Priča o privatizaciji je uvek povoljno tlo za demagogiju, za prepucavanja, za niske udarce i mislim da je današnja rasprava imala neka takva obeležja, ali mislim da je dobro da se vrati na činjenice i što je realnost.
Koliko je to pogodno tlo za sve te loše stvari, privatizacija lako može da se meri i kvantifikuje na vrlo jednostavan način.
Imali smo tri faze u privatizaciji srpske privrede. Srpska privreda je inače propala 90-ih godina, najvećim delom, kao posledica loše politike koja, prvo, nije prevela iz one planske ekonomije, u prethodnom periodu, u tržišnu ekonomiju, a onda je tu došlo i do ratova, sankcija, bombardovanja, tehnološkog zastarevanja, i to su sve veliki razlozi da privreda bude loša.
Naravno, dodatna loša priča o privatizaciji, odnosno loše delovanje se desilo i nakon 2000. godine, i to u periodu koji bi ja nazvao druga faza privatizacije. Znamo svi da su bila i dva zakona u devedesetim, ali po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, koji je počeo da se primenjuje 2002. godine, imamo tri faze.
Prva faza je 2002. i 2003. godina. Preko 850 privatizacija, 120 hiljada ljudi je radilo u tim preduzećima, milijarda i 200, 300 miliona je bio prihod u evrima, bez i jedne privatizacije koja po bilo kojoj listi sumnjivih može da se stavi na bilo koju od tih lista. Rekao bih da je to bilo Periklovo doba privatizacije u Srbiji.
Od 2004. do 2009. godine je privatizacija koja je bila dosta prljava, gde je bilo svega i svačega, gde su oni spiskovi sumnjivih, kriminalnih privatizacija punjeni, najvećim delom, i to je jedan loš period koji je iskompromitovao sam pojam privatizacije i sve ono što on treba da nam donese.
Treća faza, i tu se slažem sa ministrom koji je to lepo rekao, to je poslednjih šest godina, od 2009. do 2015. godine, to je jedan spoj hibernacije i šibicarenja, ja bih tako rekao. Ministar nije rekao da je u poslednjih šest godina u tome učestvovala i aktuelna vlast. Od 2012. godine pa do danas, tačno tri godine. To je jedno logično nasleđe, loše nasleđe onoga što je bilo ranije. To šibicarenje se videlo kroz prodaju NIS-a, kroz prodaju „Zastave“, za šta još uvek nemamo ugovore, neću da govorim više o JAT-u, jer Srbi dobro znaju da je to jedan veliki promašaj.
Šta je ono što su naše primedbe na ovaj zakon? Mi ćemo glasati protiv. Prvo, član 2, imamo na njega amandman, izdvajamo onih potencijalnih strateških 17 ili koliko već bude preduzeća i mislimo da time ništa neće da se dobije za tih još pola godine. Ako imaju šansu da ostvare nešto dobro, da nađu dobrog mladoženju, to će biti gotovo do kraja ove godine. Šest meseci sledeće godine teško da će doneti nešto novo.
Drugo, nejasni su kriterijumi po kojima su ona strateška. Zašto je, recimo, na toj potencijalnoj listi, „Fabrika maziva Kruševac“? Koji je to strateški aspekt? Zašto je „Politika“ tu, uz svo poštovanje ljudi koji tamo rade? Ali, šta je tu strateški za Srbiju? „Ikarbus“, rešio je Vučić – to je „Mercedes“. RTB Bor – rešeno već tri-četiri puta u poslednje tri godine. „Jumko“ – rešeno još decembra 2012. godine, takođe Vučić rešio. „Galenika“ – rešena. „Trajal korporacija“ – ne znam šta je sa tim. „PKB Korporacija“? Ne mogu da verujem da to ne može da nađe kupca, mislim da se čuva za nekoga, ko se oblači u belo i stavlja nešto oko glave. U svakom slučaju, to je jedan problem.
Drugi problem je član 15. koji uništava pravnu sigurnost. Ono što je započeto da se privatizuje po postojećem zakonu se nastavlja po novom zakonu, što je nešto što je protivno načelu pravne sigurnosti.
Član 18, gde je takođe osam dana rok, ustavni rok za početak važenja zakona, a vi predlažete da to važi odmah.
Dakle, privatizacija mora da bude okončana. Ona predugo traje i zato se stvorilo toliko prljavih i kriminalnih stvari. Ja se zalažem da se ona završi tako kao što je predviđeno postojećim zakonom, krajem ove godine. A priče o demagogiji koje ćemo čuti verovatno u nastavku rada ove sednice, laži, za to uvek ima vremena.

