On koristi vreme diskusije o amandmanu za priču koja nema nikakve veze sa amandmanom. Zaštitnik građana, Zaštitnik za ravnopravnost, Zaštitnik za informacije, imaju toliko velike plate godinama, pola decenije, deceniju. To samo neko ko je jako glup ili jako zao može tek sada da se seti.

Ja ovde ne vidim nikoga ko je zao.

Ne, nije tačno.

Samo hoću da se vratio na temu, a to je budžet Srbije, koji je nešto malo važniji nego predizborne kampanje ljudi koji su došli da čitaju svoje eseje.

To nije opravdanje za njega.

Niste vi sudija u ringu, vi treba da poštuje Poslovnik.

Uvek kada treba tu sam spreman da vam pomognem.

Dvadeset godina.

Tako je.

Hvala lepo.
Uz podršku argumentima koje je gospođica Jerkov već izrekla, ovde imamo još jednu neobičnu stvar vezano za odgovor Vlade, ili reakciju Vlade na ove amandmane. Kao što je već rečeno, u istom tekstu su i ove amandmane koje su podnele kolege iz DS i ja, posebno u članu 14. stav 5. – briše se.
U odgovoru kolegama iz DS je sedam rečenica, to se vidi ovde, ovde su četiri, ovde su tri. U odgovoru na potpuno isti amandman u istovetnom tekstu, ja sam dobio odgovor na jedno 16-ak rečenica. To je vrlo neobična stvar, to se nikad nije desilo. Kada se odbije amandman, onda se kaže ovaj drugi, koji je istovetni, se odbije iz razloga zbog kojih je odbijen i ovaj prethodni.
Tako da, ovde imao situaciju da Vlada, odnosno ko je pisao te razloge za odbijanje, ima oko iste stvari dva stava, jedan stav u sedam rečenica, drugi stav u 16 rečenica. Kada se uđe u suštinu, vidi se da se, i suštinski razlikuju ova dva stava, pa bi voleo da mi ministar stvarno kaže šta znači –može, jer ima tu puno pravnika koji znaju da kada stavite tako neku reč u neku zakonsku normu to – može, ispade sve i svašta, može, ne mora, ne zna se kada, ne zna se zašto. Znači, daje taj visok nivo odokativnog ocenjivanja, koji ne treba da postoji u ozbiljnoj državi. Treba da se napravi jedan jasan pravilnik ili podzakonski akt druge vrste koji kaže - u slučaju da, to, to, to, onda ministar ili ministarstvo prekidaju transfer, a ne ovako da to ostane na slobodno uverenje ministra.

Uz podršku argumentima koje je dao moj kolega koji je govorio pre mene, ponovo moram da ukažem na jedan paradoks, a to je da na amandman u istovetnom tekstu kolega dobije odgovor u sedam redova, a ja dobijem odgovor u 16 redova. Baš bih voleo da vidim metodologiju koja dovodi do toga. Znači, ili je neka vrlo ozbiljna metodologija ili neko nema pojma šta piše.
Ali, da uđemo u suštinu, u obrazloženju koje je dato kolegi Aleksiću, kaže u jednom delu teksta – na zahtev reprezentativnih sindikata u osnovnim i srednjim školama predviđeno je da na predlog ministra nadležnost za poslove obrazovanja, ministar nadležan za poslove finansija može privremeno obustaviti itd. Od kad sindikati imaju pravo da zahtevaju nešto od Vlade, ili u ovom slučaju od parlamenta koji treba da donese ovaj zakon? Koja je to formulacija? Zašto te formulacije nema u obrazloženju koje je dato meni? To je potpuno besmisleno.
Sindikati mogu da apeluju, mogu da se bore za svoja prava. Ja podržavam tu njihovu borbu, ali da vi odbijate amandman koji uskraćuje ministrima obrazovanja i finansija da po svojoj slobodnoj volji i oceni ukidaju neka sredstva lokalnim samoupravama, i to pravdate sindikatima, to je besmisleno. Postoji budžetska inspekcija, postoji DRI i njihov posao je da se bave time kako se troše budžeti i da li se ispunjavaju sve obaveze.
Konačno, još jednu rečenicu, ako mi dozvolite, to odokativno odlučivanje dovodi do toga da se pre pet dana iz dela budžeta za penzije prebaci Beogradu 65 miliona za kićenje Beograda.

Postoji bolje rešenje koje je suštinski, generički potpuno logično, pošto već država, ministarstvo isplaćuje plate prosvetnim radnicima. Gde je logika da ove nagrade isplaćuju lokalne samouprave? Nema nikakve logike u tome. Znači, promenite zakon. Ovo je pisalo u zakonu, pa može da se promeni, nije to argument. Promenite zakon i potpuno je logično da te nagrade isplaćuje ministarstvo, odnosno iz budžeta. To je tako bilo do 2007. godine. Ne znam ko je to promenio, nije imao dobru nameru.
Generalno je potpuno besmisleno isto da lokalne samouprave to plaćaju, jer može da se desi, recimo, da je neki učitelj devet godina radio u Beogradu, a onda iz nekog razloga se preseli u Svilajnac i sad neko u Svilajncu treba da mu da nagradu za 10 godina radnog staža. Potpuno besmisleno. On nije lokalni učitelj ili lokalni nastavnik, nego je on nastavnik, državni činovnik u Ministarstvu prosvete.
Prema tome, prvo prihvatite ovaj amandman i time pokažite dobru volju, a vrlo brzo nam dajte Predlog zakona o izmeni Zakona i mi ćemo glasati apsolutno za to, i to je rešenje gde onda nema potrebe da vi budete arbitar, pa vidite da li je nešto u redu, da li nešto nije u redu? Mislim da se oko toga složimo i slažemo i očekujem da kažete da je moj predlog dobar. Hvala, ministre.

