Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, pre svega, htela bih da kažem da mi je žao što nema nekoga ko bi u ime Vlade mogao da odgovori na naše sugestije. Doduše, mi jesmo dobili mišljenje Vlade i očigledno da svi mi koji obrazlažemo i dalje svoje amandmane ovde, uprkos tome što smo dobili mišljenje Vlade, ne prihvatamo ga i smatramo da su naša rešenja bolja. Ja verujem da će ovde prisutni predstavnici Vlade preneti ono što je danas u raspravi izneto, ali mislim da bi svakako bilo bolje i mislim da je omiljena reč Vlade i da je celishodnije da možemo i da razmenimo stavove i da govorimo o tome u realnom vremenu.
Podnela sam, zajedno sa svojim kolegom Radovanom Radovanovićem, amandman na član 1. na stav koji glasi: "Pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3. i 4. ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda." Ta lica na koja se odnosi ovaj stav su upravo ona lica koja su lišena slobode života i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke organa republike ili vojnih i drugih jugoslovenskih organa.
Naime, ne znam odakle bih počela zbog čega je ovaj stav za mene sporan i zbog čega sam predložila njegovu izmenu. Pre svega, trebalo bi da bude sporno da mi uopšte zakonom poništavamo sudske odluke nekog vremena. To znači da nema nikakve pravne sigurnosti. To znači da nakon 20 ili 30 godina neki drugi skupštinski saziv može da donese zakon kojim bi poništio sudske odluke donete danas. Ukoliko mi neku sudsku odluku, to je razlog zbog kog bih volela da postoji neko iz Vlade ko može sada da mi odgovori, jer to je nešto o čemu već dugo vremena razmišljam, ukoliko mi neku sudsku odluku na osnovu koje je neko lišen života proglasimo ništavom i kažemo da je ona bila neopravdana, šta se dešava sa onim ko je doneo tu sudsku odluku? Šta se dešava sa onim ko je na osnovu te sudske odluke nekoga lišio života? Da li ti ljudi postaju tada ubice? Da li oni krivično odgovaraju? Da li su ta krivična dela zastarela? Da li idu u istoriju kao zločinci? Zaista mi nije jasno, ukoliko poništavamo sudske odluke, šta se dešava sa onima koji su te odluke donosili? Da li sada njih lišavamo nekih prava ili kako to funkcioniše?
Ono što je dalje sporno na ovaj način kako je to predloženo od strane Vlade Republike Srbije, vraćaju se prava onima koji su osuđeni ukoliko je sudska ili administrativna odluka doneta protiv načelima pravne države. Većina tih presuda je doneta neposredno posle rata. Sam Predlog zakona prepoznaje da su tada postojali zakoni po kojima su te odluke donošene. Dakle, ti zakoni nisu bili pravedni, ali poštovala su se načela pravne države, sprovodila se vladavina prava. Oni su sudili prema tada važećim zakonima, tako da sve one presude koje su ugrožavale ljudska prava, potpadaju pod koncept prava države jer su u to vreme bili važeći zakoni.
Naredni deo koji je sporan, opšte prihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda. U vreme kada je većina presuda o kojima govorimo doneta, nije postojao koncept ljudskih prava i sloboda. Opšte prihvaćena ljudska prava i slobode nisu postojale kao pojam u međunarodnom pravu, u UN, u međunarodnim organizacijama, u našem pravu.
Dakle, ne znam da li se to odnosi na opšte prihvaćeni standard ljudskih prava i sloboda danas ili na opšte prihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda onoga vremena. Podsetiću, u to vreme žene nisu imale pravo glasa. U to vreme su homoseksualce krivično proganjali.
Mi današnje opšteprihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda ne možemo primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina. Zbog toga sam predložila da se ovo preformuliše. Ukoliko ima volje od strane predlagača, i dalje bih modifikovala taj svoj predlog, da se na neki način dogovorimo ako postoji neka formulacija koja bi za predlagača bila prihvatljivija.
Ja sam naime predložila da se ovo preformuliše na sledeći način. Član 1. stav 2. menja se i glasi – pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivnom osnovnim načelima tadašnjeg pravnog poretka i državnog uređenja i ukoliko je prilikom njenog donošenja povređena pretpostavka nevinosti.
