Treba mi objašnjenje. Imamo neku ne baš uobičajenu situaciju.
Uvek je predstavnika Vlade u parlament slao svojim potpisom predsednik Vlade, što sada nije slučaj. Sada imamo potpis generalnog sekretara.
Vi ste se pozvali na član 273. koji kaže - radi davanja stručnih i drugih obaveštenja na sednici Odbora Narodne skupštine, znači na sednici Odbora Narodne skupštine, Vlada može odrediti svoje poverenike.
Nemam ja ništa protiv prisustva ministra, samo da mi objasnite koja je to procedura sad, zašto je procedura danas malo neobičnija nego što je…

Nema dileme da postoje mnoge stvari u životu, bilo gde na svetu, pa i u Srbiji, gde treba slušati struku i ne treba otvarati raspravu tamo gde joj nije mesto. Ovo je jedan od tih primera.
Vakcinacija, da ili ne? Mislim da ovde verovatno ima 250, da smo svi ovde primer da je ona bila uspešna, pošto smo svi mi u nekom ranijem periodu vakcinisani, masa ljudi oko nas. Bilo kakva priča koja ide, koja je borba, zabluda i neke ružne prošlosti sa naukom i strukom, naravno, treba da bude prekinuta što pre.
Čuo sam puno, još jedan primer za tako nešto je ova rasprava koja se otvara poslednjih meseci o medicinskoj upotrebi kanabisa. To nije pitanje za politiku. To je pitanje za struku i to nije tema kojom treba da se bave političke stranke i ima puno takvih tema.
Čuo sam puno primedbi na društvene mreže, nisu krive društvene mreže. Društvene mreže su mogućnosti i neko je u ovom slučaju iskoristio tu mogućnost za zlo, ali to znači da je neko propustio da iskoristi društvene mreže za nešto dobro. Ni Fejsbuk ni Tviter nisu krivi zbog toga što nadležni organi nisu poveli bolju ili bilo kakvu, pa posle i bolju, pozitivnu kampanju prema tome da treba deca da idu na vakcinaciju, a znamo da postoje razne sile i grupe poznato, popularno kao botovi, koji su spremni da napišu bilo šta. Mogla je mobilizacija da se uradi i oko jedne dobre teme.
Zašto ljudi veruju u zablude? Zašto veruju u čuda neviđena? Zašto veruju u baba Vange i mađioničare i bele magove? Za to nisu krive društvene mreže, za to su krive neodgovorne vlasti, ponavljam, vlasti, množina.
Svako ko nudi čuda za tri dana, svako ko nudi bajke sa čarobnog tepiha, svako ko nudi mambo-džambo varijante naravno da stvara, regrutuje jedan broj građana koji će početi da veruje u bilo kakvu glupost. I to mora da bude prekinuto.
Ono što je trebalo da se uradi to je jedna dobra kampanja i treba promeniti sistem zdravstvene zaštite. Nova stranka u svom programu za zdravstvo nudi kao rešenje Beveridžev sistem, sistem koji se primenjuje u nekoliko bogatih, ali i u nekoliko država koje po standardu mogu da se porede sa Srbijom. Taj sistem podrazumeva besplatnu zdravstvenu zaštitu za sve građane, primarnu zdravstvenu zaštitu, za razliku od ovog sistema koji imamo sada, koji je Bizmarkov sistem, čija posledica je da nekoliko stotina hiljada ljudi kojima je potrebna zdravstvena zaštita nisu sigurni da je imaju, neki su sigurni da je nemaju, a mnogi koji misle da je imaju zavise od toga da li su ovog meseca ili prošlog meseca plaćeni doprinosi. To se mora promeniti.
Strah od nemogućnosti lečenja je jedan od najvećih strahova tranzicije, bilo ko da je na vlasti, i taj strah može da se promeni ovom promenom zakona. Mi ćemo nastaviti sa tom kampanjom.
Vojno zdravstvo treba integrisati u civilno zdravstvo i time smanjiti troškove. Nema potrebe da postoje dva paralelna sistema. Treba po Beveridžu iz budžeta, a po postojećem sistemu iz Fonda zdravstva napraviti tržišnu utakmicu gde će ući i privatno zdravstvo da nudi iste usluge istog kvaliteta po boljoj ceni i, naravno, moramo da počnemo da radimo ozbiljno. Kampanje moraju da budu ozbiljne, i medicinske i stručne.
Sinoć sam video sa svoje terase svetleću reklamu, nisam je video skoro – Klinički centar Srbije, vidi se sa pola Beograda. Lepo izgleda, ima samo par mana. Ona je na osmom ili devetom spratu zgrade koja je potpuno prazna, ne od juče, ne od ove vlasti, prazna je, ja mislim, 25, 26 godina. Napravljena je kao jedna kula od karata, ne da nema pacijenata i lekara u sedam, osam spratova, nego nema ni prozora ni vrata. To je metafora onog što mi imamo danas u srpskom zdravstvu i to je ono što mora da se promeni.
Naravno da je lepo staviti reklame, naravno da je lepo voditi kampanje, ali te kampanje moraju da imaju utemeljenje u činjenicama. Prema tome, da se batalimo time da nam se slova skroluju po državnim televizijama kada neko pokušava da spasi nekoga i rizikuje tuđe živote, kao što je primer helikopter, nego da radimo ozbiljno svoj posao, posebno kada je u pitanju zdravstvo i kada su u pitanju deca.