Naravno da je dobro kad se dobri amandmani usvajaju i to treba da služi na čast i ministru i Vladi koja to radi i tu nema nikakve dileme. Ne vidim zašto usvajanje dobrih, smislenih amandmana izaziva ovako lošu atmosferu u parlamentu. Očigledno je da to niti poslanik Pavićević, niti ja, niti bilo ko drugi iz opozicije ne inicira. Mi radimo svoj posao, čitamo zakone. Tamo gde su gramatički-pravopisno smisleno nejasni ili pogrešni intervenišemo. Tamo gde mislimo da su zakoni solidni, a mogu da se poprave, dajemo amandmane, a tamo gde vidimo da je zakon potpuni promašaj, takođe dajemo amandmane koji se zovu „briše se“.
Ja bih kolege koji se iznenađuju takvom formulacijom amandmana uputio da malo čitaju. Postoji istorija parlamentarizma, pa kada malo dublje zađete, videćete da je takav vid amandmana vrlo čest u parlamentima država koje imaju dugu parlamentarnu tradiciju. Ovo nije nikakvo iznenađenje, niti je nešto zbog čega bi neko trebalo da se pravi nevešt ili, što bi narod rekao, glup, pa da ne može da prepozna ko je ko kada se o nekome priča, kada se priča o predsedniku da se ne zna iz koje je stranke, kada se priča o prethodniku, da se ne zna koji je prethodni govornik zato što nije pomenut.
Gospođa ministarka i potpredsednica je rekla malopre, koliko sam shvatio, da sam ja učestvovao kao član DS u pisanju Zakona o vazduhoplovstvu iz 2010. godine, što naravno nije tačno. Teško da bilo koji član bilo koje stranke samo zbog toga što je član može da učestvuje u pisanju zakona.
S druge strane, 2010. godine biće verovatnije da je sama gospođa ministarka iz stranke G17 plus i savetnica potpredsednika Vlade mogla da učestvuje u pisanju zakonskih predloga. Ja ne mislim da je to išta loše.

Imam još pet minuta.

Znači, ja ne mislim da je to ništa loše i nema potrebe da kao ozbiljni ljudi, kao ljudi u dobrim godinama, kao ljudi sa značajnim političkim stažom ulazimo u rasprave, replike i podizanje glasova oko stvari koje su apsolutno notorne činjenice i ne treba da budu na štetu bilo koga ko se u njima pominje ili ko ih izriče.
Mi ćemo nastaviti sa pisanjem amandmana. To je naša obaveza. To je obaveza svakog narodnog poslanika iz bilo koje stranke, po ovom izbornom sistemu ili po nekom drugačijem, u ovom broju poslanika, u ovom sastavu parlamenta ili na nekom drugačijem. Mi ćemo to nastaviti, bez obzira što će to kod nekih ljudi, koji su očigledno zalutali u ovaj parlament, nejasnom voljom onoga ko ih je stavio na listu i izabrao da ih promoviše u parlament… Ljudi će se čuditi, naravno svuda, pa i u srpskom parlamentu, koji je odraz srpskog društva, da postoje ljudi koji teško mogu da shvate neke stvari, bez obzira na to što se koristi srpski jezik ili neki drugi jezik koji je prihvaćen i zakonit u ovoj našoj državi, bez obzira što se daju razumna objašnjenja.
Što se tiče samog zakona, mi smo već rekli, gospodin Pavićević i ja, smatramo da je to solidan zakon, da on poboljšava prethodni zakon u jednoj značajnoj meri. Usvajanjem ovih amandmana mi ćemo biti spremni da glasamo za ovaj zakon i u načelu i nakon ukupne rasprave. Ako slučajno ne budemo u sali u trenutku glasanja, smatrajte da smo glasali za ovaj zakon.
Ova reakcija i kolega poslanika i nekih koji sede na mestu gde sedi Vlada, govori o jednoj nedovoljnoj naučenosti, odnosno o pogrešnom shvatanju parlamentarizma. To što vi smatrate da je sedenje u parlamentarizmu i pritiskanje ovih dugmića za glasanje suština parlamentarizma i vašeg prisustva, to je pogrešno. Političke odluke, politički stavovi, to je ono što poslanici treba da pokažu i kolegama koji sede u ovoj sali i građanima Srbije, a to možete da naučite svakog primata koji ima ruke ili noge da pritiska bilo šta. To nije teško.

