Hvala lepo.
Postaviću svih 10 pitanja, ako stignem u ova tri minuta, postaviću predsedniku Vlade.
Prvo pitanje je, u kampanji 2012. godine je obećano da će cena struje biti niža 20%, a premijer je avgusta prošle godine rekao da struja neće da poskupi dok se ne nađe ko krade 18% struje u Srbiji. Moje pitanje je, pošto je struja poskupela pre neki dan – da li se zna ko je krao 18% struje i koje će mere biti preduzete protiv lopova?
Drugo pitanje je bilo obećanje u kampanji, znači, 24. aprila kada je izabrana nova Vlada javni dug je bio 21 milijarda, 50 i nešto miliona, a danas je javni dug preko 25 milijardi evra, a obećanje je bilo da će se smanjiti dug. Pošto dug očigledno nije smanjen, mene interesuje kako predsednik Vlade objašnjava ovaj fenomen da se smanjenje zaduženja u stvari posle pojavi kao povećavanje?
U kampanji 2014. godine obećano je da neće više biti partijskog zapošljavanja, što apsolutno nije tačno i evo primer same ove zgrade u kojoj sedimo, Skupštine Srbije gde se u poslednje tri godine broj zaposlenih sa 352 se podigao na preko 500. Moje pitanje je, naravno, ima i desetine hiljada drugih u drugim javnim ustanovama, moje pitanje je kada će to biti zaustavljeno partijsko zapošljavanje?
Devetnaestog decembra 2013. godine premijer je obećao, tada u funkciji potpredsednika Vlade, da će „Mercedes“ u martu 2014. godine da stigne u Srbiju. Sve ima da se nađe na „Guglu“ i u arhivama novina, „Mercedes“ kao investitor u „Ikarbus“ nije stigao ni do dan danas i ja pitam kada će to da se desi, jer to se desilo nije?
Helikopter. Znači stradanje helikoptera i ljudi koji su bili u njemu. Ja sam predsedniku Vlade 17. marta poslao 10, 11 pitanja vezanih za tu temu, pardon, aprila meseca a ne marta meseca, 10 ili 11 pitanja vezanih za tu temu. Nisam dobio odgovor do današnjeg dana, što je inače protiv Poslovnika, pa me interesuje zašto nema još uvek nikakvog zvaničnog izveštaja o toj nesreći?
Desetog septembra 2012. godine tadašnji predsednik Vlade, a sada premijer, je rekao – nećemo čekati duže od nekoliko meseci da počnu radovi na TENT 3 i Hidroelektrani na Moravi. Danas je 2015. godina i nema ničega od te dve elektrane.
Dvanaesti 12. 2013. godine, tadašnji potpredsednik Vlade, sada premijer rekao je - do kraja juna sledeće godine očekujemo da bude otvorena velika fabrika avio komponenti u Pančevu. Ništa se od toga nije desilo. Isto pitanje – zašto?
Pre godinu dana, tačnije 16. februara prošle godine je rečeno već u martu videćete kako se „Beograd na vodi“ reklamira ne na našim nego tuđim parama, ne na našim medijima nego na CNN. Nema reklame za „Beograd na vodi“ ni na CNN ni na bilo kom drugom mediju osim na domaćim medijima. Moje pitanje je – zašto?
Deveto pitanje je – šta je sa tajnim ugovorima za „Fiat“, „Etihad“ i „Beograd na vodi“?
I, deseto pitanje, pre par meseci je sedam ili osam ljudi uhapšeno kao izvršioci pranja novca ili kršenja poreskih zakona sa nekoliko fantomskih firmi, između ostalog i sa firmom „Asomako“. Moje pitanje je – šta je sa tim ljudima, osim što su u pritvoru? Da li je pokrenut neki postupak protiv njih i ako jeste do kog nivoa je to stiglo?

