Da je zakon pisan dobro i da su svi članovi ovog zakona dobri, pa i član 6. na koji mi dajemo amandman, ne bi se desilo da u noći pada helikoptera niko ne može da nađe glavnog inspektora, a posebno ne u dva i 24. Zato je važno kada se pišu zakoni da znamo tačno šta se radi, kako se radi, gde se radi i da se onda ne desi da imamo nesreću koja je tema ovog zakona, a da više od pet meseci kasnije ne znamo ništa o tome šta se desilo i da imamo zaveru ćutanja, u kojoj učestvuje i aktuelni glavni inspektor. To se u kolokvijalnom jeziku zove omerta. Hvala vam.

Mi smo dali amandman na član 18. ali ja ne bih da njega definišem, pošto jasno piše, jer smo analizom koju smo imali pre par minuta došli do toga da je član 4. ovog zakona suprotan Ustavu, zato što se tim članom 4, a onda su svi, pa i član 18, neustavni, jer se članom 4. osniva posebna organizacija, a to je moguće samo ako se pre toga izmeni Zakon o ministarstvima, koji u članu 23. tačno definiše koje su posebne organizacije. Ja vas molim da to pogledate svi, imate internet. Među tim organizacijama u postojećem Zakonu o ministarstvima nema centra.
Da vas podsetim, pre mesec dana, 19. juna, smo menjali Zakon o ministarstvima zbog dve reči – protivgradna zaštita, koje su prebačene iz člana 11. u član 27, odnosno iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, sektora za vanredne situacije, u član 27. Republički hidrometeorološki zavod. Znači, ovo je neustavno.
Ja vas pozivam da povučete ovaj zakon. Ako se to ne desi, gospodin Pavićević i ja ćemo podneti zahtev za ocenu ustavnosti člana 4. ovog zakona, koji je apsolutno protivustavan. Inače, na sajtu Ministarstva i dalje stoji onaj nacrt o kome sam govorio, gde to nije centar nego je agencija, a agencija se osniva po drugim propisima i onda bi to moglo da se uradi bez izmene Zakona o ministarstvima. Ovako, ne može.

Postavljeno je pitanje o glasanju za amandmane koje mi podnosimo. Ja sam mislio da je to jasno svima u Srbiji, ali ako nije, ja sam spreman da vam objasnim neke stvari. Amandmane podnose poslanici opozicije da bi ubedili vlast da je njihov predlog zakona loš. Glasanje o amandmanima nije paganski obred, u kome je potrebno lično prisustvo, neka baklja ili neka druga insignija, nego je to jedno tehničko pitanje. Svuda gde vlast ima većinu, kao što je sada slučaj u parlamentu, koja je dominantna, opozicija ne prisustvuje glasanju, ali to paganstvo, taj odnos prema parlamentu kao nečemu paganskom, naravno nikada neće biti obeležje ni gospodina Pavićevića, ni mene. To da bi naše prisustvo dovelo do toga da ćete vi glasati za naše amandmane je na nivou naivnosti koju ja stvarno ne bih da poredim sa bilo čim.
Prema tome, ako vi mislite da je uredno prisustvovanje sednicama na glasanju, naplaćivanje izmišljenih upotreba sopstvenog vozila za održavanje izmišljenih sastanaka poslaničkog kluba, kao što to radi većina u parlamentu, ako mislite da je to svrha parlamenta, onda to kažite građanima Srbije. Mi mislimo da je svrha parlamenta da donosi dobre zakone, a da kada vlast predloži dobar zakon, mi onda glasamo za taj zakon bez amandmana. Ako mislimo da je zakon nedovoljno dobar, mi onda pokušavamo da taj zakon popravimo amandmanima. Ako to vlast ne prihvati, ne želimo ni da učestvujemo u glasanju koje je za vas pagansko.

Prvo, tačno je da u članu 1. stav 2. piše to što je kolega rekao. Drugo, tačno je da postoji član 23. istog zakona, pa je stvarno tužno, tragično, ili kako već, izaberite nešto iz onih reči koje smo čuli malopre, da neko ko se hvali da je pravnik, i to vrhunski, da ne zna da pročita ceo zakon. No, to me ne čudi.
Masa uvreda koje su izrečene, uz to da vi niste reagovali kao predsedavajući, uvreda i neistina, naravno, uz zadovoljstvo kolega iz vladajućih stanaka, naravno, govori o atmosferi u ovom parlamentu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Jel neistina da ste palili Skupštinu? Koliko umetničkih slika ste odneli?)
Ovo dobacivanje takođe govori o tome.

