Hvala.
Član 3. se bavi načinom angažovanja, prvo podelom i definicijom, onda i načinom angažovanja specijalne jedinice i posebnih jedinica policije.
Da ga ne čitam, pošto je dug, moj amandman se ticao poslednjeg stava, koji je glasio – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen i naknadno ukoliko to nalažu razlozi hitnosti.
Moj amandman je predlagao da se taj stav promeni i da glasi – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti. To znači da se ne dozvoli mogućnost da se naknadno piše plan aktivnosti i bezbednosna procena.
Obrazloženje je na dve strane. Ne bih da ga čitam celo, ali mislim da je potpuno jasno da ako angažujete specijalnu jedinicu ili posebne jedinice, da je to hitna situacija, ali naravno da morate da imate i bezbednosnu procenu zašto ih angažujete i plan aktivnosti kako ih angažujete. To sam rekao u načelnoj raspravi, ponoviću i sada, da sam siguran, da znam pouzdano da MUP Srbije ima dovoljno stručnih ljudi koji to mogu da urade u bilo kojoj situaciji, sa bilo kojim mogućim iznenađenjem u roku koji se meri desetinama minuta. Ne postoji ni jedna situacija u kojoj može da se upotrebi specijalna jedinica ili posebne jedinice a da treba manje vremena. Ako treba manje vremena, onda nema upotrebe. Ta situacija se desila i nema više pomoći.
Prema tome, moguće da se to uradi, a šta dobijamo time? Dobijamo time, pre svega, policajci koji su izvršioci tog naređenja, te upotrebe, oni dobijaju, prvo jasnu, u pisanoj formi, definiciju šta treba da rade. Koristim i onih pet minuta, predsednice. Znači, oni dobijaju u pisanoj formi to šta treba da rade. Nema nikakve mogućnosti da dođe do bilo kakve zloupotrebe bilo sa vrha, u bilo kom delu lanca komande, jer se tačno zna zbog čega je angažovana jedinica i kako treba po planu da deluje. Nema nikakve sumnje.
Ako se bilo šta desi što izlazi iz redovne situacije, taj plan aktivnosti i ta bezbednosna procena će biti osnovni tekst, mesto osnova za to da se proceni ko je radio svoj posao kako treba, a ko je eventualno pogrešio, a ko je eventualno tražio zloupotrebu.
Amandman je, ministre, odbijen i to je vrlo interesantno, jer smo i na konsultacijama imali blisko mišljenje oko toga, a ne samo to, nego ste vi rekli u načelnoj raspravi, citiram ministra – gospodin Živković je predložio jednu izmenu koju ću ja isto prihvatiti, koja je isto bila dosta dobra. Tu se radi o tome. To se nije desilo, nego je Odbor podneo amandman na taj član, na taj stav, gde ga je podelio u dva stava, i to nema veze sa Ministarstvom. To ima veze sa Odborom, to su trikovi. To je kao nešto je urađeno.
Znači, Odbor je dao amandman koji glasi, znači: „Dosadašnji stav 7. koji postaje stav 8., se zamenjuje stavom 8. i 9. koji glase – predlog za anagažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti. U slučaju aktivnosti plan aktivnosti može biti dostavljen i naknadno“. A originalni tekst Predloga zakona glasi – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen i naknadno, ukoliko to nalažu razlozi hitnosti. Znači, malo smo se igrali, red reči u rečenici je promenjen i napravljene su dve rečenice.
Ovaj predlog amandmana ima samo jedan cilj i mislim da bilo ko ko je ikad razmatrao ili, ne dao Bog, koristio specijalne jedinice za bilo koje posebne namene, u slučaju hitnosti, zna zašto je neophodno da postoji bezbednosna procena i plan aktivnosti, da je to dobro za sve učesnike u tom komandnom lancu odlučivanja bez bilo kakve mogućnosti da se bilo šta posle toga desi.
Ovako, govorim otvoreno, može da nam se desi da nekom padne na pamet da predloži ministru da angažuje specijalnu jedinicu ili posebne jedinice iz razloga koji nema nikakve veze sa onim što jeste posao policije.
Ministar unutrašnjih poslova apsolutno ne mora da bude ekspert za policiju. Ministar unutrašnjih poslova je političar, svuda u normalnom svetu, pa i ovde. Nije njegov posao da bude ekspert, da zna tačno kad treba, za šta treba, koliko treba, koji je plan. Za to postoje stručnjaci, koji treba to u pisanoj formi da predlože ministru, koji daje saglasnost na osnovu odobrenja ili naređenja koje daje direktor policije. To je zaštita ustavno-pravnog poretka, zaštita izvršne vlasti, zaštita građana, zaštita policajaca u svim nivoima odgovornosti i po celom lancu komandovanja.