Mislim da je moje rešenje, opet ću upotrebiti vaš termin celishodnije, zbog toga što mi zaista, ono o čemu je govorila gospođa Tabaković, mi na ovaj način one stvari koje su instinski bile nepravedne mi zapravo, prosto prenebregavamo time što je to u to vreme bilo u skladu sa zakonom. Zbog toga je mnogo važnije da je tim ljudima povređena procesna prava. To je isto još jedan od termina o kojima smo razmišljali, međutim ni procesna prava nisu koncept koji je tada bio poznat. Mislim da ima prostora razmisliti o tome. Besmisleno je današnje standarde ljudskih prava primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina, posebno što koncept ljudskih prava nije bio poznat, pravna država isto tako.
Ono što najviše zbunjuje, zapravo to što je Vlada u obrazloženju zbog čega se ne prihvata amandman mene i kolege Radovanovića navela upravo one razloge zbog kojih ja predlažem da se amandman prihvati. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, mislim da se prvi put desilo da poslanici LSV podnesu amandman koji je vrlo sličan amandmanu koji su podneli poslanici SNS. Mislim da to govori o tome da bi ozbiljno trebalo razmotriti ovo o čemu govorimo.
Naime, i član 4. i amandman SNS koji je usvojen na jedan od prethodnih članova, nisam sigurna na koji govori o tome, da ovaj zakon predviđa i sudsku i zakonsku rehabilitaciju.
Kolega Radovanović i ja smo predložili da se upravo krivična dela iz tačaka 2, 3, 4, i 5) za koje je predviđena zakonska rehabilitacija, brišu iz zakonske rehabilitacije. Potrudila sam se i pogledala sam u tim zakonima iz 1946. godine i drugih godina, na koje se krivična dela odnosi ova zakonska rehabilitacija. To su krivična dela koja su i danas u našoj državi kažnjiva i koja danas predstavljaju krivična dela.
Verujem da je protiv mnogih od tih ljudi proces možda bio montiran, ali isto tako verujem, da se 1946. godine, verovatno neko i bavio privrednom sabotažom, da je neko namerno uništavao useve, i industrijske mašine, preprodavao poljoprivredne proizvode.
Vreme posle rata je vreme u kom su mnogi verovatno videli priliku da profitiraju na tome što se u zemlji u to vreme dešavalo. Zbog toga smo predložili da sve ono što je bilo krivično delo tog tipa, ne ide kroz zakonsku rehabilitaciju, nego kroz sudsku. Zbog toga me čudi obrazloženje Vlade, koja u obrazloženju kaže da je mišljenja da treba omogućiti rehabilitaciju i ovih lica.
Ne smatram da njima, niti sam predložila da se njima uskrati pravo na rehabilitaciju. Hajde da to bude sudska rehabilitacija, da onaj ko smatra da je proces protiv njega ili nekog njegovog pretka bio montiran, neka to dokaže, a ne da mi odjednom uzimamo da su svi ti ljudi nevini osuđeni, jer sigurno je bilo onih koji su se zaista bavili tim krivičnim delima. U svakoj državi, u sadašnjem vremenu, bi za ta krivična dela bili osuđeni. Opet kažem, ne sprečava to njihovu rehabilitaciju, samo ih obavezuje na sudsku rehabilitaciju. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Mislim da bi bilo zgodno da se narodni poslanici koji obrazlažu amandmane upute u to šta je sadržina amandmana koje obrazlažu. Osim toga što se uopšte stav 4. člana 5. ne odnosi na folksdojčere, jer su oni izgubili državljanstvo, a ovde se eksplicitno kaže da se odnose na lica koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo.
Gospodin Martinović je na moje veliko čuđenje predloži da se briše i stav 5. koji govori o rehabilitaciji porodice Karađorđević. Nekoliko govornika iz SRS je govorilo o četničkom pokretu, o Draži Mihajloviću, o kralju, o Karađorđevićima. Sad je gospodin Martinović predložio da se briše stav kojim se direktno rehabilituje porodica Karađorđević, jer su upravo lica na koja se odnosi Ukaz Predsedništva o kome se govori u stavu 5. To je isključivo porodica Karađorđević i niko više. Zbog toga mislim da pre nego što dovodite u pitanje tuđe ideološko opredeljenje malo preispitate i svoja. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman ide u istom pravcu kao i amandman narodnog poslanika Mehe Omerovića i amandman poslaničke grupe Napred Srbijo, opet kažem začuđujuće. Očigledno da ima razloga zbog čega većina narodnih poslanika ili poslaničkih grupa predlaže slične stvari.
