Ja vas molim da na moje pitanje – zašto se prodaju nekretnine i postavljam pitanje – da li se one prodaju za ovo, ako nekom to nije jasno, vi mu objasnite posle. Nemojte da reagujete na impuls bilo koga sa desne strane.
Znači, apsolutno je u temi.
Molim vas da mi vratite vreme.
Prema tome, da li je to za „Beograd na vodi“ gde nema ni onog šeika, ni njegovog ujke, ni bilo koga da uloži bilo šta u ovaj objekat koji stoji tamo pa ćemo onda morati mi to da plaćamo taj lažni san predsednika Vlade i svih vas zajedno ili ima neki skriveni razlog. Koji je to skriveni razlog? Možda da se naštampa još jedna količina nalepnica „mercedesa“ pa da lepi na Ikarbusove autobuse. Šta je namena ovih sredstava?
Zašto se sada prodaje? Zašto to nije prodavano kada je to toliko dobro pre dve godine, pa i tada se bili vlast? I tada je bilo genijalnih rešenja svaki dan. Što ovo genijalno rešenje niste tada sproveli? Po kojoj ceni se prodaje? Koja količina, koji broj, koliko kvadrata, koliko objekata, sa kojim rasporedom? Nema odgovora.
Znači, prodajemo nešto, ne znamo zašto, ne znamo koliko toga ima, ne znamo koja je početna cena. Samo znamo da to mogu da kupe samo oni privilegovani građani Srbije koji inače to koriste u zadnjih šest meseci ili godinu dana ili šest godina ili 50 godina.
Vaši tajkuni, mali ili veliki, su čekali, odnosno drugu polovinu prošle godine su proveli u tome da zakupljuju državne nekretnine da bi mogli pošto ovo važi za sve koji su u zakupu od januara ove godine da sada to otkupe po ceni – važi brate, dogovorićemo se.
Vi pričate o privatizaciji. Sa kojim pravom? Privatizacija u prvih par godina, tačno se zna gde je koji cent otišao i šta se desilo? Desilo se to da smo dobili gorivo na pumpama, struju, lekove u bolnicama. U nominalnom iznosu plate su povećane nekoliko desetina puta. Plate prosvetnih radnika su bile ispod 10 evra, da vas podsetim, a državna uprava je bila tri puta manja nego što je sada.
Znači, ništa se o tome ne zna. Ovo mi liči na jednu pesmu koja će očigledno biti kada se menja Ustav predlog SNS da se kada se menja Ustav promeni i himna Srbije, himna će biti čuvena narodna pesma – sve ću da prodam, samo da igram. Ne znam baš melodiju, ali imate tu ministra kulture koji može da vam pomogne. Ili ćemo da menjamo Ustav i tu himnu ili ću ja da dobijem odgovore na pitanja – zašto
gospodine Vujoviću prodajete ono što vi niste stvarali? Kome idu te silne pare i zašto samo povlašćeni, samo njih nekoliko, verovatno desetina hiljada, koliko ima po mojoj proceni takvih objekata u Srbiji, će moći da budu kupci? Zašto to ne može da bude neko ko nije bio deset, 50 godina povlašćeni zakupac tih prostora?
Na te odgovore morate da mi date odgovor sada ili će ova bruka celog života biti na vašem licu. Ovi političari će da odu, a vi niste političar, vi ste stručnjak ekonomski.