Ja mislim da amandman koji sam predložio treba prihvatiti, ne samo zato što je ministar to već rekao u načelnoj raspravi, nego zato što amandman daje jedno potpuno dobro, nije savršeno, naravno, ali vrlo dobro rešenje za zaštitu od bilo kakve mogućnosti zloupotrebe ili zlonamernog tumačenje neke upotrebe specijalne jedinice i posebnih jedinica.

Rekao sam da ministar unutrašnjih poslova ne mora da zna šta radi policija, jer to mu nije struka, bilo koji, ne govorim o konkretnom, ali mislim da aktuelni ministar nije shvatio član 20. zakona.
Upravo ste rekli da na osnovu ovog člana nema potrebe da se pravi bezbednosna procena i plan upotrebe posebnih jedinica. To nije tačno. To vam piše u zakonu. Pogledajte čl. 6. i 7. Znači, ne treba samo za specijalnu, kao što ste vi rekli, koji ima manje od 0,1%, nego treba i za žandarmeriju, i za helikoptere, treba za jedinicu za zaštitu ličnosti.
Prema tome, ministre, niste dobro čitali zakon, jer da ste dobro čitali zakon, onda biste shvatili da se to odnosi i na ove jedinice, a onda sam siguran da biste prihvatili ovaj amandman, kao što ste rekli u načelnoj raspravi. Prema tome, ako se potrudite još malo da pročitate, barem ovaj član, siguran sam da ćete shvatiti da je moj amandman neophodan da bi zakon bio dovoljno dobar i da bi mogao da bude na korist, sreću i uspeh rada srpske policije.

Ja sam mogao da se javim i povodom povrede Poslovnika, ali nisam.
Znači, naravno da ne želim da komentarišem izlaganje prethodnika koji je pod vašim posebnim tretmanom i potpuno se slažem da on treba da bude pod posebnim tretmanom, makar vašim, ali ta hrpa neistina i laži, koje su ovde izrečene, uvreda, vi niste reagovali nijednog trenutka. Vidim da su tu neki bili zadovoljni. Pojavio se posle puno decenija osmeh na licu, jer su čuli jednu neopevanu, pa znate koja reč ide iza toga, i bili ste zadovoljni time što slušate jednu apsolutnu laž koja je ponovljena 100 puta. To govori o vama. To govori i o predsedavajućoj koja se pravila da ne čuje šta se dešava.
Ako je bilo ko uradio ono za šta me je prethodnik optužio, taj je trebao odavno da bude u zatvoru. Ako nije, sada treba da bude u zatvoru.
Posle ove diskusije, mudra većina ili treba da mi ukine imunitet i da me prisutni policajci odvedu gde treba ili treba da dobijem kolektivno izvinjenje za ono što se ovde sluša. Ja godinu i po dana slušam poslanike koji su pod posebnim tretmanom, citiram predsednicu, ali postoji neka granica i ta granica će da svedoči o tome da li je ovo hram srpskog parlamentarizma ili većina koja ovde sada postoji ima ovoliko prava da se zove demokratskom većinom.

Hvala lepo.
Amandman glasi da se u Predlogu zakona, u članu 1, stav 2. tačka 2) reči: „13. maj 2003. godine“ zamene rečima: „13. maj 2013. godine“. To je posledica jedne potrebe da se ovaj zakon uskladi sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Sada pozivam poslanike i građane i građanke Srbije da čuju obrazloženje zašto se odbija: „Ne prihvata se amandman s obzirom da se u članu 102. stav 9. Zakona o planiranju i izgradnji potkrala tehnička greška koja se odnosi na dan stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, a opšte je poznata činjenica da je prvi zakon o planiranju i izgradnji stupio na snagu 13. maja 2003. godine.“
Ovo smo dobili od Vlade Srbije, ovaj stav. To znači da Vlada Srbije priznaje da imamo zakon, koristim i onih pet minuta, u kome postoji tehnička greška, znači, zakon sa greškom, feler zakon, gde se 10 godina tumači tehnička greška, 10 godina u kojih se desilo najveći broj od onih 24 ili 625 ili ne znam koliko sumnjivih, nelegalnih i ko zna kakvih privatizacija.
Mi dobijamo obrazloženje da amandman treba da se odbije zato što već postoji zakon sa greškom, pa ako se odbije moj amandman i ostalih kolega, da ćemo time da nastavimo s greškama. A šta je sa popravljanjem grešaka? Zašto niste promenili Zakon o planiranju i izgradnji? Zašto postoji zakon koji važi dve godine i zakon koji ima grešku?
Šta može da bude posledica greške? Posledica greške može da bude da u srpskom pravosuđu, koje nije reformisano ni pre pet godina, a ni dan danas, počnu razni sporovi, gde će razni subjekti privatizacije, novi vlasnici, njihovi dužnici, poverioci, da pokreću razne sporove koji se tiču greške – da li nešto važi od 2013. godine ili nešto važi od 2003. godine? Nadam se da nikom nije mrzak sam datum, 13. maj, bivši Dan bezbednosti. Možda to ima neke veze sa celom ovom pričom? Ali, da budem ozbiljan, mislim da je to neoprostiva greška i da ovaj zakon ne može da bude usvojen ako se on oslanja na Zakon o planiranju i izgradnji, odnosno ako je deo istog korpusa zakona, odnosno ako ima direktnu vezu u primeni, a da se ne popravi prvo zakon koji je sa greškom već dve godine.