To je trajalo jedno 15 sekundi, tako da vas molim da mi vratite 15 sekundi.
Postoje neki navodno mudri ljudi koji kažu da snaga jednog čoveka se meri snagom njegovih neprijatelja. Ja se ne slažem sa tom definicijom jer bi to značilo da sam ja jedan vrlo slab čovek. Naprotiv, postoje neki drugi mudri ljudi koji kažu da se snaga jednog čoveka meri snagom njegovih prijatelja i ispravnošću njegovih ideja i, sa te pozicije, ja sam vrlo snažan čovek i ponosan sam na to.
A to, ti paganski audio izrazi koje vi koristite dalje samo potvrđuju moju tezu sa ovog prošlog obraćanja. Konačno, 5. oktobar, najsvetliji datum moderne srpske istorije. Paljenje parlamenta nisu radili ljudi koji su vodili 5. oktobar, to je radila fukara koja je posle došla.

Amandman na član 20. na naziv i na sam član, istražna komisija, tim izrazom menjamo izraz radna grupa. Odgovor je da se to odbija zato što je novotehnika u celom tekstu Predloga zakona takva da se koristi termin radna grupa, pa bi prihvatanje amandmana dovelo do neujednačenosti Predloga zakona. Hajde, možda formalno može da se prihvati, ali priznaćete da je istražna komisija, ako već imamo mešovitu istražnu komisiju u članu 18. mnogo primereniji pojam nego radna grupa. Radna grupa je inače u ovoj državi i u njenoj politici iskompromitovana priča odavno, ali to nije bila vaša namera, o tome ne govorim uopšte. To je bila namera možda onoga ko je pisao ovaj zakon, ali neću da se vraćam ni za to.
U svakom slučaju, složićemo se da je u duhu srpskog jezika, a i u vezi sa članom 18, gde se pominje mešovita istražna komisija, mnogo logičnije da se ova po vama radna grupa zove istražna komisija. Nema nikakvog razloga da oko toga vodimo velike rasprave, ako je već u tekstu primenjen izraz radna grupa, pa mogli smo to da promenimo u celom tekstu, mogli ste da date tu inicijativu ili nama ili nadležnom odboru ili da Vlada promeni i to bi bio pravi odgovor. Ovako, došli smo ponovo do toga da se odbija amandman koji je smislen, koji ima dovoljno razloga da bude predložen iz razloga koji su potpuno besmisleni. Kao što bi bilo besmisleno da zatrpate ranohrišćansku grobnicu ili da posečete hrast star 600 godina.

Amandman na član 21. stav 3. da se reči „radne grupe“ menjaju rečima „istražne komisije“. Malo pre je ministarka rekla da nije tačno da je usvojen amandman koji glasi „mešovita“, gde je suština „mešovita komisija“, nego da je ostao tekst „vojno-civilna mešovita komisija“, ako sam  dobro shvatio, ili „vojno-civilna komisija“. Poenta je u komisiji. Ne u mešovitosti, ne u civilno-vojnoj nego je stvar u tome da ne postoji radna grupa. Radnu grupu možete da skupite na ulici, kao što se sada radi, a komisija ima svoje utemeljeno mesto u protokolima gde se tačno zna ko šta radi, a ne dešava se ono što je opet pisano u izveštaju direktorke Direktorata za civilno vazduhoplovstvo od 14. marta ove godine.
Prema tome, to su razlozi što smo predložili ovo i potpuno je nerazumno da se odbije ovaj predlog i neću sada da kažem ni hrast, ni ranohrišćanska bazilika.