Eto, i vi nekad da pogrešite. Niko nije savršen.
Ovo je stav Vlade u odnosu na amandmane posle 14. jula, pardon, ovo je Predlog zakona. To je dopis Vlade koji je poslao predsednik Vlade Aleksandar Vučić, piše ovde. Na petoj strani, u Razlozi za donošenje zakona, rimsko dva pa tačka, to, inače, nije pravopisno ispravno, ali nema veze za ovaj put, kaže – smanjenje plata u javnom sektoru i penzija direktno utiče na kupovnu moć značajnog broja stanovnika, a time i na visinu prihoda koje država naplaćuje po osnovu poreza na potrošnju. Znači, to je razlog za donošenje ovog zakona.
U zabavištu za ekonomiste kada ovo neko čita, onda shvati da budžet ima problem sa tekućom likvidnošću, bez obzira na to što ja vama verujem da su veći prihodi nego što su bili prošle godine u istom ovom periodu, ali prošle godine u istom ovom periodu je bila ista ova Vlada. Nemojte više da se pravdate na onu Vladu pre, Dačićevu, koja je bila loša, ili na onu pre, Tadićevu, koja je isto bila loša. Ja vam govorim o tome šta je situacija danas.
Kažete da ovaj novac neće da ide u tekuću potrošnju. Istovremeno kažete da novac u budžetu nije obojen. Kako vi onda garantujete da neće da ide u tekuću potrošnju? Kažite mi mehanizam. Ja ću vam reći u sledeća dva minuta kako je to moglo da se uradi i da to bude jasno kao dan, bez bilo kakve sumnje, i da ostvari cilj koji vi, navodno, imate sa ovim zakonom. Ali, sada, pošto imam još deset sekundi, nemam vremena da vam to objasnim. U sledećem javljanju dobijate o tome potpunu informaciju.

Evo, obećao sam da ću vam reći kako ovo može da se uradi a da ne bude sumnjivo, da bude smisleno, da bude celishodno i da svima bude jasno šta se dešava.
Slažem se, bolje je na tržišno transparentan, jasan i zakonit način prodati nepokretnosti koje su predmet ovog zakona. Samo, pre toga treba da znamo koliko ih ima, kolika je njihova vrednost i da prodaja bude javna, što znači da može da kupi bilo ko, a zakupci koji su sada u zakupu treba da imaju povlasticu u tome da ako ponude iste uslove kao neko drugi, oni budu kupci. To je jasno i to svi znaju.
Šta sa parama? Taj novac nikako ne sme da ide u budžet, ne obojen, nego treba formirati fondove. Ako je taj novac usmeren ka vraćanju dugova, formira se državni fond za vraćanje dugova i prihod od prodaje ovih nepokretnosti ide u taj fond. Ili, ako ide za infrastrukturu taj novac, formira se fond za izgradnju infrastrukture, da možemo da pratimo, svaki građanin u ovoj državi kuda ide taj novac. Ili, ako ide za razvoj školstva, za razvoj zdravstva, to mora da se prati. Na isti način treba trošiti i novac i na isti način treba prodavati i EPS i Telekom i još neke druge javne firme.
Samo na taj način ćemo imati u državi jasnu situaciju o tome zašto se nešto prodaje, kuda ide taj novac i da nema nigde nikakve mogućnosti da neko tu uzme cent beli. Potpuna javnost, uključenost i vlasti i opozicije, i trećeg sektora, i medija, svih.

Naravno, ovo je jedan član koji predstavlja suštinu ovog zakona - Sredstva ostvarena prodajom predmeta prodaje prihod su budžeta Republike Srbije. To je problem.
Da ponovim još jednom, nisam dobio odgovor na pitanje zašto se prodaju nekretnine, koji je obim, šta se prodaje, koliko je to kvadrata, gde se to nalazi, po kojoj ceni, za koje namene i ko može to da kupi? Ne treba da se prodaje i da novac ide u budžet neobojen, a samo takav može da bude u budžetu, ako nije cilj da se iz tog novca krpe rupe koje su posledica dnevne nelikvidnosti budžeta. Vi kažete da to nije tako, mada u obrazloženju piše da je tako.
Ponovo vas pozivam, bez obzira što se vi sada ljutite što vam ranije nisam rekao ovo dobro rešenje za ove fondove gde bi taj novac bio obojen i gde bi ljudi u Srbiji znali da kada se prodaje nešto na Vračaru, na Vračaru imamo, recimo, hiljadu kvadrata državnog prostora, od toga će se smanjiti dug Srbije za toliko, ili od toga će se napraviti bolnica tu i tu, ili od toga će se napraviti wc u školama, jer i dalje ima u Srbiji 800 škola sa poljskim wc-ima, ili će se iz toga finansirati razvoj nauke, ili će se finansirati nešto peto što je važno, a ne ovako da me ubeđujete na čast da će te pare da idu baš tamo gde mi vi kažete, a imamo predsednika Vlade koji baca obećanja svaki dan. Ne možete da pohvatate šta je juče obećao, a šta će sutra. Imamo Vladu na nervnoj bazi, a ja vama treba da verujem na vašu čast. To je nemoguće.