Razumem ja da se greške dese, ali ne mogu da razumem da greška postoji dve godine i nešto meseci i da to nikome ne smeta, a posebno ne vlasti u ovoj državi, koja stalno priča da hoće da ispravi greške iz prošlosti.
Apsolutno mogu da vam budem svedok da je bilo ne grešaka, nego namernih grešaka u prošlosti. O tome sam ja govorio kada ni skupštinska većina, ni neki članovi Vlade, nisu reč prozborili o tome, a mnogi su i učestvovali u svim tim greškama. Tako da meni ne možete da prebacite to da je nešto bilo, pa da sam ja učestvovao. Ne, nisam.
Kada se neke kolege pozivaju na 15 godina šta se desilo, da vas podsetim, u tih 15 godina je SNS već tri godine prisutna, a to znači da vi optužujete i sami sebe. Da ne govorim o vašim koalicionim partnerima, koji su prisutni jako dugo. Ja nisam prisutan. A najveći deo vladajuće većine je prisutan u tih 15 godina, neki bar polovinu, a vi bar tri godine.
Ja sam već govorio u načelnoj raspravi o tome da je vrlo sumnjiva stvar, odnosno, sada se vidi da je to namera, zašto nam je podmetnut zakon u petak u 19 časova uveče, a morali smo da se izjašnjavamo o njemu već u ponedeljak u 10 ujutru? To su razlozi. Neke razloge je dala i Agencija za borbu protiv korupcije, koja je, pogledajte to, poslala svoj izveštaj 13. jula, u ponedeljak. I oni nisu stigli da uđu u vreme pre amandmana. Oni upozoravaju i Vladu i parlament da ima puno nelogičnosti, puno nedovoljno dobro rešenih delova zakona i da to mora da se popravi. Ali, i njihovo upozorenje je stiglo kasno, jer ni oni ljudi ne mogu da čekaju kada će neko iz Nemanjine da se seti da nam pošalje zakon, pa da čekaju u dežurstvu subotu i nedelju da bi dali svoje mišljenje.
Ovo nije prvi put da se mišljenje Agencije za borbu protiv korupcije omalovažava u ovom parlamentu, da se kaže – to nije bitno, posebno od Vlade, ali naravno, i od skupštinske većine. Šta su oni rekli? Da je vrlo neobičan, čudan, odnosno sklon mogućnosti korupciji, način umanjivanja procenta umanjenja, da to nije jasna stvar i o tome smo se složili, da je pitanje kontrole, odnosno komunikacije sa kontrolom državne pomoći isto otvoreno pitanje, da je plaćanje naknade komplikovano, odnosno pitanje gde postoje mnogi uslovi za korupciju, posebno sa onim umanjenjem od 30%.
Prema tome, mislim da bez obzira što je prošla načelna rasprava, da je najbolje, ja bih to prihvatio bez likovanja i bez bilo kojih loših namera, da Vlada povuče zakon, da prvo popravi tehničku grešku, navodnu, iz Zakona o planiranju i izgradnji, a da nam onda pošalje odmah popravljen ovaj zakon.
Mi smo spremni, ja lično i moj kolega Pavićević, siguran sam, i najveći deo opozicije, da čekamo celo leto te popravke i da ih usvojimo što pre, da ne kočimo reforme, da ne kočimo put u EU, ali to očigledno ne radimo mi, nego to radi Vlada Srbije.

Na član 2. predlog je da se u članu 2. stav 3 reč „tog“ zamenjuje rečju „neizgrađenog“. Cilj ovog amandmana je vrlo jasan svakome ko želi da čita i sposoban je da učini taj čin, a to je da je „tog zemljišta“ vrlo široka definicija. Šta znači „to zemljište“. Neizgrađeno zemljište ima vrlo preciznu definiciju.
Amandman se ne prihvata, kaže Vlada, iz razloga što je predmet pretvaranja prava katasterska parcela izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište, što je propisano u članu 5, itd, itd.
Moje pitanje je – zašto se pominju reči izgrađeno i neizgrađeno? Koja je treća mogućnost sa zemljištem, jer ono može da bude izgrađeno i neizgrađeno, ne može da bude poluizgrađeno i poluneizgrađeno.
Ovo preciziranje u amandmanu koji sam dao, zajedno sa drugim kolegama, je upravo to da definišemo na koje zemljište se odnosi ovaj član i to je da treba da se odnosi na neizgrađeno zemljište.