Uz poštovanje onoga što je koleginica Čomić rekla pre mene, još jedan pokušaj da uverimo predlagača da ovaj amandman zajedno sa drugim ima za cilj samo to da spreči jednu konfuziju koja je napravljena u ovom na brzinu sročenom zakonu sa mnogim manama. Uvodimo četvrtu kategoriju u istragu, imamo glavnog istražitelja, imamo vojno-civilnu komisiju, imamo radnu grupu i imamo centar i svi imaju nekakva prava, a nigde se ne definiše njihov međusobni odnos, hijerarhija.
Onda imamo to da ćemo, ako ovako ostane, a ja sam siguran da će ovaj zakon doći na izmene i dopune pre nego što stupi na snagu, a nije realno da stupi na snagu u narednih godinu dana i po tome što ne postoje podzakonski akti i po tome što ne postoje budžetska sredstva za finansiranje delatnosti, što nije ni blizu formiran centar, što nije doneta ni izmena Zakona o ministarstvima.
Znači, nikakva potreba nije bila da se ovaj zakon donosi preko kolena, na ovaj hiper brzi način, ali verovatno za to postoji neko opravdanje koje nije među politički racionalnim. No, to nije pitanje za mene, nego je to pitanje za aktuelnu vlast.
Prema tome, razmislite još jednom o nekoliko stvari. Prvo, treba da povučete zakon iz procedure i da ga do redovnog zasedanja dovedete u red, tako da može da se čita, da se razume, da bude ustavno i pravno saglasan sa onim što definiše ustavno-pravni sistem Srbije, ili da ga popravljamo ovim amandmanima, da ga krpimo, a to nije dobar put.

Hvala lepo.
Znači, da se malo vratimo sa tih unutar stranačkih sukoba na suštinu, a to je da se u članu 27. stav 2, sadA glasi – pre objavljivanja izveštaja na dostavljeni predlog radne grupe saglasnost daje glavni istražitelj.
To je sada ponovo teško uhvatiti, da li je to glavni istražitelj ili je on direktor centra, ali generalno na tragu objašnjenja koje je dala koleginica Čomić, potpuno je besmisleno da neko kome nije nužda, učestvovao u istrazi na bilo koji način.
Kad se završi istraga i kad radna grupa ili vojno-civilna komisija ili centar, već se ne zna ko, napravi izveštaj, da onda opet se ne zna ko, da li glavni istražitelj ili direktor centra može da suspenduje njihov posao i da kaže – meni se to ne sviđa i to ne može da ide u javnost.
Ako gledamo zakon, evo da vam dam primer koji je apsolutno po zakonu – ako predsednik Vlade Aleksandar Vučić predloži našeg kolegu Nebojšu Petrovića koji je i sada glavni istražitelj, da istražuje pad helikoptera i on utvrdi da je za to kriv ministar odbrane Gašić, načelnik Generalštaba, ne znam kako se zove, predsednik države, predsednik Vlade, onda na kraju dođe ta komisija, napravi takav zaključak, a onda Nebojša Petrović kaže – ne može tako.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A gde si ti bio kad je bio Đinđić ubijen?)
Ja vas molim…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Gde si ti bio?)
Molim vas da sprečite kolegu da mi dobacuje ili da sam sprečavam to? Molim vas da vodite sednicu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Gde si ti bio?)
To ću da vam objasnim posle.

Prvo da vam kažem, ja nisam član SNS, ne možete na mene da se derete, nisam ni potpredsednik Skupštine u ime Srpske napredne stranke i ne možete meni da se derete, ja govorim o amandmanu, a vi ako imate nešto da pitate mogu da vam objasnim, kako god hoćete, na bilo koji način.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Poslovnik.)
(Zoran Živković, s mesta: Imaš slabo srce.)
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ja imam slabo srce? Dođi da probaš.)