Radi se o tome da je veliki broj prava koja mogu da ostvare rehabilitovana lica, mi i dalje članom 21. čak proširujemo taj krug ljudi koji imaju pravo na razne povlastice, beneficije, nadoknade, materijalna i nematerijalna obeštećenja i slično. Vrlo zabrinjava to što mi ne znamo koji je to broj lica, koja je to suma novca koju će trebati odvojiti. To sam rekla poprilično eufemistički, da zabrinjava. Ako treba, reći ću da je skandalozno što je Vlada u obrazloženju napisala da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije.
Kako mi kao država možemo da se obavežemo da ćemo velikom broju lica isplatiti veliki broj obeštećenja i raznih prava i da pri tom smatramo da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije? To sugeriše ili da Vlada uopšte nema nameru da sprovodi ovaj zakon ili da nije dobro promislila, previdevši vrlo široka prava i vrlo širok krug lica koji na ova prava imaju pravo. Hvala.

Obrazloženje je isto kao i za prethodne amandmane koji se tiču ove tematike, mislim da država nije u mogućnosti da ljudima kojima je pre 70 godina, naneta neka vrsta nepravde obezbeđuje prava koja nemaju ljudi kojima je pre pet godina, ili pre 10 godina, ili pre dve godine naneta neka vrsta nepravde, da se na taj način diskriminišu ljudi koji su svojim radom stekli pravo na penziju. Da u Republičkom fondu za PIO nema sredstava za ovo i ukoliko se ne predvidi, a očigledno je da Vlada ne predviđa da je potrebno obezbediti dodatna budžetska sredstva, molim za odgovor na koji način će se to isplatiti, ako ne na uštrb onih koji su svojim radom stekli pravo na penzije? Hvala.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, gospodin Radovanović i ja smo ovim amandmanom predložili brisanje onih odredbi zakona kojima je uređena naknada za nematerijalnu štetu drugih lica. Moje pitanje ide u pravcu toga da li je možda nekim drugim zakonom uređena nematerijalna šteta za decu koja su ostala bez roditeljskog staranja zbog toga što su im se roditelji borili u Drugom svetskom ratu, zbog toga što su poginuli u Drugom svetskom ratu ili uređena naknada samo za one koji su na drugi način stradali u ovom ratu i nakon rata. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je gospodin Pastor nazvao skandaloznim, katastrofalnim i smatra da ga treba povući govori o tome šta sve AP može da pripadne. To je ona imovina koja je njoj potrebna za ostvarivanje nadležnosti koje ima u skladu sa Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Ne vidim kako može biti skandalozan amandman kojim se omogućava AP da preuzme imovinu u oblasti energetike, sajmova, drugih privrednih manifestacija, javnog informisanja, zaštite kulturnih dobara, nauke, tehnološkog razvoja i drugih poslova predviđenih Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Isto tako, ne shvatam kako neko ko se zalaže za autonomiju Vojvodine može smatrati skandaloznim bilo šta što predstavlja unapređenje u smislu imovine Vojvodine u odnosu na ono što je prvobitno predloženo. Nećemo povući amandman, s obzirom na to da je prihvaćen, da je postao sastavni deo zakona, da predstavlja više imovine za AP Vojvodinu. Ne smatramo da je skandalozno da Vojvodina ima više imovine.
Recimo, lično smatram da je skandalozno 10 dana izazivati krizu u vladajućoj koaliciji, da je skandalozno 10 dana insistirati na tome da oni koji su sarađivali sa okupatorom budu stavljeni u istu ravan sa ljudima kojima je oduzeta imovina i da na takav način omogućavate onima koji su u prvom redu oduzeli imovinu AP Vojvodini, gledajući na njih kao na potencijalne koalicione partnere, stvarati im prostor za političko delovanje, za tvrdnje koje ne stoje i na takav način direktno raditi protiv interesa građana Srbije i istih tih građana Vojvodine, jer ne vidim na koji način dolazak Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića na vlast može biti drugačije od onog njihovog dolaska 90-ih godina na vlast kada je Vojvodini uzeta imovina.
Gospodine Jovanoviću, nećemo se, ako ne zamerite, boriti sa vama za autonomiju Vojvodine, s obzirom na to da se borimo bez vas već 20 godina. Neko vreme smo se borili protiv vas za autonomiju Vojvodine u vreme kada ste vi mogli da odlučujete o tome i svoj put ćemo na onim stvarima na koje možemo da utičemo sami tako uraditi, a gde možemo da se složimo, sarađivaćemo. Hvala.