Tako je.
Dali ste mi odgovore mahom na pitanja koja nisam postavio i da ne ulazimo u to, ali da vas podsetim ipak šta sam ja pitao. Moje pitanje je bilo ko je krao 18% struje? Rekli ste dok se ne otkrije ko to krade, struja neće da poskupi.
Tačno je da je cena gasa pala. Tačno je da su bile neke oscilacije u ceni naftnih derivata, ali tu smo skuplji nego okruženje, ali to nije tema. Ja sam pitao ko je ukrao 18% struje?
Smanjićemo zaduživanje, prihvatam da je možda 20, prihvatam da je 23 milijarde 700 miliona, ali to je ipak povećanje.
(Aleksandar Vučić, s mesta: To je smanjenje zaduživanja.)
Ne, ne, 21 milijarda je bila kada ste preuzeli vođenje Vlade. To, kursne razlike, dolar, evro, nisam se ja zaduživao kod Emirata u dolarima, nego vaša Vlada, a već se znalo šta će tu da se dešava.
Ja ne želim da izazovem kod vas takve reakcije, nego samo ponavljam pitanja.
(Aleksandar Vučić, s mesta: Vi ne razumete to.)
Moguće, sve je moguće, da ja vas ne razumem, to je isto moguće. Otpuštanje i zaustavljanje partijskog zapošljavanja, ja sam rekao od 2012. godine kada je bilo 352 za Skupštinu, to je najmanji problem, veći problem je maksimalno zapošljavanje u javnom sektoru, možda ne u sekretarijatu Vlade, ali taj sekretarijat Vlade je najmanji deo javnog sektora, kao i ovaj primer za Skupštinu.
Mnogo veći problemi su oni koji su dovođeni ne samo od ove vlasti nego od 2004. godine do dana današnjeg i mi tu imamo preko 200 hiljada novozaposlenih, 150 000 – 200 000 novozaposlenih od 2004. godine do današnjeg dana. Šta je sa njima? Da EPS nema višak zaposlenih, ne bi bilo potrebno da se povećava cena struje jer bi se smanjili troškovi, a to što je kod nas najniža cena struje, to je potpuno prirodno jer je ovde najniži standard i to utiče na cene struje.
Oko helikoptera, ja sam vam postavio ta pitanja, rekao sam vam, aprila meseca nisam dobio odgovore i nisam ih dobio ni sada. Četrdeset i šest autobusa Mercedes u Ikarbusu pravi se u Ikarbusu autobus sa Mercedesovim motorom 20 i nešto godina. Vi ste govorili o tome da će Mercedes da uđe u Ikarbus na način da će da ga kupi.
Hidroelektrane, niste mi rekli, rekli ste da i vi postavljate pitanja za neku termoelektranu ili hidroelektranu, nije posao premijera da postavlja pitanja nego da daje odgovore.
Fabrika avio delova…

Vi ste rekli reč „licemerje“ oko cene struje, pa ću vam ja odgovoriti tako da to što ste vi izneli, kao podatke, je arhilicemerje, najveće licemerje.
Znači, tačno je sve osim za 2003. godinu. Godine 2003. nije poskupela struje. To proverite. Bio je zahtev MMF-a, ali sa smanjenjem troškova u EPS-u to se nije desilo. Proverite to dobro.
Zamislite da je struja poskupela sve ukupno, ja sam ovde sabrao, preko 250% i da je i dalje najjeftinija u Evropi i da je i dalje pet centi. To može da znači samo jedno, godine 2001, kada su počela ta poskupljenja, da cena struje nije postojala, da je kao i sve druge cene, one demagoške cene, kao hleb od tri dinara, ali struje tada nije bilo. To poređenje, naravno, za bilo koga ko je u toj oblasti, je očigledno licemerno. Siguran sam da je to krivica onih koji daju loše podatke, kao i za sve ono drugo što ste rekli, o svim indeksima koje ste izneli. Očigledno da ne čitamo istu statistiku. Proverite malo sa Fiskalnim savetom. Proverite malo sa ekonomistima koji bi trebalo da vas savetuju da li je sve to tačno.
Konačno, ti veliku uspesi, taj veliki procvat, naravno da svako to želi. Nema sumnje da je to želja. U vreme kada sam ja bio premijer dug zemlje je bio 10 milijardi, ali vam govorim da vaša statistika nema veze sa životom koji se dešava napolju i niko od građana Srbije, osim možda 180 poslanika, ne veruje u to što govorite. Hvala.