Reforme su, naravno, potrebne Srbiji, neophodne su, ali one ne mogu da se brane tako što će zakon braniti ljudi koji su, blago rečeno, neobavešteni o materiji, a s druge strane, vrlo je tužno kada predsednica Vlade brani zakon tako što pravi veliku dramu oko toga da li je neko rekao da je Predlog zakona došao u petak u 6,15 časova posle podne, ili u 7,00 časova. Ako je to krunski argument za ovaj zakon, ako su oni koji su ga branili u proteklih pet, šest minuta krunski eksperti, propade Srbija.

Hvala.
U očekivanju novog zakona o policiji koji se dugo najavljuje ja razumem da ne moraju rokovi baš da se poštuju mesec za mesec, ali već bi trebalo da se pojavi i bilo bi dobro da nam se omogući tada duži vremenski period da se upoznamo sa tim zakonom bez obzira na postojanje javne rasprave. Javna rasprava je jedan deo obrade zakona, a ono što poslanici treba da o tome kažu je jedan drugi deo. Tako da ja očekujem da to bude što pre.
U ovom predlogu zakona imamo šest ili sedam članova, sedam, s tim što je ovaj sedmi tehnički i to su dobre izmene. Ja sam podneo, odnosno spremio dva amandmana nakon konsultacija sam odustao od jednog kada mi je objašnjeno da prevremeno penzionisanje važi za sve kategorije US od jedan do četiri ili koliko ih već ima, tako da sam taj povukao, a ostao je amandman na član 2. koji menja član 20. postojećeg zakona i gde se u poslednjem pasusu tog zakona, u poslednjem stavu piše – Predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen naknadno u koliko to nalažu razlozi hitnosti.
Moj predlog je da se ovaj drugi deo rečenice briše, odnosno da se izbriše ceo taj stav i da glasi – Predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti, bez mogućnosti da to bude naknadno, jer ako se zadrži ta mogućnost onda je tu moguće, u lošem tumačenju, sa zlonamernim tumačenjem da se plan aktivnosti da nekoliko dana ili, ne znam, u nekom periodu koji bi dao mogućnost da se sama ta akcija planira kada je već završena, što mislim da je loše. Mislim da policija sigurna, ne mislim, znam, da policija sigurno ima dovoljno kadrova koji su spremni da naprave brzi plan akcije čim se donese odluka o angažovanju. Mislim da bi bilo dobro da predlagač prihvati taj amandman.
Za sve ovo ostalo nemam primedbi. Jedan deo se tiče „Tijaninog zakona“, drugi deo se tiče definicije gde se sada postavljaju ljudski resursi i statička planiranja. To je sve u redu i mislim da tu nemamo nikakve probleme oko toga.
Ono što ću da iskoristim, ovaj ostatak vremena, za ono što naravno ima veze sa ovim zakonom, a to je nekoliko pitanja koja nisu baš u direktnoj vezi ali sigurno jesu u posrednoj, a to je, sami ste rekli za komentarisanje istraga i potpuno se slažem da je loše da ministar komentariše istragu koju radi policija, kao što je loše da ministar pravde komentariše istragu koju rade sudski organi, kao što je loše da predsednik države, predsednik Vlade ili bilo ko komentariše istragu nekog nadležnog organa. Ali, ako ste već počeli da komentarišete neku istragu, onda to treba i da se završi. Mislim da je bilo primera u skoroj istoriji i atentat na Beka i još neke druge gde bi ta praksa trebalo da se okonča.
Imamo još jedno pitanje koje sam vam postavio i na jednom javnom slušanju, a to je pitanje načelnika PU u Nišu. Ne ulazeći ponovo u kvalitet kadrovskog rešenja koje je sada aktivno, znači sadašnji načelnik, mislim da grad kao Niš ima dovoljno kapaciteta i PU u gradu Nišu dovoljno kapaciteta da se iz njenih redova izabere načelnik PU.
Cenim da je rešenje da se dovede neko iz Beograda u tom trenutku bilo celishodno i sam sam imao takvo razmišljanje, ali sam očekivao da će gospodin Grekulović koji je tada doveden, da će dobiti rok od šest meseci ili godinu dana da spremi svog naslednika iz lokalne sredine. To se nije desilo i mislim da to nije dobro ni za policiju ni za grad Niš. Naravno da je to sve u nadležnosti direktora policije i ministra, ali mislim da je dobro da se pomene kao jedna situacija koju treba rešiti.
Poslednje pitanje, da ne bude baš sve lepo i glatko, kako će Ministarstvo da zaštiti pripadnike Žandarmerije koji su pred sudom u jednom neobičnom procesu koji je nastao nakon sukoba sa vojnom policijom?

Hvala lepo.
