I sada ste ponovo čuli jednu bizarnu uvredljivu izjavu kolege koji sedi tamo negde, kada sam ja čuo, čuli ste i vi to, i stvarno to teško da doprinosi kvalitetu rada u ovom parlamentu. No, nema veze nekima je sve oprošteno, Bog takve čuva, tako da nema priče.
Pomenuto je moje ime vezano za akciju „Sablja“, pomenuta je moja stranka kao deo nekog kriminalnog mozaika koji je nastao nakon raspada tadašnje DS. Ponosan na godine koje sam proveo u DS, u aktivnom delovanju to znači do početka 2004. godine od 1992. godine, ponavljam još jednom ponosan na akciju „Sablja“, naravno da je povod bio jako loš i to nema potrebe da ja bilo kome pričam.
Ali, efekti te akcije koja bi inače bila sprovedena i da je pokojni premijer ostao živ još, jer priprema je već bila gotova za tu akciju samo je povod bio tako ružan i tako težak, inače bi se desila i bez toga, zbog srpske javnosti 11.665 lica je privedeno, znači, ne uhapšeno, privedeno na informativni razgovor. Od toga je 3.500 zadržano u pritvoru, a 268 lica su dobila nadoknadu za bespravno hapšenje.
Tvrdim da je više od polovine njih dobilo to samo zato što im je advokat bio čovek koji je kasnije bio ministar pravde, a država je gubila te sporove zato što država nije izlazila …
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko je taj?)
Stojković. Zato što država nije izlazila na ročišta, pa su tako gubili, inače oni koji su dobili najveće oštete su apsolutno bili privedeni sa ostavom.
Prema tome, to je inače šteta koja je nastala bespravnim hapšenjem i to pogledajte, a može ministar pravde to da pogleda, pošto mislim da postoji ta statistika u Ministarstvu pravde, je manja ili ista kao i svake godine. Znači, nije bilo nikakvih ekstremnih situacija.
Ono što je bilo ekstremno u tom trenutku, to je da su kao posledice akcije „Sablja“ u tom trenutku je kriminal u Srbiji bio sveden na minimalnu meru u istoriji ove države i to svi znaju jako dobro. Tako da ponavljam još jednom ponosan sam na sve to, a ako neko misli da je tada bilo nešto zato postoji sud.

Hvala lepo.
Prvo da čestitam gospođi Gordani Čomić priliku da vodi sednicu parlamenta nakon godinu dana mandata i mislim da je to veliki dan u istoriji srpskog parlamentarizma.
Što se tiče ovog zakona, on je logičan nastavak mnogih drugih zakona koji su došli pred ovaj sastav parlamenta u poslednjih godinu dana. Šta se dešava? Dešava se to da se u primeni zakona došlo do toga da su rokovi za donošenje nekih akata za ostvarivanje nekih procesa bili prekratki. Sigurno to nije bio predlog stručnih ljudi iz Ministarstva, nego je to bio politički pritisak da se uradi što pre. Naravno, to je nemoguće.
Koliko je to ozbiljno urađeno? U analizi efekata, kaže, prema procenama privatni sektor bezbednosti u Srbiji zapošljava između 25 hiljada i 60 hiljada ljudi. Takva precizna procena je stvarno fascinantna. To je kao da kažete – možda jeste, a možda i nije, možda će da pada kiša, a možda i neće. Tačno se zna broj oružja 47 hiljada. Prema tome, bar na osnovu toga je trebalo da se dođe do preciznog podatka koliko ljudi radi u ovom sektoru. Bilo bi isto potpuno logično da se u ovoj zemlji poštuju neka pravila, ne samo u poslednjoj vlasti, nego i pre toga, da preko neke ozbiljne službe znamo koliko je ljudi zaposleno u tim privatnim obezbeđenjima. Međutim, ovde se ne zna nigde broj zaposlenih. To je, kao što smo videli prošlih nedelja, najčuvanija državna tajna i niko ne sme da kaže koliki je ukupan broj zaposlenih u Srbiji.
Naravno, to ima puno veze sa ovim što je danas na dnevnom redu, jer je ovde pitanje – koliko ljudi je obuhvaćeno ovim poslom, šta sve treba učiniti da oni rade taj svoj posao dovoljno, da li su oni dovoljna snaga privatnog obezbeđenja za poslove koji su namenjeni njima ili nisu, ko njih kontroliše, itd, itd?