Kao što smo u načelnoj raspravi gospodin Pavićević i ja, nema nikakvog opravdanja da se produži rok za sprovođenje ovog zakona. Ne postoji nikakav razlog koji može da nas ubedi da će pomeranje roka za nekoliko meseci da promeni bilo šta u ovoj oblasti.
Opravdanje da su za to krivi neki neodgovorni ljudi u medijima, neodgovorni ljudi u lokalnim samoupravama, pre svega, nikako ne može da stoji, jer je Vlada Srbije kao izvršni organ nadležna za to da sprovodi zakone i ne može da prebacuje svoju odgovornost na nekog drugog. Ako neko opstruiše sprovođenje zakona, za to moraju da postoje sankcije i ti ljudi su trebali da budu upozoreni, a onda oštro upozoreni, pa onda upozoreni poslednji put, a konačno, trebalo je da Vlada preuzme tu situaciju u svoje ruke.
Imamo jasnu situaciju da država, lokalne samouprave, Pokrajina Vojvodina treba da izađu iz medija i tu nema nikakve sumnje u to, niti nesaglasja, ali očigledno je da ova Vlada nije sposobna da sprovede jedan takav projekat.
Stvar je vrlo jednostavna. Opstruisanjem rada, odnosno opstruisanjem primene zakona od same Vlade, mi dobijamo društvo koje nikako ne može da se zove društvom vladavine prava, ne možemo da se zovemo uređenim društvom, ne možemo da se zovemo državom koja može da garantuje svojim građanima primenu zakona koji donosi ova Skupština, čak i kad su ti zakoni dobri i to je nešto što ne može da dobije našu podršku.

Tako je. Amandman na član 2. je nastavak amandmana na član 1. u kome smo gospodin Pavićević i ja ukazali na nepotrebnost donošenja ovog zakona, promena koje on nudi.
Ponavljam još jednom, to je samo pitanje neefikasnosti primene zakona, a za neefikasnost primene zakona je kriva vlast. To znači Vlada Srbije, to znači nadležno ministarstvo.
Ja očekujem od ministra, kao što reče kolega da se ne brani ćutanjem, nego da nam kaže ko je to opstruisao sprovođenje zakona, pa da vidimo ko je krivac, ne uopšteno neki negde, nego imena i prezimena? Da li je to neka organizovana akcija ili tu ima nekih pojedinačnih ideja? Da li je tu neka organizovana grupa da ne kažem kakva, ili su to pojedinci koji su slučajno se okupili oko iste ideje?
Da ponovim još jednom – u najvećem broju lokalnih vlasti koje vi ovde optužujete, na vlasti je ista većina koja je i u ovom parlamentu. Ovakvim izmenama imate problem sa rebalansima budžeta, odnosno sa izvorom sredstava za finansiranje ovih medija.
Nemoguće je da se ovom promenom da se bez rebalansa budžeta izmene uslovi finansiranja lokalnih medija, jer lokalne samouprave ne smeju da koriste sredstva iz drugih izvora budžetskih za tu namenu.
Pitanje je, da li postoji bilo kakav izvor finansiranja u tim lokalnim samoupravama gde može da se skine jedan deo sredstava i da se prebaci za ove namene?
Imamo primer 500 i nešto preduzeća koja nisu medijske kuće, koristiću i pet minuta onih, 500 i nešto njih su imali isti rok. Tamo isto rade neki ljudi. Ti ljudi imaju porodice i oni jako dugo ne primaju plate na adekvatan način i u adekvatno vreme. Oni su na neki način bili zaslužni za postojanje tih preduzeća. Zašto da oni budu kažnjeni opet zbog neažurnosti vlasti, pa da njihova preduzeća odu u stečaj sa 1. julom, a da samo medijski servisi budu zaštićeni?
Konačno, ti mediji, ne medijski servisi, imaju adekvatno rešenje a to je da posle ovog roka zaposleni u medijima postaju vlasnici. Tu samo treba promeniti ono tumačenje kako sam shvatio, da oni koji su uzeli akcije od nepostojećeg „Telekoma“, odnosno nepostojeće akcije od „Telekoma“, sa ne postojećih 1.000 evra, da se njima dozvoli da i oni postanu suvlasnici. Mislim da to ako treba da se donese zakon koji će da promeniti, to je trebalo doneti.
Naravno, to nam neće garantovati nezavisnosti tih medija i da zaposleni u tim medijima postanu suvlasnici nakon nepokazivanja želje da ih neko privatizuje, kolektivni suvlasnici. To ne znači da će oni uspeti da se odupru pritiscima, da li krupnog kapitala, da li političkih moćnika u svojim sredinama.
Imamo mi pritisak na medije ne samo u preduzećima čiji su osnivači lokalne samouprave, nego imamo pritisak na medije kod privatnih medija i to je jasno. Ti pritisci su različiti, od konkretnih pretnji motkama i drugim oblicima starinskog i savremenog oružja, do pretnji koje se u stvari svode na ponude, a to je da se malo oprosti ili odloži plaćanje poreza, da se opraštaju krivična dela i saobraćajni prekršaji sa smrtnim ishodom, da se nude mesta za ambasadore ili za neke kulturne atašee, što imamo isto primera, da se nude mesta u državnoj upravi, mesto pomoćnika savetnika, šefova komisija za istraživanje ovoga i onoga i to je isto jedna vrsta pritiska.
Da ne govorim o tome da postoje mediji koji su bruka za ovo društvo, a koji dobijaju oglase od organa lokalne samouprave ili države i time naravno pune svoj budžet i stvaraju uslove da dalje deluju potpuno negativno. Neću da vam govorim koji su to svi mediji, znamo kako se oni zovu.
Ovo produženje na par meseci, tri, četiri, koliko je to, plus ako uzmemo u obzir i letnju pauzu, stvarno bi voleo da vidim tog čudotvorca koji će moći da reši ono što nije rešeno do 1. jula, da bude rešeno do 1. novembra. Ko su ti novi zainteresovani za privatizaciju medija koji se već nisu spremili za to i počeli i pokazali interesovanje, osim ako to nije vreme koje je ostavljeno da bi se neke aktivnosti koje ne mogu da se zovu zakonitim desile, te da bi se još više spustila vrednost tih medija i napravio jedan bolji izbor budućih ljudi, odnosno firmi koje će privatizovati medije?
Ovo ne služi na čast ni Ministarstvu, ni vama koji ste prisutni ovde i vi imate priliku da spasite svoju čast time što ćete nam reći ko vas je naterao ili ko je stvorio ambijent gde ste morali da donesete ovakav predlog zakona, da kažete ko su ti ljudi imenom i prezimenom. Da li je to predsednik Vlade ili je to neki odbornik iz Crne Trave ili neko između na celom tom spisku? Ako ne možete to da nam kažete, podneste ostavku zbog vas, ne zbog nas.