Jasno je da je trebalo doneti ovaj zakon, ali zakon je loš, tako da, da ne sumnjamo u nameru, bez obzira na metodologiju kako je zakon došao do parlamenta. Dobili smo ga, ako se ne varam, u petak, u 18,15 časova je ušao u ovo zdanje, a danas je rasprava. Malo je neobično da kada neko ima dobre namere i kada želi da nešto dobro uradi i kaže da je ponosan na to, da to radi praktično preko noći.
Ono što su veliki problemi u ovom zakonu, to već jeste bio razlog da se podnesu amandmani. Podneo sam ih zajedno sa ostalim poslanicima. Nemam puno vremena da o detaljima pričam sada, ali, recimo, ta čuvena tržišna vrednost kao tržišna cena, kao najvažnija stvar u ovom zakonu, vrlo je problematično kako se utvrđuje. Ko utvrđuje tržišnu cenu? Poreska uprava? Po kom osnovu? Gde je poreska uprava kvalifikovana da ocenjuje tržišnu cenu? Da li ova rešenja koja su dobijena za porez za nepokretnosti, koja je pisala poreska uprava, imaju bilo kakve veze sa tržišnom vrednošću? Logično je bilo da to rade sudski veštaci. To je neko rešenje koje više liči.
Kako ćete, recimo, da utvrdite tržišnu cenu zemljišta gde treba da se gradi navodno „Beograd na vodi“? Tamo ništa nije građeno 100 godina, nemate uporedne primere, nemate ni u blizini ništa što liči na tu lokaciju, niti takav plan. Kako će tu da se utvrdi tržišna cena? To je jedno od pitanja.
Postoji neusaglašenost termina, pitanje zauzetosti i izgrađenosti. Neke lokalne samouprave koriste jednu verziju, druge drugu, drugi institut. Pitanje je kako će se zakon sprovoditi kod jednih, a kako kod drugih? Neki analitičari, bez navodnika, su pravili neke analize oko umanjenja cene, pa su došli da postoji mogućnost da se cena umanji i preko 100%. To znači da još treba lokalne samouprave da nekom daju pare što je dobio zemljište.
Pitanje definicija redovne upotrebe, jedna je definicija u ovom zakonu, druga je u Zakonu o planiranju i izgradnji.
Pitanje zakupa od 99 godina je takođe jedno vrlo interesantno pitanje. Moje pitanje je zašto uopšte da postoji taj institut zakupa od 99 godina? To, naravno, nije zakup, to je očigledno svojina, a opet svojina sa neizvesnim završetkom - šta se stvarno dešava posle 99 godina. Zašto bi neko dobio mogućnost da neku lokaciju plaća na kredit, praktično, od 100 godina, a neko drugi to ne može?
To su sve dileme koje ovaj zakon u mojim očima predstavljaju kao loše rešenje i mislim da bi bilo dobro da se zakon povuče i da, ne sumnjajući u dobre namere, dobijemo bolji tekst. Siguran sam da ćete se složiti samnom gospođa Aleksandra Damjanović, koja je imala mnogo bolje tekstove zakona nego što je ovaj, i zahvalan sam na tim tekstovima u nekoj prošlosti, ali mislim da ovo nije baš najsvetliji trenutak.
Pitanje isto, pošto su u zajedničkoj raspravi, naravno, potpuno besmisleno, poplave, ali to je već ovde normalna stvar, ta besmislenost, to produženje roka bi bilo jako interesantno i za ispitivanje svih nepravilnosti koje postoje oko pomoći poplavljenima, od toga da ne znamo ko je kriv za smrt 55 ljudi, ili 57, ili 60, ne zna se tačan podatak, naravno, to nije nadležnost Ministarstva, to očekujem od prepoštenog čoveka koji je na čelu neke kancelarije koja se bavi tom pomoći, da nam taj izveštaj da.
Šta je sa Zakonom o legalizaciji? Vi ste sada rekli da se sprema zakon i to je interesantno. Da vam dam odmah jedan predlog kako da se to reši – intabulacijom. Sve ono što nije investiciona gradnja i sve ono što nije građeno u zabranjenim zonama treba legalizovati, a oni koji su radili po zakonu treba da dobiju nagradu time što će biti oslobođeni od poreza na te nepokretnosti u jednom periodu, znači ljudi koji su radili sa papirima, ali to nije tema ovog zakona. U svakom slučaju, možete vi bolje i ja očekujem da povučete zakon i da u radite bolji predlog.

Oko zakupa na 99 godina. Uzme neko u zakup zemljište na 99 godina, napravi zgradu od 10 spratova i 99 godine kaže – neću da stavim to u svoju svojinu. Šta onda radimo? Rušimo zgradu od 10 spratova, ili ona postaje državna, ili je pitanje ko će da doživi tih 99 godina? Mislim da je rešenje neprimereno 21. veku generalno. Tu ne vidim lošu nameru, nego mislim da treba da to rešenje bude zamenjeno rešenjem koje će da definiše imovinu u ovom trenutku. Jedino ako mi sada zatvorimo priču o vlasništvu nad građevinskim zemljištem ovim zakonom, onda taj zakon ima smisla. Ako se ponovo otvaraju neke verzije decenije, godine, stotine godina, mislim da to nije dobro rešenje.