Da je to ozbiljno rađeno onda to ne bi ličilo na procenu oko toga koliko će biti uloženo u „Beograd na vodi“, ili kada će biti otvorena fabrika čipova, ili avio delova, i kada će biti uhvaćen onaj lepi, mladi, atentator na jednog biznismena sa Dedinja.
No, moje pitanja koja su vezana za ovaj zakon je koliko je kontrola MUP Srbije sproveo u poslednjih godinu dana kada važi ovaj zakon? Kontrola rada privatnih obezbeđenja, da li je to rađeno, koliko kontrola je urađeno, gde su rađene te kontrole u kojim delovima Srbije i koji su efekti tih kontrola, jer to je predviđeno ovim zakonom?
Koliko prijava je MUP podneo za prekršaje iz člana 72. ovog Zakona, gde se definišu kazne za rad bez ugovora, rad bez licence, rad suprotan Zakonu, rad koji je nestručan, rad koji je neefikasan i td.
Koliko dozvola za oružje je MUP podelio firmama po ovom zakonu jer u članu 24. se kaže da firma ne može posedovati vatreno oružje u broju većem od jedne polovine zaposlenih. Ako je 47 hiljada, po analizi efekata registrovanog oružja, onda je logično da je moguće da iz svih 100 hiljada ljudi radi u ovom sektoru, a ne 25 hiljada. Ako je 25 hiljada, kao što je početak procene broja ljudi koji radi u ovom sektoru, onda oni nezakonito duže po dva oružja, a ne dva zaposlena po jednom oružju. To su pitanja koja su vrlo vezana za ovaj Predlog zakona, koja su u direktnoj vezi i ja sam siguran, ako ne sam član Vlade, koji je ovde prisutan, onda ljudi koji sede zajedno sa njim mogu da mu daju te podatke, a sigurno je da srpska javnost ima i prava i interesa da čuje te podatke.
Znači, koliko kontrola je sprovedeno, gde i kakvi su rezultati. Da li su podnete prijave po članu 72. i koliko oružja je evidentirano po članu 24. ovog Zakona. Hvala vam.

Samo još jedno pitanje.

Da li je i ko je nadležan i bez primene ovog zakona za kontrolu rada tih agencija. Znači, nemoguće da niko nije zadužen. Ako, niko ne radi kontrolu, onda je to jedna vrlo opasna činjenica.

U ovoj raspravi imamo nekoliko predloga zakona, gde se posebno ističu prva dva – Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama.
Poslanici Nove stranke će glasati za Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da se prihvate amandmani, koji za cilj imaju da poboljšaju solidan Predlog zakona. Znači, mislimo da je dobro što imamo ovaj Predlog zakona, što se uopšte reguliše ova materija u našem ustavno-pravnom sistemu. Već su prethodni govornici i predlagač rekli puno razloga za, tako da tu nema nikakve sumnje da treba ući u ovaj proces.
Naše je mišljenje da je to moglo da bude urađeno i na jedan bolji način. Da ne bismo trpeli kritike, ni gospodin Pavićević ni ja nismo pravnici, i naši amandmani koji su dati, pre svega na član 7. ovog zakona, su posledica iskustva, pameti i ruke i energije Vesne Rakić Podinelić, koja nam je ukazala na ove propuste. Mi u toj seriji amandmana praktično mislimo da je bolje da o žalbi na vreme suđenja, da se izrazim kolokvijalno, ne odlučuje o tome predsednik suda, nego da o tome odlučuje najstariji sudija u tom sudu, da njegov mandat za taj deo posla bude godinu dana i da svake sledeće godine sledeći sudija po stažu ili starosti preuzima taj deo. Time bismo stvorili po našem mišljenju manje uslove za zloupotrebu ove funkcije, ovog novog mehanizma, a takođe mislimo da je to u skladu sa Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa 2013-2018. godine.
Nadam se da su nadležno ministarstvo, Vlada Srbije i nadležni odbori upoznati sa predlogom amandmana i da će imati pozitivan aktivan odnos prema tim amandmanima.
Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama je sušta suprotnost ovog prvog zakona, a to je zakon koji je potpuno nepotreban i koji se donosi samo da bi se po našem saznanju dvojici sudija Kasacionog suda produžio radni staž, odnosno njihove funkcije. Dvojica sudija su, mislim da je jedan predsednik, a da je drugi sudija, koji očigledno ima neke zasluge za aktuelni režim, i ceo zakon se donosi samo iz tog razloga.
Opravdanja zašto se to donosi kažu da je to najviši sud. Pa šta ako ne najviši sud? Zašto bi to važilo samo za najviši sud. Valjda je važno da svi sudovi sude po Zakonu o razumnom roku i na dobar način i teško da dve godine života mogu da utiču bitno na to kakav će da bude kvalitet suđenja.
Da su u tom sudu najbolje sudije, to bih voleo da vidim po kojim kriterijumima neko može da tvrdi da su u Vrhovnom kasacionom sudu najbolje sudije. Možda su u Ustavnom sudu, možda su u Upravnom sudu, možda su u Prvom opštinskom beogradskom sudu. Voleo bih za to da dobijem neko dobro obrazloženje.
Ovo je leks specijalis, ovo je zakon koji se donosi zbog dvojice sudija i kao svaki leks specijalis, setimo se onog Gonzalesovog, setimo se ovog vezanog za „Beograd na vodi“, setimo se onog vezanog za NIS. Čim se pomene leks specijalis u Srbiji, građani znaju da je neka prevara u pitanju, veća, manja, aktivna, pasivna, nešto da pokrije, neku staru prevaru ili da stvori uslove za neku novu. U svakom slučaju, to ne treba da se radi.
Reforme su bile loše, ove koje se sprovode navodno zadnjih deset godina. Loše reforme su pre tri godine zamenjene još gorim reformama, odnosno reformama koje su čista kozmetika i tamo gde se nešto dešava. Voleo bih da Ministarstvo pravde, Vlada predlažu više zakona koji su po svojoj suštini zakoni kao što je Zakon o pravu na suđenje u razumnom roku, a da nas ne opterećuju ovakvim leks specijalisima kao što je zakon za ovu dvojicu sudija. Hvala.

Hvala lepo.
Ne znam ja zašto ste vi morali tužiocu za ratne zločine da produžavate mandat, ali stvarno je potpuno besmisleno da mene pitate zašto tada nisam bio protiv toga. Pa to je vaš predlog. To rešite vi sami sa sobom zašto predlažete nešto za šta mislite da nije dobro. Ako vas je neko naterao na to, ja nisam institucija gde možete da zaštite svoja prava.
Drugo, jednom, kako kažete o sebi, vrsnom pravniku da ja objašnjavam razliku između tužioca, funkcije tužioca i funkcije sudije, to mi ne pada na pamet. Mislim da bi to trebalo da znate po difoltu, što bi rekli Srbi.
Drugo, u Ustavu se pominje i Ustavni sud, nije Vrhovni kasacioni jedina ustavna kategorija.
Konačno, koja to promisao, pravna, božija ili ne znam koja, daje tu dodatnu mudrost ljudima između 65 i 67 godine? Zašto je to baš sada važno u ovom trenutku da se izvrši ta izmena? Vi ste rekli da nemate dovoljno dobrih sudija. To nije pitanje kojim ja treba da se bavim. To je pitanje kojim vi treba da se bavite i kao pravnik i kao ministar i kao neko ko kaže da sprovodi reforme. Verovatno da postoje razlozi zašto je to tako, ali ja se slažem da danas nije dan da o tome govorimo.
Ali, šta se to dešava, koja je to magija koja ljudima između 65 i 67 daje tu posebnu moć da oni budu posebno sposobni da vrše posebno visoke, posebno odgovorne državne funkcije? Ako je to tako, daj svima da produžimo na 67 ili možda na 70. Možda postoje neka nova istraživanja koja govore da i do 70 možemo da dobijemo. Ja se potpuno slažem sa tim, samo stavite to u objašnjenje. Ne tako koji se vama Ustav najviše sviđa, iz 1888, nego dajte neki drugi argument. Hvala.

Moj stav je da nema potrebe za upravnim odborima u najvećem broju javnih preduzeća i ustanova. Mislim da je Nacionalna služba za zapošljavanje jedan dobar primer za to. Niti će upravni odbori da zapošljavaju bilo koga, niti će biti veći broj zaposlenih, ako ih bude 10-12 u upravnom odboru, niti će biti veća ako ih bude 5-6.
