Da stavim na stranu taj vekovni strah jedne grupacije ljudi u Srbiji od bilo kakvog rada, a posebno od rada koji nešto proizvodi, od bilo kakve fizičke aktivnosti koja donosi neko dobro njemu ili porodici ili široj zajednici, ali oko akcije „Sablja“- ponosan. Uvek, kad god je pomenete ja sam ponosan. Za vinograde, kad imate vremena, ili kada bude rasprava o toj temi, ja sam spreman da dam svoje mišljenje i znanje, koje nije na nivou visoke struke, ali je na nivou dobrog poznavanja. Oko toga nema, naravno, ničega ni pravno, ni moralno, ni na bilo koji način negativno. To je jasno kao dan.
To što se vi plašite od motike, to će vam se vratiti. Motika dođe do nekog čoveka kad-tad.
Pitanje nacionalnog socijalizma i „Sablje“ su potpuno dve nespojive stvari. Svako ko čita novine, a evo sada postoje i ova moderna sredstva komunikacije, a postojala su i 2003. godine, zna da je Jugoslavija, ali, naravno, dominantna Srbija, po veličini u njoj, primljena u Savet Evrope u vreme sprovođenja akcije „Sablja“, da smo se vratili u mnoge druge međunarodne institucije u isto vreme, da, što je manje važno, mnoge međunarodne institucije i domaće, ali pre svega građani Srbije, kada ima kažete „Sablja“ pomisle na neko dobro vreme. Ja nisam srećan što se to desilo, ja nisam srećan što je to moralo da se desi, ali ono što je urađeno u toj akciji služi na čast svim ljudima koji su u njoj učestvovali…