Nema sumnje da je gospođa Dolovac najbolji kandidat od onih koji su konkurisali za tu funkciju i taj proces je završen na adekvatan način i tu nema nikakve sumnje. Zato će ovo biti jedna od retkih situacija kada će ceo parlament glasati za jedan predlog zakona ili za neku odluku ili za ovaj izbor. Naravno da je to dobro ako postoji jedna politička saglasnost bar oko nečega u ovoj Srbija. Gospođa Dolovac je šest godina na ovoj funkciji.
Iz onoga koliko sam ja mogao da pratim van politike i van parlamenta iz javnosti, ona je radila jedan posao koji je težak, koji je komplikovan, koji je odgovoran. Javnost verovatno ne zna to pravnici znaju da je ona praktično šef svim tužiocima u Srbiji, da može da ostvari uvid u bilo koji predmet tužilački, da može da premešta i izriče kazne, da pita, da preuzme predmete i to je jedna vrla odgovorna funkcija.
Siguran sam da gospođa Dolovac može da da više nego što je dala u prvih šest godina. Mislim da je to dobra šansa i za nju i za srpsko tužilaštvo i za tužilaštvo i sudove uopšte.
Da li možemo da budemo zadovoljni tom oblašću, apsolutno ne. U poslednje tri godine, apsolutno ne. Pre toga, apsolutno ne. Tu ima puno razloga o kojima možemo da pričamo danima. Mislim da se i oko toga slažemo.
Zato ne volim kada se dele neka vremena da je nešto prvi put u istoriji, da je nešto kamen temeljac, da je nešto ugaoni kamen od kada će se sve promeniti. Bez obzira, ponavljam još jednom, na kvalitet kandidata, za koga ćemo kolega Pavićević i ja da glasamo stanjem u tužilaštvima i u sudovima ne možemo biti zadovoljni.
Dvadesetčetiri privatizacije sumnjive. Verovatno ih ima 224. Da li je jedna rešena? Ne, nije. Ubistva iz devedeset, ubistva sa početka ovog milenijuma, nisu rešena.
Poraz je i za policiju i za tužilaštvo i za sudove, što mi imamo komisije sastavljene od ljudi koji nisu pravnici. Te komisije se u ime države i u ime Vlade Srbije bave istragama ubistava. To apsolutno ne može da bude dokaz dobrog stanja u nekoj oblasti.
Ono što su slučajevi iz sveta kriminala koji jako dugo opterećuju srpsku javnost i na koji nismo dobili odgovore, uz mnoga obećanja koja su data i od ove i od prethodne vlasti i od one pre nje, ova Vlada, prethodna Vlada Ivice Dačića, pre toga je Vlada koja je bila pre Vlade Ivice Dačića. Ništa, ili skoro ništa od toga nije rešeno.
Imamo jedan novi slučaj koji je jako važan za bezbednost ove zemlje, za vraćanje poverenja u institucije, koji je jako važan zbog načina kako je do njega došlo i koji je jako važan zbog posledica koje su se desile. Ja mislim da je za sigurno za novoizabranu tužiteljku, kako se kaže – tužioca, ja ne volim da koristim muške izraze za gospođe, prvo iskušenje, ali i mogućnost da dokaže moju tvrdnju da ona može više i bolje je, okončanje istrage o padu helikoptera 13. maja ove godine. Naravno, da to nije u njenoj direktnoj nadležnosti, ali naravno da ona ima po sistemu subordinacije mogućnost da utiče i na to.
Nadam se da oko toga nema nikakvog spora među nama ovde, kada smo svi zato da nadležno tužilaštvo, a to je koliko se sećam Više javno tužilaštvo u Beogradu, da svoj konačni sud o tome. Sto trideset jedan dan je danas od događaja koji se desio u nekoliko sati. O tome šta se desilo i kako se desilo postoje mnoge činjenice, mnogi izveštaji.
Ja sam danas na konferenciji za štampu dao još jedan izveštaj na uvid javnosti o tome šta se dešavalo te noći i sigurno je da svi ljudi u ovoj državi, a posebno porodice, prijatelji rođaci, oni ljudi koji su poginuli imaju pravo da što pre dobiju odgovor da ta pitanja, mislim da je to prvi zadatak za ovu tužiteljku.

Naravno taj hermetički govor prethodnika je lako razumeti i ponovljena je jedna neistina vezana za podelu oružja 5. oktobra u Gradskoj skupštini, gde sam navodno ja delio to oružje kriminalcima.
Prvo, naravno, to nema nikakve veze, to je potpuna laž, ali hajde malo i logički da razmišljamo, zašto bi neko delio oružje kriminalcima? Pa, oni inače imaju oružje. Možda delite oružje vaspitačicama u vrtićima, ali kriminalci naravno da imaju oružje i nikakav deo DOS-a nema potrebe da im deli bilo šta.
Drugo, rekao je da je on to lično video pošto nije prijavio, to postoji, može ministar da ga posavetuje o odgovornosti, nekoga ko je svedok krivičnog dela šta mora da uradi, a onda je došla još jedna stvar vezana za nekih milion i nešto maraka, koliko sam shvatio iz „Ju-garant“ banke koji sam nosio u Dimitrovgrad nekom Rusu 1999. godine, ne znam kog dana za nabavku municije za tenkove. Ja bih stvarno voleo da vidim taj um koji može da smisli jedan takav galimatijus.
Zašto bi neko ko je bio gradonačelnik Niša u tom trenutku kupovao municiju za tenkove? Zašto bi neko ko je tada bio proglašen kao izdajnik od vladajućeg režima išao da u ime vojske tog režima kupuje bilo kakvu municiju? Zašto bi se inače sa Rusima išlo u Dimitrovgrad? Rusi su ovde prisutni kad hoćete, koliko hoćete, možete da im platite kad hoćete i gde hoćete, kao što se već i radilo, kao što im je dat DIS, recimo.
Prema tome, ja vas molim zbog, ne zbog mene naravno, ljudi znaju šta sam ja radio i tu nema nikakve sumnje, ali zbog digniteta ovog parlamenta da stvarno ponekad sprečite ljude kad pričaju stvari koje su nelogične po bilo kom osnovu.