Vi mislite da ne može da se nauči primat. Ja mislim da može, a ako vi prepoznajete da ja ovim nekoga vređam, onda vi grešite. Ja nisam pričao ni o bilo kom kolegi, niti o vama, niti o bilo kom političaru.

To što vi želite da verujete, idite u crkvu, pa verujte.
Nemojte da me prekidate i da trošite moje vreme, vreme za moju raspravu.
Dakle, ja vam kažem da ćemo glasati za zakon koji je solidan, koji je delimično popravljen našim amandmanima. Kažem vam da ćemo tu praksu da nastavimo i u budućem periodu, da će svaki dobar zakon imati našu podršku, da će svaki loš zakon imati sa naše strane onoliko amandmana koliko ima članova sa tekstom – briše se. Čuđenje, iščuđavanje i druge reakcije su potpuno na duši onih koji to rade.
Generalno, ponoviću još jednom, da je propušteno u ovom zakonu, ali to ne umanjuje njegovu vrednost, da se reši taj sukob u upravljanju i kontroli letenja civilnih i vojnih vazduhoplova. To smo mogli da rešimo nakon jednog jako ružnog povoda koji smo imali pre dva meseca, koji je pored maksimalne neodgovornosti visokih državnih i vojnih funkcionera posledica loših zakonskih rešenja. Hvala.

U članu 7. se reč „sadržina“ zamenjuje rečju „sadržinu“. To je amandman kojim se besmisleni tekst koji je predložen zbog jednog slova dovodi u poziciju smislenosti. To su ministarka i Vlada prepoznali, prihvatili amandman i to je potpuno jedna normalna procedura.
Kolega iz Pokreta socijalista je rekao da on neće glasati za ovaj naš amandman kada bude Dan za glasanje i to je potpuno normalno zato što se ne glasa za amandmane koje prihvati Vlada. Tako da, hteli ne hteli, niko neće glasati za ovaj amandman jer je on već prihvaćen od strane Vlade i samim tim postao sastavni deo Predloga zakona, te se o njemu ne glasa. To je isto jedna dobra stvar i možda ima neke veze sa političkom čestitošću, a možda ima sa još nekim drugim veštinama, kao što je čitanje, razumevanje i neke druge stvari.
Generalno, mi ćemo, još jednom da ponovim, da nastavimo sa humanim poslom očuvanja srpskog jezika, smisla srpskog jezika i davanja smisla postojanju jedne neophodne institucije koja se zove srpski parlament, a verovatno ćemo najčešće jedan takođe važan deo delovanja, ali ne suštinski nego tehnički važan, da prepustimo onima koji su dobili većinu na izborima i kojih, ja se ne slažem sa kolegom Pavićevićem da ih ima premalo u sali, ja mislim da ih ima previše u sali. Hvala.