To je bilo na putu da budete duhoviti. Ovoliko je falilo. Ali, to nije odnos jednog ministra, makar ministra koji nonšalantno, što reče kolega, dolazi u Skupštinu, da na takav način govori sa poslanicima koji predlažu zakon, gde traže da se briše sve ono što je pogubno za oblast koju definiše ovaj zakon.
Mi smo predlagali, to znate, hiljadu i nešto amandmana. Bili su različiti, bili su i na pola strane, to je tamo gde mislimo da amandmanima možemo da popravimo zakon. Bilo je zakona gde nismo davali amandmane, jer su zakoni bili dobri i uvek smo pisali amandman - briše se tamo gde nema popravke, gde je zakon previše loš da bi mogao da bude popravljen bilo čime.
Za nekoga ko se bavi kulturom, morao bi tu kulturu da i primenjuje na ličnom ponašanju. Ali, morao bi i da zna da takav način pisanja amandman, odnosno odnosa prema zakonima je utemeljen u decenijama i vekovima iza nas, u parlamentima koji imaju i dužu tradiciju nego ovo lepo zdanje. Takav pokušaj duhovitosti može da ispadne smešan, ali to nije odgovor na pitanje koje sam vam ja postavio. Očekujem da mi date odgovor na pitanje.

Ja bih molio da obezbedite prisustvo ministra, pošto se njemu obraćam i on bi trebao da prihvati amandman.