Hvala lepo.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana piše da se ne prihvata iz razloga što je formulacija stava 3. u Predlogu zakona preciznija i jasnije definiše šta se podrazumeva pod kamatom koja je obuhvaćena hipotekarnim potraživanjem, što je slučaj u predloženom stavu 4. člana 7, koji takođe donosi u većoj meri preciznost i transparentnost i čije se brisanje predlaže.
Ne znam da li je iko čitao ovaj član, pošto teško da iz ove formulacije možemo da dođemo do toga da ovakav tekst bolje precizira to šta se podrazumeva pod hipotekarnim potraživanjem, pa bih voleo da mi ministarka objasni zašto je ova formulacija koja je u Predlogu zakona bolja od ove formulacije koja je data u amandmanu.

  Ja sam očekivao inače odgovor ministarke na prethodni amandman, pošto je to svrha amandmanske rasprave. Ne da mi pročitamo šta smo poslali kao amandmane, a visoko umne komentare koje sam dobio od dvojice poslanika, nisu bili dovoljni da shvatim suštinu razloga za odbijanje, pa bih voleo, ako ima ko da odgovori, na ovo što predlažemo amandmanski, da čujemo to.
Ako nema, onda možda možemo da nađemo neku drugu formu komunikacije bez sednica u pojedinostima, ako je samo cilj da se odbiju amandmani koji dolaze iz opozicije.
Razlog za odbijanje je, kaže, ne prihvata se iz razloga, što je bitno zbog transparentnosti, postupka i pravne sigurnosti, da sve zainteresovane strane budu upoznate sa činjenicom, da je hipotekarni poverilac ili više njih iskoristilo mogućnost datu u stavu 1. člana 20a. Koje mogućnosti? Mogućnosti da hipotekarni poverilac angažuje treće lice, odnosno advokata recimo, koji će da ga zastupa. To je sigurno poznato svima koji su deo postupka kredita.
Nema potrebe da nužno mora da se i on upisuje u knjigu i da se time povećavaju troškovi. Ja nisam verovao, kada su neke kolege govorile da ovo nije pisala Vlada, ovaj Predlog zakona, nego neko van Vlade i sve mi se čini da su oni u pravu, jer ne dobijamo adekvatne odgovore za pitanja koja postavljamo i za obrazloženja koja smo dali u našim predlozima amandmana.
Prema tome, Vlada ne treba da se brani ćutanjem u ovom smislu, nego neka da odgovore na to zašto ovaj amandman nije dovoljno dobar, nego je rešenje dato u Predlogu zakona, bolje zbog transparentnosti postupka itd.

Ako ne znate o čemu govorim, da vas podsetim. Ovde piše da se – u registar nepokretnosti može upisati ime trećeg lica iz stava 1. ovog člana, s tim da hipotekarni poverilac ili više njih mogu uvek tražiti da se upišu u registar nepokretnosti, odnosno da zamene treće lice.
Kako mislite da, ovim što ste rekli u svom govoru, da pojačate, zaključak da ovo nije adekvatna zaštita i adekvatno rešenje? Ne razumem ni ja obrazloženje, zato vas pitam.

Na član 14. amandman glasi – u članu 27. stav 1. reči: „pismenoj formi sa potpisima overenim u sudu, odnosno od strane drugog zakonom ovlašćenog organa„ zamenjuju se rečima: „u formi predviđenoj članom 10. stav 1. ovog zakona“.
I dodaje se stav 3. koji kaže – naknadni ugovor iz stava 1. itd, a naše obrazloženje je – Predlog zakona sadrži ograničenje prava sticanja svojine na Ustavu krajnje sumnjiv način i dalje piše da, a ja se nadam da su predstavnici Vlade upoznati sa obrazloženjem i sa predlogom amandmana. I dalje očekujem da dobijem jedan suvisan odgovor na ono što sam postavio kao pitanje. To očekujem od Vlade, bez bilo kakve ambicije da ograničavam pravo bilo kome da priča šta god hoće u ovom parlamentu, bez obzira što se to ponekada odnosi i na ono što je predlog amandmana nekog drugog poslanika na jedan stručan tekst, bez umanjivanja vrednosti bilo kog poslanika u ovom parlamentu, njegove ljudske sposobnosti da bude poslanik.
Postoje neke teme gde su neophodni stručni odgovori, a ja stručne odgovore tražim od predstavnika Vlade ovom prilikom u liku i delu potpredsednice Vlade.

Ovim amandmanom se menja stav 8, predlaže se promena stava 8. novog člana 31, koji sada glasi da će žalba biti uvažena ako dužnik ili vlasnik hipotekovane nepokretnosti uz žalbu dostavi pismene dokaze da, jedan, potraživanje ne postoji, dva, hipoteka ne postoji, tri, četiri, itd.