Amandman glasi u članu 25, u izmenjenom članu 96. posle reči „potvrde“ dodaje, se zapeta.
Obrazloženje za prihvatanje je da se amandman prihvata iz razloga koji su navedeni u obrazloženju podnetog amandmana, a tamo piše da je ova izmena, ovaj amandman ima za cilj da primer i tekst u duhu srpskog jezika i to naravno, još jednom da ponovimo, nije suština ovog zakona, ali je jezik vrlo važno sredstvo u komunikaciji među ljudima, u definiciji odnosa, u tome kako nešto treba primenjivati.
Ja mislim da je naš doprinos i ovog puta bio i sa te strane značajan. Naravno bilo je i nekih drugih amandmana i sigurno je da je jedna dobra atmosfera u parlamentu, atmosfera u kojoj se ne proizvodi mržnja od onih koji druge okrivljuju za mržnju, sigurno može da doprinese da i ovaj parlament bude na boljem glasu u Srbiji nego što jeste, da i Srbija kao takva bude na boljem glasu u međunarodnoj zajednici nego što jeste.
Slažem se da je ona sada na solidnom glasu, ali može da bude naravno i mnogo bolja. Sigurno je i na mnogo boljem glasu nego što je bila u devedesetim godinama prošlog veka, kada je atmosfera delimično u parlamentu ličila na ovu koju danas pokušavaju da proizvedu neki predstavnici vladajuće većine, ali kao i tada, tako i danas mi iz opozicije i te iz devedesete, a i za ove iz 2015. godine smo spremni da pokažemo da Srbija jeste civilizovana zemlja u kojoj se ceni i ono što je internacionalno i ono što je srpsko…

…  a to je u ovom slučaju jezik.

Ovaj amandman ima za cilj da poveća, odnosno pooštri minimalne kazne za puno prekršaja koji su predviđeni - ako se učine da budu kažnjeni, u tri stava. U jednom smo podigli minimalnu kaznu sa 300 hiljada na 500 hiljada, u drugom sa 30 hiljada na 50 hiljada i u trećem slučaju sa 50 hiljada na 100 hiljada.
Naravno da je prevencija i dobro utemeljen sistem najvažnija stvar u obezbeđivanju bezbednosti u bilo kom delu života, naravno da su zakoni osnovna norma koja treba da da temelj te zaštite, da se primena tih zakona, procedura, propisa primenjuje stalno, bez izuzetka, ali naravno da i zaprećene kazne jesu deo preventive. Zato se i gospodin Pavićević i ja stalno zalažemo za pooštravanje kaznene politike, koja sama sebi nije cilj, nego je samo deo jednog celog sistema koji treba da dovede da i u oblasti vazduhoplovstva, kao i u nekim drugim oblastima, prevencija, odnosno zaštita bude na najvišem mogućem nivou.
Mogu da izrazim zadovoljstvo što su nadležna ministarka, Ministarstvo i Vlada prihvatili ovaj naš amandman.

Sa istim ciljem, iz istih razloga je podnet amandman i nadam se da je iz istih razloga i prihvaćen od strane Vlade. Toliko.