Pre svega, radi istine, nisam rekla da su vam oni, gospodine Pastor, koalicioni partneri nego potencijalni koalicioni partneri, prihvatljivi koalicioni partneri, a i oni vas ovih dana reklamiraju kao glavnog budućeg partnera, što se baš drugima i ne dešava.
Što se tiče samog odgovora na ovo pitanje, to se svodi na to da li verujemo da živimo u zemlji koja primenjuje zakone ili ne primenjuje zakone. Ukoliko je nemoguće u roku od 180 dana, vi govorite utvrditi koja sve to imovina treba da pripadne, ne znam kako je to moguće uraditi u zakonu koji se usvaja danas, kada još tu informaciju nemamo.
Ako verujemo da Skupština neće donositi zakone koji će se primenjivati, onda ova institucija uopšte nema smisla i onda je ovaj razgovor na malo dubljem nivou nego što se to isprva čini, zbog toga što onda zaista živimo u državi koja nema osnovne elemente vladavine prava, o čemu možemo razgovarati, ali ne u smislu ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, nema sumnje da se danas pred nama nalazi izuzetno važan zakon i to iz više od jednog razloga.
Prvi razlog svakako jeste taj što ovaj zakon predstavlja jedan od zakona koji je Srbija obavezna da usvoji na putu ka EU, a to se pokazalo da su izuzetno dobri zakoni, zakoni koji bi nama bili potrebni sve i da ne idemo ka EU, koji nam pomažu da uvedemo standarde koji ovu zemlju čine organizovanijom, uređenijom, koji olakšavaju život našim građanima. Svakako da brojni primeri zemalja koje uopšte nemaju nameru da uđu u EU, a ipak primenjuju evropske standarde i usvajaju evropske zakone, govori o tome da su ovi zakoni dobri, da su korisni i da svakako treba da budemo zadovoljni što smo na ovaj način podstaknuti da ih usvajamo.
Drugi razlog zbog kog je ovaj zakon važan je što on predstavlja ispravljanje nepravde koja je pre 15 godina nanesena lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama u našoj zemlji i koja je zapravo lokalne samouprave u Srbiji učinila jedinim lokalnim samoupravama u Evropi koje nemaju svoju imovinu, a našu zemlju, nažalost, učinila jedinom zemljom u Evropi koja je odbijala da vrati imovinu lokalnim samoupravama sve do sada i zbog toga mislim da je donošenje ovog zakona jedan veliki korak napred, koji će zapravo, tek stvoriti uslove da ljudi širom Srbije, građani svih lokalnih samouprava iskoriste sve mogućnosti koje im pruža ovaj zakon i da zapravo pronađu način da stvore sebi život i u mestima koja nisu centar Srbije, koja nisu centar Vojvodine i da pronađu mogućnosti za život koji mogu da imaju.
Nažalost usvajanje ovog zakona prate, reklo bi se, nepotrebne kontroverze. Prvo, tu je bilo misteriozno zakazivanje, pa otkazivanje skupštine AP Vojvodine, kontroverze oko rada Radne grupe za izradu Nacrta ovog zakona. Tu su amandmani Vlade koji su ovaj zakon izmenili u tolikoj meri da se može govoriti, čak i danas raspravljamo o Predlogu zakona koji je drugačiji od onog jučerašnjeg, i naravno, večita pojava tih nekih političkih tema koje prate usvajanje ovakvih zakona koje zapravo uopšte ne bi trebalo da bude. Setimo se samo koliko je politizacije svih zakona kojima se vraća bilo kakav nivo nadležnosti ili lokalnim samoupravama ili autonomnim pokrajinama bilo i koliko je ta politizacija naštetila uopšte atmosferi u našem društvu i atmosferi u kojoj se donose ovi zakoni.
Ovaj zakon isto tako karakteriše za LSV potpuno nepotrebno kašnjenje. Jedanaest godina je prošlo od prvog obećanja tada demokratske opozicije Srbije da će usvojiti ovaj zakon. Tri godine je prošlo od obaveze koju je Ustav Republike Srbije nametnuo da se ovaj zakon usvoji i zbog toga kažem je, uspeh ove vlade veliki, i zbog toga je dobro da se ovaj zakon konačno nalazi pred poslanicima. Bez obzira na sve ove dobre stvari koje donosi ovaj zakon, bez obzira na imovinu koju će lokalne samouprave dobiti, postoje naravno i određene nesuglasice.
Kao što je poznato. Liga socijal-demokrata Vojvodine spada u one stranke koje smatraju da Vojvodina mora imati i vlasnička prava nad svom onom imovinom koja je delimično, pretežno ili u potpunosti, finansirana sredstvima AP Vojvodine i njenih građana.