Hvala lepo.
Čuli smo već od mojih prethodnika šta je ideja. Ideja je da država, da Vlada može da odluči o otpisu, a onda piše isto jedna neobična stvar za zakon. Piše – da odluči o otpisu, pa „kosa crta“ i „ili“. To nema u zakonima. Ne znam ko vam je bio redaktor pravni ovoga, ali to nije nikako dobra stvar.
U obrazloženju za odbijanje amandmana se kaže da ovo omogućava okončanje procesa privatizacije, bar u obrazloženju za moj amandman, što je malo teško shvatljivo, ali se bojim da to stvara mogućnosti za mnoge loše stvari. Reći ću vam jedan primer toga šta može da se desi kada se u odnosu prema ugovornim obavezama, prema obavezama iz zakona Vlada može da ponaša odokativno. Ne govorim o vama, govorim generalno.
Imamo u Paraćinu Srpsku fabriku stakla Paraćin, koja je privatizovana pa reprivatizovana pre jedno pet, šest, sedam godina, kupila je neka firma iz Bugarske neki „Rubin“, pa neki „Glas“. U poslednjih 16 meseci oni su dužni „Srbijagasu“ 30 miliona evra, piše ovde, i EPS-u 60 hiljada evra. Vlasnik firme koji je to privatizovao se zove Cvetan Vasilev, koga juri bugarska država, koji je na internacionalnoj poternici, koji se nalazi kod nas, mogu da vam kažem i u kojoj ulici, i koga naša država ne isporučuje. Ostaju dugovi za gas, ostaju dugovi za struju, držimo kriminalca pod patronatom države i to sve omogućavaju zakoni koji su na tragu ovog člana čije brisanje tražimo. Ja mislim da se svi slažemo da je to nedopustivo.
Ja vas molim da ozbiljno ovo shvatimo. Privatizacija je imala svoje kontroverze, to nema nikakve sumnje, ali na ovaj način sigurno neće biti završeno. Ja ću postaviti i formalno pitanje – zašto država Srbija čuva kriminalca pod zaštitom?

Hvala lepo.
Ideja amandmana je da se promeni početak člana 29. koji kaže – predsednik Visokog saveta sudstva nadležan je za davanje naloga za prenos sredstava, itd, a da piše da je Visoki savet sudstva nadležan za to, a ne predsednik Visokog saveta.
I ovo je moj pokušaj da rasteretim nosioce najviših funkcija obaveze koja im ne treba. Lakše bez samara, lakše bez obaveza, koje su inače diskutabilne i daju jedan veliki nivo odokativnosti.
U odgovoru na amandman kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 6. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva propisano da predsednik Vrhovnog saveta sudstva predstavlja Savet, rukovodi njegovim radom i vrši druge poslove u skladu sa zakonom.
Ovo je argument za moj predlog? Ovo, kako je definisan položaj predsednika Visokog saveta, je argument za moj predlog? Da Visoki savet po budžetu dobije ovlašćenje da deli sredstva, a onda će predsednik tog saveta, u okviru svojih nadležnosti po Zakonu o Visokom savetu sudstva da odrede da li će to raditi on, napraviće neku normativu kad može, kad ne može, može to da prebaci sekretaru, može da ovlasti neko peto lice. Predlogom amandmana koji sam dao se, ponavljam, kao i u slučaju ministara, rasterećuju pojedinci cezarističkih povlašćenja, a samim tim i rizika da pogreše, ili još gore da urade namerno nešto loše, i da se to stavi u sistem da institucije budu nadležne za nešto, a onaj ko trenutno vodi tu instituciju, po zakonu koji definiše posao te institucije, preuzima svoj deo odgovornosti.

Sličan je razlog kao i na moj prethodni amandman, s tim što se ovde radi o Državnom veću tužioca. Tražim da se amandmanom umesto predsednik Državnog veća tužioca da Državno veće tužioca bude odgovorno za transfere sredstava i sve te druge stvari.
Opet u obrazloženju imam odgovor da po zakonu, član 6. stav 2. Zakona o Državnom veću tužioca, propisano je da predsednik Državnog veća predstavlja državno veće i rukovodi njegovim radom i vrši druge poslove u skladu sa zakonom. Upravo to i predlažem, gospodine ministre sa saradnicima. Upravo to i predlažem, da se na osnovu tog zakona promeni ovaj stav, da Državno veće ima tu odgovornost, a u skladu sa Zakonom o Državnom veću će odgovornost u okviru svoje nadležnosti preuzeti ili predsednik ili neko drugi.
Time, još jednom, pokušavam da zaštitim od greške, namerne ili nenamerne koja je posledica znanja ili neznanja ili previše znanja. Ume nekad da se preuči, da se prave greške koje su nedopustive.
Mi smo pre neki dan imali primer da jedan visoki rukovodilac kaže da nismo ratovali 17 godina i da je to rekord. Taj visoki rukovodilac nema pojma. Nismo mi ratovali i po 45 godina. Prema tome, kažite Vučić Aleksandru da 17 godina bez ratova nije rekord.