Član 77. definiše rok u kome treba napisati i početi sa primenom propisa koji su razrada ovog zakona i glasi: „Propisi za izvršavanje ovog zakona doneće se u roku od 24 meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Naš amandman je bio usmeren ka efikasnosti, tako što smo tražili da se rok od 24 meseca zameni rokom od 18 meseci i to je prihvaćeno od strane nadležnog Ministarstva i Vlade. Mislim da je to dobro i da je godinu i po dana sasvim dovoljan rok da se završi sa tom procedurom i da je to skraćenje od nekih 25% u vremenu koje je bilo predviđeno jedan, ne dodatni napor Vlade, nego jedno razumno vreme u kome treba doneti sva ta podzakonska akta.
Nadam se da će konkretizacijom onoga što u zakonu piše, u podzakonskim aktima, u propisima koji su predviđeni članom 77. biti i propisi koji će na najprecizniji način obuhvatiti one oblasti koje do sada nisu bile obuhvaćene na dobar način. Tu još jednom moram da podsetim na nedoslednost zakonskih propisa i podzakonskih akata koji su, uz jedan ogroman nemar i jedno bahato ponašanje ljudi iz vrha vlasti, doveli do helikopterske nesreće koja se desila 13. marta ove godine. Tačno se zna ko su odgovorna lica i ja se nadam da će nadležno tužilaštvo doći do tih saznanja, samo ako poštuje ono što su činjenice i ono što je zakon. Ministarstvo saobraćaja, koje naravno nije među konkretnim krivcima, ima tu obavezu da reguliše tu materiju preciznije, tako da u sledećim postupanjima u toj oblasti ne bude nikakvih nedoumica.

Oblast planiranja i izgradnje se vrlo teško rešava u Srbiji dobrim zakonima i to je tradicija koja traje više decenija. Posledica toga je jedan urbanistički građevinski haos, koji ne treba vezivati samo za ovu Vladu, niti za prethodnu, niti za onu pre nje. To nam je deo tradicije da se ne poštuju zakoni. Zato je potreba za donošenjem dobrog zakona iz ove oblasti jako velika. Takav jedan zakon je donet 2003. godine, ali je onda akcijama raznih sledećih vlada i ministara pokvaren, izmenjen u dobrom delu.
Pre godinu dana smo dobili novi zakon, odnosno dramatične izmene starog zakona, za koji je sama, ovde prisutna ministarka, rekla da nije savršenstvo iz te oblasti, da treba raditi dalje na uređivanju ove oblasti i mnogi segmenti koji bi trebalo jedan ovakav zakon da obrađuju nisu dobro rešeni ni u izmenama i dopunama koje smo imali krajem prošle godine.
Zato smo poslanik Pavićević i ja, uz ekipu stručnjaka koju je vodio Marin Krešić, napravili novi predlog zakona, koji sada ponovo obnavlja neka dobra rešenja iz 2003. godine i unosi nova rešenja koja su posledica promene u tih 10 godina.
Ovim zakonom koji mi predlažemo prvi put su ustanovljeni i u celini definisani novi Republički zavod za prostorno i urbanističko planiranje. Ukida se Inženjerska komora, a osniva se strukovna komora Srbije. Kontakt plan se uvodi u izradi plana. Proširen je sistem prostornih planova prostornim planom predela itd. Malo je vremena da sada izgovorim sve ono što ovaj zakon donosi.
Jednim delom je obnovljeno, rehabilitovano, i ono što je bilo dobro u Zakonu iz 2003. godine i data su potpuno nova rešenja za najveći broj novih načina kako rešiti probleme u kojima živimo.
Kažu da je preko milion stambenih jedinica ili građevinskih jedinica u Srbiji nelegalno. To je posledica nepostojanja dobrih zakona u našoj prošlosti i loše primene nekih dobrih zakona koji su bili doneti, ali nisu primenjivani. Zato ja apelujem na predsedavajućeg da kada ja završim, pritisne zvono, što bi trebalo da izazove kod poslanika vlasti potrebu da glasaju za ovaj predlog zakona. Hvala.

