definitivno.
U bajkama Sartid radi fenomenalno. U bajkama Basen Bor čini čudo. U bajkama i MKS i Petrohemija stvaraju neverovatne uspehe. U bajkama je sve živo moguće. U bajkama je moguće, čak i vi ćete se oko toga složiti, i kolege iz PUPS da penzije se smanjuju za 10%, ali su veće i bolje i nikad veće. To je u bajkama sve moguće. Naravno, samo naivna deca veruju u bajke i građani Srbije nisu naivna deca, i kada malo porastete vidite da u tim bajkama ima puno lepih, možda lepih namera, ali realno nema ničega što bi moglo da bude korisno.
Šta bi moglo da bude korisno? Da vam kažem. Podneo sam deset, samo deset amandmana, i suština njihova je u subvencijama, da se subvencije neke smanje, a da se neke povećaju. Očekujem da ministar za socijalnu politiku, ministar poljoprivrede i ministar za obrazovanje podrže moje amandmane. Naime, tu su amandmani koji prebacuju nekih 32 milijarde iz sfere estrade, to znači ja ti dam 10.000 evra, pa ti od toga plaćaš četiri godine radnika koga si navodno o svom trošku zaposlio, u sferu budućnosti. Trideset dve milijarde se prebacuju iz subvencija za privredu, ostavio sam 9.000 dinara da ne bude da nema tu ničega, a prebacuju se, pre svega, u ono što je najvažnije za jednu državu, a to je obrazovanje, i to je negde oko 20 milijardi.
Da vam kažem precizno, pet milijardi više za Fond za mlade, četiri milijarde više za studentski standard, četiri za učenički standard, dve za socijalnu zaštitu, deset za dečiju zaštitu, dve za kulturu i pet za poljoprivredu.

Samo da kažem gde sam skinuo, da zna ministar.

To se inače dešava u ovom parlamentu. Hvala.

Naravno, retka je prilika da se dobije reč, tako da se to ne odbija. Hvala, predsedavajući.
Dali ste datum kada je obnovljen ovaj Predlog zakona, pre godinu i po dana je prvi put predložen. Mislim da cela Srbija zna koji su razlozi za donošenje zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, to je poplava, erupcija, inflacija, najveći broj u istoriji broja plagiranih diploma i doktorata u državi Srbiji. Ta poplava te prljavštine je najviša u najvišim nivoima vlasti, tako da imamo, očigledno je to slučaj sa predsednikom države, sa ministrom unutrašnjih poslova, sa gradonačelnikom Beograda i desetine, desetine, pa i stotine primera na nekim drugim mestima, na nekim drugim nivoima.
Šta je ideja? Ideja je da se u članu 4. posle tačke 1) doda tačka 1a) koja glasi – akademska čestitost, a posle člana 5. dodaje se novi član, član 5a, koji glasi – akademska čestitost, član 5a, akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava. Nije to samo pitanje lepog vaspitanja, nije to samo pitanje akademske čestitosti u filozofskom smislu, to je pitanje kriminala, to je pitanje zaštite tuđih prava.
Masa, ponavljam, doktorata, diploma i nekih drugih zvanja su dobijena tako što je neko prepisao tuđe reči, a to znači da je iskoristio tuđu imovinu ne bi li dobio neku svoju nezakonitu korist, a to se zove kriminal i to znamo svi.
Potpuno je besmisleno zašto nemamo volju da se pre svega vladajuća stranka i njeni koalicioni partneri ne operu od te bruke koja ovde postoji poslednjih četiri, pet godina. Naravno, bilo je i ranije plagijata, nema nikakve sumnje, ali ovakva erupcija, ovako veliki broj, to je stvarno prvi put u istoriji Srbije i sigurno je, za razliku od mnogih drugih stvari, da smo po tom pitanju mi lideri u regionu. Bore se neki da nas sustignu, ali vidim da se ovi fantomski „Megatrend“ univerziteti bore da ostanemo na najvišem nivou.
Imamo puno primera da su i predstavnici vlasti saučesnici u takvim prljavim rabotama, tako što predaju, tako što su članovi komisija za odbranu tih radova i to je nešto što bi moralo da bude prekinuto. Od Vlade očekujem da prihvati, ako vi ne danas, u novom predlogu zakona o obrazovanju ovaj predlog.