Međutim, svesni smo da sadašnji Ustav Republike Srbije, kao ni onaj prethodni Miloševićev Ustav ne prepoznaje ni upravljačka, ni osnivačka, ni vlasnička prava AP Vojvodine nad velikim sistemima koje je ona u prošlosti pravila. To je borba od koje mi nećemo odustati. To je pitanje za promenu Ustava.
Nažalost, kada je predlagan Ustav Republike Srbije 2006. godine, bili smo usamljeni u svojoj borbi protiv tog Ustava. Nismo baš bili potpuno usamljeni, građani Vojvodine su stali na našu stranu. Podsetiću da u AP Vojvodini taj referendum nije prošao. Zbog toga i zbog toga što smo svesni da većina problema koje AP Vojvodina danas ima kada su u pitanju ekonomski problemi, proističu iz tog Ustava. Mi ćemo tu svoju borbu nastaviti i istrajaćemo u tome da AP Vojvodini pripadne sva ona imovina koju je ona sama i gradila.
Čuli smo u današnjoj raspravi, kao i u mnogim raspravama, kada god se govori o bilo kakvoj imovini AP Vojvodine, da se stranke poput moje zalažu za povraćaj na Ustav iz 1974. godine. To je argument koji je valjan isto koliko je valjan argument, da oni koji se zalažu za restituciju, se zalažu za stanje iz 1944. godine. Radi se o uspostavljanju jednog principa, to je princip da onaj koji je nešto gradio, mora imati i vlasnička prava nad tim što je gradio.
Mi smo imali prilike što je meni izuzetno drago, i to upravo od onih koji su bili veliki protivnici imovine Vojvodine, koji su se bunili protiv imovine Vojvodine. Čujem argumente tipa – zašto sada Vojvodina dobija nešto? Valjda smo i mi u Surdulici, Vrnjačkoj Banji ili negde drugde nešto gradili. Meni je drago da su te kolege, konačno, pronikle u suštinu decentralizacije. Suština decentralizacije je da svakom pripada ono što je sam gradio. Tako da, isto kao što se zalažemo da Vojvodini pripada ono što je ona gradila, zalažemo se za to da Surdulici pripadne ono što je ona gradila, da svakoj opštini u našoj zemlji pripadne u vlasništvo ono što je ona gradila, a što nije neophodno za normalno funkcionisanje zemlje.
Vlada Vojvodine, kao što smo videli, dala je neke amandmane. Učinila je to na poprilično nevešt, a neki bi rekli, nedemokratski način, s obzirom na to da je zloupotrebila Skupštinu AP Vojvodine kao neku vrstu pretnje Vladi Republike Srbije, ali za to će, pretpostavljam, oni koji vode Vladu Vojvodine morati da polože račune građanima, pred koje su kandidovani na izborima, jedan poprilično drugačiji program koji je podrazumevao mnogo više autonomije za Vojvodinu nego što je to danas slučaj, nego što je to ono za šta se danas zalaže.
Mi smo isto tako uz podržavanje amandmana Vlade Vojvodine, podneli i sopstvene amandmane. Oni se odnose, pre svega, na vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem u Vojvodini, na otvaranje mogućnosti da jednoga dana u Vojvodinu uđu i dodatni sistemi, da uđe još više imovine. u zavisnosti od tih naših amandmana mi ćemo se opredeliti da li ćemo ovaj zakon podržati ili nećemo. Kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo te amandmane obrazložiti.
Završiću samo time što ću, jedan od kolega je ironično govoreći o ovom zakonu rekao da kada se ovaj zakon usvoji da će sutra poteći med i mleko i da će građanima širom Srbije biti bolje. Ne, neće poteći med i mleko. Neće im možda odmah biti bolje, ali ono što niko ne može poreći – to je da će se stvoriti mogućnost da oni koji su najbliže njihovim životima i oni koji su njima najbliže odlučuju o rešavanju njihovih problema. To je najveći doprinos koji ovaj zakon donosi i da nije ovih nesporazuma, kada je u pitanju AP Vojvodine i njena imovina, bili bismo srećni da podržimo ovaj zakon. Međutim, ostaje još ovaj jedan veliki problem. Nadam se da ćemo uspeti da ga izgladimo do kraja i da će poslanici LSV uspeti da se izbore za ono što smatraju da je neophodno. Hvala vam.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, meni je žao što Vlada Republike Srbije nije prepoznala princip koji se pokušava uspostaviti amandmanima Lige socijaldemokrata Vojvodine i amandmanima Saveza vojvođanskih Mađara, koje je podržala i Vlada AP Vojvodine, a to je princip da onaj ko je nešto finansirao, izgradio i održavao mora imati upravljačka, osnivačka i vlasnička prava nad istim tim što u potpunosti ili pretežno finansirao, što je godinama održavao a da ta prava ne treba da ima onaj koji nije ulagao nikakva sredstva u to koji je štaviše pokazao da ni na koji način ne ume da odgovarajuće održava svu tu infrastrukturu.