Naravno ni član 5. ne valja i zato predlažemo da se briše kao i ceo zakon. Šta se njime predlaže? Ekskluziva kupovine nepokretnosti, to znači da pravo na kupovinu predmeta prodaje pod uslovima određenim ovim zakonom ima pravno ili fizičko lice koje u skladu sa zakonom koristi predmet prodaje po osnovu zakupa, po ugovoru koji je zaključen na određeno i neodređeno vreme, pre 1. januara 2015. godine i tako dalje.
Zašto? Prvo, još nismo došli do toga da dobijemo ozbiljan odgovor zbog čega se prodaju ove nekretnine. Čuo sam da je ministar rekao – 40 miliona dinara ili evra. Toliko se očekuje od ovog zakona? Vi lično kao ekonomski ekspert očekujete samo 40 miliona evra od nepokretnosti u Srbiji, pa onda morate da znate koliko je to kvadrata, pa da mi znamo bar neki parametar, da upalimo svetlo. Da ne bude kao što je koleginica sa Novog Beograda u odbrani vaših zakona rekla, a sad me ne čuje, da se sada na Novom Beogradu gradi iz gradskog budžeta. Pa, moguće je i to ulica lepog imena „Vinogradska“. Ali, samo da znate to je budžet grada Beograda, a ovaj novac ide u budžet Srbije. Tako da to nema nikakve veze sa ovim zakonom.
Kolega Kovačević, kako li se zvaše je rekao da on objašnjava zašto ne treba da se prodaje samo zakupcima. To je član 5. da treba da se prodaje samo zakupcima, jer ćemo time da rasteretimo građane daljih budžetskih opterećenja.
Kolega, od 1. avgusta ili od 1. septembra, nove akcize, na struju kolega, nikada nije bilo, nikada nije bilo, u Evropi na pet šest mesta…

… mada su me ubeđivali u suprotno.

Naravno ni jedan član ovog zakona ne valja.
Član 6. se bavi cenom po kvadratnom metru i kaže da to utvrđuje tržišnu vrednost od strane poreskog organa ili drugog nadležnog organa.
Ministar je rekao svoju procenu od 40 miliona evra kao potencijalni prihod. Još kad bi slušao, bilo bi dobro. Jedan poslanik od preko puta je rekao informaciju da je oko 700 objekata u zakupu, da su deo ove prodaje.
Pa kada podelite 40 miliona sa 700 dobijete da je to negde, ako ja dobro računam, oko 600 evra po kvadratu.
A čujem da su to objekti „DIPOS“-a, koji naravno nisu u Kaluđerici, nego su na Dedinju. To znači da ekspertska procena uvaženog ministra finansija je, da će skoro 700 objekata koji su mahom na Dedinju i na Vračaru, biti prodato po ceni od 600 evra po kvadratu.
Ministar maše kaže – ne. A onda ministre kažite gde su ti objekti. Ako samo vi i Babić znate gde su ti objekti, onda je to zloupotreba položaja.
Ako je to tajna, ne smete da znate ni vi. Ako to nije tajna onda to moraju da znaju poslanici Skupštine Srbije.
Da li možete da shvatite šta radite sa ovim zakonom?
Pominjete procene licitacije. Pa osnovni problem je što to ne mogu da kupe, što je nedopustivo da to kupuju samo sadašnji zakupci, a ako su oni 10 godina u zakupu, onda nemojte to da prodajete narednih 10 godina.

I kuda idu pare?