Naš je predlog da taj stav glasi da se žalba podnosi ukoliko potraživanje ne postoji, ukoliko hipoteka ne postoji i ova dva dodatna člana.
Šta je razlika? Razlika je što se ovde definiše kada će žalba biti uvažena i nalaže se dužniku da dokaže da potraživanje ne postoji. Kako dužnik da dokaže da ne postoji potraživanje? Da kaže – ja nemam ugovor, da li je to dokaz, ili da kaže… Kojim dokumentom, koji organ izdaje dokument kojim se garantuje da ne postoji potraživanje? Kažite mi – koji organ i na koji način se utvrđuje da ne postoji hipoteka? Zato je ovde formulacija – žalba se podnosi, a onda se u procesu dokazuje jedno ili drugo.
Znači, ja sam dužnik, podnesem žalbu, koristim onih pet minuta, predsedavajući, i onda se u procesu kod tog drugostepenog organa dokazuje ko je u pravu, a ne da bude definicija da će žalba biti prihvaćena samo ako dužnik dokaže. Još jednom pitam – kako se to dokazuje? Koji je valjan način da se nešto dokaže?
Mislim da je očigledno da ovde imamo jednu situaciju, a to sam rekao i u načelnoj raspravi. Ovo je zakon koji je morao da bude promenjen. U to nema nikakve sumnje da je postojala potreba da se donesu izmene i dopune ovog zakona. Da on nije onaj prethodni zakon, nije istrpeo proveru primene u prošlosti, ali ovo nije urađeno na dobar način.
Ovde imamo još jednu dodatnu stvar, uz svo poštovanje potpredsednice, ali znamo se, teško da je potpredsednica došla spremna na raspravu o ovom zakonu, pošto to nije njen resor, pošto to nije domen kojim se bavi u Vladi, mislim da je to nipodaštavanje parlamenta. Ne vaše prisustvo. Naprotiv, nego nedostatak prisustva onoga ko je bio zadužen za taj zakon, a to je ministar Vujović i bilo bi jako interesantno da nam se objasni zašto neko ko je branio zakon u načelu nije sada tu da ga brani u detaljima, da ga brani od amandmana, što je najvažnija stvar. Dolazimo do stvari koju sam već opisao malopre da je stvarno tužno ko u ime Vlade brani vaš zakon i još je gore to što ne postoji volja da se prihvati bilo kakva racionalna izmena koju opozicija, u ovom slučaju, kao i obično, nudi iz najbolje namere.
Još jednom da ponovim, i amandmani „briše se“ su potpuno suvisni ako su stavljeni u pravom trenutku na pravom mestu. Imamo i tradiciju da se oni predlažu višedecenijski, o tome sam govorio već da u svim normalnim parlamentima, u normalnim državama je to vrlo česta amandman. U ovom parlamentu u ovom sazivu imamo dva ili tri primera da su predlagači prihvatili amandmane u tekstu „briše se“ i neću da ponavljam više ko je to bio.
Drugi vid amandmana, odnosno drugi odnos nas prema zakonima je, znači, ovo je kada zakon ništa ne valja onda tražimo da se „briše“. Drugi odnos je kada mislimo da je zakon dobar, ali da je nedovoljno dobar onda nastupamo sa amandmanima koji su ovakvog tipa, ali očigledno da druga strana nema nikakvu želju da se bavi tim. Osim, naravno kada stavimo zarez tamo gde mu je mesto, pa to ne može da se odbije zato što se pravopis uči, ja mislim sada u trećem-četvrtom osnovne, ali ja očekujem malo veću ozbiljnost Vlade kad dobije amandmane, a imate i „deliveri junite“, imate i savetnike iz zemlje i sveta sa običnim i neobičnim prezimenima, imate veliki broj doktora nauka, znači mnogi ljudi su tek sada doktorirali pre nego što su ušli u ovu Vladu imaju sveže znanje, nisu doktorirali pre 20-30 godina, nego sada, jeste da je u 50-60. Tako da je to svega dobar potencijal, čini mi se da Vlada zna da sroči jedan dobar odgovor.
Naravno ovo nije prebacivanje potpredsednici Udovički zato što… Nije ona srećna što je danas ovde da brani ovaj zakon, naravno. Nego, eto, mora se pa članovi Vlade nekada moraju da rade i ono što im nije baš najprijatnije u životu, ali to je deo politike, nije to problem. Problem je što mi ovde nismo pored vas dobili i nekoga ko može na ozbiljan način da nam dokaže da naši amandmani nisu dovoljno dobri da poboljšaju predlog zakona.
Prema tome, pošto nisu prihvaćeni, ja ću ponoviti ono što sam rekao na početku načelne rasprave, glasaćemo za zakon ako budu prihvaćeni naši amandmani, očigledno da ne postoji volja za razumevanjem, a kamo li za prihvatanjem, prema tome, glasajte to sami.