Reći ću jedan podatak da je pre Prvog svetskog rata, voz od Beograda do Subotice išao brže nego što je to slučaj danas i ljudi su stizali brže iz Beograda u Suboticu vozom nego što danas mogu to da učine, ako je uopšte i moguće to danas raditi.
Princip koji mi želimo da uspostavimo ulaganjem ovih amandmana je isti princip kao i kod restitucije. Ukoliko nekom ne smeta da se kroz restituciju onima koji su imovinu gradili ta imovina vrati u vlasništvo, ne vidim na koji način može da im smeta da se ona imovina koju je AP Vojvodina finansirala i izgradila vrati u njeno vlasništvo, kao što nema logike da neko ulaže sredstva u tuđu imovinu tako nema logike da sredstva u železnicu mogu da ulažu svi, treba da ulažu svi i moraju da ulažu svi, ali ona može biti u vlasništvu samo jednih i da to bude Republika Srbija.
Ovo je važno za ovaj Zakon o železnici zbog toga što, ukoliko ovo ne bude postalo sastavi deo Zakona o železnici doći ćemo zaista sutra u situaciju da će se objašnjavati, kada budemo usvajali zakon o javnoj svojini i da nije moguće da pruge postanu vlasništvo AP Vojvodine, jer to ne predviđa Zakon o železnici i to je nešto što naravno, mislim jedan poslanik iz Vojvodine, ali sigurno poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i Saveza vojvođanskih Mađara, ne mogu da prihvate kao legitimno obrazloženje.
Ovo što želimo da uradimo je pravedno, ispravno, logično i razumno i to je nešto što ekonomski neće oštetiti AP Vojvodinu da bi svako drugo rešenje zaista nanelo ekonomsku štetu i AP Vojvodini i njenim građanima. Ne treba nama, kako kaže gospodin Krasić, neko da nas hrani, da nam daje nekakve nade, da nam sugeriše, mi vrlo dobro znamo šta je važno za AP Vojvodinu, to zna i Vlada AP Vojvodine i nadam se da će oni poslanici koji dolaze iz Vojvodine, bez obzira na to što Vlada Republike Srbije nije prihvatila ove amandmane, u danu za glasanje ipak razmisliti koga predstavljaju u ovoj skupštini i da će imati razumevanja za amandmane Lige socijaldemokrata Vojvodine i amandmane Saveza vojvođanskih Mađara, zbog toga što će samo oni sprečiti da AP Vojvodini bude nanesena ekonomska šteta. Hvala vam.

Nije replika nego povreda Poslovnika je u pitanju.
Gospođo predsednice, prethodni govornik je povredio član 107. Govorio je o statutu separatističke AP Vojvodine. Ni jedna Autonomna pokrajina Vojvodina u našoj zemlji nije separatistička, niti je ikada u AP Vojvodini ikada bilo separatističkih tendencija. Mislim da je to svima jasno.
Mislim da ste na to trebali da reagujete, a to što prethodni govornik naš amandman razume tumačenjem mapa velike Mađarske ili nešto slično, mislim da je toliko prevaziđena retorika i toliko deplasirano da ne zavređuje komentar.

Radi se o istom principu, kao i u prethodnom amandmanu. Dakle, ono što je finansirano sredstvima AP Vojvodine treba da bude u njenom vlasništvu i da ona ima upravljačka prava nad tim delom infrastrukture, a ne samo korisnička, kao što to zakon predviđa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, amandman koji smo koleginica Olena Papuga i ja podnele, iako se ne nalazi u ovom spisku usvojenih amandmana od strane nadležnih odbora, želela bih još jednom da pozovem kolege iz vladajuće koalicije i one kolege koji su iz opozicije, pre svega koleginice, da ga podrže.