Prvo, nigde ne postoji običaj da poslanici pokazuju poštovanje Vladi. Poslanici biraju Vladu, tako da, tu nema nikakve sumnje u to da možemo da govorimo i posle ministra, ako hoće da čuje, i posle predsednika Vlade i posle bilo koga. Znači, ovo je Dom poslanika, a ne dom Vlade.
Druga stvar, ministar je izneo neistinu o tome da sam ja učestvovao u izboru nekih tužioca, tim rečima u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade, koji su dovedeni ni od kuda bez bilo kakvog staža ili bilo kakvog iskustva i zdanja, što isto nije tačno. Običaj je da se replika sluša. To je poštovanje prema instituciji i prema narodnim predstavnicima.
Znači, u vreme dok sam ja bio predsednik Vlade, koliko se sećam, jedno trojica tužilaca su bili Đorđe Ostojić, koji je, mislim, i dan danas zamenik Republičkog tužioca. To što je on tada postavljen, a do sada traje govori o njegovim kvalitetima. Što ga niste smenili? Imate Prijića koji je smenjen, ali je ostao u Tužilaštvu, i imate, verovatno to što vam najviše smeta, Vukčevića koji je i dan danas na svojoj funkciji, ne zato što ste vi bili dobri i što ste poštovali pravo i što ste poštovali zakon, nego zato što vam je naređeno, zato što ste i vi nečiji eksponenti, ne odavde, malo spolja.
Konačno o tome kakva je atmosfera u Vladi govori i to da ministar, za čiji predlog će glasati svi normalni poslanici u ovoj sali, za predlog Republičkog tužioca, 25 minuta govori, verovatno osokoljen time što misli da posle njega niko ne može da priča.