U redu je, da stvorimo pune poslovničke uslove za rad.
Članom 3. se predviđa da se menja član 146. stavovi 1. i 2, gde se stvaraju uslovi za produženje roka za privatizaciju, odnosno, praktično „Tanjuga“ i to je jedan vrlo interesantan primer. Šta se desilo sa „Tanjugom“?
Da li je moguće da je država koja danas upravlja „Tanjugom“ dopustila sebi, jer tu nisu krivi neki lokalni funkcioneri, nervozni direktori, nehajni, da „Tanjug“ probije rok i da on bude razloga za donošenje ovih izmena zakona.
„Tanjug“ je jedna ozbiljna kuća, novinska. Agencija koja zavređuje pažnju svih u Srbiji, posebno onih koji su vezani za državu i koji trenutno iz ovog ili onog razloga imaju tu sreću ili nesreću da vode državu.
Apsolutno je nedopustivo da se „Tanjug“ dovede u poziciju da na dan, par dana, koliko imamo do 1. jula, se donese jedna ucenjivačka izmena zakona, gde piše da će prestati finansiranje, ako se ne objavi, samo malo, da nađem tekst, pošto nije lako, ako se ne objavi prodaja, odnosno procena kapitala i objava za njegovu prodaju.
To govori kao dodatni argument na sve ono što smo rekli malopre, a to je da država nije bila sposobna da sprovede zakon koji je sama donela.

Amandmanom na član 4. se predlaže izmena člana 148, odnosno u stavu 1. tekst Uredbe o Saveznoj javnoj ustanovi Radio-Jugoslavija „Službeni list SRJ“ taj i taj, prestaje da važi najkasnije, pisalo je 1. jula, a predlaže se da piše – 31. jula.
Ima tu par malo većih problema. Prvo, zašto mi zakonom ukidamo uredbu jedne vlade? To je bila uredba Savezne vlade. Zašto tu uredbu ne ukine Vlada Srbije koja ima pravo to da radi, pošto je Srbija pravni sledbenik SRJ? Zašto Vlada ne ukine sama to, nego tu Radio-Jugoslaviju ili kako se sada zove, ne sećam se, nego to stavlja u ruke parlamenta?
Drugo, poštovani ministre, objasnite mi šta se dobije za tih 30 dana, kolika je razlika između 1. jula i 31. jula? Šta će to da se desi istorijski, programski, medijski, kulturološki, kako god hoćete, sa Radio-Jugoslavijom ili kako se već sada zove, time što ćemo sada da pomerimo taj rok?
Stav 2. je još lepši. Kaže – pravne posledice prestanka Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavija urediće Vlada svojim aktom. Pa, što se mi bavimo onda time u ovom zakonu ako će Vlada to da uredi svojim aktom? I ovaj član i ovo što tražimo da se briše je upućeno ka tome da se sprovede zakon koji je donet avgusta prošle godine, gde je zakonom definisano da država izađe iz medija, ali nije bilo dovoljno samo doneti taj zakon, nego je trebalo raditi od tada do danas da se to uradi na način koji je pristojan.