Amandman se odnosi na to da se dosadašnja odredba, da se na spiskovima kandidata i na izbornim listama mora naći najmanje na svakom četvrtom mestu žena, zameni time da se na najmanje svakom trećem mestu mora naći žena zbog toga što smatramo da je to jedini način da se obezbedi stvarnih 30%, odnosno da žene ne služe na predizbornim listama samo kao neka forma da bi se ispunio sadržaj te liste, nego da se zaista obezbedi ravnopravnost muškaraca i žena u politici.
Ovo nije pitanje toga da li neko smatra da je ženama mesto u politici ili smatra da im je mesto kod kuće pored šporeta. Radi se prosto o tome da onaj ko se zalaže za politiku jednakih mogućnosti zapravo poštuje Ustav i zakone ove zemlje.
Podsetiću vas, mada mislim da je to svim narodnim poslanicima veoma dobro poznato, da član 15. Ustava RS propisuje politiku jednakih mogućnosti i propisuje politiku jednakih šansi, a ona podrazumeva i usvajanje posebnih mera kojima se doprinosi ravnopravnosti muškaraca i žena.
Dalje, Zakon o ravnopravnosti polova u svojim članovima 3. i 7. potvrđuje ove odredbe Ustava i propisuje primenu posebnih mera, a to su upravo mere koje se predlažu ovim amandmanom za koji se nadam da će biti usvojen.
Članom 8, na koji smo koleginica Papuga i ja podnele amandman, zapravo se precizira rešenje člana 40a, tako da se zaista obezbedi prisustvo najmanje 30% žena u parlamentu, što jeste intencija zakonodavstva i nadam se predlagača zakona. Iako imamo odredbu da se na listama mora nalaziti najmanje 30% žena, nema nikakve garancije da će te žene i biti izabrane u parlament i zbog toga je veoma važno da se usvoji ovaj zakon.
Osim toga što na to Srbiju obavezuju mnoge međunarodne organizacije čiji je ona član, kao što su UN, Savet Evrope, to jeste neko pozitivno zakonodavstvo EU, i ne samo da je obaveza da se 30% žena nađe u parlamentu, u EU je sada propisano 40% žena i to je neka namera svih zemalja članica EU.
Smatramo da žene u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da žene u politici u Srbiji jednako vrede kao i muškarci, da nema mesta za onaj argument gde će se naći 30% žena, gde će se naći 30% kvalitetnih žena, što je jedna od omiljenih fraza naše potpredsednice. Koliko god ima kvalitetnih žena u srpskoj politici, toliko ima i muškaraca i ukoliko ne budemo usvajali ovakve alternativne akcije, nikada ih neće i biti više.
Zbog toga pozivam kolege da u Danu za glasanje razmisle i da podrže ovaj amandman.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, daleko od toga da LSV smatra da će se ovim zakonom rešiti svi problemi koji postoje u našem društvu. Kao što to nije slučaj ni sa jednim zakonom, sam zakon, kao takav, ne može da reši zaista duboke probleme koje naš javni sektor ima, koje Vlada ima, koje država ima, i ne smatramo da je ovaj zakon kraj procesa koji treba da dovede ka efikasnijoj državi, ka jeftinijoj državi, ali smatramo da on može biti dobar početak tog procesa.
Ako se pogleda Predlog zakona, mi ne vidimo kako će on dovesti do uštede. Puko spajanje ministarstava na takav način da jedno ministarstvo preuzima sve obaveze, sva sredstva, sve zaposlene, sve poslove tog ministarstva, zaista ne vodi ka uštedi. Upravo je to razlog zbog kog očekujemo da je ovo rešenje samo prelazni period, da će nakon ovog uslediti jedna temeljna analiza svih ovih novih ministarstva, njihovih potreba, njihovih kapaciteta, njihovih resursa i da će u narednom periodu doći do nove sistematizacije, da će uslediti jedna reforma koja će voditi zaista ka tome da građani u ovoj reformi Vlade vide svoj interes i svoju potrebu i da će se pokazati da je ovo sve imalo smisla.
Međutim, i u ovom samom predlogu, koji ćemo podržati, vidimo izvesni prostor za promenu, za poboljšanje. Mi smo podneli nekoliko amandmana. Ovaj o kom trenutno govorim je u direktnoj vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 9. Oba se odnose na isto ministarstvo. Radi se o Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i amandmani su zapravo sa tim ciljem da se ovaj zakon približi realnoj situaciji u Srbiji, koja se ne dopada nikome, a ponajmanje građanima Republike Srbije.