To je služba koja bi trebalo da bude deo jednog državnog sistema koji treba da stvori uslove za zapošljavanje ljudi. U poziciji u kojoj se sada nalazi i država a i Nacionalna služba, Nacionalna služba je u stvari deo Zavoda za statistiku. Evidentira broj zaposlenih i nezaposlenih, njihovu strukturu, po godištu, po školi, po tome koliko su radili, da li prvi put traže posao ili ne traže, po regionalnoj zastupljenosti, a ne čini ništa da zaposli ljude i to nije ništa neobično.
Ne može Nacionalna služba da zapošljava ljude. To je posao vlasti u jednoj državi, da stvori, stara reč – ambijent, uslove, da privuče investitore, da im omogući sigurne uslove poslovanja, a onda će naravno, doći i do zapošljavanja, a onda će naravno i da se smanji broj nezaposlenih. To se u Srbiji ne dešava već jako dugo, ali posebno u poslednje tri godine. Poslednje tri godine su neobične ili, ne znam zašto bi to bilo neobično, verovatno i očekivane zbog toga što je ovde velika estradna priča o smanjivanju broje nezaposlenih, a ja nikako ni drugi put, ne mogu da dobije odgovor – koliko ljudi je zaposleno u Srbiji. Ne koliko ljudi plaća poreze i doprinose da plati, ne koliko ljudi je na evidenciji za nezaposlene, nego je pitanje koliko ljudi je zaposleno.
Ako je to neka državna tajna, ajde da budemo upoznati sa tom činjenicom, ako je to neki loš broj, to znači da govori o tome da se smanjuje broj zaposlenih, onda ipak kažite, pošto nijedna tajna ne može da se sakrije, čak ni u Srbiji, pod ovom kontrolom medija. Mislim da je dobro da imamo realne čiste podatke.
Cela igra oko toga što se nešto priča u procentima, pa je onda promenom metodologije što se ovde demantuje, ali definitivno promenom metodologije je dramatično smanjen broj nezaposlenih u procentima zato što se sada ne evidentira realna, formalna zaposlenost nego se evidentira da li neko ima osećaj da nešto radi, pa su po anketama koje su sad merilo te nove metodologije, zaposleni i ljudi na buvljacima, zaposleni i ljudi koji rade privremeno u nekim sezonskim poslovima, bilo u građevini, bilo u poljoprivredi. U EU, ponoviću i prostitutke su deo te metodologije na koji se poziva vlada i nadležni ministar, i one se vode kao zaposlene. To nije niti u dobrom običaju, niti u tradiciji ove države.
Mislim da to ne treba da radimo. Ono što je razlog nezaposlenosti, koja je naravno sve veća, bez obzira na razne bajke o tome da je ona manja, je pre svega to što imamo korumpiranu vlast i delove administracije koji su vezani za zapošljavanje. Ne mislim toliko na samu službu nego na one koji su po ministarstvima i lokalnim samoupravama vezani za to, koji su prvi front odbijanja investitora da ulažu u Srbiju.
Pored toga, imamo i povlašćene položaje svih onih koji dobijaju novac za nova radna mesta, a da ne pričam o onima sa kojima Vlada Aleksandra Vučića potpisuje tajne sporazume, tajne ugovore, a onda ih krije neistinama o tome da ugovori ne mogu da se objave javnosti dok nadležna komisija za zaštitu konkurencije to ne dozvoli. To ne postoji ni u jednom zakonu. Primer je Ugovor „Beograd na vodi“, pre neki dan.

Ja pitam još jednom - koliko ljudi u Srbiji ima radnu knjižicu u kojoj je otvoren njima radni odnos, odnosno koliko ljudi u Srbiji ima ugovor o radu za stalni radni odnos ili na radni odnos na određeno vreme. Hvala.

Hvala.
U načelnoj raspravi sam rekao da je ovo jedan dobar zakon koji ima velike šanse da postane vrlo dobar kada se usvoje naši amandmani, tako da možemo da ga proglasimo vrlo dobrim zakonom u ovom trenutku.