Poslanici Nove stranke su predložili 22 amandmana, 15 je prihvaćeno u tekstu kao što smo predali, jedan zato što je pre toga usvojen jedan amandman koji poboljšava taj član na koji smo mi dali amandman, tako da je očigledno da smo imali dobru nameru u odnosu na analizu ovog zakona.
Pohvalili smo zakon u načelnoj raspravi, tako da tu ostajemo pri tom iskazu, ali ovde je kolega poslanik u pravu. Ovoj formulaciji nije mesto u ovom dobrom zakonu, po našem mišljenju, da ne ponavljam argumente vezane za ustavnu definiciju svojine i privatne svojine i tog deljenja. Meni još više smeta formulacija „sastanke sa predstavnicima privatnog sektora“. Kako ćete da utvrdite ko su predstavnici privatnih sektora? To je potpuno neutvrdiva stvar, to nisu ni komore, to nisu ni udruženja, predstavnici bi morali da prođu kroz neki proces koji bi od njih koliko ih ima u celoj Srbiji izdvojio nekolicinu koji bi bili predstavnici.
Tako da, mislim da je to pogrešna formulacija i da je treba promeniti. Mislim da ne ugrožava ni na koji način suštinu zakona, mislim da poboljšava preciznost u definiciji onoga što ovaj zakon treba da donese srpskom ekonomsku udruženju i ambijentu, te apelujem na ministarku da, ako je to u njenoj mogućnosti, prihvati ovo ili kao amandman ili kao, mislim da bi kolega Janković bio zadovoljan da bude i kroz pravno-tehničku ispravku ili na neki način, jer mislim da je potpuno neopravdan način data ova primedba.
Takođe, na sav 7. je izmena koja je, ja mislim, potpuno na mestu, gde se menja stav 7. i praktično iz njega se izbacuje formulacija da u vezi sa vršenjem inspekcijskog nadzora - ako se očekuje da nadzirani subjekt pruži otpor. Kako to može da se očekuje da neko pruži otpor? Ako je već ranije pružao otpor i radio nešto što je protiv zakona, onda za to postoji ovlašćenje nadležnih organa, komunalne policije, policije, tužilaštva, koga već, ali ta sposobnost poreskog inspektora da očekuje da će neko pružiti otpor, pa zbog treba da pođe sa asistencijom policije ili komunalne policije, mislim da smo tu, neću da pravim od te formulacije neku veliku opasnost, ali lako može da pređe u situaciju gde svaki poreski inspektor treba da sa sobom vodi jednog policajca, što je daleko od posla poreske inspekcije ili policije i može da liči i nama i ljudima koji žive u ovoj državi, pa i investitorima, domaćim i stranim, da mi u stvari policijom, ovom klasičnom policijom sprovodimo poreske zakone, što nije dobra stvar. Mislim da je to teško da možemo da zamislimo da poboljšava privredni ambijent, čak i kako ga vidi ekonomski kokus, time što će pored svakog policajca poreskog da ide jedan policajac sa naoružanjem i sa tim da sprečava eventualno preventivno odbijanje ili otpor koji pruža lice koje će biti deo kontrole. Još je samo nedostajalo da ovde piše – privatnog vlasnika ili iz privatnog sektora, i onda da dobijemo jednu segregaciju najvišeg nivoa.
Znači, mislim da je zakon dobar i mi smo to, kolega Pavićević i ja, rekli u načelnoj raspravi, da je zakon dobar, da ga treba podržati, da ima desetak, petnaest, dvadesetdve mane na koje smo mi pokušali da ukažemo kroz naše amandmane, ponavljam, petnaest je prihvaćeno. Neke druge kolege su prepoznale u nekim drugim članovima neke mane koje jednom političkom kozmetikom može ovaj zakon da dođe do nivoa da bude ne samo dobar, nego da bude i vrlo dobar. Prema tome, mislim da je ovo dobra prilika da se usvoji ovaj predlog i da dobijemo zakon koji će stvarno da označi jedan pomak u stvaranju boljeg ambijenta za poslovanje u Srbiji.