Mislim da građani i građanke Srbije prvo moraju da znaju da je tekst ovog zakona, zakona o istraživanju nesreća došao u ovaj dom subota na nedelju ili tako nešto. Znači, imali smo samo dan ili dva, i to nikako ne može da izazove osmeh, dan ili dva da se upoznamo sa jednom važnom temom, sa sistemskim, ne izmenama, nego novim zakonom od 50 članova, 120 stranica teksta stručne materije. Mislim da je to nastavak omalovažavanja parlamenta od strane Vlade Srbije. To nije ništa novo, ali to ne znači da je dobro i da treba da se naviknemo na to.
Glasaćemo kolega Pavićević i ja za ovaj Zakon o obligacionim i osnovama pravno-svojinskih odnosa, glasaćemo, naravno, za Sporazum sa SAD o vazdušnom saobraćaju i nećemo glasati za ovaj zakon koji se bavi istraživanjem nesreća iz dva razloga. Prvi, zato što je metodologija i procedura kako je on došao na dnevni red apsolutno neprihvatljiva. O tome sam već pričao, dva dana bez bilo kakve ozbiljne rasprave.
Slažem se da ovo nije tema za javnu raspravu, ali sigurno je trebalo više vremena da se poslanici upoznaju sa ovom temom.
Drugi razlog je što je zakon loš i zato što je napisan na brzinu. On mora da bude popravljen, pre svega zbog toga što je tema jako važno. Dodatni argument za to je to što smo mi imali skoro jednu nesreću, helikoptersku, sa sedmoro mrtvih, skoro, pre 150 dana. I dan danas ne znamo šta se tamo desilo. A, ta nesreća je posledica apsolutne bahatosti, nemara i ljudi iz Vlade, i ljudi kojima je posao bio da se brinu o bezbednosti tog leta.
Sporazum sa SAD je, naravno, dobar. Nema razloga za poništavanjem istorije, pošto je to neponištivo. Istorija ne može da se obriše. Postoje pokušaji, ali su neuspešni na duži rok. Letovi iz Beograda direktno za Njujork su bili od avgusta 2003. godine do jula 2004. godine. Ukinuti su kada je promenjen direktor JAT-a i neki genijalci koji su došli na to mesto su ukinuli let zato što je bio neisplativ. Zamislite da let iz Beograda za Njujork može da bude neisplativ. Nije leteo JAT, JAT je bio učesnik u tom saobraćaju, ali je to bila mogućnost građanima Srbije da iz Beograda lete direktno bez bilo kakvih komplikacija i presedanja za Njujork.
Naravno da je dobro ako se to vrati ponovo i nema razloga da poništavamo nešto što se već desilo. Ovaj sporazum naravno sam po sebi ne garantuje nove letove, ali je dobar put ka tome i ja se nadam da će to biti ostvareno i tu nema nikakve sumnje.
Što se tiče zakona o istragama, recimo član 4. kaže, to su već kolege govorile, da predsednik Vlade predlaže glavnog inspektora. Mislim da je to potpuno besmisleno. To je nepotrebno opterećenje predsedniku Vlade, bilo kom predsedniku Vlade. Koji predsednik Vlade ima prag površnog poznavanja, a kamoli stručnosti da predloži nekoga za tu funkciju? Mi smo dali amandman koji pominje konkurs po najvišim međunarodnim standardima i gospođo ministarka to što ne piše konkurs, to ne znači da to znači da će biti konkursa. Mnogo ne piše, ne piše ni sladoled sa malinom, pa to ne znači da će biti sladoled sa malinom u ovom zakonu. Prema tome, to mora da se popravi.
Drugo, imamo recimo u članu, ne sećam se kom, dvadeset i nekom da glavni istražitelj ima pravo da ne prihvati izveštaj istražne komisije. Po čemu to? Po kom osnovu? Pa, čemu ta komisija? Pa, čemu onda ti protokoli i podzakonski akti? Vi nam nudite zakon gde glavni inspektor može da odbije izveštaj bez obrazloženja zašto. To je, reći ću vam posle, naći ću koji je to član, pošto imam još par sekundi samo da kažem još samo nešto, tj da citiram jedan izveštaj, ako mi dozvolite još 10 sekundi samo - dešava se 13. marta ove godine, u 13,18 časova, dva sata posle nesreće, čovek iz Direktorata poziva majora koji je šef vojne službe za traganje i spašavanje, treći put ga zove i kaže uspeva da ga probudi, a taj se javlja major i kaže da nema pojma sa incidentom. To je incident sa helikopterom, a ovo vam je izveštaj direktoru Direktorata od 14. marta ove godine. Hvala.

Dva nivoa replike. Prvo, ja se nadam da sam igrom slučaja pomenut u kontekstu – Tito, Vučić i ja, jer je to za mene lična uvreda. Ja se nadam da to nije bila namera.
Drugi deo, i gospodin Pavićević je rekao, naravno da ćemo glasati za ovaj sporazum i naravno da cenimo njegov značaj, ali takvom sporazumu nije potrebna loša propaganda, loš pi-ar koji se zasniva na neistinama i koje vi sada ponavljate.
Da li je 2003. godine bio ovakav sporazum? Nije. Da li se tada letelo za Njujork iz Beograda? Jeste. To znači da ovaj sporazum nije neophodan uslov da se leti odavde za Njujork. Letelo se na JFK, a moglo je da se leti i dalje, u komercijalnom aranžmanu naravno. Letovi između dve države nemaju nikakve veze sa politikom, to je čista komercijala. I sada će morati i američki prevoznici i srpski prevoznici da sklapaju neke komercijalne ugovore i to je dobro. Ja se nadam da ćemo što pre to da doživimo.
Malo ljudi ima novca, naravno, da leti, ali onaj kome je to potrebno poslom ili ovako, ili za ljude koji tamo žive da posećuju svoje prijatelje i da dolaze ovde, sve je to u redu, ali nema potrebe sa tim nesretnim – istorijski prvi put, pa prvi put ovo, pa prvi put ono. Masa stvari se, naravno, dešava, čak i u ovim danima, koje liče na nešto dobro i obećavaju da će nešto biti dobro, ali to ne znači da je istorija počela od pre tri godine, kao što nije počela ni 5. oktobra, kao što nije počela ni na Osmoj sednici, kao što nije počela ni na Kosovskom boju. Imamo mi puno toga pre.