I ovaj zakon je predložen još jednom. Prvi put je predložen pre godinu i po dana, tamo početkom leta 2015. godine, sa ambicijom da jednim dobrim zakonom, kao što je ovaj predlog, se uvede red u pitanje planiranja i izgradnje, a očigledno je da tog reda nema, da ga nije bilo ni u vreme kada je zakon predložen, da ga nije bilo ni u vreme kada je zakon repredložen, a da ga nema ni danas.
Podsećam još jednom, ovo je praktično jedna inovirana verzija Zakona o gradnji, koji je bio usvojen 2003. godine, koji je tada imao ambiciju i imao i kvalitete dovoljne da zavede red u ovoj oblasti, ali promenom vlasti 2004. godine i na dalje taj zakon praktično nije sprovođen, tako da su i neki nosioci najviših nivoa vlasti zloupotrebljavali lično materiju iz ove oblasti protivno ovom istom zakonu.
Šta je osnovna ideja? Osnovna ideja je da se bez dozvole za gradnju, koja predlaže sve prethodne dozvole, ne može započeti gradnja, a ko to ipak pokuša da uradi, biva kažnjavan kaznom zatvora, i to je jedini način da se to pitanje reši.
Naravno, to se nije desilo zato što bi verovatno mnogi iz tadašnje vlasti, iz vlasti koje su se posle menjale, morali da budu iza rešetaka, jer su slično radili tako nešto.
Donet je Zakon o ozakonjenju, ako se dobro sećam, krajem prošle godine, koji je trebalo sa jedne druge strane da reši problem nelegalne gradnje u Srbiji. Predstavljen je kao čudo neviđeno koje će, naravno, kao i sve što dolazi iz kuhinje Aleksandra Vučića i njegovih saradnika, da reši sve moguće probleme. Rok je bio, koliko se sećam, kraj prošlog meseca da se sprovede zakon, odnosno da se popišu svi nelegalni objekti kojih ima nekoliko stotina hiljada, a rezultati su da je možda tridesetak hiljada tih objekata popisano, da praktično nije legalizovano ni 10% od popisanih, a kamoli od ukupnog broja.
Donošenjem dobrog zakona o planiranju i gradnji bi se u budućnosti sprečilo ponavljanje svih tih krivičnih dela i tog haosa koji i dan danas imamo od „Beograda na vodi“ do praktično svih gradilišta koje imamo po Beogradu i po Srbiji, a sa druge strane treba videti način da se Zakon o ozakonjenju unapredi, jer ovakav kakav je očigledno ne proizvodi dejstvo zbog koga je predložen i izglasan.