Dvadeset i šestog septembra  prošle godine, shodno obećanju, koje smo dali ministru prosvete Verbiću, da ćemo mu pomoći da se u Zakon o visokom obrazovanju integriše deo koji se bavi akademskoj čestitošću, predali smo gospodin Pavićević i ja Predlog zakona o izmeni Zakona o visokom obrazovanju.
To je jedan kratak Zakon, lak za čitanje, čak i onima kojima to nije svojstveno. Tri člana, a sa ciljem da se uredi pitanje povrede akademske čestitosti u visokom obrazovanju Srbije. To je povređeno nekoliko desetina ili stotina puta u poslednje dve decenije, a u zadnjih nekoliko godina se to povređuje, odnosno zloupotrebljava sa najviših pozicija srpske vlasti. Imamo puno primera u Vladi, ministri, predsednik države, ljudi na čelu javnih preduzeća itd.
Ministar Verbić je u toj raspravi, u septembru prošle godine, rekao da je on svestan tog problema, ali da ne postoji zakonski mehanizam kojim bi on mogao da bude sprečen. Zato smo, poslanik Pavićević i ja, dali ovaj Predlog izmene Zakona. U prvom članu je da se doda tačka 1a. koja definiše šta je to akademska čestitost, uvodi je u Zakon, a izmena u članu 5. je definicija šta je to akademska čestitost, kako se ona povređuje i kako je treba kažnjavati.
Mislim da je ovo 17 put kako predlažemo da se ovo stavi u dnevni red. Rasprava o ovom Zakonu može da bude vrlo efikasna i sadržajna. Voleo bih da čujem argumente sa bilo koje strane koji bi bili protiv ovakvog rešenja, protiv uvođenja sankcija za one koji plagiraju ili tuđe ili čak i svoje akademske, pod navodnicima, radove.
Ponavljam svoj apel da ovoga puta i bez zvona poslanici glasaju za stavljanje ovog Zakona na dnevni red i da u argumentovanoj raspravi, kao što to obično imaju ili obično nemaju običaj, kažu šta misle o tom Zakonu, koje su mane. Možda zajedno dođemo do još boljeg rešenja, mada mislim da je Zakon, ovakav kakav jeste, potpuno jasan, precizan, bez bilo kakvih mogućnosti da izazove bilo kakve negativne posledice. Ne stavljanje ovog Zakona na dnevni red, odbijanje potrebe da se o tome raspravlja je isto kao da skinete sa dnevnog reda Zakon o udžbenicima.

Dvadeset i četvrtog aprila ove godine se navršilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima izvršenog od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine. To je bio povod da kolega poslanik i ja predložimo ovu Rezoluciju, kojom bi hteli da osudimo ovaj gnusni čin koji je učinjen u periodu koji sam rekao i da se time svrstamo u veliku grupu država koje su to već učinile. 
Ima skoro 30 država koje su donele slične deklaracije: Ruska Federacija, Grčka, Belgija, Francuska, Kanada, Kipar, Italija, Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, neke države u sklopu SAD-a, itd. Nemački parlament je dan, dva posle našeg ovog predloga, naravno, vezano za svoj obim rada, doneo sličnu deklaraciju.
Ne želimo da ovim komplikujemo bilo kakav dnevni, politički život, niti u Srbiji, niti u Evropi i okruženju. Osuda ovog genocida nema nikakve veze sa aktuelnim turskim vlastima ili Turskom kao državom. To nije bio cilj, niti to jeste. Cilj je da u ime Srbije, u ime građana Srbije, u ime srpskog naroda osudimo genocid koji se neosnovano pripisuje ovoj državi i njenim građanima i građanima srpske nacionalnosti u poslednjih nekoliko godina, jer su neki, navodno, u ime nas činili teške ratne zločine, a sa druge strane imamo obavezu i prema građanima Srbije koji su bili žrtve teških ratnih zločina u poslednjih nekoliko decenija. Mislim da ne postoji država na svetu kojoj je u većem interesu da osudi rezolucijom genocid koji je učinjen nad Jermenima pre 100 godina, nego što je Srbija.
Ovo je država paradoksa. Mislim da je krajnje vreme da počnemo da rešavamo te paradokse. Jedan je pitanje stava prema genocidu. Drugo je, recimo, što nema puno veze sa ovim, ali ima posredne veze, a to je potpisivanje Protokola o zabrani korišćenja kasetne municije, gde su građani Srbije najveće žrtve kasetne municije na kraju prošlog veka, a mi smo jedna od retkih država koja nije potpisala taj Protokol i to je još jedan paradoks koji visi iznad glave građana Srbije.