Kao što sam rekao jedan od 15 prihvaćenih amandmana, sedam ili osam koji se bave jezikom srpskim i ovo je deo naše vekovne borbe za očuvanje srpskog jezika i za poštovanje i koji je važan i u pravnoj normi naravno.
Prihvatamo i tu varijantu da je ovo greškom su prošli ovi izrazi, ali mislim da je jako važno da se dođe, do da kada dođemo do konačnog teksta zakona da on bude potpuno čist, nemamo puno stvari koje možemo da čuvamo i na koje možemo da budemo ponosni, a jezik je jedna od njih i moramo da ga pazimo svuda gde to možemo i za očekivati je da u jednoj velikoj administraciji oko koje smo se složili da je i potpredsednica Vlade, mislim ukupna srpska javnost, i svi da je javna administracija Srbije malo prevelika u odnosu na potrebe ako već ima puno ljudi neka jedan deo bude jedan „deliveri junit“ bude zadužen za poštovanje srpskog jezika i da nam se ne dešavaju ponovo ovakve greške.
Naravno to ne umanjuje vrednost zakona, već smo rekli da je on dobar, da on ima neke male mane koje smo mi pokušali da popravimo. Siguran sam da sa usvajanjem ovih 15 amandmana on poboljšan. Sigurno je da bi usvajanjem još nekih amandmana kao što je amandman malo pre gospodina Veselinovića koga sam prekrstio u gospodina Jovanovića, evo sad se izvinjavam, doprineo da zakoni budu još bolji.
Samo zamislite šta bi u Srbiji bilo i koliko bi bilo bolje da je prihvaćeno još nekih 20, 30% od onih 1486 koje smo podneli gospodin Pavićević i ja za poslednjih godinu dana. Sigurno bi to bili zakoni i bolji uslovi i za privređivanje i za ekonomiju i za život.

Hvala.
Prvo da to rešimo, ja govorim o svom amandmanu i na svaki od ovih članova gospodin Pavićević i ja smo dali posebne amandmane i o svakom ćemo govoriti posebno po dva minuta, a plus imamo i pet minuta.

Hvala.
Ovo je tema koja zaokuplja srpsku javnost već duže od godinu dana. U poslednjih nekoliko dana smo imali intenzivnu diskusiju o tome i van ovog parlamenta i ispred ovog parlamenta i u parlamentu. Imali smo prekjuče nastup i predsednika Vlade i dobrog dela Vlade koji je pričao hvalospeve o ovom projektu „Beograd na vodi“, o snovima, o milionima metara kvadratnih poslovnog, stambenog prostora, javnom interesu, milijardama evra, šansi za domaću građevinsku operativu, za domaće materijale, za čelik iz Smedereva itd, ali to naravno nije tema ovog zakona. Gospodin ministar Vujović je lepo rekao da se ovaj zakon ne bavi projektom „Beograd na vodi“, nego se bavi eksproprijacijom zemljišta.
Dobili smo informaciju da je ovaj zakon neophodan zato što je 5% zemljišta koje je na tom budućem nazovi projektu u privatnom vlasništvu i da je zbog toga neophodno da se ono prenese u javno vlasništvo, vlasništvo države Srbije ili Grada Beograda, kako bi projekat mogao da počne. To nije tačno. Projekat, izgradnja bilo čega na Savskom amfiteatru je moguća, izgradnja je moguća i da ostane tih 5-6% privatnog zemljišta, privatne svojine, jer ne postoji nijedan zakon koji sprečava da i privatnici koji su sada vlasnici parcela na tom području ne budu učesnici i partneri u izgradnji „Beograda na vodi“. Nema nikakvog razloga da država primenjuje silu, a eksproprijacija zbog javnog interesa je sila. Ona nekad ima opravdanje, ali u ovom slučaju sigurno nema.
Prema tome, ako mogu razne firme iz inostranstva ili možda neke domaće fantomske firme da budu partneri u ovom poslu, jer to ne vidimo u tekstu, ne vidimo nigde, možda će „Asomakom“ da bude deo tog projekta, možda će on učestvovati u svemu tome …

Imam pet minuta.