Naravno.
Dakle, ponavljam pitanje, niste ga razumeli.
Moje pitanje je bilo - kako dužnik dokazuje da nema potraživanja i da nema hipoteke, kako bilo ko na kugli zemaljskoj, može da dokaže kada ga pitate - da li ste dužni? On kaže nisam. Kako on to dokazuje? To znači treba da ima potpise sa svih sedam milijardi ljudi na svetu da nikome nije dužan.
Znači, druga strana treba da dokaže. Poverilac treba da dokaže, naravno, po ugovoru, po ne znam čemu i to se lako dokazuje. Ali, ova formulacija koju ste vi dali je besmislena da neko treba da dokazuje da nije dužan. Ne postoji ni forma, ni institucija, ni bilo ko, Bog otac ili ko voli komitete, ili ne znam šta već, nijedno formalno, neformalno telo koje može da nam izda taj dokument. Promislite malo o tome.

Potreba promene ovog Zakona o hipoteci je očigledna zato što je zakon star 10 godina, zato što se puno toga promenilo, zato što su u implementaciji zakona uočene neke loše stvari koje sada treba popraviti i to je potpuno normalno, ali čini mi se da zakon nije savršeno napravljen. Naravno, teško je uraditi bilo šta savršeno i da treba da bude popravljen. Već mnoge kolege su najavile amandmane i kolega Pavićević i ja ćemo se pridružiti njima sa amandmanima na član 2, 3, 11, 14, 17, 18. i 20. Ja nemam vremena da sada govorim o tim amandmanima. To će biti u amandmanskoj raspravi.
Šta je ono što je Vlada u obrazloženju definisala kao cilj zakona? To je zaštita kreditora, zaštita dužnika i ubrzavanje privredne aktivnosti, posebno u delu izgradnje i ulaganja u privredu.
Mislim da su to visoko postavljeni ciljevi. Naravno, zaštita kreditora će biti poboljšana i nemam ništa protiv toga. Mislim da je potpuno pogrešno demagoški okriviti banke za ono što se dešava u jednoj državi. Bez bilo kakve ambicije da štitim banke od bilo koga i da pričam o njima bilo šta ekstremno dobro, za stanje u jednoj državi nisu krive banke nego je kriva vlast i ako je nešto loše u jednoj državi, ta odgovornost ne može da se prebacuje prema bankama. Isto to važi i za kredite. To što su kamate velike, to što su uslovi kredita nepovoljni, to što mali broj ljudi može da uzme kredit, i isto mali broj ljudi može i da ga vrati u roku ili bilo kada, to je sve posledica jedne opšte situacije u državi koja već jako dugo traje.
Prema tome, zaštita kreditora sigurno, a zaštita dužnika je prvo da ne ulaze u kredite bez preke potrebe, odnosno da ne ulaze u kredite ako nemaju potpuno jasan biznis plan, ako su ti krediti vezani za poslovanje nekih privrednih subjekata.
Naravno da su građani delimično krivi za ono što im se desilo zbog svoje neukosti i većina građana je neuka u poređenju sa bankarskim službenicima i administracijom banke, ali mislim da je ono što je propust države i u ranijem periodu i sada, to je što nije upozoravala svoje građane na sve one zamke koje postoje u ugovorima o kreditima.
Zato je došlo do toga da nekoliko desetina hiljada ljudi sada praktično strepi da li će moći da otplati kredit, odnosno da li će moći da ostane u posedu svoje imovine. Nigde u svetu ljudi koji su siromašni ne mogu da uzimaju kredite. Kredite uzimaju oni koji mogu da obezbede vraćanje kredita, a uloga države je da upozori građane da slatkorečive reklame, da velika obećanja - ništa lakše, može kredit u 24 sata itd, da je to samo advertajzing, a da to nema puno, odnosno nema nikakve veze sa onim što su kreditne obaveze.
Ono što je neophodno menjati to je da u budućem država upozorava još jednom, ne samo kroz reči guvernera, nego i kroz aktivan odnos Vlade u javnosti, čak i možda sa reklamama, sa jednom vrstom, da upozorava građane na opasnost od toga ako se olako uzimaju krediti.
Ono što mi smeta u ovom zakonu i gde nismo intervenisali, to je normalna jezička stvar, ali bih molio predlagače da možda u nekoj sledećoj izmeni promene izraz „hipotekovana nepokretnost“, to je toliko van duha našeg jezika. To je nepokretnost pod hipotekom. Hipotekovana je stvarno nešto što je, vidim da se odomaćilo. Ne okrivljujem ovog ministra i vas pored njega zbog toga, ali mislim da je to jedan izraz koji je potpuno neprimeren našem zakonu.
Ako amandmani koje smo predložili gospodin Pavićević i ja budu prihvaćeni, mi ćemo glasati za ovaj zakon. Hvala.