Nadam se da će pri implementaciji u narednih godinu dana kada se uvide efekti zakona i možda neka greška koju sada niko ne vidi da se dodatnim izmenama dođe do odličnog zakona, to je potpuno logičan pristup i proces metodologija u donošenju dobrih zakona.
Razlozi su jasni, zakon koji je to definisao do sada iz 1995. godine, to je neka druga država, drugi odnosi, verovatno isti problemi u železnici, pošto su oni stariji i od 1995. godine, ali je sigurno bilo neophodno da se donese jedan novi zakon koji bi prvo stvorio tu zakonsku osnovu za predstojeću reformu i transformaciju železnice. Nadam se da ćemo konačno ući u to i to je i usklađivanje sa onim što EU nalaže sa svojim instrukcijama.
Sigurno je da je stanje u „Železnici“ loše i to nije baš direktno vezano za amandman, mislim da je dobra prilika da i tu nešto kažemo, sigurno da to stanje nije od juče, to je jedna od retkih stvari koju čak ni najradikalnija opozicija kao što je Nova stranka ne može da zameri novim vlastima, jer to stanje je jako loše odavno i tu nema nikakve sumnje.
Nije bilo puno pokušaja da se to stanje promeni na bolje. Bilo je puno ideja, razmišljanja, razmatranja, smatranja, ali generalno bez ozbiljnih pristupa. Ako je sada strategija da se „Železnica Srbije“ podeli na ta tri dela, na transport ljudi, robe i na infrastrukturu, mislim da je bila neka ideja i da bude neki holding, mislim da je to potpuno pogrešna priča, ne znam čemu bi služio holding, osim kao jedno mesto za udomljavanje ljudi koji ne mogu da se snađu na nekim drugim pozicijama.
Te tri, ako se naprave tri nove kompanije, one mogu međusobno da komuniciraju i bez holdinga i bez tog dela, ako postoji neki razlog koji se tiče nekih naslaga prošlosti koje moraju da se reše kroz holding, kao što su krediti ili tako nešto, ali ga onda treba ograničiti, trajanje tog preduzeća, to je isto moguće da se uradi.
Naravno, sama transformacija neće biti dovoljna. Treba puno raditi na tome da se prevoz robe i prevoz putnika, ali pre svega prevoz robe, jer mislim da je u prevozu putnika „Železnica“ izgubila bitku na jedan duži period, da se tu vrati tržište, da bude više robe koja će biti prevožena. Koliko se sećam, dok je „Sartid“ radio punom parom tamo 2005-2006. godine, skoro 70-80% teretnog prevoza je bio prevoz za potrebe „Sartida“, to je jako loš podatak. Dobro je što je tad „Sartid“ radio, a loše je što je drugi ceo saobraćaj tako mali.
Mislim da treba odustati dok je vreme od ideja brzih pruga. Tu ideju slušamo 20-30 godina i ona je otprilike uspešna kao i ideja o švedskom standardu u Srbiji. Tu pre svega mislim na prugu Beograd-Budimpešta i na revitalizaciju pruge Beograd-Crna Gora.
Za teretni transport nisu neophodne prebrze pruge, brze pruge koje su 150-200 km na sat, naprosto tako se roba ne vozi, a mislim da u putničkom saobraćaju tu neće biti nekog velikog interesovanja, a isto mislim i za prugu Beograd-Crna Gora koja i kada je pravljena, pravljena iz političkih a vrlo malo sa nekim ekonomskim racijom. Bilo je čisto politička priča, kao što je i Luka Bar 95% čisto politička priča. To je luka, koliko znamo mi poluobavešteni ili malo o tome obavešteni, koja praktično ima mali saobraćaj, koja ima probleme sa dubinom mora u samoj luci, da je komplikovana za prilazak iole ozbiljnijih brodova i tereta, tako da to nije luka koja je od vitalne važnosti za Srbiju, pre će to biti Luka Beograd, Luka Solun, pa i Kopar i Trst nego što je to Luka Bar. Možda interes Crne Gore je veoma veliki da ta pruga bude u boljem stanju, ali mislim da interes Srbije nije tako značajan.
Ono što su prioriteti u Srbiji po pitanju železničkog saobraćaja, naravno to je „Prokop“ o kome ne znam ko sve nije pričao hvalospeve i obećavao i to treba da se završi i mislim da je to dobro rešenje bez obzira na san o „Beogradu na vodi“, i bez toga je to dobro i neophodno rešenje.