Tako je.
Dakle, mi u ovom zakonu nemamo nikakvu činjenicu o tome ko će da gradi, kad će da gradi, koliko će da gradi. To smo sve čuli u obrazloženju, odnosno u priči o projektu, ali apsolutno ništa ne piše u leks specijalisu. Velika obećanja da je to interes Srbije, da je to interes Beograda padaju u vodu. Moguće je da Beograd može da ima interes po ovom projektu da se uredi Savski amfiteatar, što je, potpuno se slažem, veliko ruglo i to što je počelo da se čisti mislim da je jako dobro. Ponoviću još jednom, mislim da je to vrh sposobnosti ove vlasti, da počisti neko đubre, manje ili više, ali to je jako daleko od onih snova koji se sanjaju. Bojim se da su to neki mokri snovi koji će teško da se završe na dobro.
Veliko je pitanje kako da ubedite ljude u Leskovcu, Nišu, Novom Sadu, Zaječaru, a mogu da navedem i ostalih 100 i nešto opština u Srbiji, kako da shvate da je to njihov interes. Zašto je to interes ljudi koji ne žive u Beogradu? Šta će oni da dobiju od toga, osim što će biti ljudi koji će dati deo svojih para kroz budžet za izgradnju nečega što, ponavljam, možda bude projekat države Srbije, Grada Beograda, nekih firmi iz Saudijske Arabije i „Asomakuma“? Ne vidim sreću na licima nikoga u Srbiji, čak ni u Beogradu, naravno, ali posebno van Beograda zbog toga što se priča o ovom projektu.
Ustav u članu 58. garantuje uživanje i zaštitu svojine koja je stečena po zakonu. Ta svojina je svetinja i nikakvim interesima koji se zovu kockarnice, kafane, da ne pričam kakvi sve sadržaji koji su daleko od pristojnosti, kad bi rekao šta se sve planira da se tamo gradi, možda bi dobio opomenu, pa čak i isključenje sa sednice. Mislim da je to nešto što je nedopustivo da se desi.
Dakle, ako postoji veliki ekonomski interes Srbije oko ovog projekta, što je sve na „dođem ti“, jer se priča o investiciji od 3,5 milijarde, a onda nam se priča o ulaganju od 150 miliona i o tome da to državu Srbiju neće da košta ništa, kako je to moguće? Koji je to „perpetum mobile“? Pa, nije to šivaća mašina, nije to kurs šivenja, to je malo ozbiljnija stvar. Ne postoji nijedan pravnik u Srbiji koji je rekao da je ovo po zakonu, nijedan arhitekta, urbanista, građevinac koji je rekao da je to moguće i nijedan pismeni čovek iz računa, a kamoli ekonomista koji može da da opravdanje za ekonomsku isplativost ovog projekta.
Dakle, sve su to razlozi zbog kojih smo podneli amandmane na svih 17 članova ovog zakona. Naravno da su ti amandmani „briše se“, jer je ovo nepopravljivo. To je velika prednost opozicionih poslanika, da bar na taj način mogu da ukažu na besmislenost onoga što predlaže Vlada Srbije. Ako neko hoće da gradi nešto u amfiteatru, neka uzme neke svoje pare, neka dovede neke svoje prijatelje, nemam ništa protiv. Arapi, Rusi, Turci, Englezi, bilo ko. Ja sigurno nemam potrebe da objašnjavam svoj kosmopolitski san, ali pitanje je zašto u to uvlači državu? Zašto u to uvlači sve nas? Zašto mi postajemo i kao poslanici kad o tome glasamo, ali i kao građani, zašto mi postajemo saučesnici u tom prljavom poslu?
Bilo bi smisleno da se u leks specijalisu kaže – javni je interes jer će ovde biti izgrađeno dva miliona kvadrata ovog ili onog prostora, pa će tu biti veliko učešće domaće privrede. Ovde smo čuli od puno ministara tačnu informaciju pre neki dan, prekjuče, da je naša građevinska operativa nesposobna za ovaj posao, da ne može da gradi kule od 500-600 metara, 200, 300, 400, svejedno, da ne može da dobije posao na izgradnji trotoara jer to dobijaju neki stranci i pod prethodnom i pod ovom vlašću, a vi pričate o tome da će to biti veliki zamak privrede.

Koje gvožđe iz „Sartida“? Pa, 15 dana ne može da se preuzme „Sartid“ po tom tajnom ugovoru. Zato ćemo glasati protiv. Hvala.