Naravno da država treba da izađe iz medija i takav zakon je donet. To je dobar stav i tu nema nikakve dileme. Postoje drugi načini da građani Srbije budu informisani na valjan način i to ne zavisi od vlasništva nad medijima, nego zavisi od ukupne politike, od ukupnog stanja u jednoj državi. Sadašnje stanje je neodrživo iz puno razloga. Za to mnogi snose krivicu, ali nije vreme da ih sve navodim, pošto bi trajalo duže od pet minuta, koliko imam vremena.
Ovo pomeranje rokova, odnosno donošenje novog zakona kojim menjamo ove rokove je dokaz samo jedne stvari, a to je neefikasnost rada Vlade. Da li je to krivica vašeg Ministarstva ili je to krivica Ministarstva za privatizaciju koje sprovodovi tu privatizaciju preko Agencije, to je potpuno nevažno.
Važno je da se pomeraju rokovi bez bilo kakvog osnovanog razloga. Lokalne samouprave su krive, zašto niste stavili u zakon da lokalne samouprave snose posledice ako do 1. juna ne ispune svoj deo posla? Krivi su ljudi iz medija, što niste stavili u zakon kazne za to ako neko ne učini svoj deo posla do tog datuma? Ne možemo sada da se vadimo na lokalne samouprave koje su inače u većini, tamo su na vlasti iste one političke snage koje vode vašu Vladu. Prema tome, to nema nikakvog smisla.
Problem je kako nastaviti finansiranje tih medija do kraja oktobra? Nije samo pitanje koliko je to para, nego je pitanje da u budžetima nema para za tu stavku. Znači da su nužni rebalansi budžeta inače će biti nenamensko trošenje sredstava, što je krivično delo.
Ovo produženje je samo produžetak agonije tih jadnih ljudi koji su najmanje krivi za bilo šta ili uopšte nisu krivi. To su ljudi koji rade u tim medijima, posebno oni koji tamo stvarno rade, pošto i tamo kao i u celom javnom sektoru ima puno ljudi koji su dovedeni. Kategorija dovedenih. Nažalost i u medijima i u kulturi su dovedeni oni najgori. Bilo je jedno vreme – nije ni zašta, hajde da ga stavim da bude u marketingu nekog pozorišta, koje se inače finansira 100% iz budžeta ili u marketingu neke televizije koja se finansira 100% iz budžeta.
To je stanje. To mora da se prekine. Zato NS neće glasati za ovaj predlog zakona. Naravno da će on biti usvojen većinom koja ne mora da bude odgovorna po svojoj odluci, a morala bi da bude odgovorna.
Pritiska na medije neće biti završen privatizacijom javnih medija. Postoji pritisak na privatne medije koji je dvostruk. Ili je pritisak u pravom smislu te reči na ivici toga da nekom stoji cev uperena u glavu, a postoji i ovaj blaži deo, to je recimo opraštanje poreza. Onda taj medij postane Vladin medij ili oprost saobraćajnih prekršaja, oprost krivičnih dela, oprost saobraćajnih prekršaja sa smrtnim posledicama, ambasadorska mesta, mesta u istražnim organima Vlade Srbije gde se ljudi koji su bili, koji su i dan danas, ako se ne varam direktori ili urednici medija, bave istragama ubistva novinara, što je apsolutno jedan non sens, bez obzira na dobre namere, bez obzira na ličnu posvećenost. Istrage treba da rade, ubistva novinara treba da rade nadležni organi ili da ukinemo te organe pa da pravimo ad hok komisije koje će da istražuju sve.
Ako ne možete da sprovedete jedan zakon, onda postoji samo jedan lek, ili da kažete ko vas je sprečio da to uradite, jer je Vlada izvršna vlast, znači mora da izvrši zakon koji mi donosimo. Ili kažete – taj me je sprečio ili ti su me sprečili i podnesite ostavku.
Otvara se i pitanje šta je sa privatizacijom 500 i nešto preduzeća koja imaju isti rok, 1. jul? Da li će i oni dobiti popust? Da li će i njima biti produžena agonija ili neće? Nadam se da neće biti pomeren taj rok.
Generalno, još jednom ponavljam, glasaćemo protiv. Ovakav predlog zakona je dokaz neorganizovanosti i nesposobnosti Vlade. Pritisci na medije moraju da prestanu, bilo ko da je vlasnik njih.

Ako niste čuli ništa, onda nemojte da mi date repliku. Svako normalan je čuo. Svako ko hoće da radi svoj posao u ovoj sali bilo kao poslanik, bilo kao neko ko sedi sa te strane je mogao da čuje razloge.
Znači, nemate potrebe da budete dobri prema meni nego samo radite svoj posao. Ja mislim da apsolutno …

… i kada hoćete da diskutujete sa poslanicima sedite na svoje mesto i onda se prijavite za reč.

Ne pada mi na pamet da vama objašnjavam kako da radite svoj posao.

Građanke i građani Srbije znaju da je Vlada u liku predstavnika ministra Vujovića rekla da se akciza na električnu energiju uvodi iz nekoliko razloga. Jedan od razloga je konsolidacija budžeta, a drugi razlog je zato što je to harmonizacija sa propisima EU plus zahtev MMF-a. To nije tačno, ni prvi razlog, ni drugi razlog, ni ovaj drugi dodatni, drugi plus.
Ovo je spisak 28 država EU. Ovo roze, to su države gde nema akcize za električnu energiju. U 18 država nema akcize za električnu energiju, a od ovih 10 gde ima, negde je akciza nula, odnosno samo evidencija. Prema tome, to je neistina, ili što bi neki rečitiji poslanici s druge strane rekli – laž. Sa time se pokušava da se ubedi srpski narod i drugi građani Srbije u to da ova Vlada radi na dobro tog naroda i svih građana Srbije.
Međunarodni monetarni fond nema nikakav predlog da se podigne cena struje, nego traži da EPS posluje bez subvencije države, bez pomoći države, što, naravno, sada ne radi, a ne radi zato što ostvaruje ogromne gubitke koji su posledica kriminala, korupcije, stranačkog zapošljavanja i svega onoga što već predugo traje u ovoj državi, a intenzivira se u poslednje tri godine. Preko 15.000 ljudi je višak u EPS-u, to je kategorija dovedenih.