I ova rezolucija je svoju premijeru imala pre skoro dve godine kada je bila i godišnjica tog genocida koji je osuđen u dobrom delu sveta bez obzira na političke i istorijske pozicije koje te države zauzimaju i koje su zauzimale u istoriji. Ja ću vam pročitati samo jedan deo država. To je preko 20 njih. Među njima su Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, neke države u SAD, i mnoge druge koje su na pravi način, pravim rečima bez prebacivanja te konotacije na naš savremeni trenutak osudile genocid koji je Otomansko carstvo izvršilo prema Jermenima.
Imali smo na početku današnje sednice predlog kolega iz Dveri koji je bio vezan za genocid nad Srbima i ostalima u Hrvatskoj i ja mislim da je to dobar predlog. Mislim da je istorija genocidnih namera, a posebno istorija uspešnih genocidnih namera nešto što, pre svega, mi Srbi i građani Srbije treba da sa najviše elana pokušavamo da dovedemo na svetlo javnosti. Mi smo narod, ne samo mi, mnogi narodi u našem okruženju, ali i mi kao Srbi smo bili žrtve genocidnih namera, od kojih su neke bile uspešne u svojoj bližoj i daljoj istoriji.
Argument više našem zalaganju za pravednom osudom takvog ponašanja prema našem narodu, prema građanima Srbije uopšte je to da mi podržimo, da pokažemo da imamo taj nivo empatije, svesti, solidarnosti, razumevanja tuđih muka i nevolja i da usvojimo rezoluciju za koju sam vam rekao da je podržana od praktično svih relevantnih država koje su danas na svetskoj političkoj sceni.
Ja vas pozivam da još jednom razmislite o tome, uz ogradu naravno da genocidna namera koja je izvršena od strane Otomanskog carstva nema nikakve veze sa današnjom Turskom, niti sa bilo kojom državom koja bi mogla da se možda prepozna u ovome što se desilo pre 100 godina. Ovo je pitanje osude onoga što se desilo pre 100 godina, kao nauk, kao sećanje, kao preventivno delovanje da se više nikome ponovo ne pojavi takva misao, takva ideja da, bez obzira što smo u 21. veku, pokuša tako nešto. Mislim da je naš interes u tome najveći. Hvala vam.

Tako je. To su dva zakona, ovaj i ovaj sledeći. Zakon o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti ima za cilj da se briše stav 3. u članu 23. u ovom zakonu. Šta je suština? Suština ovog predloga je da se ukine mogućnost komercijalne propagande političkih stranaka koje učestvuju na izborima, da se ukine mogućnost da se, pre svega, narodne pare, pare građana Srbije, pare poreskih obveznika troše na ovu namenu, jer su te pare mnogo, mnogo potrebnije za mnoge druge namene gde nam fali novac.
Mislim da nema nikakve sumnje da ćemo se složiti da fali novac za lečenje dece, da fali novac za lečenje naših građana koji su bolesni od bolesti koje ne mogu da se leče kod nas, da fali novac za opremu obrazovnih, kulturnih, socijalnih, vaspitnih institucija, a paralelno sa tim, u svakom izbornom ciklusu, a izborni ciklusi u Srbiji su češći od vanrednih konferencija za štampu koje drži predsednik Vlade Srbije, da se troše desetine i desetine miliona evra narodnih para za reklamiranje političkih stranaka, i to važi za sve stranke. I za ovu koja je sada vodeća i na vlasti. Isti je stav moj bio i pre pet, šest godina kada nisu naprednjaci bili na poziciji vlasti. To treba da se ukine.
Postoje mnoge države koje imaju mnogo manje ekonomske probleme u kojima je zabranjeno komercijalno reklamiranje političkih stranaka, a tu mislim na izborni ciklus. U vanizbornom ciklusu nema reklamiranja. To važi za Veliku Britaniju, to važi za Francusku, to važi za Španiju i mnoge druge zemlje.
Imaćemo predsedničke izbore za šest meseci ili nešto manje. Pominju se i neki drugi izbori za grad Beograd, za parlament u kome danas sedimo. Ako ne donesemo ovaj zakon, svaka reklama koja bude objavljena na televiziji ili u novinama će biti otimanje od bolesne dece, otimanje od dece koja se školuju u školama gde nemaju osnovne nastavne elemente, elemente za normalnu nastavu 21. veka, a negde nemaju ni one toalete koje je neko rekao da će da reši.
Mi ćemo kroz tu kampanju, ako ne donesemo ove izmene zakona, potrošiti desetine, a možda i 100 miliona evra, a to je neophodno za lečenje dece, za lečenje ljudi koji ne mogu da se leče kod nas i za mnoge delove naših života koji su mnogo važniji od besmislenih TV reklama političara.