Dva druga prioriteta po mom mišljenju i mislim ne samo po mom su vezana za moj rodni grad. Jedno je da se iz centra Niša iseli železnička komunikacija koja stvarno prolazi kroz epicentar sa velikim problemima koji tu mogu da se postave i što se tiče opasnih tereta ali i normalnog saobraćaja.
Pitanje opasnih tereta je isto važno i za Beograd i tu „Prokop“ ne rešava ceo problem opasnih tereta. Pitanje je šta se dešava sa opasnim teretima koji nam dolaze iz pravca Pančeva, a oni su vrlo česti i naravno ono što je naša trenutno bruka i što moramo da uradimo što pre, to je elektrifikacija pruge Niš-Bugarska granica jer to je jedini deo železničke pruge verovatno gore od Osla do Teherana koji nije na struju, a to mora da se uradi, to je u našem interesu i koliko znam bu su i neki krediti dobijeni i ja nisam čuo da se dešavaju niti sam video da ima nekih radova.
Taj koridor je mnogo važniji od koridora drumskih, Niš-Bugarska granica. Taj put Niš-Bugarska granica je sređivan pre jedno deset godina i dignuta je njegova prohodnost.
Pravljenje potpuno novog auto puta u punom profilu u dva smera je bacanje para. Mogao je da se napravi još jedan profil …

Još jedna rečenica, ali je mnogo važnije da je taj novac iskorišćen za ono što je već prioritet, a to je elektrifikacija pruge Niš-Bugarska granica. Hvala.

Građanke i građani Srbije, NS će glasati za ova dva zakona sa obrazloženjem koje je vrlo jednostavno. U oba zakona je poštovan srpski jezik, što je retkost, kada nam u zadnje vreme dolaze predlozi zakona iz Vlade, tako da je to jedan mali dovoljan razlog, a ono što je suština to je za Zakon o znakovnom jeziku, što se prvi put normira ta oblast i naravno da treba pružiti priliku da se u prvom zakonu napravi jedan pokušaj da se uredi ta oblast pa ćemo videti kako će to dalje da se razvija. Mana u tom zakonu je to što ne postoje jasne obaveze poslodavaca za primenu onoga što su prava ljudi kojima je dozvoljena ta upotreba znakovnog jezika, ali možda će podzakonskim aktima to da bude rešeno. Ne bih više o tome da govorim.
Što se tiče Zakona, kako se formalno zove, o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, ima jedan član, novi član koji je razlog zašto ćemo glasati za njega i to je član 98a i koleginica malo pre je pomenula taj član koji se bavi obavezama agencije za posredovanja u zapošljavanju u inostranstvu, znači za zapošljavanje naših građana u inostranstvu i to do sada nije imalo svoju normativnu stranu, a bilo je u poslednje vreme, ali i u ranijim periodima puno primera da su naši radnici koji su odlazili u inostranstvo, praktično odlazili na neviđeno, bez bilo kakvih prava, bez bilo kakve zaštite i dobro je da se to promeni.
Naravno, čuli smo u najavi za ova dva zakona da su to dva nepolitička zakona, da nemaju pitanje dnevne politike, što naravno nije tačno. Svaki zakon je politički zakon, to uopšte nema potrebe da se branimo toga.
Narodna skupština je politička institucija i mi se ovde bavimo politikom i to bežanje od politike nikad nije dobro. Loše je politiku voditi na loš način, kompromitovati je, ali voditi politiku to je jedno časno zanimanje.
Oko upravnog odbora, smanjuje se broj članova sa devet na dva, mislim da trena ukinuti upravne odbore u svim institucijama državnim. Čemu služe upravni odbori? Ovde piše da upravni odbor upravlja Nacionalnom službom za zapošljavanje. Znači, upravni odbor ne može da upravlja Nacionalnom službom za zapošljavanje, ona radi po zakonu, po drugim aktima koje usvaja Vlada ili ovaj parlament i taj upravi odbor praktično služi da bi neko tamo dobio neku poziciju koju može da zloupotrebi bez obzira da li dolazi iz Vlade, da li dolazi iz socijal-ekonomskog saveta, bilo sa koje strane.
