Amandmanom na ovaj član naša želja je bila da ne dozvolimo da se produži rok za privatizaciju takozvanih strateških preduzeća, njih 17 ako dobro pratim, a da ostane zaštita preduzeća koja su na teritoriji Kosova i Metohije ili imaju deo imovine na Kosovu i Metohiji. To su dve različite situacije.
Jedno je pitanje preduzeća na Kosovu i Metohiju, pre svega, zato što niti Vlada Srbije niti aktuelno ministarstvo, niti Agencija za privatizaciju može da utiče na privatizaciju tih preduzeća, niti je logično da bilo ko se javi srpskoj Agenciji za privatizaciju i moramo da budemo svesni te realnosti bez obzira koliko ona nije dobra po nas kao državu.
Međutim, ovaj zahtev ili ideja Vlade da se produži zaštita strateških preduzeća na još šest meseci je sa više strana besmislena. Prvo, sama procena toga šta su strateška preduzeća u Srbiji? Na osnovu čega se to meri? Na osnovu broja radnika, pa ima i većih preduzeća koja su otišla u stečaj ili će otići. Na osnovu uticaja na ekonomski sistem Srbije, pa oni utiču negativno svi na ekonomski sistem Srbije. Prema tome, to je svih ovih 500 preduzeća koja nisu privatizovana posle deset godina od početka privatizacije ili malo više 12, naravno da utiču negativno, da ne plaćaju poreze, da ne plaćaju doprinose, da ne plaćaju svoje obaveze prema komercijalnim poveriocima, da ne isplaćuju plate, da retko uplaćuju doprinose. Sve su to problemi.
U načelnoj raspravi, govoriću još pet minuta, govorio o tome da je ovo vrlo dobra tema privatizacija za demagogiju, za podmetanje, za udaranje po cevanicama, ali to neće da promeni sudbinu srpske privrede. Svako od nas može da proziva nekoga sa manje ili više osnova i to nas neće odvesti nikuda.
Učestvovao sam u kreiranju modela privatizacije, mislim da je to najbolji model privatizacije. Naravno, negativnom selekcijom ne postoji dobar model privatizacije, nego postoji samo najmanje loš i ovo je najmanje loš model privatizacije i to je ocena svih stručnjaka iz svih irelevantnih svetskih i domaćih institucija, a dokaz tome da nijedna vlast nije promenila taj model, nego je samo taj model šminkan manje ili više u ovih 12, 13 godina koliko se primenjuje.
S druge strane, on je u početku davao dobre rezultate. Tačno je da je tada bila privatizacija i najboljih preduzeća, to je potpuno tačno. Ali, tačno je i da je taj proces trebalo po prvom zakonu da se završi u roku od četiri godine i time je trebalo da se spreči sve ono što može negativno da se pojavi iz razvlačenja procesa.
Zašto je on razvučen? Zašto se išlo ovako daleko? Tu apsolutno nema opravdanja nikakvog. Ja sam rekao tri faze, 2001. i 2003. godina, gledajte statistiku, gledajte bilo šta oko toga, tada je zakon primenjivan kako treba. Od 2004. do 2009. godine, rekao sam - prljavo sa raznih strana. Teško da bilo ko, ko je tada učestvovao u tom procesu, bilo u Agenciji, bilo u ministarstvu, bilo u Vladi, bilo po lokalnim samoupravama, teško može da onako se zakune u nekog dragog da je tu sve bilo čisto. Naprotiv, i tačno ne da je bilo 24 privatizacije koje su bile kriminalne, bilo je 224. Među ove 24 koje se pominju, tu ima puno grešaka, ima bar tri koje nisu privatizacije uopšte, ali da ne ulazim sada u te detalje, to je opšte poznata stvar.
I, postoji treća faza, treća faza je u zadnjih šest godina, a to je hibernacija i šibicarenje. Znači, tu praktično nije bilo nikakvog procesa privatizacije, bez obrazloženja i za to su odgovorne vlasti koje su u poslednjih šest godina držale vlast u ovoj državi. Tu imamo više učesnika u toj vlasti. Dramatična promena 2012. godine sa pozicije vlasti nije promenila ništa u toj oblasti. Evo, tri godine ništa se nije promenilo osim zakona koji je našminkan pre godinu dana, očigledno nedovoljno dobro da bi moglo sa tim da se završi.
Ovde je amandman koji smo dali odbijen iz razloga koji teško može da se prihvati kao opravdan. Gde kaže da se ne prihvata jer rešenje predloženo u Predlogu zakona je opravdano iz razloga uspešnog rešavanja sudbine subjekata privatizacije za koje postoje uslovi za prodaju i tu se navodi da ima 25.000 radnika koji tamo rade i da bi njihov odlazak u stečaj tih preduzeća doveo do velikog poremećaja, da bi došlo do socijalnih problema i problema u privrednom životu. A ko garantuje da za ovih šest meseci produžetka će ta preduzeća biti rešena na adekvatan način? Da li neko svoju sudbinu može da veže, za političku ili ne znam kakvu, pa da kaže, dajte nam još šest meseci i mi ćemo rešiti problem ovih 17 preduzeća.
Drugo, otkud vi znate da tu ima 25.000 radnika, jer koja su preduzeća strateška, Vlada će da odluči kada se usvoji zakon. To znači da tu nešto nije u redu ili ste vi već odredili koja su to preduzeća, a onda se postavlja moje pitanje – kako tu može da bude preduzeće koje ima problem, recimo PKB? To je moglo da se privatizuje odmah, a može i sada. Pitanje je i koji je strateški značaj Fabrike maziva Kruševac i uz sve poštovanje, tradicije, uloge, mesta ljudi koji danas rade, kakve veze ima politika sa strateškim značajem za državu Srbiju, a da ne govorim o tome da je tu i FAP za koji se pet, šest puta pričalo da je rešen i da je tu još par preduzeća koja su navodno rešena. Što sad tražite još šest meseci? Znači, za šest meseci do kraja ove godine, sasvim je dovoljno vremena da se završi sa sudbinom, ja se nadam, povoljnom sudbinom svih 500 preduzeća, a posebno tih 17. Hvala.