Vidim da je prisutna velika nervoza, što je posledica toga što očigledno sada jednom delu vladajuće koalicije, da ovim zakonom, u stvari Vlada pokušava da opere ruke i da ono što je u njenoj nadležnosti, znajući da radi nešto što nije ni na korist, ni po zakonu, ni na korist ovoj državi i narodu, da tu odgovornost prebaci poslanicima vladajuće većine.
Vidim da je pametniji deo tih poslanika, odnosno da nije došao na sednicu.
Član 2. kaže da se utvrđuje javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti u cilju privođenja zemljišta nameni za „Beograd na vodi“, da parafraziram.
Inače, po Zakonu o eksproprijaciji, javni interes može da se utvrdi za izgradnju objekata u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, vodoprivrede, sporta, saobraćajne, energetske i komunalne infrastrukture objekata za potrebe državnih organa i organa teritorijalne i lokalne samouprave, objekata za potrebe odbrane zemlje, kao i za izgradnju stanova, ali kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica.
Takođe, javni interes može da se utvrdi za eksploataciju mineralnih sirovina za obezbeđenje zaštite životne sredine, itd.
Nigde se ne pominju mogućnosti, niti mogućnost, jedna ili više njih da utvrdi javni interes na nečemu gde treba da se grade komercijalni sadržaji, kao što su stanovi, molovi, kafane, i šta već tu ima da se gradi.
Ne može da se utvrdi javni interes u izgradnji stambenog ili poslovnog prostora. To nije logično. Vlasnici tog stambenog ili poslovnog prostora nakon okončanja izgradnje će postati neka fizička ili pravna lica, u privatnom vlasništvu i time se privatno vlasništvo u jednom trenutku prenosi u nivo javnog interesa i javnog vlasništva, samo da bi bilo prodato pod povoljnim uslovima nekom drugom, a to nije u skladu ni sa zakonom, ni sa Ustavom.

Da treba da se izvinite, trebate, jer su povređeni čl. 108. i 109.

Čl. 108. i 109. su povređeni. Vaš prethodnik koji je vodio je povredio 108. koji kaže da se predsednik ili predsedavajući stara o redu na sednici Narodne skupštine. Poslanica Tomić, ako se ne varam, znajući da je kasno da reklamira povredu Poslovnika se javila. Predsednik je to znao ili nije znao. Ako nije znao, nije mu opravdanje, jer nije smeo da joj da reč. Time što je dao je učestvovao u remećenju reda na sednici.
Član 109. ste povredili vi, jer ste izrekli dve opomene narodnom poslaniku koji je sedeo u klupi i govorio nešto. To što je njemu bio uključen mikrofon je vaša krivica, a ne njegova. Mi možemo da komuniciramo međusobno kada nije uključen mikrofon i to ne možete da nam zabranite. Znači, nijedna od vaših opomena nema nikakvog smisla.
Konačno, vi ste povredili ponovo član 108. vašim dociranjem o tome kako treba da se ponaša poslanik, kako treba da se ponaša parlament, društveno koristan rad. Ko vama daje pravo na to? Šta ste vi u ovom parlamentu da možete da docirate bilo koga? Šta ste vi u životu uradili da možete da se dižete iznad bilo kog poslanika?
Konačno, rekao sam – pametniji poslanici većine. To ne znači da su ovi drugi glupi, nego da su pametni, pametniji i najpametniji. Imali ste šansu da budete i najpametniji, ali naravno ste je propustili. Tražim da se glasa o ovome. Hvala.

Da, na član 3, ovaj član 3. je specifičan po tome što na veoma grub način vređa stečena i imovinska prava pojedinih lica, time što im ne priznaje status stranke u postupku. Tu se najviše misli na ljude koji su korisnici neizgrađenog građevinskog zemljišta i koja su podnela zahtev za konverziju, a koji nije rešen zbog neažurnog postupanja države.
Takođe, jako je interesantno da je izmenama Zakona o planiranju i izgradnji zaustavljen proces konverzije zemljišta, tako da ti ljudi nemaju nikakvo pravo, niti mogućnost da taj proces završe, nemaju status stranke u postupku i time su stavljeni u jedan drugi red, uz mogućnosti da ostvaruju svoja ustavna prava.
Naravno, to je samo jedan od primera i to je ono što stoji iza reči „briše se“, jer ima toliko razloga, zbog čega ovaj zakon nije dobar, da bi svako dalje detaljno objašnjavanje trajalo satima i satima i nateralo i stručne službe i rukovodstvo parlamenta i Vladu Srbije i nadležne odbore i nekoga ko zna da čita među poslanicima većine, da potroše puno vremena za to…

Izvolite, ne znam kako, ne razumem.

Šta sam rekao?