Državne institucije su u potpunoj odgovornosti Vlade. Meni ne treba nikakav upravni odbor u toj službi. Ministar, ministarstvo je odgovorno, predsednik Vlade je odgovoran za rad svih državnih institucija, a ne da se krijemo iza nekih ljudi, kojima prvo stvorimo zakonske uslove da budu u upravnim odborima, onda oni tamo primaju neke pare, pa je onda priča - zbog čega oni primaju pare, što je tačno, nema potrebe da dobijaju nikakve nadoknade za to, a ostaje potpuno nejasno čemu oni tamo služe.
Ono što je glavna tema meni danas, i to bih voleo da čujem od direktora Službe za zapošljavanje, ako ne može to da kaže, neka kaže ministru, pa neka ministar kaže nama, tačan broj zaposlenih ljudi u Srbiji danas. To igranje statistikom, metodologijama, to sa procentima, to gore, dole, koliko je povećan iznos doprinosa za PIO, sve su to stvari koje samo kriju realnu istinu.
U januaru 2013. godine, po Zavodu za statistiku, bilo je zaposleno 1.716.499 ljudi. Na kraju prošle godine, po Zavodu za statistiku, bilo je zaposleno 169.700 i nešto ljudi, što je smanjenje. Ja iz podataka koje sam mogao da pokušao da nađem, pa sam ih valjda našao dobro, nastavak tog smanjenja je i u ovoj godini. Smanjenje broja nezaposlenih je posledica promene metodologije i ta metodologija je takva sada da svako ko je jedan dan radio prošle godine se vodi kao zaposlen.

Samo još jednu rečenicu.
To podrazumeva i ljude koji rade neformalne poslove. U EU se po toj metodologiji evidentiraju i prostitutke. Prema tome, to nije realna slika u odnosu na ono kako mi merimo nezaposlenost i zaposlenost. Hvala.

Građanke i građani Srbije, ovo je 12. put kako gospodin Pavićević i ja pokušavamo da u dnevni red Skupštine Srbije stavimo izmene zakona o visokom obrazovanju, koji predviđa izmene u smislu uvođenja izraza i instituta „akademska čestitost“.
Akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izvedbi pisanih radova kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava. To je vrlo jednostavan kratak zakon. Posledica je raznih afera, nedoumica problema, ružnih priča o mnoštvu diploma koje su u poslednjih nekoliko godina dobijene na ne čestit, mogu da kažem i kriminalan način.
Mnogi nosioci tih diploma i zvanja su nosioci najvećih funkcija u ovoj državi i ministar prosvete je rekao da on nema zakonski mehanizam da se bori protiv toga. Kolega Pavićević i ja smo obećali da ćemo obezbediti taj zakonski mehanizam i zato smo dali ovaj Predlog zakona o dopunama zakona o visokom obrazovanju.
Ponavljam, 12. put govorimo o tome. Mislim da je on već skoro godinu dana u skupštinskoj proceduri. Nikada nije dobio većinsku podršku kolega poslanika i to je veliki problem, ne samo za ovaj Visoki dom, nego i za celu državu.
Da podsetim da je na problem sa plagiranim doktoratima i diplomama ukazano i u izveštaju Evropskog parlamenta, a mogu da vas obavestim ekskluzivno da je po svedočenju mnogih akademika Srpske akademije nauka i umetnosti, ta tema bila važna tema i odlučivanju oko izbora novog predsednika Akademije nauka i umetnosti.
Naravno, tamo nema nikoga sa plagiranom diplomom, ali su se kandidati u svojim nastupima i obavezivali da će se izboriti za akademsku čestitost, odnosno da će se boriti protiv svega ovoga što može da bude na sramotu srpske nauke, umetnosti i srpske časti.
Nadam se da ćemo ovaj 12. put imati više sreće, da će naši argumenti koji su očigledni, koji su podržani i od domaće javnosti i od akademske javnosti i od opšte javnosti, i od, na neki način, evropskog parlamenta.
Mogu da vam kažem i da Akademija nauka da ćete sada imati malo više, da će kolege imati malo više sluha za donošenje ovakvog zakona. On ne deluje retroaktivno tako da nema opasnosti za vaše kadrove koji su već u…(isključen mikrofon.)

Građani i građanke Srbije, imamo ponovo jednu nepotrebnu aktivnost u Skupštini, a to je spajanje tačaka, spajanje nespojivog sporazuma o granici, avio saobraćaju, železničkom saobraćaju i žičarama.