Naravno, član 7. je nastavak loših članova lošeg zakona. Izražavam iskrenu sumnju da je ministar video ovaj zakon, a kamoli pisao.
Članom 7. se definiše rok kada se mogu predati zahtevi za kupovinu i procedura. Stav 3. kaže – uz zahtev iz stava 1. ovog člana zakupac podnosi pravno valjanu ispravu na osnovu koje koristi predmet prodaje.
Je li on zakupac? Jeste. Pa šta da dokazujem? Vi mu dajete mogućnost, kao zakupcu, da se jedini kandiduje za kupovinu te nekretnine, a onda od njega tražite dokaz da on dokaže da je zakupac. To je suština. To ste napisali, Pera Petrović ili firma „Asomakum“ ili ne znam ko. On ima pravo da kupi, samo treba da dokaže da je on taj.
Mislim da je to potpuno besmisleno. Pa valjda imate spisak zakupaca od tih 700 objekata, ili to treba da bude naučno-istraživački rad, da se napravi komisija i da se uzme kredit od UNDP-a za finansiranje toga. Jel ima išta u ovoj državi što je urađeno u zadnje tri godine, pošto ništa nije urađeno pre toga? Znači, nova vlast je došla na mesečevu površinu i napravila državu Srbiju. E, za te tri godine mogla je za 700 objekata da napiše ko su vlasnici, pa da mi dobijemo tu informaciju, pa da nam to bude put ka tome da li je ovo zakon o zloupotrebama i ciljanom otkupu ili je to zakon koji ima bilo kakvog smisla. Naravno, nema nikakvog smisla.
Voleo bih da ministar kaže u svoju odbranu ko je pisao ovaj zakon i ko je podmetnuo ministru ovaj zakon.

Naravno, osmi član lošeg zakona ne može da bude dobar. Šta je ovde problem? Kaže se u prvom stavu da je Direkcija dužna da u roku od tri dana od dana prijema zakona pošalje Agenciji za restituciju zahtev za obaveštenje da li je predmet prodaje vraćanja po Zakonu o vraćanju oduzete imovine.
Pa što to već niste uradili? Da li je kupovina jedini razlog da država zna status svog stana i da li je taj stan nečija oduzeta imovina i da li treba da se vrati po Zakonu o vraćanju oduzete imovine. Što to do sada nije urađeno? Zamislite tu dramu kada neko dobije od vas tu mogućnost privilegovanu da za male pare kupi stan na Dedinju, a onda sazna posle pet dana od podnošenja zahteva ili deset dana, da ne može da ga kupi zato što je on predmet restitucije.
Ovo je ozbiljan zakon? Ovo su reforme? Ovo je jačanje budžeta? Iz ovoga ćete da vraćate dugove koje je neko napravio pre vas i vi sami? To je smešno. Znači, ovaj zakon ne zavređuje da dobije nulu kao ocenu, a kamo li da se o njemu priča. Za prethodni član ne piše u tački 1. ministre da treba da donese ličnu kartu, taj što hoće da kupi stan nego piše – pravno valjanu ispravu na osnovu koje koristi predmet prodaje. To je ugovor o zakupu. Pa, zar vi nemate ugovor o zakupu nego on mora da ga donosi. Šta dokazuje time što on ima isti ugovor kao što vi imate ugovor u arhivi. Kakve to veze ima sa 21. vekom? Kakve to veze ima sa reformama zakona ili sa bilo čijim realnim i racionalnim?

Lepo.
Član 9. to su detalji oko potpisivanja ugovora o prodaji i gle čuda, sada nam je jasno zašto je ova sednica kasnila danas dva sata, zato što je sada vaterpolo i
kada je vaterpolo nema prenosa sa sednice. Tako da to pojačava sumnju u to da je ovo jedan zakon ispod žita, a sada možemo da kažemo i ispod vode i to ne ove beogradske, nego neke druge, ruske.
Rokovi koji su ovde dati su isto fenomenalni. To je sve dva dana, tri dana, sedam dana. Ne postoji zakon koji tako brze rokove ima, što je još jedan dokaz da se ovde radi o nečemu prljavom i to ni vaterpolo neće moći da opere, tu prljavštinu, a konačno, krunski dokaz za to da ja grešim i da pravim teoriju zavere i da nisam u pravu bi bilo nešto na šta mi imamo pravo kao narodni poslanici jer se ovde radi o državnim nekretninama.
Bilo bi lepo da ministar Vujović, bez prekidanja rada, u roku od pola sata, od nadležnih službi da poslanicima na uvid spisak zakupaca koji će biti povlašćeni, njih 700 među sedam miliona građana Srbije, koji će moći da budu ekskluzivni kupci nekretnina kojima se bavi ovaj zakon. Ajde da vidimo da li je to bivši režim, ovaj režim, kriminalci, asomakumi, ne znam ko, ali bilo bi jako interesantno da vidimo. Možda je gospodin Pavićević na tom spisku, a možda je i ministar Vujović. Možda je neko od drugih poslanika, možda je neko ko je preko puta na ulici sada. Ajde da vidimo po kom kriterijumu je neko dobio to ekskluzivno pravo da sam može da učestvuje u ovoj ekskluzivnoj trgovini.