Realnost naša trenutna, kada je u pitanju regionalni razvoj, jeste da je Srbija, osim Albanije, jedina zemlja u Evropi koja nema regione i koja nije regionalno podeljena. To je jedna situacija koja se ponajmanje dopada LSV, koja se 20 godina zalaže za regionalizaciju naše zemlje. Mi zaista smatramo da je jedini način za ravnomerni regionalni razvoj zapravo istinska, prava regionalizacija, a ne kvaziregionalizacija, kakvu imamo mogućnost da dobijemo.
Zbog toga smo podneli amandman kojim zapravo tražimo da se nadležnosti ovog ministarstva ograniče na jedine regione koje mi u našoj zemlji imamo i koje Ustav i zakoni poznaju, a to su statistički regioni. Smatramo da bi svako drugo zakonsko rešenje moglo zapravo naštetiti procesu regionalizacije naše zemlje, koja je pre svega potreba građana Republike Srbije, zbog toga što su zapravo jedini entiteti koji bi se mogli smatrati regionima u postojećem zakonskom sistemu Republike Srbije AP Kosovo i Metohija, AP Vojvodina i Grad Beograd.
Grad Beograd funkcioniše po jednom potpuno drugom zakonu, AP Kosovo i Metohija ima poseban status u pravnom sistemu Republike Srbije, a AP Vojvodina ima svoje sopstvene organe koji imaju svoje nadležnosti, a delokrug ovog ministarstva bi u određenoj meri upravo zadirao u ono što jesu nadležnosti AP Vojvodine po važećim zakonima i po Ustavu Republike Srbije.
Zbog toga, da bi se nadležnosti ovog ministarstva svele na realno stanje u Republici Srbiji i na ono što realno može biti okvir rada ovog ministarstva, mi smo predložili da se svuda gde se govori o regionima u ovom predlogu, zapravo govori o statističkim regionima, jer smatram da bi bilo koja paušalna podela na nekakve regione koji u našoj zemlji ne postoje u budućnosti naštetila procesu regionalizacije.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, mi smo podneli amandman na član 6. koji definiše nadležnosti Ministarstva finansija.
Suština našeg amandmana je vrlo jednostavna. Mi, naime, zahtevamo da se u nadležnost ovog ministarstva kao njegova obaveza postavi uređenje imovine i izvornih prihoda AP Vojvodine i lokalnih samouprava na teritoriji Republike Srbije.
Kao što je Republika Srbija jedina zemlja koja nema regione, isto je tako ostala jedina ili vrlo usamljena među evropskim zemljama u kojima lokalne samouprave nemaju svoju imovinu, u kojima lokalne samouprave nemaju svoje prihode i u kojima sve što želi na bilo koji način da se razvija u Republici Srbiji mora da zavisi od volje u Beogradu, od sredstava u Beogradu, od prioriteta u Beogradu, što naravno direktno utiče na kvalitet života građana koji žive u našoj zemlji.
Ovo nije nikakav hir Lige socijaldemokrata Vojvodine, to je obaveza koju Republika Srbija ima i pravo koje lokalne samouprave i autonomne pokrajine imaju na osnovu nekoliko članova Ustava Republike Srbije – člana 183, člana 184. i člana 188. Sve su ovo članovi koji garantuju građanima Republike Srbije, ma gde živeli, pravo na izvorne prihode i pravo na imovinu.
Iako se veoma često sve stranke koje postoje u Republici Srbiji deklarativno zalažu za vraćanje imovine lokalnim samoupravama, da ne govorimo o Autonomnoj Pokrajini, vidi se da se vrlo malo zapravo radi da bi do toga došlo.
U svim ovim članovima Ustava koje sam navela se navodi i odredba da će se to urediti zakonom. Zakona o tome nema. Za to vreme građani Vojvodine, građani svih opština u Srbiji ne mogu da imaju ona prava koja im Ustav garantuje i to se, naravno, odslikava na loš kvalitet njihovih života. Ovo je jedna vrsta pritiska koji Liga socijaldemokrata Vojvodine vrši na Vladu, da postane obaveza Ministarstva finansija da ova pitanja uredi. To je obaveza ne prema LSV, najmanje prema LSV, to je obaveza prema građanima Republike Srbije.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Nadamo se da će se Narodna skupština u Danu za glasanje drugačije izjasniti i da će naići na podršku svih onih poslanika koji predstavljaju građane, a koji su u strankama koje se deklarativno zalažu za povraćaj imovine. Evo prilike da nešto na tom polju konkretno i uradimo. Hvala.