Ja ne vidim ni jedan razlog, da li je to strah od diskusije ili je to previše posvećenost reformama, pa ne može da se stigne ni da se otrpi ni jedna parlamentarna rasprava o nečemu, nego sve mora da ide preko kolena, iako je interesantno da kolega koji je predložio spajanje tačaka nije trenutno tu.
Zakon o žičarama, na prvi pogled to je preregulacija. Da li su žičare baš toliko važan deo našeg života da za to mora da postoji zakon? Ali, prihvatamo i kolega Pavićević i ja da ako je bila namera da se to reguliše zakonom, mi prihvatamo to kao jednu od opcija. Moguće je možda bilo i nekim drugim aktom koji je niže vrednosti da se to reši, ali tu je tekst zakona pred nama i mi nemamo neke bitne primedbe na taj zakon, tako da ćemo dati svoju podršku tom zakonu, kao što smo se već izjasnili.
Zakon o ugovorima u železničkom saobraćaju je isto jedan zakon koji može da dobije prelaznu ocenu, ali mislim da ga je neophodno popraviti. Mi smo dali 12 amandmana, od kojih su neki posvećeni ponovo odbrani jezika, pošto ima tu svega i svačega što prođe. Očigledno da nije samo posledica neopreznosti, nego i nečeg malo goreg od toga.
Ali, neki amandmani su posvećeni i tome da preciziraju neke odredbe norme, tako da mislim da je zakon načelno dobar i da može da bude vrlo dobar ako budu usvojeni naši amandmani.
Naravno, stanje u železnici je uvek interesantna tema i tu ne treba prebacivati ovoj vlasti, prethodnoj vlasti. To je jedno preduzeće, jedan vid saobraćaja, koji u ovoj državi pravi gubitke 40-ak i više godina, ja mislim. Kada sam ja počinjao privatni posao 1986. godine, bio je porez na železnice, 2% se plaćao na svaki promet, na svako plaćanje virmansko, između ostalog, a sigurno je bilo i pre.
Kakva je realnost? Danas je realnost da imamo, po mojim saznanjima, 1000 mašinovođa i 100 lokomotiva, 1000 mašinovođa koji su u radnom odnosu i 100 lokomotiva koje mogu da budu upotrebljene za saobraćaj, još ako tu vidimo ove što su u remontu, da li vagoni, da li lokomotive sa tih 60 i pet, šest miliona evra krađe, onda stanje postaje još gore.
Neophodne su reforme. Neophodno je da se to preduzeće podeli i tu postoji naša podrška i u jednom delu tih stremljenja Vlade, ako se to istera do kraja, praktično ste i prepisali naš program, program Nove stranke o saobraćaju i pošto on nije autorsko delo zaštićeno, nego je svima dostupan, drago nam je ako se to bar poklapa.
Te pronevere od 2005. godine do današnjih dana, mislim da nema potrebe da se ta tema previše politizuje. Naravno, sve je politika. U ovoj državi je sve živo politika. Ovo je Skupština Srbije koja se bavi politikom i potpuno je prirodno da u njoj govorimo na takav način, ali to ko je kada bio na vlasti, da li su bili naprednjaci, radikali, demokrate, ovi, oni, od neke godine do neke godine, mislim da to teško može da nam pomogne. Treba kazniti krivce imenom i prezimenom i da neko od tih koji su prozvani najzad završi u zatvoru. Imamo tri godine prozivanja. I pre toga smo imali pet, šest godina prozivanja, te ovog ćemo u zatvor, te onog ćemo u zatvor, te Miškovića, te Šarića, te Kosmajca, ne znam koga sve. Niko nije osuđen, a njihovi advokati se hvale da se to neće ni desiti.
Konačno, neki ljudi koji su danas u SNS na visokim pozicijama su bili u vlasti i 2005. godine kao savetnici potpredsednika Vlade, kao članovi upravnih odbora EPS, ako se dobro sećam. Prema tome, da ne delimo sada to vreme kad je bilo i kad smo bili.

Važno je da se poštuju zakoni. Ako se donošenje ovih zakona uradi na dobar način, mi ćemo imati šansu da poboljšamo stanje u ovim oblastima kojima se oni bave. Hvala.