Nijedna od opstrukcija koju primenjujete neće sprečiti našu pravednu borbu za očuvanjem vladavine prava tržišne ekonomije i minimuma digniteta ove institucije.
Ko tebe hitnim postupkom, ti njega amandmanom briše se. To piše i u Bibliji, možda ne ovoj pravoj, ali u Bibliji parlamentarizma sigurno piše i mislim da je sramota, i u Kuranu, ako treba i u Kuranu…

Mogu ja o čemu hoćete, ali to neki drugi put, ali ne danas, ne o ovoj temi.

Nastaviću tamo gde sam stao, nema razloga da me prekidate pošto govorim o amandmanu. Uvek govorim o amandmanima i moram naravno da objasnim zašto dajemo amandman koji u suštini ima za cilj da dovede do toga da zakon ne bude usvojen, odnosno pre toga da eventualno ubedimo predlagača da povuče taj zakon i vrlo je važno koji su to razlozi koji su nas naterali na jednu takvu nepopularnu, ali nažalost jedinu moguću meru koja je odgovor na to da se zakoni koji su sistemski, koji bi trebalo da budu sadržajni budu dostavljeni poslanicima na manje od 48 sati od dana kada treba da se odluči o tome da li će podneti amandman, na manje od 48 sati od vremena kada treba da uđemo u ozbiljnu raspravu o tim.
Ovde smo u članu 4. dali potpuno novo rešenja u odnosu na Zakon o javnim nabavkama koji u obrazloženju iz 2013. godine predstavljate u obrazloženju kao fenomenalan napredak u odnosu na prethodno, kao zakon koji je čudotvorno promenio pitanje javnih nabavki, zakon koji je rešio sve probleme iz te oblasti, zakon koji je čudo jedno neviđeno, ali ipak eto novi zakon preko noći.
Ne možete da se izborite sa obaračima profesionalnim javnih nabavki.
To se rešava tako što se prvo javne nabavke, tenderi raspisuju na način koji je zakonit, koji je smislen i onda ne možete da ga oborite. Obaraju se ti profesionalci pod navodnicima. Obaraju javne nabavke samo gde su one loše posađene, gde su loše napisane, gde su stvoreni uslovi da one budu oborene.

Pridružujem se lepim željama za prijatan obrok.

Član 5. uvodi novi član 7a, koji je vrlo jednostavan i koji je vrlo jasan i precizan. Ja ću da pročitam tačku jedan. „Naručilac vrši nadzor nad tim pravnim licem, sličan nadzor koji vrši nad svojim organizacionim jedinicama, u smislu stava 2. ovog člana“. To je toliko jasno da ću da ponovim još jednom. „Naručilac vrši nadzor nad tim pravim licem, sličan nadzor koji vrši nad svojim organizacionim jedinicama, u smislu stava 2. ovog člana“.

Verovatno je obrazloženje za uvođenje člana 7a. to da se pooštre uslovi za ne sprovođenje Zakona o javnim nabavkama, ili je to da se liberalizuje. Ja nisam shvatio iz ovoga što piše u tekstu novog člana 7a. Da li se ovim pooštravaju uslovi za izbegavanje primene Zakona o javnim nabavkama ili se smanjuju? Voleo bih da mi neko kaže to.

Ali, zašto to nije jasno? Zašto to nije jasno meni, zašto to nije jasno predlagačima? Zato što je tako napravljen zakon. I zato treba, i ponoviću još jednom staru biblijsku poslovicu – ko tebe zakonom po hitnom postupku, ti njega amandmanima - briše se.

Mogu da čitam dalje. Inače, tekst je takav da je stvarno onako pravi egzemplar uništavanja srpskog jezika. Ima četiri načina kako, puta tri, kako da se izbegne sprovođenje ovog zakona, jer stav 1. glasi: „Odredbe ovog člana ne primenjuju se na ugovore koje naručilac …