Da, naravno.
To je neko doveo u poslednjih 10 godina, ne zato što je to bila potreba EPS-a, nego što je to bila potreba neke političke elite, pod navodnicima. Smenjeno je 600 direktora, ali ovi su ostali da rade na istim mestima, u istim kancelarijama, imaju iste sekretarice, ne znam da li imaju iste vozače ili su doveli nove i to je čista demagogija.
Krađa struje je ovde ustavna kategorija. Godine 2012. je ukradeno tri milijarde kilovat-časova električne energije. To je razlika između isporučenog i fakturisanog. To nisu tehnički gubici, nego netehnički gubici. Znači, ne gubici u transportu, nego je to čista krađa. Onda se promenila vlast, već sam rekao, i desila se velika promena, nije više tri milijarde godišnje, nego je 4,6 milijarde godišnje u 2013. godini. Čak i sam vaš predsednik Vučić i predsednik Vlade Srbije je rekao da 18% struje se krade. Ako tome dodamo da se 15 do 20% struje ne naplati nikad, a fakturiše se, to znači da skoro 40% struje u ovoj državi se baci. Kada bi se bar deo toga rešio, bar 30%, ne bi bilo potrebe da se povećava cena struje, naravno, zajedno sa smanjivanjem broja prezaposlenih, ne bi bilo potrebe da se povećava bilo kakvo novo ulaganje u EPS, nego bi EPS mogao da živi sam, bez dotacija, što, naravno, sada nije slučaj.
Pored toga što je izrečena laž da su svuda u EU akcize na struju, rečeno je i da je kod nas struja najjeftinija u celoj Evropi. To je tačno, ali time treba da se ponosimo, a ne da zbog toga budu kažnjeni građani, naravno, oni koji plaćaju struju, naravno, oni koji se nisu uz pomoć nekog sa vlasti i nekog iz EPS-a nakačili direktno na Đerdap ili na neku drugu termoelektranu bez da im prolazi struja kroz strujomer, kako se kolokvijalno kaže za one koji kradu struju.
Imamo javne nabavke. To sam već govorio, koji su tamni vilajet najvećeg nivoa. To je nešto što je apsolutno neobjašnjivo. Zamene strujomera. Zašto se menjaju? Kad se menjaju? Koji se kupuju? Zašto se kupuju baš ti? Zašto se kvare? Zašto stotine hiljada brojila i strujomera koji su kupljeni pre par godina za daljinsko merenje nikad nisu uključeni u daljinsko merenje, itd? Imamo, gde god se okrenemo veliki problem.
Drugi razlog je, ako nije EPS, drugi razlog za povećanje cene je to, čuli smo prvo da je struja prirodni resurs, onda smo čuli da se proizvodi 60% struje iz neobnovljivih prirodnih resursa i da je to razlog za uvođenje akcize. Voda je prirodni resurs. Da li se spremate da uvede i akcizu na vodu. Akcize ove druge na koje se plaća, osim naftinih derivata ništa nisu prirodni resursi, ni kafa, ni alkohol, ni duvan. Takva poređenja, to manipulisanje, to šibicarenje, mogu da očekujem od mnogih u srpskoj Vladi i od još više njih u skupštinskoj većini, ali ne mogu da očekujem od ministra koji je ovde prisutan.
On je bio svedok svega što se dešavalo u ovoj državi od 90-ih na ovamo. On je bio svedok i tih poskupljenja struje u 2001, 2001, 2003. godini, reformi, a sada ćuti kad sluša laži o tome šta se tu dešavalo.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Pa, šta je ovo.)
Ovo je razgovor na temu cene struje odnosno uvođenja akcize.